12. maj Međunarodni dan medicinskih sestara i tehničara

Danas je Međunarodni dan medicinskih sestara i tehničara. Obeležava se u znak sećanja na dan kada je rođena Florens Najtingel, bolničarka i začetnica modernog sestrinstva i profesionalnog obrazovanja medicinskih sestara. Celog života borila se za unapređenje profesije, a čini se da ta borba i dalje traje.

U Srbiji licencu ima oko 65.000 sestara dok oko 5.500 ne može da nađe posao, a procenjuje se da godišnje iz zemlje ode oko 800 medicinskih sestara i tehničara. Dok u zemljama Evropske unije na 100.000 stanovnika radi najmanje 750 sestara, u Srbiji na isto toliko pacijenata radi manje od 500. Medicinske sestre predstavljaju glavnu sponu između lekara i pacijenata. Posao je težak, nedovoljno plaćen, ali medicinske sestre ga vole i najčešće predano rade. Iako je to i jedna od profesija koju građani najviše kritikuju.

Klikom na link pogledajte odličan video https://www.youtube.com/watch?v=zvpKDuevuI4

Advertisements

12. maj

Svetski dan zdravlja

Svetska zdravstvena organizacija (SZO)  svake godine obeležava 7. april, Svetski dan zdravlja, kao jedan od značajnih datuma iz Kalendara javnog zdravlja. Ove godine Svetski dan zdravlja posvećen je dostupnosti zdravstvenoj zaštiti i obeležava se pod sloganom „Zdravlje za sve”.

Ove godine obeležava se i jubilarnih 70 godina od inicijative i prvog obeležavanja ovog važnog datuma od strane SZO. Povodom obeležavanja Svetskog dana zdravlja 2018.godine SZO poziva svetske lidere da istraju u naporima za ostvarenje ciljeva održivog razvoja na koje su se obavezali  2015. godine, a koji kao krajnji cilj imaju unapređenje zdravlja svih. Slogan „Zdravlje za sve” ovogodišnje kampanje je ujedno sedamdesetogodišnja vizija SZO.

Zdravstvena zaštita je organizovana i sveobuhvatna delatnost društva čiji je osnovni cilj ostvarenje najvišeg mogućeg nivoa očuvanja zdravlja građana. Zdravstvena zaštita obuhvata sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju.

U okviru društvene brige za zdravlje obezbeđuje se zdravstvena zaštita koja obuhvata:

1) očuvanje i unapređenje zdravlja, otkrivanje i suzbijanje faktora rizika za nastanak oboljenja, sticanje znanja i navika o zdravom načinu života;

2) sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti;

3) pravovremenu dijagnostiku, blagovremeno lečenje, rehabilitaciju obolelih i povređenih;

4) informacije koje su stanovništvu ili pojedincu potrebne za odgovorno postupanje i za ostvarivanje prava na zdravlje.

Statistika na svetskom nivou:

1. Najmanje polovina ljudi u svetu trenutno nije u mogućnost da dobije osnovne zdravstvene usluge.
2. Skoro 100 miliona ljudi je siromašno, a prisiljeno da plaća zdravstvene usluge iz svog džepa.
3. Preko 800 miliona ljudi, odnosno gotovo 12% populacije potroši 10% na zdravstvene troškove za sebe, bolesno dete ili drugog člana porodice što predstavlja prekomerne troškove i veliki globalni problem.
4. Univerzalna pokrivenost zdravstvenom zaštitom omogućiće da ljudi i zajednice dobiju zdravstvene usluge koje su im potrebne bez finansijskih troškova. Ovo ne znači besplatnu pokrivenost za sve moguće zdravstvene intervencije, već podrazumeva minimalni paket zdravstvenih usluga. To se ne odnosi samo na lečenje pojedinaca, već takođe uključuje i usluge za celokupnu populaciju, kao što su kampanje javnog zdravlja.

 

Povodom jubilarne cifre od 70 godina proslave Svetskog dana zdravlja, UN su štampale poštanske marke sa medicinskom simbolima

Svetski dan zdravlja

Daunov sindrom

Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica trizomije hromozoma 21. Opisao ga je prvi put Lagdon Daun  (Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija. Učestalost ovog sindroma u  populaciji je 1:700 živorođene dece. Na učestalost, pokazala su istraživanja, prvenstveno utiče starost majke, tako da se kod žena starijih od 40 godina ona povećava na 1:30 živorođenih.

Šta uzrokuje Downov sindrom?

Unutar svih telesnih ćelija nalaze se sitne strukture zvane hromozomi. Oni nose gene koji determinišu način našeg razvoja. Većina ljudi ima 23 para hromozoma u svakoj ćeliji. Kada naš organizam stvara specijalne ćelije potrebne za oplodnju, parovi hromozoma se dele i rearanžiraju. Nekada se ovi parovi hromozoma ne podele ispravno što tada uzrokuje da bebine ćelije imaju dodatnu kopiju hromozoma broj 21. Ovo dovodi do pojave Downovog sindroma i razlog je što se ovaj sindrom zove još i Trizomija 21. Dodatni hromozom ne može biti otklonjen iz ćelija, tako da ne postoji lek za ovo stanje. Loša deoba hromozoma se dešava slučajno i nije uzrokovana postupcima roditelja.

Izgled hromozoma

Kariotip osobe sa Daunovim sindromom je: 47;XX(21+) ili 47;XY(21+)  što predstavlja ukupan broj hromozoma, polna konstitucija + hromozom koji je u višku. Uzrok trizomije 21 može da bude i uravnotežena translokacija hromozoma 21 kod jednog od roditelja (smatra se da je ovo uzrok u tek oko 5% slučajeva). Takav roditelj, pored normalnih gameta, može da obrazuje i gamete u kojima je hromozom 21 u višku. Spajanjem takvih nenormalnih gameta  sa normalnim,  nastaće zigot koji nosi neuravnoteženu translokaciju 21. Osoba sa neuravnoteženom translokacijom 21 imaće kariotip sa 47 hromozoma jer je hromozom 21 u višku (trizomik), a fenotipski Daunov sindrom.

Prenatalna dijagnostika

Primenom prenatalne dijagnostike učestalost Daunovog sindroma kod novorođenčadi je značajno umanjena. Postoje testovi koji daju definitinu informaciju i zovu se dijagnostički testovi. Međutim, izvođenje ovih testova povećava rizik nastanka spontanih pobačaja. Iz ovog razloga se oni ne predlažu svim ženama. Umesto toga se testovi izvode u dve etape. U početku svim ženama se predlažu testovi kod kojih ne postoji rizik od spontnog pobačaja. Ovaj tip testa se zove screening test. Oni ne daju definitivni odgovor, već nam govore da li postoji povećani rizik za pojavu Downovog sindroma. Nakon toga ženama sa povećanim rizikom se može ponuditi dijagnostički test – amniocenteza. Ako je rezultat screening testa između vrednosti  jedan u 250, trebalo bi uraditi dijagnostički test. (Rizik jedan prema 250 je u isto vreme i rizik od 0.4%).

Na UZ pregledu ginekolog  može uočiti sledeće :

• manja glava bebe u odnosu na ostatak tela
• kratak vrat – merenjem kožnog nabora vrata
• dužina prstiju bebe je manja nego što je uobičajeno
• položaj očiju u kome su oči iskošene na gore

Važno je razumeti da screening testovi ne mogu odrediti sa sigurnošću da li beba  ima ili ne Downov sindrom, već se samo koriste kako bi se izbegao rizik izvođenja nepotrebnih dijagnostičkih testova. Sama žena odlučuje da li će uraditi ili ne obe faze testa. Ukoliko se odluči na screening test, a kasnije joj bude predložen i dijagnostički test sama odlučuje da li će pristati na test ili ne.

 

Klinička slika Daunovog sindroma

Dominantna obeležja ovog sindroma su:

• umna zaostalost; IQ = 40-50
• anomalije srca praćene u različitom stepenu anomalijama  drugih organa,
• smanjena otpornost prema infekcijama,
• povećan rizik za pojavu leukemije,
• prevremeno starenje (osobe sa ovim sindromom žive u proseku duplo kraće u odnosu na zdrave osobe) 

Prepoznatljive osobine su i :

• koso (mongoloidno) postavljene i široko razmaknute oči;
• mali nos, širokog korena;
• smanjen obim glave i pljosnat potiljak;
• usta su mala pa normalno veliki jezik viri iz njih, a sam jezik je često uvećan i izbrazdan;
• ušne školjke su skoro uvek loše formirane, male i nisko su postavljene;
• zubi su nepravilnog oblika i broja i kasno izbijaju;
• šake su široke i sa kratkim prstima;
• na dlanovima može postojati brazda četiri prsta (majmunska brazda) uz izmenjene dermatoglife (linije na šakama)

Ipak kao i svi ljudi, oni se veoma razlikuju po izgledu, ličnosti i sposobnostima. Kod beba je teško odrediti u kojoj će meri biti pogođeni kao deca ili kada odrastu. Pojedine osobe sa Downovim sindromom su u stanju da se zaposle i vode relativno nezavistan život, međutim većini ovih ljudi je potrebna pomoć i podrška na duge staze. Generalno maksimalni mogući mentalni razvoj dostiže nivo deteta od 8 godina.

Kvalitet života  obolelih

Sredinom 20. veka dužina života osoba sa Daunovim sindromom, iznosila je u proseku oko 9 godina. Danas je, zahvaljujući blagovremenoj dijagnostici i lečenju urođenih anomalija, životni vek ovih osoba produžen na 50 godina i duže. U našoj zemlji osobe sa Daunovim sindromom obično žive u svojim porodicama, a u razvijenim zemljama sveta oni žive u zajednicama, polu-samostalno, vode računa o sebi, učestvuju u kućnim poslovima, rade i privređuju u zajednici i druže se međusobno.

Lečenje

Za Daunov sindrom ne postoji lek, međutim, postoji širok spektar podrške i obrazovnih programa koji mogu pružiti podršku deci sa Daunovim sindromom i njihovim porodicama. Deca sa ovim stanjem često mogu imati koristi od govorne terapije, radne terapije i fizikalnih vežbi kako bi poboljšale motoričke veštine. Neki od zdravstvenih problema koji su česti kod ljudi s Daunovim sindromom, kao što su katarakta, problemi sa sluhom, problemi sa tireoidnom žlezdo, mogu se korigovati i ublažiti adekvatnom medicinskom negom.

21. mart Svatski dan Daunovog sindroma

Klizma

Klizma je medicinsko – tehnička radnja kod koje se vrši ulivanje tečnosti analnim putem u debelo crevo najčešće zbog čiščenja i pražnjenja, ali može i postavljanja dijagnoze ili davanja lekova. Tako da razlikujemo nekoliko vrsta klizme:

1. Evakuaciona – pražnjenje debelog creva
2. Lekovita – davanje direkto terapije u debelo crevo. Lekovita klizma se daje pomoću šprica ili mikro klizme, retko pomoću irigator sistema jer tada zahteva primenu kap po kap. Lek se daje sporo i posle lekovite klizme bolesnik miruje 30 minuta.
3. Dijagnostička – uzimanje uzorka stolice i slanje na odgovarajući laboratorijski pregled ili se sprovodi u cilju postavljanja dijagnoze, kada se u debelo crevo se ubacuje kontrastno sredstvo i vrši snimanje (irigografija)
4. Hranjiva – davnje hranjivih materija, ovakvom klizmom se postiže veštačko hranjenje. Preko sluzokože debelog creva se resorbuju rastvori, mineralne materije i vitamini. Hranljivoj klizmi predhodi evakuaciona klizma ili laksantno sredstvo. Danas se kao vid hranjenja bolesnika koristi izuzetno retko

Evakuaciona klizma

Najčešće primenjena klizma. Evakuacionom klizmom  se unosi tečnost rektalnim putem radi  pražnjenja debelog creva od fekalnih masa.

Indikacije:

1. opstipacija
2. pre i posle hiruških zahvata
3. pre dijagnostičkih postupaka (rektoskopija, kolonosakopija …)
4. pre porođaja
5. pre svih ostalih klizmi

Kontraindikacije:

1. ulcerozni kolitis
2. divertikuli
3. perforacija creva
4. operacioni zahvati na debelom crevu
5. melena ili prisustvo sveže krvi u stolici

Ovom klizmom se postižu dva osnovna efekta: uspostavljanje peristaltike creva i rastvaranje  fekalnih masa.

Dejstvo: (mehaničko i hemijsko) Materije koje se dodaju i vodu su: glicerol 15-30 ml i sapunica ( povidon pena )

• Unesena tečnost rasteže zidove debelog creva što dovodi do nadražaja receptora sluzokože što uspostavlja ili pojačava peristaltiku.
• Mlaka voda sa sapunicom rastvara fekalne mase, razbijajući ih na male delove što omogućava njihovo prolaženje kroz analni sfinkter.

Vrste evakuacone klizme – Klasifikovane su po dubini uvođenja rektalnog katetera ili sonde i količini tečnosti.

1. Obična klizma – 500-2000 ml tečnosti kateter (rektalni nastavak) se uvodi 10-20 cm. Svrha je da tečnost dopre u silazni de debelog creva.
2. Mikroklizma ili mala klizma – 100-200 ml tečnosti sa glicerolom do 10 cm. Ova klizma se sprovodi kod dece. Zamena za ovu klizmu su gotove mikroklizme „Medilaks“ ili „Bebilaks“ to su male tube sa gliceri gelom. Deci se daje 1 dnevno, deci uzrasta od 5 i više godina 2 u najmanjem razmaku od 1 sat, a kod odraslih se daju 2-3.
3. Duboka ili visoka klizma – 1000-1500 ml tečnosti, nastavak se plasira do 30 cm. Svrha ove klizme je da  tečnost dopre do visokih delova debelog creva

 

Potreban materijal:

1.Set za higijensko pranje analne regije

2.Set za izvođenje klizme – Sistem za klizmu koji se sastoji od:

• Irigatora (sud cilindričnog oblika)  najčešće je plastičan, na gornjem delu se nalazi produžetak ili perforacija za vešanje, a na donjem delu produžetak u vidu slavine na koji se nastavlja gumeno ili plastično crevo dugo 150 cm promera 1 cm koje se završava ventilom koji reguliše protok tečnosti na koji se montira nastavak tj. rektalna sonda ili kateter .
• Rektalne sonde (rektalni nastavak ili kateter) – izrađuju se od PVC materijala za medicinske upotrebe, otporne na lomljenje, površina omogućava uvijanje uz minimalno korišćenje lubrikanta. Gladak je, zaobljen na vrhu sa otvorima sa strane, pri uvijanju ne oštećuje sluznicu. Bočni otvori su kompatibilni sa dimenzijom sonde i oblikovani tako da omogućavaju učinkovitu drenažu. Adapteri su obojeni zbog jednostavne identifikacije dimenzije. Veličina je izražena jedinicom koja se naziva „Šarž“. Veličina sonde : 10-12 za novorođenčad, 12-18 za decu, 22 i više za odrasle
• Zagrejana tečnost temperature 36-37°C
• Sterilan vazelin
• Špatula
• Sterilna gaza
• Papirna vata

Priprema pacijenta za izvođenje klizme

Je od velikog značaja, jer je sama intervencija izuzetno neprijatna za bolesnika.

1.Psihička priprema

• Objasniti važnost procedure i način izvođenja
• Proveriti da li je pacijent razumeo
• Proveriti podatke iz anamneze o eventualnim alergijama na dezinfekciono sredstvo ili sastojke klizme
• Upozoriti na neprijatnost tokom izvođenja procedure
• Dobiti pristanak pacijenta

2.Fizička priprema

• Ukoliko je pacijent pokretan sam obavi toletu, a ukoliko je pacijent nepokretan oprati i dezinfikovati analnu regiju.
• Pacjent se postavlja u ginekološki položajtj. Leži na leđima sa savijenim nogama i kolenima i raširenim u kukovima ili bočni položaj sa blago savijenim nogama u kolenima i kukovima. Ovo prvenstveno zavisi od uzrasta i opšteg stanja pacijenta. ukoliko je pacijent već radio klizmu može se namestiti u položaj koji je njemu prijatan, na boku ili leđima.
• Obezbediti prostor i udobnost.
• Voditi računa da se ne ugrozi privatnost pacijenta

Postupak davanja klizme

• Sestra navlači rukavice.
• Pacijent je postavljen u određeni položaj, ispod je mušema sa poprečnim  čaršavom, ukoliko se radi o nepokretnom pacijentu i lopata.
• U irigator se sipa zagrejana tečnost i okači na stalak visine 60 cm iznad  postelje (ukoliko je visina veća tečnost se uliva pod velikim pritiskom što dovodi do naglog širenja creva i vraćanja sadržaja- neefikasnost klizme)
• Tečnost dobro promućkati, promešati  pre upotrebe.
• Ispuštanjem tečnosti kroz crevo istisne se vazduh, a zatim ventil zatvori.
• Na crevo se montira sterilan rektalni nastavak.
• Nastavak se premaže u dužini od 5-6 cm sterilnim vazelinom.
• Sestra uzima dva tupfera vate i stavi jedan između domalog i srednjeg  prsta, adrugi između palca i kažiprsta i širi glutealnu pukotinu.
• Desnom rukom uzima rektalni nastavak i pažljivo ga uvlači u rektum. Iz leve ruke baca tupfere i prihvata nastavak, a desnom otvara ventil.
• Ventil se zatvara kada mala količina ostane u irigatoru kako ne bi ušao vazduh.
• Parčetom papirne vate se obavije kraj rektalne sonde i kroz nju izvlači iz rektuma, zatim se odvoji od creva i baci u kontejner za medicinski otpad.
• Crevo se okači o stalak.
• Pacijent opusti trbušnu muskulaturu, stegne sfinkter i pokuša da zadrži tečnost oko 10 min.
• Ukoliko je pacijent pokretan on sam odlazi u toalet i nastupa prežnjenje. Ne sme da se zaključa. Sestra se nalazi u blizini. Nakon defekacije, uz pomoć sestre, sam obavi toaletu.
• Ukoliko je pacijent nepokretan, kompresom se pokrije i ostavi da se pročisti na lopati. Sestra je prisutna. Nakon defekacije promeni se lopata, stavi čista i opere pacijent toplom
• vodom i sapunicom. Zatim se izvuku mušema i poprečni čaršav i pacijent se postavi u odgovarajući položaj.
• Posmatrati fekalije koje je izbacio: količinu ,boju, izgled.
• Sve raditi tako da se ne ugrozi pacijentovo dostojanstvo i intima.
• Posle zbrinjavanja pacijenta raspremi se materijal

Moguće komplikacije

1. Ukoliko se klizma daje nepažljivo može doći do povreda anusa ili  rektuma.
2. Zbog nagle promene pritiska u trbušnoj duplji (naglo pražnjenje) pacijent može da oseti malaksalost pa i da kolabira, zato je važno ne napoštati ga već ostati u blizini, posebno kod pokretnih pacijenata.
3. Alergiske reakcije na sredstva koja se koriste za klizmu

Kateterizacija mokraćne bešike

Pod kateterizacijom se podrazumeva plasiranje (uvođenje) katetera u mokraćnu bešiku.  To je medicinsko-tehnička radnja koja se mora izvoditi uz strogo poštovanje aseptičnih uslova za rad.

Urinarni kateter

Šuplja cev koja se danas proizvodi od lateksa, poliuretana- PVC  i silikona. Koju vrstu ćemo koristiti prvenstveno zavisi od indikacije zbog koje se i radi kateterizacija. Dužina katetera kod odraslih osoba je uvek ista, a prečnik (širina samog katetera) je različita i meri se u jedinicama po Šarijeu (Charrier – ch).  1ch=1/3 mm pa se na osnovu toga najčešće koriste kateteri broj 16, 18 i 20.

Vrste katetera:

1. Trajni, stalni (permanentni) kateteri, sa balonom, mogu biti dvokraki i trokraki. Danas je najčešće u upotrebi Folijev (Foley) stalni dvokraki kateter. Izvodni kraci služe za odvođenje mokraće i za naduvavanje balona koji sprečava izvlaćenje samog katetera. U posebnim slučajevima koristiće se trokraki Folijev kateter, šireg lumena (što dozvoljava eliminaciju koaguluma) i  kod kojeg treći izvodni krak služi za irigaciju (ispiranje) mokraćne bešike. Mogu ostati plasirani i do 12 nedelja. Prave se od sve tri vrste materijala.
2. Privremeni (intermitentni) bez balona, takozvani pravi kateteri, najčešće se koristi Nelatonov (Nelaton) i Timanov (Thiemann) kateter. Stoje 3 do maksimalno 7 dana,  napravljeni od lateks i PVC-a
   

Neke od vrsta katetera, sa izgledom samog vrha:

A – Nelatonov kateter prav, sa zaobljenim vrhom i otvorom sa strane, spada u privremene katetere

B – Nelatonov kateter sa otvorom tipa pištaljka

C – Timanov kateter, koji je savijen, oštrog vrha (podseća na kljun) i sa otvorom sa strane

D – Malekot kateter – više nije u upotrebi

E – Pecerov kateter tipa pečurka – više nije u upotrebi

F – Folijev katater, dvokraki, stalni, danas najčešće u upotrebi

Kod kateterizacije mokraćne bešike važno je znati

• Anatomiju urogenitalnog sistema kod muškarca i žene
• Mokraćna bešika je sterilan šuplji organ i zapravo vrši odbrambeni mehanizam i održava sredinu kiselom
• Spoljašnji otvor uretre nikada nije sterilan
• Patogeni mikroorganizmi koji se unesu, mogu ascedentno (ushodno, naviše) da se prošire i dovedu do ozbiljnih infekcija mokraćne bešike i bubrega

       

Indikacije za kateterizaciju mokraćne bešike su:

• Retencija mokraće (bolesnik ne može spontano mokriti)
• Radi pripreme za određenu intervenciju (pre operacije, pre porođaja)
• Evakuacije koaguluma iz mokraćne bešike
• Ubacivanje lekovitih, kontrastnih i drugih sredstava
• Inkontinencija mokraće
• Nepokretni bolesnici, bolesnici bez svesti
• Monitoring balansa tečnosti

Kontraindikacije za kateterizaciju mokraćne bešike su:

• Povrede karlice
• Prijapizam (produžena erekcija koja nema veze sa seksualnom stimulacijom)
• Promene u mokraćnom kanalu – urođene ili stečene anomalije, onda se u tim slučajevima vrši punkcija mokraćne bešike transabdominalno ili cistostomija, preko koje se uvodi suprapubični kateter.

Ko izvodi kateterizaciju mokraćne bešike?

Katetrizacija mokraćne bešike bez obzira u koje svrhe se radi, mora se izvoditi pod strogo aspetičnim uslovima. Ovu medicinsko-tehničku radnju treba da izvodi stručno lice, sa iskustvom, vrlo pažljivo, naročito ako se radi kod muškaraca. U hospitalnim uslovima uvek je radi lekar, poželjno urolog, zbog bulbokaveroznog ugla koji pravi otpor kateteru prilikom prolaska kroz prostatu. Nestručno lice može ozbiljno da je povredi i išteti. Medicinska sestra-tehničar u tom slučaju priprema materijal, bolesnika i asistira prilikom plasiranja.

Za kateterijaciju treba pripremiti:

1.Bolesnika – psihički (intervencija je vrlo neprijatna a može biti i bolna) i fizički (oprati polno-analnu regiju)

2.Prostoriju: soba za intervenciju ili bolesnička soba (krevet kod nepokretnog bolesnika se ogradi paravanom)

3.Materijal:

• Odgovoarajući sterilni kateter (najčešće Folijev veličine 16, 18, 20 za odrasle osobe)
• Sterilni tupferi od gaze
• Sterilne rukavice
• Dezinfekciono sredstvo (povidon jod, rivanol)
• Sterilni glicerin, anestezijski gel
• Sterilni pean ili pinceta
• Kompresa i nepropusno platno (mušema)
• Čaša za urin, sterilna posuda ili epruveta (sa nalepnicom) ukoliko se odmah uzima urin za pregled
• Bubrežnjak
• Sterilan špric sa fiziološkim rastvorom
• Kesa za skupljanje mokraće i držač za krevet za kesu

Izvođenje katetrizacije kod muškaraca

Bolesnik leži na leđima u horizontalnom položaju sa ispruženim nogama. Ispod bolesnika se postavi mušema sa kompresom. Pokrivač se skloni sa kreveta, trbuh i grudi bolesnika pokriju se čaršafom. Medicinska sestra- tehničar  navlači rukavice i dalje asistira lekaru. Lekar dalje nedominantnom rukom podigne penis i drži između trećeg i četvrtog prsta, a prepucijum se prevuče preko glansa kažiprstom i palcem. Očisti se i dezinfikuje  2-3 puta vrh glansa i spoljašnje ušće uretre tupferima gaze natopljene nekim blagim dezinfekcionim sredstvom. Kažiprstom i palcem dominantne ruke se uhvati kateter (pomoću sterilne anatomske pincete ili peana) a drugi kraj katetera hvata se četvrtim i petim prstom. Pre uvođenja katetera na otvor mokraćne cevi, ukoliko ima mogućnosti, može da se stavi  kap anastezionog gela i pričeka  1-2 min. Vrh katetera prelije se sterilnim glicerinom, i veoma oprezno kateter uvodi u spoljašni otvor mokrćnog kanala (penis je u vertikalnom polozaju i potiskuje prema mokraćnoj bešici). Kateter treba uvlačiti polako, laganim pokretima ruku, jer se naslinim uvlačenjem može povrediti uretra. Kad se oseti otpor sfinktera, penis se postavi u horizontalni položaj, a kada krene mokraća, znači da je kateter u mokraćnoj bešici (za šta je otprilike potrebno, u zavisnosti od konstitucije bolesnika, oko 10-12cm katetera). Ukoliko nema mokraće, kateter treba povući malo unazad, jer postoji mogućnost da otvor upire u zid mokraćne bešike. Ako i posle toga nema mokraće onda je mokraćna bešika prazna.

Izvođenje kateterizacije kod žene

Bolesnica se postavlja u ginekološki položaj i obavi se pranje polno-analnog predela. Navuku se sterilne rukavice i prstima nedominantne ruke sa dva tupfera rašire male i velike polne usne, očisti i dezinfekuje otvor uretre, brisanjem natopljenim blagim dezinfekcionim sredstvom. Zatim se dominantnom rukom uzima kateter i kroz otvor uretre uvodi u mokraćnu bešiku. Na 4-5cm oseti se otpor, a zatim se ulazi u slobodni prostor što znači da se kater nalazi u bešici. Ukoliko se mokraća uzima za urinokulturu, prvi mlaz treba ispustiti u bubrežnjak, zatim napuniti sterilnu posudu, zatvoriti je i sa uputom  poslati u mikrobiološku laboratoriju.

     

 

Dalja higijena samog katetera: Kateter treba menjati na svakih 6-7 dana, a jedan do dva puta dnevno isprati rastvorom 3%-tne borne kiseline ili fiziološkim rastvorom. Za kontinuirano ispiranje mokraćne bešike koristi se trokraki Folijev kateter.

Za obuku budućih zdravstvenih radnika za pravilno plasiranje urinarnih katetera, postoje Enema simulatori

 

Virtuelni sto za disekciju – ANATOMEGE TABLE

Anatomski sto (poznata kao sto za virtuelnu disekciju), koji je razvila „Anatomage” firma u saradnji sa odeljenjem Kliničke anatomije Univerziteta Stanford, predstavlja proboj u vizualizaciji ljudske anatomije.

Anatomski sto je najnoviji tehnološki napredni sistem vizualizacije anatomije za obrazovanje iz predmeta anatomija i patologija, koji usvajaju mnoge vodeće medicinske škole i ustanove u svetu. Predstavljen je na TED Talks konferenciji, PBS-u, Fuji TV i brojnim drugim časopisima za svoj inovativni pristup prezentaciji anatomije. Funkcionalni faktor operativnog stola u kombinaciji sa renomiranim radiološkim softverom Anatomage i kliničkim sadržajem odvaja Anatomage Table od bilo kojeg drugog sistema za snimanje na tržištu. Anatomski sto je jedini potpuno složeni realni 3D anatomski sistem. Korisnici mogu da vizualizuju anatomiju tačno onako kako bi bilo u realnim situacijama za vreme biopsije ili operacije. Pojedinačne strukture su rekonstruisane u tačnim 3D oblicima. Tabela omogućava istraživanje i učenje ljudske anatomije na najsavremeniji način.

Više o ovome možete pogledati direktno na sajtu firme  https://www.anatomage.com/table/

 

Tumor markeri

Kod pojave malignih oboljenja u organizmu,  ćelije tumora luče jedinjenja koja se nazivaju tumorski markeri. Njihovo povećanje u serumu može ukazati na maligne promene u organizmu. Ipak, svako povećanje nivoa markera ne mora da znači da je u pitanju i malignitet, s obzirom da postoje i određena fiziološka stanja u kojima neki od njih mogu biti povećani (npr. CEA i AFP kod trudnica). Isto tako i benigne promene mogu izazvati povećano lučenje nekih tumorskih markera. Proizvodi ih sam karcinom ili organizam pacijenta kao odgovor na prisustvo karcinoma. Nalaze se unutar ćelija, a takođe cirkulišu i u krvi.

Tumor je svaka nenormalna proliferacija ćelija u organizmu. Bilo koja ćelija u organizmu može podleći proliferaciji. Karakteristike tumorskih ćelija su:
– autonomni rast
– nediferenciranost i primitivna građa
– infiltrativni rast
– promenjen metabolizam
– sposobnost metastaziranja

Tumor nastaje kada se poremeti:

1. aktivnosti proteina koji imaju ključnu ulogu u regulaciji ćelijskog ciklusa
2. regulacija proliferacije, diferencijacije i preživljavanja ćelija višećelijskog organizma
   Sve ovo dovodi do nekontrolisane proliferacije karakteristične za ćelije kancera i njegovog nekontrolisanog širenja po čitavom organizmu i ometanja normalne funkcije zdravih ćelija.

Idealan tumor marker :
– prisutan je jedino kod pacijenata sa određenom vrstom karcinoma
-pojavljuje se u dovoljnoj količini u telesnim tečnostima i u ranim stadijumima bolesti
– njegova koncentracija je u skladu sa veličinom tumorske ćelije koja ga sekretuje
– može se detektovati u ranoj fazi bolesti tako da bi se stekla prednost u odnosu na razvoj bolesti
– lako se određuje i  ne košta puno

Nažalost, ne postoji idealan tumor marker. Nijedan do sada poznat tumor marker nije 100% specifičan (jer se detektuje i kod zdravih osoba i kod osoba sa benignim oboljenjima), niti je 100% osetljiv (jer se ne može detektovati u svim stadijumima bolesti, posebno u početnom). I pored ovih “nedostataka”, tumor markeri se svakodnevno određuju u laboratorijskoj praksi i njihovo određivanje je dosta korisno. Sa obzirom da ne pokazuju neku veliku specifičnost, tumor markeri nisu značajni u prevenciji, te se najcešce koriste u praćenju terapije i toka bolesti.

Kako i kada se određuju tumorski markeri

Tumorski markeri se najčešće određuju iz krvi, urina ili uzorka tkiva korišćenjem različitih laboratorijskih metoda.

Tumorske markere treba odrediti i kad je osoba zdrava, jer  svaka osoba ima svoju osnovnu, početnu vrednost svakog tumorskog markera posebno. Određivanje koncentracije tumorskih markera se može raditi u vreme postavljanja dijagnoze. Pre u toku ili nakon završetka terapije (da bi se ustanovilo eventualno ponovno jaljanje tumora). Ako se tumorski marker određuje da bi se ustanovila uspešnost terapije ili da bi se videlo da li je došlo do pogoršanja osnovne bolesti i ponovnog javljanja tumora, njegovu koncentraciju treba određivati periodično u određenim vremenskim razmacima (da bi se videlo da li dolazi do povišenja ili smanjenja koncentracije istog). Ovakva SERIJSKA određivanja su svakako daleko značajnija u odnosu na pojedinačno merenje nivoa tumorskih markera.

Tumor markeri koji se najčešće rade u kliničkoj praksi:

Alfa-fetoprotein (AFP)

Kod zdravih odraslih osoba AFP je prisutan u minimalnim količinama ili ga nema. Maligne ćelije karcinoma jetre, embrionalni tumori testisa, ovarijuma i uterusa intenzivno sintetišu i produkuju AFP. Najveća dijagnostička vrednost AFP je u potvrđivanju primarnog karcinoma jetre, a od značaja je i njegova primena kao pokazatelja efekta terapije nakon intervencije.

β-humani horioni gonadotropin (β-HCG)

β-HCG normalno sintetiše placenta od 9. dana trudnoće pa na dalje. Ovaj marker je od posebnog značaja u dijagnostici horiokarcinoma. Intenzivno se stvara u i u ćelijama malignih teratoma testisa i ovarijuma. Budući da maligni teratomi produkuju AFP i β-HCG, kod ovih tumora najčešće se uporedo određuju.

Karcinomembriogeni antigen (CEA) 

 Fiziološki se stvara u tkivu fetusa te je stoga prisutan u velikoj količini u fetalnoj krvi. Nakon rođenja nivo CEA opada, a u krvi zdrave odrasle osobe ga nemaili je prisutan u veoma niskim količinama. Određivanje CEA je od velikog značaja u potvrđivanju maligniteta pankreasa, bilijarnog trakta i kolona. U manjim količinama ga ima kod karcinoma pluća i dojke. Značajnu ulogu ima u praćenju terapije nakon uklanjanja tumora, gde nakon uspešne hirurške intervencije dolazi do rapidnog pada nivoa ovog tumor markera.

CA 15-3 

 Koristi se u dijagnostici karcinoma dojke, gde se u 80% slučajeva nalaze povišene vrednosti ovog tumorskog markera. Posebno je značajna primena ovog tumorskog markrea u postterapijskom praćenju, odnosno u ranoj detekciji recidiva i metastaza karcinoma dojke.

 CA 19-9

 Naziva se i gastrointenstinalnim kancerskim antigenom budući da ga intenzivno produkuju ćelije tumora gastrointenstinalnog trakta, posebno karcinom pankreasa i bilijarnog trakta. CA 19-9 se danas smatra markerom izbora u dijagnostici i diferencijalnoj dijagnozi karcinoma pankresa, a veliki značaj ima u praćenju efekta terapije tumora ovih lokaliteta. Primena ovog tumor markera je ograničena na bolesnike kod kojih ne postoji oštećenje jetre jer se u tim slučajevima mogu javiti lažno povišene vrednosti.

 CA- 125

Stvara se u velikim količinama u ćelijama adenokarcinoma ovarijuma, a posebno je značajan u praćenju efekta terapije jer omogućava otkrivanje recidiva tumora znatno ranije u odnosu na druge metode. Povećanje CA-125 javlja se i kod nekacerogenih promena na jajniku.

 CA-50

 Koristi se za praćenje bolesnika sa karcinomom pankreasa. Koncentracija CA 50 može biti povišena i kod pacijenata sa benignim bolestima pankreasa i cirozom jetre.

CA 72-4

 Najviše se izlučuje u serum pacijenata sa karcinomom želuca. Povišene vrednosti ovog tumor markera se mogu naći kod karcinoma kolona, pankreasa i jajnika. Pad koncentracije CA 72-4 nakon hirurške intervencije ukazuje da je maligno tkivo uklonjeno, dok je njegov nagli porast u serumu povezan sa povratkom bolesti ili metastazama.

Kalcitonin

 Kalcitonin je hormon kog sintetišu parafolikularne ćelije štitne žlezde. Povišene vrednosti kalcitonina se sreću kod pacijenata sa medularnim karcinomom štitne žlezde. Pogodan je za detekciju i praćenje toka bolesti kod pacijenata sa ovom vrstom karcinoma.

Prostata specifičan antigen (PSA) i slobodan specifičan antigen (fPSA) 

 Koristi se za detektovanje i praćenje karcinoma prostate. Pored ukupnog PSA, određuje se i slobodni PSA koji čini 10-40% vrednosti ukupnog PSA. Procenat slobodnog PSA u serumu pacijenata sa malignim tumorom se smanjuje paralelno sa porastom koncentracije ukupnog PSA. Umereno povišena koncentracija PSA u serumu prisuntna je kod benignih bolesti prostate (upala i hiperplazija prostate). Pored ukupnog PSA merenjem i slobodnog PSA i izračunavanjem odnosa fPSA/PSA omogućava se bolje razdvajanje pacijenata sa karcinomom prostate od bolesnika sa benignom hiperplazijom prostate. Ovaj tumor marker se pokazao veoma korisnim, kako za ranu dijagnozu, tako i za praćenje pacijenata sa malignim tumorom prostate.

 Tireoglobulin (TG)

 Tireoglobulin predstavlja glikoprotein koji se nalazi u štitnoj žlezdi, a u cirkulaciji se nalazi u vrlo malim količinama. Međutim, ukoliko maligni proces narušava strukturu štitne žlezde, tireoglobulin se pojačano oslobađa u krv i njegova koncentracija raste. Određivanje tireoglobulina kao tumorskog markera se koristi u dijagnostici karcinoma štitne žlezde.

 Tkivni polipeptidni antige(TPA)

 TPA predstavlja keratinski antigen koji se nalazi u većini epitelnih ćelija, serumu i membranama tumorskih ćelija. Povišene vrednosti su nađene kod pacijenata sa karcinomom pluća, dojke, rektuma, jajnika i bešike. Iako nije specifičan za maligne tumore, može da se koristi kao sekundarni marker za praćenje pacijenata sa karcinomom mokraćne bešike.

 Neuron specifična enolaza (NSE)

 NSE predstavlja glikolitički enzim koji se nalazi u ćelijama centralnog i perifernog nervnog sistema. Aktivnost ovog enzima raste kod pacijenata sa neuroblastomom i karcinomom pluća malih ćelija. Povećana aktivnost NSE prisutna je i kod pacijenata sa malignim tumorima drugih organa (bubrega, testisa, pankreasa), melanomom. Koncentracija ovog markera prati uspešnost terapije, proliferacije i prognozu bolesti pacijenata sa neuroblastomom i karcinomom pluća. Prihvaćen je kao marker izbora.

 Prostatična kisela fosfataza (PAP)

 U krvi zdravih osoba muškog pola se nalaze u neznatnoj količini. Aktivnost ovog enzima je povišena kod pacijenata sa karcinomom prostate, a izrazito je povišena u prisustvu metastaza. Specifičnost PAP je viša u odnosu na PSA, ali u ranom stadijumu bolesti PAP ima malu dijagnostičku osetljivost nego PSA. Nakon prostatektomije aktivnost PAP je nemerljiva, ali u slučaju recidiva ili metastaza njena aktivnost raste. Povišena aktivnost PAP se sreće i kod bolesnika sa karcinomom testisa, leukemijom, limfomima, kao i u benignim bolestima prostate, osteoporozom, cirozom jetre i plućnom embolijom.