Sunčanica ili toplotni udar

Bolesti povezane sa toplotom (toplotne bolesti) čine grupu poremećaja nastalih zbog izloženosti organizma povišenim temperaturama. Možemo ih podeliti na:

1.Lakše poremećaje kao što su:

• toplotni grčevi
• osip
• toplotna sinkopa 
• sunčanica

2.Teže poremećaje (osoba je vitalno ugrožena)

• toplotni udar

Da bi razumeli promene koje nastaju moramo prvo objasniti termin termoregulacije i zašto je ona od životnog značaja za organizam.

Termoregulacija je sposobnost organizma da održava telesnu temperaturu u optimalnim granicama i jedan od aspekata procesa homeostaze. Mnoge fizičke osobine materije, od agregatnog stanja preko gustine, rastvorljivosti, napona pare, električne provodljivosti do indeksa prelamanja zavise od temperature. Slično, od temeperature zavisi kojom će se brzinom odvijati neka hemijska reakcija u složenom sistemu funkcionisanja ćelija i tkiva, i koje će reakcije u njima da se odigraju. To je jedan od razloga što kod životinja i čoveka postoji nekoliko vrlo složenih mehanizama za održavanje telesne temperature u optimalnim granicama, kako njeno značajnije odstupanje ne bi poremetilo funkcionisanje organizma. Ako telo nije u stanju da održava normalnu telesnu temperaturu ona značajno raste iznad normale. Takvo stanje je poznato kao hipertermije (pregrevanje). Za ljude, to se dešava kada je telo izloženo konstantnim temperaturama od oko 55 °C, duže vreme (više od nekoliko sati). Pri hipertermiji povećano je znojenje kako bi se telo rashladilo, a to se postiže proticanjem veće količine krvi kroz kožu. Zbog toga u organizmu dolazi do preraspodele krvi ,što može uzrokovati poremećaje krvnog pritiska i ubrzan rad srca . Telo koristi krv za rashlađivanje i štiti najvažnije organe. Toplota uzrokuje vazodilataciju (širenje) krvnih sudova mozga i moždanih ovojnica, što dovodi do njihove povećane propustivosti. Zbog toga u nekim, težim slučajevima može nastati edem (otok) mozga ili intrakranijalno krvarenje (krvarenje unutar lobanje).

Stepen promene telesne toplote zavisi od:

• stepena produkcije toplote kroz metaboličke reakcije
• stepena usvajanja toplote iz spoljašnje sredine
• stepena gubitka toplote.

Organizam čoveka koristi četiri osnovna načina (mehanizma) za gubitak toplote:

1. konvekciju – prenos toplote
2. kondukciju –spontani transfer toplote kroz tkiva u cilju izjednačavanja toplotnih razlika.
3. zračenje – odavanje toplote
4. isparavanje – znojenje

Održavanje telesne temperature u nor­malnim granicama (odrasle osobe 36, 8 +/-0,4°C) rezultat je složenog i visoko integrisanog procesa koji podrazumeva učešće gotovo svih organskih sistema, sa central­nom ulogom hipotalamusa (centar za termoregulaciju). Neuroni tog dela nervnog sistema dobijaju dve vrste signala: od perifernih nerava koji sprovo­de nadržaje za hladno i toplo i od temperature krvi koja natapa taj deo mozga. Ove dve vrste nadražaja integriše hipotalamus u cilju održava­nja normalne temperature.

Sunčanica

Sunčanica je poremećaj regulacije telesne temperature, koja nastaje nakon intenzivnog izlaganja glave (posebno potiljka) sunčevim zracima. Sunčanica spada u hipertermije (stanja povišene telesne temperature) izazvane faktorima spoljne sredine, odnosno visokom temperaturom okoline. Ugroženi su svi koji se izlažu sunčevim zracima ako nemaju pokrivenu glavu.
Najosetljivijja su deca,starije osobe,osobe koje boluju od hroničnih bolesti ,sportisti i osobe koje rade na otvorenom ,nezaštićene od sunca.

Klinička slika:

Prvi simptomi se javljaju 6-12h posle izlaganja suncu. Pacijenti se žale na preznojavanje, crvenilo lica, povišenu temperaturu, glavobolju, mučninu, povraćanje, slabost, pospanost i vrtoglavice. Iako u najvećem broju slučajeva sunčanica prolazi bez posledica, u tezim slučajevima pacijenti su omamljeni, dezorjentisani, imaju proširene zenice i gube svest.

Prva pomoć:

Osobu za koju sumnjate da pati od sunčanice potrebno je odmah smestiti u hlad ili rashlađenu zatamnjenu prostoriju. Raskomotiti joj odeću. Postepeno rashlađivati laganim polivanjem vodom i stavljanjem hladnih obloga (sa ledom) na potiljak i glavu. Telesnu temperaturu je potrebno stalno kontolisati, a sa hlađenjem se može prestati tek kada se ona vrati na normalu. Bolesniku davati hladne napitke, ali izbegavati  pića koja utiču na krvotok (kafu i alkohol). U težim slučajevima gubitka svesti, pojave konfuzije i pospanosti potrebno je što pre pozvati lekara.

Toplotni udar

Najteži oblik zdravstvenog problema uzrokovan toplotom, koji zahteva hitnu medicinsku pomoć. Toplotni udar nastaje kao rezultat, često naglog, prekomernog povećanja telesne temperature i nemogućnosti organizma da temperaturu održi u normalnim granicama. Obično se javlja kada je povećana vlažnost vazduha u vreme letnjih sparina, jer je u takvim uslovima otežano znojenje i prirodno hlađenje organizma. U takvim uslovima dolazi do poremećaja centra za termoregulaciju ,pri čemu temperatura tela stalno raste i doseže vrednosti i do 40 stepeni. Ovako visoka temperatura dovodi do disfunkcije centralnog nervnog sistema koja razultuje delirijumom, konvulzijama, pa i komom. Ukoliko ovakvo stanje potraje ,može doći do trajnih oštećenja i neuroloških poremećaja. Organizam se u ovakvoj situaciji brani sistemskom reakcijom, koja može prouzrokovati stanje šoka.

Klinička slika

Pre pojave toplotnog udara mogu se javiti simptomi malaksalosti i grčeva u mišićima. Zbog dehidratacije, osoba prestaje da se znoji i oseća jaku glavobolju, vrtoglavicu, zujanje u ušima, pulsiranje u grudima i jaku vrućinu. Toplotni udar nastaje naglo i bez najave – iznenadnim kolapsom i padom krvnog pritiska. Koža je topla, povišene temperature, suva i crvena, a puls je slab i jako ubrzan (Filiforman). Zenice su u početku sužene, a kasnije proširene. Ovo je težak akutni poremećaj, koji nastaje zbog prestanka termoregulacije organizma, a u najtežim slučajevima može uzrokovati komu i smrt unesrećenog.

Prva pomoć

Toplotni udar je ozbiljan poremećaj koji može dovesti  do smrtnog ishoda i zato ga je potrebno lečiti odmah. Važno je prepoznati ga i odmah zvati hitnu pomoć. Dok čekate da hitna pomoć stigne uvedite osobu u zatvoren prostor, uklonite odeću i pažljivo je poprskajte hladnom vodom, kako bi se izazvalo znojenje. Na prepone i pazuh stavite led ili hladan peškir. Osoba bi trebalo da leži sa blago podignutim stopalima. Lekar će proceniti da li je potrebno primeniti i intravensku infuziju kako bi se nadoknadili elektroliti i tečnost. Ukoliko lekar smatra da ova mera nije potrebna, osobi koja je doživela toplotni udar možete dati napitak za rehidrataciju ili vodu. Savetuje se odmaranje. Osoba koja je doživela toplotni udar može imati skokove i padove temperature nedeljama nakog njega.

Razlike i sličnosti između sunčanice i toplotnog udara

Šta uraditi i kako se zašititi

 

Advertisements

Oksigenoterapija

Oksigenoterapija (terapija kiseonikom) je terapija koja se zasniva na pozitivnom dejstvu medicinskog čistog kiseonika u ispravljanju narušene, smanjene,  koncentracije kiseonika (hipoksije) u ćelijama i tkivima.

Da bi u nastavku govorili o oksigenoterapiji, moramo prvo objasniti šta je to hipoksija tkiva i koliko je važna kontrola ganih analiza.

Gasne analize su laboratorijska metoda koja se koristi za procenu efikasnosti respiratorne ali i drugih sistema od vitalne važnosti za pravilno funkcionisanje organizma čoveka. Kao uzorak uzima se arterijska krv, a na osnovu njene analize određuju se sledeći parametri:

1. parcijalni pritisak kiseonika,
2. parcijalni pritisak ugljen-dioksida
3. kiselosti krvi (pH)
4. koncentracije bikarbonata

Parcijalni pritisak O₂ (PaO₂) u arterijskoj krvi zavise od starosti, pola i relativne težine tela (Brocca- indeks). Normalne vrednosti su 10,5 kPa (65-100 mmHg) i normalno opadaju sa godinama starosti. Danas je opšteprihvaćeno u medicinskoj praksi da je (PaO₂) najbolji pokazatelj za procenu ukupne plućne funkcije (ili arterijalizacije venske krvi). Međutim, može da posluži samo kao pokazatelj sposobnosti pluća da izvrši arterijalizaciju venske krvi, ali ne i da da ocenu njene celokupne efikasnosti za organizam. Vrednosti PaO2 u urgentnoj medicini možemo dobiti i pulsnim oksimetrom (indirektna metoda merenja)

Parcijalni pritisak CO₂ u arterijskoj krvi (PaCO₂) je odličan pokazatelj za procenu plućne ventilacije. Granice fizioloških vrednosti za PaCO₂ su 4,5 – 6,0 kPa (35-45 mmHg) ne menja se sa starošću.

Tumačenje rezultata gasnih analiza vrši se u odnosu na referentne (normalne) vrednosti:

• Smanjenje vrednosti O2 (hipoksemija) u arterijskoj krvi, ukazuje na nedovoljnu oksigenaciju arterijske krvi . Analizom vrednosti CO2, moguća je procena adekvatnosti alveolarne ventilacije pluća.
• Povišena vrednost PaCO₂ (hiperkapnija) ukazuje na nedovoljnost plućne ventilacije (alveolarna hipoventilacija).

Nalaz hipoksemije i hiperkapnije u arterijskoj krvi otkriva da je u bolesnika došlo do težeg oštećenja disajnih organa tako da plućna funkcija u celini nije u stanju da izvrši svoj osnovni zadatak: održavanje normalnog sadržaja respiratornih gasova u arterijskoj krvi. Prvi stepen ovakvog oštećenja praćen je samo hipoksemijom i zove se parcijalna respiracijska insuficijencija. Pri daljem pogoršanju plućne funkcije uz hipoksemiju se javlja i hiperkapnija što je odlika ukupne respiracijske insuficijencije.

Hipoksija (lat. hypoxia) je stanje smanjene količine ili sniženje parcijalnog pritiska kiseonika, odnosno smanjenje molekularne koncentracije kiseonika u ćelijama i tkivima živih organizama, koje ima za posledicu poremećaj u funkcionisanju ćelija organa i organskih sistema. Ona je snažan stresor, koji ispoljava svoje neželjeno dejstvo na sve organizacione nivoe čovekovog organizma. Hipoksija kao prateća pojava ishemije jedan od najčešćih uzroka oštećenja ćelija i u osnovi je nekih od najčešćih poremećaja zdravlja (npr. infarkt miokarda, cerebrovaskularni insult, gangrena ekstrtemiteta itd)

Kiseonik je neophodan za stvaranje energije u procesu ćelijskog metabolizma, što znači i za održavanje života. Za transport kiseonika je neophodna normalna funkcija respiratornog i  kardiovaskularnog sistema.

• Respiratorni sistem, je prvi sistem, koji procesom ventilacije, zahvata kiseonik iz atmosferskog vazduha i doprema ga do alveola, a zatim procesom difuzije, kiseonik prenosi kroz alveolarnu membranu do krvi u kapilarima pluća.
• Hemoglobinski kapacitet krvi je drugi prenosni sistem u prenošenju kiseonika do tkiva, jer se kiseonik transportuje vezan za hemoglobin. Zasićenje hemoglobina kiseonikom kod zdrave osobe iznosi 97,5%.
• Kardiovaskularni sistem je treći sistem čija funkcija prenos kiseonika do tkiva, i koji pri minutnom volumenu srca od 5 litara doprema do tkiva oko 1.000 ml kiseonika u minuti. Sredovečni muškarac potroši oko 250 ml kiseonika za minut u miru, dok se ova potrošnja desetostruko uvećava pri fizičkom radu.

Za normalnu oksigenaciju tkiva neophodano je da sva tri napred navedena sistema normalno funkcionišu, da deluju jedinstveno i međusobno se nadopunjuju. Poremećaj u bilo kom od navedenih sistema dovodi do tkivne hipoksije. Na hipoksiju su najosetljivije ćelije mozga a zatim i ostala tkiva u različitom stepenu osetljivosti i brzini reakcije.

 

Indikacije za oksigenoterapiju:

Svaki poremećaj koji izaziva hipoksiju u organizmu predstavlja potencijalni uslov za lečenje kiseonikom. Sve indikacije možemo podeliti u dve velike grupe:

1. Premećaj ventilacije

• Depresija disajnog centra – Medikamentozna, Moždani udar (infarkt mozga), Povrede mozga
• Neuro mišićne bolesti – Mijastenia gravis, Guillain-Barre sindrom, Povrede kičmene moždine, Dečja paraliza, Porfirija, Botulizam
• Opstrukcija disajnih puteva – Hronična opstruktivna bolest pluća, Akutni oblik astme
• Restriktivni poremećaji – Kifoskolioza, Spondilitis

2. Difuzioni poremećaj razmene gasova

• Edem pluća
• Akutni respiratorni distres sindrom
• Plućna tromboembolija
• Fibroza pluća

Kiseonik se može primjenjivati u vidu:

1. gasa pod pritiskom u bocama različitih veličina (boce sa kiseonikom pod pritiskom se danas koriste uglavnom samo u urgentnoj medicini, pri transportu bolesnika i prvoj pomoći povređenima na terenu)
2. tečnom obliku iz centralnog dovoda u bolničkim uslovima
3. upotrebom koncentratora

Kiseonik pod pritiskom i u tečnom obliku, se skladišti u cilindre opremljene regulatorom koji kontroliše izlaz kiseonika. Izlazak kiseonika je kontinuiran,pa se na boce ugrađuju sistemi koji sprečavaju isticanje kada to nije potrebno.Tako spomenuti sistemi oslobađaju kiseonik pri udisaju, a blokiraju dotok pri izdisanju. Danas postoje i mali cilindri koji se mogu nositi sa sobom.

Koncentratori kiseonika su danas najpraktičniji uređaji za oksigenoterapiju u kućnim uslovima.To su električni aparati koji izdvajaju i koncentrišu kiseonik iz vazduha.

 

Za oksigenoterapiju u bolničkim uslovima neophodno je pripremiti:

1. Ispravnu utičnicu centralnog dovoda za kiseonik
2. Oksigenator (Dragerov aparat)
3. Kateter (mononazalni ili binazalni) ili masku

Doziranje

Medicinska sestra – tehničar može dati do 2l/min kiseonika, sve veće vrednosti uključuje isključivo po pisanom uputu lekara (u temperaturnoj listi, kao i svaka terapija).

Pravilo 3K

Prilikom davanja oksigenoterapije treba se pridržavati sledećeg

1. Kombinovano – koseonik se kombinuje (vlaži) destilovanom vodom
2. Kontrolisano – obavezna kontrola gasnih analiza u toku terapije
3. Kontinuirani – primenjivati oksigenoterapiju dokle god postoji hipoksija

Opasnosti u toku lečenja

Postoje tri vrste rizika povezanih sa upotrebom kiseonika u medicinske svrhe:

1.Fizički rizici

1. Požar i eksplozija – u blizini oksigenoterapije ne sme se zapaliti cigareta, ili se naći u blizini izvora toplote (otvorena vatra)
   
2. Oštećenja kiseničkim priborom – Kateteri, kiseoničke maske i drugi pribor može izazvati sledeća oštećenja:

• Sušenje mukoze gornjih disajnih puteva pri primeni suvog nedovonjno ovlažen kiseonika sa većim protokom, dodatno može biti praćen suvim nadražajnim kašaljem.
• Nadažaj i promene na koži lica koje se mogu javiti kod dugotreajne upotrebe kiseoničkih maski

2.Funkcionalni poremećaji

1. Hiperkapnija
2. Apsorpciona atelektaza

3.Trovanje kiseonikom

Kontrola nivoa šećera u krvi

Glikemija (šećer u krvi) je osnovni parametar za postavljanje dijagnoze dijabetesa, ali i za procenu kontrole dijabetesa. Normalne vrednosti glikemije ujutru, natašte (nagladno) su od 3,9-6,1 mmol/l. (mada se u novijoj literaturi gornja granica spustila na 6,0 pa čak i 5,9 mmol/l).

Kapilarna krv se najčešće koristi za samoodređivanje glikemije, preko test traka- senzora (glikozo-oksidaza) uz pomoć različitih aparata- glukometara, koji u kratkom vremenskom periodu (od 10-40 sekundi) daju rezultate glikemije. Koža jagodice prsta se obično bode lancetama uz pomoća aparata, praktićno bezbolno, uz minimalni uzorak krvi od 10-50 uL. Uz pravilnu upotrebu imaju značajnu vrednost, i mogu se koristiti i u bolničkim uslovima. Iako se ovakav vid provere nivoa šećera u krvi smatra skoro bezbolan, svakako nije najprijatniji za bolesnika. Nekada je potrebno i 4-5 puta u toku dana proveriti glikemiju, a ne samo ujutru, što može dosta da poremeti svakodnevno funkcionisanje.

Zato ću vam danas predstaviti sistem FreeStyle Libre, zaštitni znak kompanije Abbott Diabetes Care Inc. Sistem za kontrolu glukoze dizajniran da oslobodi pacijente od problema sa nadzorom glukoze svakodnevnim ubodima. Prednosti:

1. Skeniranje senzora radi dobijanja vrednosti glukoze ne zahteva lancete.
2. Senzor je vodootporan  1 – 3 metra vode maksimalno 30 minuta. Za primenu senzora potrebno je 60-minutno vreme zagrevanja. Ne treba da se koristi iznad 10.000 stopa.
3. Za potpunu glikemijsku sliku skenirajte jednom na svakih 8 sati.
4. Čitač može snimati podatke senzora kada je u granicama od 1cm do 4cm senzora.
5. FreeStile LibreLink je mobilna aplikacija.
6. Aplikacija FreeStile LibreLink je kompatibilna sa pametnim telefonima na kojima je omogućen NFC koji koristi Android OS 5.0 ili noviji i sa iPhoneom 7 i novijim operativnim sistem

Šta sadrži set:

1. Senzor sa aplikatorom
2. Čitač sa punjačem
3. Uputstvo za korišćenje (aplikaciju i dalju upotrebu)

Kako se koristi:

Važno je pravilno aplikovati senzor. Idealno mesto za to je nadlaktica, spoljašnji deo (ali 2cm dalje od mesta aplikacije insulina) jer je najmanje izložena spoljašnjim uticajima. Pored toga, voditi računa da na mestu aplikacije nema ožiljnog tkiva, različitih promena na koži ili tetovaža. Dovoljno je potom kožu oprati (vodom i sapunom) posušiti i aplikovati senzor.

Sa svakim bezbolnim skeniranjem dobijate:

• trenutnu procenu glukoze – nivoa šećera u krvi
• strelicu koja ukazuje na pravac vašeg nivoa glukoze ( rasta i opadanja) tako da se možete bolje informisati i
• poslednjih 8 sati istorije glukoze, što vam omogućava da vidite kako hrana, aktivnost i insulin utiču na nivo glukoze – dan i noć

Za više informacija pogledajte direktno sajt firme https://www.freestylelibre.co.uk/libre/discover/using-your-meter.html

Hipertenzija – povišen krvni pritisak

Da bi govorili o povišenom krvnom pritisku, moramo prvo razumeti šta je to krvni pritisak (tenzija).

Arterijski krvni pritisak (lat. tensio arterialis) je sila kojom cirkulišuća krv deluje na jedinicu površine krvnog suda, a koja nastaje usled kontrakcija srčane muskulature i posledičnog potiskivanja krvi kroz kardiovaskularni sistem. Jednostavnije rečeno, Krvni pritisak je pritisak krvi na krvne sudove.

Povišenje krvnog pritiska uslovljava da srce radi jače nego normalno da bi krv cirkulisala kroz krvne sudove. Krvni pritisak obuhvata dva aspekta, sistolni i dijastolni, u zavisnosti od toga da li je srčani mišić kontrahovan (sistola) ili opušten između otkucaja (dijastola). Normalan krvni pritisak u mirovanju je u opsegu od 100-140 mmHg sistolnog (prvog otkucaja) i 60-90 mmHg dijastolnog (poslednjeg) otkucaja. Krvni pritisak je visok, ukoliko se održava na ili iznad 140/90 mmHg nivoa.

Arterijska hipertenzija (povišen krvni pritisak) je, po definiciji Svetske zdravstvene organizacije, stanje u kome je sistolni (gornji) pritisak povišen iznad 140mmHg a dijastolni (donji) preko 90mmHg. Ova definicija se odnosi na sve osobe koje su starije od 18 godina. Može se javiti kao izolovana sistolna ili dijastolna hipertenzija a najčešće su povišena oba pritiska.

Učestalost

Hipertenzija je jedna od najčešćih bolesti današnjice. Često nema prepoznatljive simptome, zbog čega se naziva i „tihim ubicom“. Smatra se da jedna trećina odrasle populacije ima pritisak koji bi se morao lečiti, a ovaj procenat se menja po regijama u zavisnosti od načina ishrane, fizičke aktivnosti i životne dobi. Verovatno da nema osobe koja bar jednom nije imala problem sa povišenim pritiskom, a dodatni problem u lečenju hipertenzije predstavlja podatak da se terapija uzima neredovno i često u nedovoljnim dozama.

Uzrok nastanka

Hipertenzija se najčešće javlja kao idiopatska, što znači da se ne zna razlog njenog pojavljivanja. U malom procentu (3-5%) hipertenzija je posledica bolesti drugih organa i sistema. Na krvni pritisak utiču mnogi faktori kako u organizmu, tako i van njega.

1. Faktori rizika koje ne možemo kontrolisati:

• Rizik od povišenja krvnog pritiska s godinama raste. Problem se javlja kod muškaraca iznad 45 i žena iznad 55 godina starosti. 
• Pol ima veliku ulogu u održavanju normalnog krvnog pritiska. Estrogen do menopauze „štiti” žene od nastanka ovog zdravstvenog problema. Ali žene koje uzimaju oralnu kontracepciju, povećavaju rizik od nastanka viskog krvnog pritiska.
• Istorija visokog krvnog pritiska u porodici, duplo  povećava šanse da će i potomstvo imati ovaj zdravstveni problem.

2. Faktori rizika koje možemo kontrolisati:

Promenjene ili nove životne navike mogu da spreče nastanak hipertenzije.

• Način ishrane
• Fizička aktivnost
• Telesna težina
• Stresne situacije
• Navike vezane za alkoholna pića
• Pušačke navike

Podela

1.Prema uzroku nastanka Hipertenzija je klasifikovana kao:

• Primarna (esencijalna) hipertenzija –  Potiče od teorije da povišenje krvnog pritiska nastaje kao stres-reakcija povećanja priliva krvi u oboleli deo tela. Brzo je utvrđeno da je ova teorija bila pogrešna, ali se terminologija nije promenila. Uzrok esencijalne hipertenzije je idiopatski (nepoznat). Nema nikakvih klinički ili laboratorijski prepoznatljivih oboljenja koji je mogu prouzrokovati, ali se ubraja u 95% svih klinički otkrivenih hipertenzija, što je navelo naučnike na pretpostavku geneteske predispozicije.-
• Sekundarna hipertenzija – može se naći uzrok (npr. oboljenja bubrega, nadbubrežne žlezde itd), ali ovo objašnjava samo 5% otkrivenih hipertenzija.

2. Prema trajanju, hipertenzije se deli na:

• Akutne (par sati do par dana)
• Hronične (višemesečne ili trajne)

Akutna hipertenzija se najčešće ispoljava naglim povišenjem arterijskog pritiska iznad 200 mmHg. Sinonim za ovo stanje je hipertenzivna kriza (urgentno stnje) praćeno pretećim oštećenjem tzv. ciljnih organa: pluća, mozga, mrežnjače oka, kao i samog srca.

Simptomi  

Povišen krvni pritisak je vrlo često bolest koja protiče sa vrlo malo simptoma, ili su oni čak i odsutni. Pacijenti  mogu imati vrlo raznolike simptome, zavisno od toga da li je još neki sistem organa napadnut i oštećen dugogodišnjom hipretenzijom. Organi koji najviše trpe i stradaju u hipertenziji su: srce, oči, bubrezi i krvni sudovi. Simptomi koje najčešće imaju bolesnici sa povišenim krvnim pritiskom su:

• glavobolje (naročito u potiljačnom predelu),
• nesvestica,
• zujanje u ušima,
• nestabilnost pri hodu,
• bol ili slične senzacije u grudima,
• nedostatak vazduha,
• osećaj ubrzanog ili nepravilnog rada srca
• povraćanje centralnog tipa (bez mučnine)

Najčešća komplikacija akutne hipertenzije je moždano krvarenje.

Hipertenzija je najvažniji globalni faktor rizika za preranu smrt koga je moguće sprečiti. On povećava rizik od ishemijske bolesti srca moždanog udara, oboljenja perifernih krvnih sudova i drugih kardiovaskularnih oboljenja, uključujući prestanak rada srca, aortne aneurizme, difuznu aterosklerozu i plućnu emboliju.Hipertenzija takođe predstavlja faktor rizika za demenciju i hroničnu bubrežnu insuficijenciju.

Dijagnoza

Dijagnoza hipertenzije se postavlja relativno lako. Veoma je važno merenje krvnog pritiska u kućnim uslovima jer je dokazano da pacijenti imaju veći pritisak kod lekara nego u kući. Pritisak treba meriti po mogućstvu u istom položaju, na istoj ruci i istim aparatom. Bolesnicima sa hipertenzijom treba uraditi laboratorijske analize (da se utvrdi prisustvo oštećenja bubrega), pregled očnog dna, EKG, a po potrebi i rendgenski snimak pluća i srca i ultrazvučni pregled srca. Takođe, pacijent treba da bude pregledan od strane kardiologa koji će predložiti plan ispitivanja i terapiju.

Lečenje

Lečenje hipertenzije se vrši dvojako.

1. Prva mera je sprovođenje higijensko – dijetetskog režima što podrazumeva smanjenje unosa soli i tečnosti, smanjenje težine, povećanje fizičke aktivnosti, smanjen unos kafe i alkohola.
2. Medikamentozna terpija – U lečenju hipertenzije koristi se i više različitih grupa lekova:

• antagonisti kalcijuma (Nifelat, Norvasc, Cortiszem R),
• beta blokatori (Prinorm, Presolol, Inderal),
• ACE inhibitori (Zorcaptil, Enalapril, Monopril, Hemokvin),
• diuretici (Lasix, Hemopres, Lometazid),
• AT1 blokatori (Diovan, Lorista),
• blokatori alfa i beta receptora

 

12. maj Međunarodni dan medicinskih sestara i tehničara

Danas je Međunarodni dan medicinskih sestara i tehničara. Obeležava se u znak sećanja na dan kada je rođena Florens Najtingel, bolničarka i začetnica modernog sestrinstva i profesionalnog obrazovanja medicinskih sestara. Celog života borila se za unapređenje profesije, a čini se da ta borba i dalje traje.

U Srbiji licencu ima oko 65.000 sestara dok oko 5.500 ne može da nađe posao, a procenjuje se da godišnje iz zemlje ode oko 800 medicinskih sestara i tehničara. Dok u zemljama Evropske unije na 100.000 stanovnika radi najmanje 750 sestara, u Srbiji na isto toliko pacijenata radi manje od 500. Medicinske sestre predstavljaju glavnu sponu između lekara i pacijenata. Posao je težak, nedovoljno plaćen, ali medicinske sestre ga vole i najčešće predano rade. Iako je to i jedna od profesija koju građani najviše kritikuju.

Klikom na link pogledajte odličan video https://www.youtube.com/watch?v=zvpKDuevuI4

12. maj

Svetski dan zdravlja

Svetska zdravstvena organizacija (SZO)  svake godine obeležava 7. april, Svetski dan zdravlja, kao jedan od značajnih datuma iz Kalendara javnog zdravlja. Ove godine Svetski dan zdravlja posvećen je dostupnosti zdravstvenoj zaštiti i obeležava se pod sloganom „Zdravlje za sve”.

Ove godine obeležava se i jubilarnih 70 godina od inicijative i prvog obeležavanja ovog važnog datuma od strane SZO. Povodom obeležavanja Svetskog dana zdravlja 2018.godine SZO poziva svetske lidere da istraju u naporima za ostvarenje ciljeva održivog razvoja na koje su se obavezali  2015. godine, a koji kao krajnji cilj imaju unapređenje zdravlja svih. Slogan „Zdravlje za sve” ovogodišnje kampanje je ujedno sedamdesetogodišnja vizija SZO.

Zdravstvena zaštita je organizovana i sveobuhvatna delatnost društva čiji je osnovni cilj ostvarenje najvišeg mogućeg nivoa očuvanja zdravlja građana. Zdravstvena zaštita obuhvata sprovođenje mera za očuvanje i unapređenje zdravlja građana, sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno i efikasno lečenje i rehabilitaciju.

U okviru društvene brige za zdravlje obezbeđuje se zdravstvena zaštita koja obuhvata:

1) očuvanje i unapređenje zdravlja, otkrivanje i suzbijanje faktora rizika za nastanak oboljenja, sticanje znanja i navika o zdravom načinu života;

2) sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti;

3) pravovremenu dijagnostiku, blagovremeno lečenje, rehabilitaciju obolelih i povređenih;

4) informacije koje su stanovništvu ili pojedincu potrebne za odgovorno postupanje i za ostvarivanje prava na zdravlje.

Statistika na svetskom nivou:

1. Najmanje polovina ljudi u svetu trenutno nije u mogućnost da dobije osnovne zdravstvene usluge.
2. Skoro 100 miliona ljudi je siromašno, a prisiljeno da plaća zdravstvene usluge iz svog džepa.
3. Preko 800 miliona ljudi, odnosno gotovo 12% populacije potroši 10% na zdravstvene troškove za sebe, bolesno dete ili drugog člana porodice što predstavlja prekomerne troškove i veliki globalni problem.
4. Univerzalna pokrivenost zdravstvenom zaštitom omogućiće da ljudi i zajednice dobiju zdravstvene usluge koje su im potrebne bez finansijskih troškova. Ovo ne znači besplatnu pokrivenost za sve moguće zdravstvene intervencije, već podrazumeva minimalni paket zdravstvenih usluga. To se ne odnosi samo na lečenje pojedinaca, već takođe uključuje i usluge za celokupnu populaciju, kao što su kampanje javnog zdravlja.

 

Povodom jubilarne cifre od 70 godina proslave Svetskog dana zdravlja, UN su štampale poštanske marke sa medicinskom simbolima

Svetski dan zdravlja

Daunov sindrom

Daunov sindrom je oblik hromozomopatije koji se javlja kao posledica trizomije hromozoma 21. Opisao ga je prvi put Lagdon Daun  (Lagdon Down) 1866. godine na sopstvenom detetu, a tek 1957. godine je ustanovljeno da je uzrok ovog sindroma trizomija. Učestalost ovog sindroma u  populaciji je 1:700 živorođene dece. Na učestalost, pokazala su istraživanja, prvenstveno utiče starost majke, tako da se kod žena starijih od 40 godina ona povećava na 1:30 živorođenih.

Šta uzrokuje Downov sindrom?

Unutar svih telesnih ćelija nalaze se sitne strukture zvane hromozomi. Oni nose gene koji determinišu način našeg razvoja. Većina ljudi ima 23 para hromozoma u svakoj ćeliji. Kada naš organizam stvara specijalne ćelije potrebne za oplodnju, parovi hromozoma se dele i rearanžiraju. Nekada se ovi parovi hromozoma ne podele ispravno što tada uzrokuje da bebine ćelije imaju dodatnu kopiju hromozoma broj 21. Ovo dovodi do pojave Downovog sindroma i razlog je što se ovaj sindrom zove još i Trizomija 21. Dodatni hromozom ne može biti otklonjen iz ćelija, tako da ne postoji lek za ovo stanje. Loša deoba hromozoma se dešava slučajno i nije uzrokovana postupcima roditelja.

Izgled hromozoma

Kariotip osobe sa Daunovim sindromom je: 47;XX(21+) ili 47;XY(21+)  što predstavlja ukupan broj hromozoma, polna konstitucija + hromozom koji je u višku. Uzrok trizomije 21 može da bude i uravnotežena translokacija hromozoma 21 kod jednog od roditelja (smatra se da je ovo uzrok u tek oko 5% slučajeva). Takav roditelj, pored normalnih gameta, može da obrazuje i gamete u kojima je hromozom 21 u višku. Spajanjem takvih nenormalnih gameta  sa normalnim,  nastaće zigot koji nosi neuravnoteženu translokaciju 21. Osoba sa neuravnoteženom translokacijom 21 imaće kariotip sa 47 hromozoma jer je hromozom 21 u višku (trizomik), a fenotipski Daunov sindrom.

Prenatalna dijagnostika

Primenom prenatalne dijagnostike učestalost Daunovog sindroma kod novorođenčadi je značajno umanjena. Postoje testovi koji daju definitinu informaciju i zovu se dijagnostički testovi. Međutim, izvođenje ovih testova povećava rizik nastanka spontanih pobačaja. Iz ovog razloga se oni ne predlažu svim ženama. Umesto toga se testovi izvode u dve etape. U početku svim ženama se predlažu testovi kod kojih ne postoji rizik od spontnog pobačaja. Ovaj tip testa se zove screening test. Oni ne daju definitivni odgovor, već nam govore da li postoji povećani rizik za pojavu Downovog sindroma. Nakon toga ženama sa povećanim rizikom se može ponuditi dijagnostički test – amniocenteza. Ako je rezultat screening testa između vrednosti  jedan u 250, trebalo bi uraditi dijagnostički test. (Rizik jedan prema 250 je u isto vreme i rizik od 0.4%).

Na UZ pregledu ginekolog  može uočiti sledeće :

• manja glava bebe u odnosu na ostatak tela
• kratak vrat – merenjem kožnog nabora vrata
• dužina prstiju bebe je manja nego što je uobičajeno
• položaj očiju u kome su oči iskošene na gore

Važno je razumeti da screening testovi ne mogu odrediti sa sigurnošću da li beba  ima ili ne Downov sindrom, već se samo koriste kako bi se izbegao rizik izvođenja nepotrebnih dijagnostičkih testova. Sama žena odlučuje da li će uraditi ili ne obe faze testa. Ukoliko se odluči na screening test, a kasnije joj bude predložen i dijagnostički test sama odlučuje da li će pristati na test ili ne.

 

Klinička slika Daunovog sindroma

Dominantna obeležja ovog sindroma su:

• umna zaostalost; IQ = 40-50
• anomalije srca praćene u različitom stepenu anomalijama  drugih organa,
• smanjena otpornost prema infekcijama,
• povećan rizik za pojavu leukemije,
• prevremeno starenje (osobe sa ovim sindromom žive u proseku duplo kraće u odnosu na zdrave osobe) 

Prepoznatljive osobine su i :

• koso (mongoloidno) postavljene i široko razmaknute oči;
• mali nos, širokog korena;
• smanjen obim glave i pljosnat potiljak;
• usta su mala pa normalno veliki jezik viri iz njih, a sam jezik je često uvećan i izbrazdan;
• ušne školjke su skoro uvek loše formirane, male i nisko su postavljene;
• zubi su nepravilnog oblika i broja i kasno izbijaju;
• šake su široke i sa kratkim prstima;
• na dlanovima može postojati brazda četiri prsta (majmunska brazda) uz izmenjene dermatoglife (linije na šakama)

Ipak kao i svi ljudi, oni se veoma razlikuju po izgledu, ličnosti i sposobnostima. Kod beba je teško odrediti u kojoj će meri biti pogođeni kao deca ili kada odrastu. Pojedine osobe sa Downovim sindromom su u stanju da se zaposle i vode relativno nezavistan život, međutim većini ovih ljudi je potrebna pomoć i podrška na duge staze. Generalno maksimalni mogući mentalni razvoj dostiže nivo deteta od 8 godina.

Kvalitet života  obolelih

Sredinom 20. veka dužina života osoba sa Daunovim sindromom, iznosila je u proseku oko 9 godina. Danas je, zahvaljujući blagovremenoj dijagnostici i lečenju urođenih anomalija, životni vek ovih osoba produžen na 50 godina i duže. U našoj zemlji osobe sa Daunovim sindromom obično žive u svojim porodicama, a u razvijenim zemljama sveta oni žive u zajednicama, polu-samostalno, vode računa o sebi, učestvuju u kućnim poslovima, rade i privređuju u zajednici i druže se međusobno.

Lečenje

Za Daunov sindrom ne postoji lek, međutim, postoji širok spektar podrške i obrazovnih programa koji mogu pružiti podršku deci sa Daunovim sindromom i njihovim porodicama. Deca sa ovim stanjem često mogu imati koristi od govorne terapije, radne terapije i fizikalnih vežbi kako bi poboljšale motoričke veštine. Neki od zdravstvenih problema koji su česti kod ljudi s Daunovim sindromom, kao što su katarakta, problemi sa sluhom, problemi sa tireoidnom žlezdo, mogu se korigovati i ublažiti adekvatnom medicinskom negom.

21. mart Svatski dan Daunovog sindroma