Posted in Zdravstvena nega II

Krvne grupe

Formulacija „Krvna grupa“ podrazumeva opis karakteristika crvenih krvnih zrnaca kod osoba. Dve najvažnije klasifikacije su ABO i Rh faktor.

Krv se deli na 4 krvne grupe,u zavisnosti da li u eritrocitima postoje određeni proteini.To su grupe:

A – Hemijske analize su dokazale da nosioci krvne grupe A imaju u membranama eritrocita specifičan protein aglutinogen A (antigen A) i aglutinin anti B

B – Krv krvne grupe B sadrži aglutinogen B na eritrocitima i aglutinin anti A

AB – Krv krvne grupe AB sadrži oba proteina, a aglutinin ne sadrži

O (nulta) – Krv nulte krvne grupe ne sadrži ni jedan od ta dva proteina, ali sadrži aglutinin anti A i anti B

Posledica ove pojave je ta da krv krvne grupe O ne može da prima krv krvnih grupa A,B i AB nego samo svoje krvne grupe,a nosilac krvne grupe AB ne može da daje krv krvnim grupama A,B i O,jer one ne poseduju oba proteina.Stoga,za O grupu se kaže da je univerzalni davalac(zato što krv bilo koje krvne grupe može da primi krv O grupe),a za grupu AB se kaže da je univerzalni primalac. Kad se krv krvne grupe A da nekom ko nema taj protein, ali zato u krvnoj plazmi ima istorodno antitelo (aglutinin anti-A) doći će do aglutinacije (slepljivanja eritrocita)

Rh faktor

Pored podele na ABO grupe, postoji i rezus faktor (Rh faktor), koji je dobio naziv po Rezus majmunu kod koga je i prvi put otkriven. Svi ljudi se dele na:

Rh+ (rh pozitivne) – stvaraju rezus protein

Rh (rh negativne) – ne stvaraju.

Pri transfuziji, pored ABO grupa, pazi se i na ovaj faktor. Tako da je O krvna grupa najuniverzalniji davalac jer, pored toga što ne sadrži ni jedan od dva aglutinogena, ona ne sadrži ni rezus protein. Shodno tome, AB+ krvna grupa je najuniverzalniji primalac, jer sadrži sva tri proteina.

Kod trudnoće, Rh faktor se nasleđuje. Ako je majka Rh, postoji šansa od 50% do 100% da će dete biti Rh+ (pod uslovom da je otac Rh+). Tokom porođaja, fetusna krv može da dođe u kontakt sa krvlju iz placente i kada reaguju, može da se pokrene stvaranje imunog odgovora kod majke. Majka će posle porođaja neminovno stvoriti antitela i trajno će doći do promene imuniteta. Ovakva situacija se sada medicinski rešava.

Određivanje krvne grupe i Rh faktora spada u hematološke analize. Vrši se pre davanja transfuzije krvi (bez obzira koje su indikacije za njenu primenu), pre hirurških procedura, u cilju određivanja krvnog srodstva, pre ili tokom trudnoće u cilju određivanja rizika od nastanka Rh inkompatibilnosti sa plodom. Uzorak krvi se može uzeti iz vene na ruci, prsta ili pete (za decu).

Advertisements
Posted in Zdravstvena nega II

Koprokultura

Koprokultura je mikrobiološka pretraga uzorka stolice, sa ciljem identifikacije patogenih mikroorganizama, koje mogu da budu uzročnik učestalih stolica, odnosno dijareje (proliva). Test analize stolice na prisustvo bakterija, parazita ili gljivica koje uzrokuju infekciju na nivou gastrointestinalnog trakta.

Uzorak stolice se meša sa supstancom koja podstiče rast bakterija. Ukoliko se ne razvijaju test je negativan, a ukoliko dođe do razvoja bakterija test stolice je pozitivan, tada se rade dodatne analize kao što je antibiogram pomoću kojih ćemo posle moći da dobijemo odgovarajuću terapiju. U zavisnosti od simptoma i toka bolesti može biti potreban jedan uzorak stolice ili nekoliko uzoraka (najčešće 3 uzorka) u periodu od par dana.

Indikacije za koprokulturu: 

  • obilne dijareje
  • prekomerni gasovi u abdomen, nadutost
  • pronalaženja uzroka učestale mučnine, povraćanja, gubitka apetita
  • abdominalni bol i grčevi uz povišenu temperaturu
  • prisustvo krvi u stolici

Uzročnici dijareje mogu biti:

  1. Bakterije (Salmonellae, Shigellae, Campilobacter jejuni, Yersinia enterocolitica, itd.)
  2. Virusi (Rotavirusi, Enterovirusi)
  3. Gljivice (Candida albicans)
  4. Paraziti (Lamblia intestinalis, Trichuris trichiura)
  5. Razni neinfektivni uzroci poput metaboličkih poremećaja, neinfektivne upale creva…

Koprokulturom mogu da se identifikuju patogene bakterije, a pregledom stolice na parazite i protozoe može da se utvrdi (ili ne) njihovo prisustvo.

Kako se pripremiti?

Za ovaj test nije potrebna nikakva posebna priprema. Napomenuti doktoru ukoliko ste skoro uzimali antibiotike i druge lekove, kao i ukoliko ste bili podvrgnuti radiološkim snimanjima  sa kontrastom.

Kako se radi uzimanje uzorka za koprokulturu?

Uzorak se uglavnom može uzeti kod kuće pa zatim odneti u laboratoriju na dalju analizu. Ali veoma je važno pridržavati se određenih pravila, kako se nebi kontaminirao uzaorak. Pratite sledeće korake za svaki uzorak:

  • Pre uzimanja uzorka stolice neophodno je urinirati kako urin ne bi dospeo u uzorak;
  • Koristite rukavice prilikom prikupljanja uzorka; obavezno operite ruke pre i nakon procedure;
  • Ispraznite creva u suvu plastičnu posudu van wc šolje ili specijalan dodatak koji se postavlja na wc šolju (nikako ne uzimati uzorak iz wc šolje!) 
  • Zatim uzorak stolice prebacite u posudu u kojoj ćete ga odneti u laboratoriju.
  • Ne mešati uzorak sa toalet papirom, sapunom, maramicama.
  • Moguće je uzeti uzorak čvrste ili tečne stolice.
  • Nakon prebacivanja uzorka neophodno je zatvoriti posudu i u što kraćem roku odneti uzorak u laboratoriju.
  • Prilikom uzimanja uzorka ne postoji nikakav rizik.
  • Vrlo je bitno oprati ruke sapunom i vodom nakon uzimanja uzorka.

Šta utiče na tačnost rezultata?

  • Nedavna primena antibiotika, laksativa ili terapije za opstipaciju (pre testa)
  • Nedavno rađena radiološka procedura sa kontrastnim sredstvima
  • Kontaminacija uzorka stolice
  • Nedovoljna količina uzorka
  • Kasno donošenje uzorka u laboratoriju

Na rezultate koprokulture najčešće se čeka 2-3 dana.

Test na okultno krvarenje ( krv u stolici )

Nema nikakvih ograničenja u ishrani u toku priprema za analizu . Nekoliko dana pre testiranja ne preporučuje se uzimanje alkohola kao i lekova koji mogu dovesti do krvarenja u digestivnom traktu i pojave krvi u stolici ( aspirin, indometacin, fenilbutazon i dr. ). Uzorak uzeti kao za koprokulturu.

Posted in Zdravstvena nega II

Urinokultura

Urinokultura je test koji se koristi za utvrđivanje prisustva bakterija u urinu a omogućava i njihovu identifikaciju. Spada u grupu mikrobioloških (bakterioloških) laboratorijskih ispitivanja, jer se uzurak zasejava na hranjivu podlogu. Rezultati se očitavaju mikriskopski.

Prisustvo bakterija u urinu, ukazuje na urinarnu infekciju čiji su simptomi:

  • otežano, učestalo mokrenje,
  • bol i peckanje pri mokrenju, 
  • povišena telesna temperatura i
  • zamućen izgled urina (normalno je on bistar)

U slučaju težih infekcija može se javiti i povraćanje, opšta slabost i malaksalost, gubitak telesne mase. Urinarne infekcije se češće dešavaju kod žena nego kod mušaraca, što je posledica prvenstveno anatomije urogenitalnog trakta. Bakterije ulaze u urinarni trakt preko mokraćne cevi, a ženska uretra je kraća i mnogo bliža anusu, te je bakterijama koje naseljavaju creva znatno lakše da dospeju do uretre i izazovu infekciju.

Urinokultura – uputstvo za uzimanje uzorka urina

Za bakteriološku pretragu urina uzima se srednji mlaz prvog jutarnjeg urina. Prethodno obaviti detaljnu jutarnju higijenu sapunom i vodom ,kožu osušiti papirnim ubrusom .

Prvi jutarnji urin je urin izmokren odmah nakon celonoćnog spavanja, neposredno pre doručka ili drugih aktivnosti. Preporučuje se da bude izmokren nakon 8 časovnog ležanja i ne manje od 4 sata zadržan u mokraćnoj bešici (ako je mokraćna bešika pražnjena ranije tokom noći)

Urin srednjeg mlaza predstavlja srednji (drugi) deo izmokrenog urina. Prvi deo se odbacuje budući da je uvek kontaminiran fiziološkom florom uretre (tj. bakterijama koje se nalaze na početku mokraćne cevi i na spoljnom delu polnog organa)

Nakon uzimanja uzorka posudicu pažljivo zatvoriti pazeći da se rukama ne kontaminira unutrašnjost posudice i čep. Uzorak ne sme duže od 2 sata ostati na sobnoj temperaturi. Ako se za to vreme ne može stići do laboratorije, može se 24 sata čuvati na +4°C (tj. u frižideru ili na hladnom mestu)

Ukoliko koristite urikult (gotove podloge), potrebno je prvo napuniti posudu urinom, zatim uroniti hranljive podloge u urin 3 – 5 sekundi , odliti sav urin iz posude , pa vratiti podloge u bočicu i zatvoriti je. Kod male dece i beba takođe treba obaviti higijenu spoljnih genitalija , zatim pričvrstiti kesicu koja može da se nabavi u apoteci . Kesicu nakon uriniranja pažljivo zatvoriti i doneti u laboratoriju . Urinokulturu bi trebalo raditi pre antibiotske terapije .Ukoliko ste započeli sa nekom terapijom ( uroantiseptik, antibiotik ) pre davanja urina na pregled, obavezno napomenite laboratorijskom tehničaru prilikom predaje materijala na analizu . Ukoliko ste alergični na neki antibiotik ili ste trudnica ,takođe napomenite laboratorijskom tehničaru prilikom predaje materijala na analizu .

Osim na ovaj način, uzorak se može uzeti i iz katetera ili direktno iz mokraćne bešike njenom punkcijom, ali ovakve metode sprovode isključivo zdravstvena lica.

 

Tumačenje rezultata

Rezultati testa su poznati nakon nekoliko dana jer je toliko vremena potrebno bakterijskim kolonijama da se razviju i porastu, a urin se zatim pregleda uz pomoć mikroskopa. Rezultat može biti pozitivan ili negativan i ukoliko je pozitivan, moguće je identifikovati vrstu mikroorganizama. Takođe, ukoliko je rezultat pozitivan, lekar je dužan da prepiše određene antibiotike. Bakterija koja  u današnje vreme najčešće izaziva urinarne infekcije je Escherichia coli, a odmah posle nje po učestalosti slede bakterije roda Staphylococcus, Proteus, Klebsiella. Čest izazivač je i Candida koja je svrstana u gljivice. Urinarne infekcije mogu nastati i kao posledica neke polno prenosive bolesti.

Pored urinokulture, ukoliko se sumnja na infekciju urinarnog trakta neophodno je uraditi i rutinski pregled urina.

Rutinski pregled urina je jedna od osnovnih laboratorijskih analiza. Svaki takav pregled sastoji se iz tri dela:

  1. Opis fizičkih i fizičko-hemijskih karakteristika mokraće: izgled, boja, miris, reakcija i specifična težina
  2. Hemijska analiza: analize na proteine, šećer, ketonska tela, urobilinogen, bilirubin i nitrite
  3. Pregled mokraćnog sedimenta tj. mikroskopski pregled taloga koji se dobije nakon što se mokraća centrifugira

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Rubeola – Crvenka

Rubeola ili crvenka (lat. rubeolus) je akutna kapljična zarazna bolest iz grupe osipnih groznica, izazvana virusom rubeole, koja se karakteriše blagim opštim simptomima, ospom u obliku svetlocrvenih nepravilnih mrlja i uvećanjem limfnih čvorova (uglavnom na vratu ili iza ušnih školjki).

Etiologija

Rubela virus (lat. Rubella) je filtrabilni virus koji spada u rod Rubivirusa, iz familije Togaviridae. Pripada RNK virusima. Neotporan je na boravak u spoljašnjoj sredini i hemijska sredstva ga veoma brzo inaktivišu. Virus rubeole, kada se jednom unese u organizam, uspostavlja lokalizovanu infekciju na mestu inokulacije najčešće u respiratornom epitelu, posle čega infekcija virusom zahvata regionalne limfne čvorove i endotelne ćelije, što dovodi do viremije i daljeg širenja virusa na udaljene organe.

Vogralikov lanac

  1. Izvor infekcije – oboleo čovek ili dete
  2. Put širenja – putem kapljica, kijanjem, kašljanjem ili govorom
  3. Ulazno mesto – sluzokoža respiratornog trakta
Bolest je sezonskog karaktera i najčešće se javlja zimi ili na početku proleća. Rubeola podjednako napada osobe muškog i ženskog pola svih rasa. Pre uvođenja vakcinacije, najveća učestalost je bila kod dece uzrasta 5-14 godina. Međutim, danas se najčešće javlja kod adolescenata i mladih osoba.

Virus rubela ima teratogeno dejstvo na plod čoveka. Rubeola virus može na plodu trudnice ispoljiti teratogeni proces, koji najverovatnije počinje u toku viremije majke kada infekcija preko posteljice počinje proces širenja virusa po tkivima fetusa. 

Mortalitet/Morbiditet

Infekcija kod zdrave dece ili mladih  osoba obično je blagog karaktera i bez ikakvih posledica. Najčešće komplikacije su artropatije prstiju, zglobova, kolena koje mogu da traju godinu dana ili više. Trombocitopenija sa purpurom i krvarenje je retka komplikacija rubeole.

Sindrom rubeolarne embrijopatije karakterišu malformacije više organskih sistema, uključujući CNS, srce, oko, i skeletni sistem. Novorođenčad sa urođenom rubeolarnim sindromom koja prežive porođaj u odraslom dobu mogu biti opterećena autoimunim poremećajima i disgamaglobulinemijom. Oštećenje ploda je najčešće kada dođe do infekcije majke u prvih 2 meseca trudnoće, mada rizik od infekcije postoji i do 5 meseca.

Klinička slika

Klinička slika rubeole manifesdtuje se tek nakon inkubacije. Period inkubacije kod rubeole traje od 14 do 23 dana (najčešće 16 do 18), retko kraće ili duže. Kliničku sliku karakterišu tri stadijuma:

Prodromalni period

Ovaj period bolesti kod starije dece, adolescenata i odraslih može se pojaviti do pet dana pre pojave ospe, i sličan je simptomima gripa ili blažim simptomima boginja. Stadijum  karakterišu sledećim znacima i simptomima:

  • Opšta slabost i malksalost
  • Groznica, praćena subfebrilnom temperaturom
  • Anoreksija
  • Glavobolja
  • Blaži oblik konjunktivitisa
  • Rinoreja (curenje nosa), kijanje i kašalj
  • Pojava enenatema na vidljivim sluzokožama, u vidu ružičastih mrlja ili tačkastog krvarenja na sluzokoži mekog nepca.

Eruptivni period

Ovaj period bolesti karakteriše pojava osipa koji se razvija u roku od 1-5 dana od pojave simptoma, koji počinje od lica i čela i širi se na trup i udove. Osip može biti praćen svrabom i obično se povlači nakon 3 dana bez ikakvih rezidua.

U ovom stadijumu bolest karakteriše i pojava otoka limfnih čvorova (važan dijagnostički znak), u potiljačnom delu glave i vratu (iza ušnih školjki).

Stadijum regresije

Polako povlačenje svih simptoma uključujući i ospu

Terapija

Kako za rubeolu ne postoje specifični antivirusni lekovi, ona se uglavom leči primenom simptomatske terapije koja treba da obezbedi:

  • Normalizaciju telesne temperature, primenom antipiretika kod visokofebrilnih bolesnika
  • Dobru hidraciju, nadoknadu tečnosti i minirala, koje bolesnik može da gubi dijarejom ili povraćanjem. Intravenska rehidracija, kod nekih bolesnika, ponekad može biti neophodna
  • Vitaminsku suplementaciju, posebno kod dece i bolesnika sa kliničkim znacima avitaminoze

Skrobne kupke i antihistaminici mogu biti od koristi kod odraslih bolesnika sa jednostavanim oblikom rubeole i izraženim svrabom. U komplikovanim slučajevima, osnovno lečenje može se dopuniti;

  • Primenom nesteroidnih antiinflamatornih lekova (NSAIL) a izuzetno retko i kortikosteroida, pored strogog mirovanja, kod teškog oblika artritisa u rubeoli.
  • Primena infuzionih rastvora u cilju obezbeđivanja adekvatnog unos tečnosti i elektrolita neophodna je kod bolesnika sa encefalitisom
  • Trombocitopenija (koje je u rubeoli obično ograničena i lakša) ne zahteva lečenje. Ali ako je ona teška, primenjuje se intravenska terapija imunoglobulinima (IVIG). Kortikosteroidi se nisu pokazali od koristi, a splenektomija nije indikovana.

Lečenje kongenitalnog rubeola sindroma

I u ovom obliku rubeola lečenje je simptomatsko uz neprestani skrining vida i sluha novorođenčadi.

  • Kada pregledom očiju oftalmolog utvrdi zamagljenja rožnjače, kataraktu ili retinopatiju preduzima se adekvatno lečenje očiju.
  • Beba sa urođenim rubeola sindromom i razvijenim respiratornim distresom, zahteva lečenje u odeljenju za intenzivnu negu.
  • Beba sa hepatosplenomegalijom ne zahteva poseban oblik lečenja ali mora biti pod stalnim kliničkim monitoringom, a bebe sa hiperbilirubinemijom mogu zahtevati fototerapiju ili zamenu krvi (transfuziju) kako bi se sprečila enormna hiperbilirubinemija i pojava teškog ikterusa (žutice).
  • Kod težeg hemoragičnog sindroma i trombocitopenije mogu se primeniti imunoglobulini (IVIG). Primena kortikosteroida je ograničena (sam za određene slučajeve).
  • Kod odojčadi koja u toku rubeole ispolje manifestna oštećenje srca, treba pažljivo pratiti znake kongestivne srčane insuficijencije. Ehokardiografija mora biti od suštinskog značaja za dijagnozu i dalje peaćenje uočene srčane mane.
  • Kontaktna izolacija obavezna je kod pacijente sa urođenom rubeolom u ​​toku hospitalizacije, jer su bebe zaražene na rođenju i obično infektivne do starosti od 1 godine, osim ako su rezulatati nalaza kulture virusa negativni.

20. novembar – Svetski dan deteta

Svetski dan deteta  je događaj koji se slavi 20. novembra. Ustanovljen je od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1954. godine sa ciljem da se u svim državama slavi istog dana. Osmišljen je da promoviše međusobnu interakciju i razumevanje među decom i dobrobit dece u svetu. Ovaj dan se obeležava i da bi se skrenula pažnja javnosti na obaveze društva prema deci, kao i na aktuelne probleme sa kojima se deca suočavaju.

Dečja prava su izraz priznanja međunarodne zajednice o postojanju posebnih potreba dece. Ona su utvrđena Konvencijom o pravima deteta usvojenom od Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1989. godine. Konvencija predviđa četiri kategorije prava: obezbeđenje, zaštitu, participaciju i prevenciju. Obezbeđenje sadrži prava na život i razvoj, ime i državljanstvo, pravo da dete zna ko su mu roditelji i da se staraju o njemu. U ovom delu Konvencija nedvosmisleno potvrđuje da je najbolji interes deteta da ga odgajaju njegovi roditelji, a da država ima obavezu da im u tome pomogne. Kategorija zaštite podrazumeva pravo na zaštitu od svake fizičke, seksualne, psihološke eksploatacije deteta. Kategorija participacije sadrži građanska prava i slobode deteta kao aktivnog učesnika u skladu sa njegovim godinama i zrelošću. Konvencija posebno naglašava pravo deteta da se čuje njegovo mišljenje o svim pitanjima koje ga se tiču.

Osnovni principi Konvencije su:

  • pravo na život, opstanak i razvoj,
  • najbolji interes deteta,
  • pravo na participaciju
  • pravo na nediskriminaciju

 

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

MMR vakcina

Vakcina MMR je skraćenica za vakcinu protiv 3 izuzetno zarazne, prvenstveno dečije bolesti:

  1. Malih boginja (Morbili ili Measles)
  2. Zaušaka (Mumps)
  3. Crvenke  (Rubeola ili Rubella)

Često je obeležena i kao MPR, od latinskih naziva tih bolesti (morbili, parotitis, rubeola).

Vakcina sadrži atenuisane viruse ovih visoko zaraznih bolesti.

  • Male boginje su dečija bolest iz grupe osipnih groznica,  rasprostranjena širom sveta. Vakcina protiv njih je dovela do smanjenja stopa oboljenja, invaliditeta i smrtnosti zbog ove bolesti,  koje su bile veoma visoke.
  • Zauške su isto bolest dečijeg uzrasta, ali ako nije preležana u tom periodu, u kasnijim uzrastu može da dovede do mnogobrojnih komplikacija kao što je na primer upala semenih kanalića kod muškaraca i sterilitet.
  • Opasnost od rubeole je pogotovo velika ako od nje oboli trudnica jer to direktno utiče na plod i razvoj kongenitalne rubeole i smrti ploda.

Imunizacija protiv ovih bolesti je zakonski propisana i uvrštena u Kalendar imunizacije.

  • Vakcinacija se sprovodi po navršenih 12 meseci deteta, a najkasnije do navršenih 15 meseci života.
  • Revakcinacija MMR vakcinom se sprovodi jednom dozom do navršenih 7 godina, odnosno do polaska deteta u osnovnu školu.

Ako iz bilo kojih razloga (sem trajnih kontraindikacija) vakcina nije primljena u tom uzrastu, vakcinacija se može sprovesti do navršenih 14. godina.

Kalendar imunizacije se razlikuje od zemlje do zemlje, u sledećoj tabeli možete videti infektivne bolesti koje ulaze u obavezan vid imunizacije po standardima SZO

Način primene:

Vakcina se daje subkutano ili intramuskularno u dozi od 0,5ml, u deltoidni mišić (mišić ramena).

Kontraindikacije za primenu vakcine

Dete koje ima neku akutnu bolest, febrilno stanje, alergijsku reakciju na neku od komponenti vakcine, ne može dobiti nijednu vakcinu, pa ni MMR. Ukoliko je dete posle prve doze MMR vakcine imalo težu neželjenu reakciju, davanje druge doze vakcine (u sedmoj godini) razmatra se i/ili daje se uz oprez. Međutim, osim anafilaksije, u prve dve navedene kontraindikacije dete bi trebalo vakcinisati odmah po ozdravljenju. Pošto je MMR vakcina živa vakcina, deca koja imaju neko od prolaznih ili trajnih imunodeficijentnih stanja, takođe ne mogu biti vakcinisana ovom vakcinom.

Neželjena dejstva:

Neželjene reakcije na komponente vakcine su retke ali se mogu javiti:

  1. Lokalno, na mestu uboda – povišena temperatura, bol i otok, ograničena pokretljivost ruke
  2. Opšte – povišena temperatura, opšta slabost, ospa, malaksalost, otok žlezda

Najčešće se javljuju između 5. i 21. dana od primanja injekcije (najčešće 10. dan).

S obzirom da dve komponente od tri u sastavu vakcine, kultivišu na kulturama ćelija embriona pileta, pedijatri su preporučivali da se u detetovu ishranu obavezno uvede belance pre primanja ove vakcine. Današnje vakcine sadrže daleko manje količine jaja i stoga to više nije neophodno (ipak, pre davanja bilo koje vakcine uvek se konsultujte sa svojim lekarom!).

MMR i autizam

MMR vakcina je za kratko vreme postala jedan od najvećih roditeljskih strahova. Briga da li će dete nakon nje postati autistično do te mere se raširila među roditeljima da je procenat vakcinisane dece u 2016. godini bio na minimumu 81 odsto, što je nedovoljno za kolektivni imunitet.

Ovome je u najvećoj meri doprineo antivakcinalni pokret, koji društvene mreže koristi za objavljivanje brojnih navodno stručnih radova u kojima se MMR vakcina dovodi u direktnu vezu s autizmom. Najviše joj se spori ”sumnjivi sastav i poreklo”, kao i ”sadržaj žive”.

U nedostatku čvrstih naučnih dokaza o pravim uzrocima pojave sve većeg broja autistične dece u svetu, a i zbog činjenice da se autizam najčešće klinički ispoljava i prepoznaje u drugoj godini života, odnosno u uzrastu deteta u kome je predviđena aplikacija MMR vakcine, često se ove dve stvari dovode u lažnu uzročno-posledičnu vezu. Nakon sveobuhvatnih ispitivanja na više miliona dece iz različitih delova sveta, primenom naučnog metoda, a ne puke deskripcije (”čula sam”, ”video sam”, ”pričao mi je” itd.), definitivno je odbačena mogućnost veze između MMR vakcine i autizma. Ne može se tvrditi da MMR izaziva autizam, ako se zna da je ovo oboljenje pet puta češće kod dečaka nego kod devojčica (a vakcinacija MMR se podjednako sprovodi kod oba pola). Iako još uvek nedovoljno dokazani, rezultati većine dosad objavljenih istraživanja ukazuju na to da uzroci autizma leže u poremećajima na nivou 200-400 različitih genskih lokusa, da su okidači za ove mutacije verovatno poreklom iz sredine (okruženja) deteta, a deluju na plod u prvim fazama njegovog razvoja (u obzir dolaze sredstva protiv insekata i korova, lekovi čija struktura liči na polne hormone, olovo, težak porođaj bez kiseonika).

Ranije optuživan tiomersal (derivat etil-žive koji se nakon vakcinacije ne zadržava u organizmu već se iz njega kompletno izbacuje putem stolice) takođe nema veze sa češćom pojavom autizma kod vakcinisanih. U prilog poslednjem navodu ide i podatak da je stopa autizma kod dece u Sjedinjenim Američkim Državama porasla nakon što je tiomersal, pod pritiskom javnosti, izbačen iz svih vakcina predviđenih za davanje u dečjem uzrastu.

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Morbili – Male boginje

Morbili, male boginje ili ospice, dobrac, frus (lat. morbilli – „mala bolest“) su akutna, veoma kontagiozna (zarazna) virusna bolest iz grupe osipnih groznica, koje uglavnom pogađa decu. Ispoljava se makulopapuloznom ospom koja izbija u više naleta, uz visoku temperaturu i enantem.

Epidemiologija

Morbilili su jedna od deset najznačajnijih zaraznih bolesti za ljude. Godine 1980, pre nego što je započeta primena imunizacije protiv morbila, one je bila široko rasprostranjena, sa oko 2,6 miliona smrtnih slučajeva u svetu. Zato je SZO kao „Milenijumski razvojni cilj“ sebi postavila obavezu da smanji broj smrtnih slučajeva od morbila među decom, u ukupnom iznosu za dve trećine do 2015, u odnosu na nivo iz 1990. Prepoznajući potencijal imunizacije u suzbijanju morbila i smanjenju smrtnost među decom, njena obuhvaćenost se može smatrati markerom kvaliteta dečije zdravstvene zaštite. Zato je pokrivenost rutinskom vakcinacijom protiv morbili SZO izabrala kao indikator napretka u tom pravcu.

Pre uvođenja sistematske vakcinacije, bolest se javljala endemski sa sezonskim varijacijama, više od jeseni do proleća. Veće epidemije su se javljale na 4-5 godina. U visoko vakcinisanim sre­dinama, kakva je i naša, morbile se vide samo kao sporadično oboljenje, ili kao nekoliko vezanih slučajeva, uvek u vezi sa osobom koja je boravila u sredinama u kojima se vakcinacija ne sprovodi U sredinama na niskom socioekonomskom nivou, od morbila i komplikacija morbila godišnje umire stotine hiljada dece. 

Etiologija

Male boginje izaziva Morbilli virus koji pripada familiji Paramyxovirida, veličine je 120-250 nm, u centru se nalazi spiralna RNK. Virus morbila je patogen samo za čoveka. Prirodni imunitet prema morbilima ne postoji ni kod jedne rase, ni kod jednog naroda. Virus je veoma neotporan u spoljnoj sredini. Virus prolazi kroz N filter i na sobnoj temperaturi je aktivan oko 24 časa, a na temperatruri od 00C, nekoliko dana. U zamrznutom stanju na -370C do -720C virus može da zadrži aktivnost i do 15 dana. Brzo se inaktivira na niskim vrednostima pH. Kliconoštvo ne postoji.

Vogralikov lanac:

Male boginje su jedna od najkontagioznijih infekcija. Osobe obolele od morbila se smatraju zaraznim četiri dana pre i četiri dana u periodu pojave ospe. Period inkubacije pre pojave simptoma je obično 10-12 dana (u rasponu 7-18 dana).

  1. Izvor infekcije – izvor zaraze je čovek oboleo od morbila, u toku prodromalnog stadijuma i nekoliko dana nakon izbijanja ospe. 
  2. Put širenja – Virus je prisutan u sekretu nosno – ždrelne sluzokože i krvi bolesnika. Prenosi se preko kapljica ili direktnim kontaktom sa sekretom nosa ili grla obolelih osoba. 
  3. Ulazno mesto – respiratorni trakt i koža
  4. Predispozicija:

– Tipična rizična područja za obolevanje od morbila su:

  • Velika gustina naseljenosti;
  • Nizak obuhvat imunizacijom protiv morbila (često i protiv drugih vakcinabilnih bolesti);
  • Prisutan nedostatak vitamina A u ishrani;

– Tipične rizične grupe za obolevanje od morbila su:

  • Nevakcinisana deca koja žive najčešće u siromašnim gradskim predgrađima;
  • Nacionalne manjine i etničke grupe;
  • Izbeglice;
  • Populacija koja naseljava nepristupačne ili teško pristupačne oblasti;
  • Deca na lečenju u bolnici;
  • Odojačad čije su majke HIV pozitivne.
  • Urođena imunodeficijencija

Klinička slika

Klinička slika morbila može imati više različitih kliničkih oblika, a u sklopu bolesti mogu se razviti i različite komplikacije. U najvećem broju slučajeva klinička slika morbila prolazi kroz sledeća tri stadijuma razvoja;

Prodromalni – kataralni stadijum

Traje 3-4 dana  i obuhvata vreme od pojave prvih simptoma bolesti do izbijanja karakteristične ospe. Odlikuje se postepenoim početkom sa znacima opšte infekcije koju prate  promene na sluzokoži oka, nosa i nižih delova disajnih puteva. Simptome u kataralnom stadijume često je teško razlikovati od simptoma obične prehlade.

Prvi simptomi su; temperatura koja postepeno raste, malaksalost, umor, neraspoloženje, gubitak apetita često praćen povraćanjem i prolivom. Učestalo povraćanje ponekad je praćeno jakim bolovima u trbuhu. Ove tegobe su najverovatnije posledica enantema sluzokože organa za varenje. Tegobe se iz dana u dan pojačavaju i pri kraju kataralnog stadijuma razvijaju se i specifični znaci bolesti, kao što su Koplikove mrlje, obično 36 časa pre pojave ospe, i održavaju se 11-24 časova. Koplikove mrlje su lokalizovane na bukalnoj sluzokoži usta i imaju izgled prosutog griza po hiperemičnoj sluzokoži. Brisanjem se ne skidju i čvrsto su spojene sa sluzokožom.

Objektivnim pregledom, nalazi se konjuktivitis, rinitis, koža lica je bleda, sluzokoža ždrela i krajnika je hiperemična. Lice obolele osobe je podbulo, „nečisto“, sivocrvene boje, sa mutnim i suznim očima. Nije prisutna ospa po koži, ali se ne mekom nepcu može videti enantem.

Osipni stadijum

Osipni stadijum traje 5-6 dana. Pri kraju prvog stadijuma nastaje kratkotrajno poboljšanje koje ubrzo prelazi u pogoršanje simptoma sa porastom telesne temperature i pogoršanjem opštih simptoma bolesti  Ospa je vodeći klinički simptom koja nastaje obično četvrtog dana ovog stadijuma. Javlja se najpre na koži glave iza ušiju, a zatim istog dana zahvata kožu lica i vrat. Ospa nastaje najpre iza ušiju i širi se od glave prema donjim delovima tela kao kretanje vode prilikom tuširanja. Ospa izbija dva do tri dana, promene su u vidu makule i papule, pojedinačne ili udružene, a između se vidi nepromenjena koža, koja je na dodir (baršunasta) prijatna, topla, meka i vlažna. Kod bolesnika subjektivne smetnje popuštaju sa pojavom ospe, a Koplikove mrlje iščezavaju. Bolesnik je visoko febrilan (390C do 400C), adinamičan, curenje iz nosa je intezivnije. Oči su suzne sa izraženim konjuktivitisom. Lice je zažareno, a njegov izgled se opisuje kao „plačna maska“ (lat. facies morbillosa). Srčana radnja je ubrzana i prati visinu temperature.

Na kraju ovog stadijuma petog ili šestog dana nastupa povlačenje simptoma bolesti i postepeni pad temperature.

Stadijum ljuštenja i rekonvalescencije

Ovaj stadijum traje 4-5 dana i karakteriše se povlačenjem ospe i poboljšanjem opšteg stanja bolesnika. Temperatura koja je u prethodnom stadijumu bila i do 400C, u ovom stadijumu naglo pada na normalne vrednosti (pa i ispod normalih vrednosti, i do ispod 360C). Ospa počinje da bledi a na njenim mestima javlja se prolazna hiperpigmentacija koja traje 8-10 dana i brašnasto perutanje. Koža se se lagano ljušti (peruta) u obliku sitnih prašinastih ljuspica poput mekinja. Opšte stanje bolesnika se poboljšava, a dalji tok bolesti zavisi od eventualne pojave komplikacija. Ospa se povlači istim redom kojim je izbijala, od glave i lica prema vratu, trupu, gornjim udovima i nogama, tako da se može dogoditi da na licu ospa bledi i povlači se a da na stopalima izbija.

Morbili ukupno traju oko 2 nedelje, ali se stadijum rekonvalescencije može produžiti i na nekoliko nedelja.

Komplikacije

Najčešće komplikacije morbila su otitis media (zapaljenje srednjeg uva), zapaljenje pluća, encefalitis (zapaljenje mozga) pojava konvulzija i poremećaja svesti i smrt.

 

Dijagnoza i diferencijalna dijagnoza

Dijagnoza morbila se postavlja na osnovu anamneze, epidemioloških podataka, kliničke slike i toka bolesti. Klinička slika morbila se često može mešati sa drugim bolestima kao što je rubeola, „peta bolest“ – (lat. erythema infectiosum) šarlah i zato je laboratorijska (serološka) dijagnostika najpouzdanija.

Laboratorijska dijagnostika treba da obezbedi dokaze da se u konkretnom slučaju radi o morbilima i zato je sve neophodnija u diferencijalnoj dijagnostici. Neke od laboratorijskih metoda koje se koriste u dijagnostici morbila su inhibicija hemaglutinacije (IH), reakcija vezivanja komplemenata (RVK), test neutralizacije kao i ELISA test koji se radi 10 dana od infekcije kada se javljaju IgM antitela. Promene u krvnoj slici su karakteristične. Javlja se leukopenija sa limfocitozom.

Terapija

Kako za morbile ne postoji specifičan lek, i danas je lečenje još uvek simptomatsko. U akutnom stadijumu bolesti neophodna je izolacija bolesnika u toploj ali dobro provetrenoj prostoriji i primena higijensko dijetetskog režima ishrane. Zbog nadražajnog konjuktivitisa i fotofobije svetlost u bolesničkoj sobi treba prigušiti. Povišena temperatura i nadražajni kašalj suzbijaju se antipireticima, sedativima. antitusicima i udisanjem para čaja od kamilice.

Ishrana bolesnika mora biti kvalitetna i kvantitativno zadovoljavajuća, sa lako svarljivim namirnicama i dovoljnim količinama vitamina, mlečnih napitaka, voćnih sokova, tečnosti (čajeva), soli. U skladu sa preporukama SZO terapija se može dopuniti parenteralnim rastvorima koji sadrže glavne elemente koji se gube prolivom i povraćanjem. Kod sumnje na pojavu sekundarne infekcije (npr zapaljenja srednjeg uva, pluća ili oka), lečenje se može dopuniti i antibioticima.

Prevencija

Prevencija morbila je vakcinaci­ja živom liofilizimnom vakcinom. koja se aplikuje supkutano (potkožno), kao kombinovana MMR (morbili, mumps i rubela) vakcina, prema kalendaru vakcinacije. Obavezna vakcinacija se sprovodi od 1971. godine. Vakcinalni imunitet je solidan i dugotrajan. Revakcinacijom se postiže prvenstveno veći obuhvat stanovništva što je dovoljan razlog za sprovođenje. Uspeh vakcinacije se meri nalazom specifičnih antitela u serumu. Neuspeh vakcinaci­je se pripisuje neadekvatnom rukovanju vakci­nom.

Kontraindikacije za vakcinaciju su opšte kontraindikaciie za žive vakcine, akutna bolest i dokazana alergija na neomicin. U slučaju nedoumice, potrebna je procena iskusnog lekara.

Zbog različitih mišljenja koja prate primenu ove vakcine, u poslednje vreme, u narednom postu pisaću više o samoj MMR vakcini.

 

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Varičela – Ovčije boginje

Varičela je primarno prenosiva kapljična zarazna bolest iz grupe osipnih groznica izazvana jako infektivnim varičela zoster virusom.

Etiologija

Prouzrokovač varičele je virus herpes zostera ili varičela virus, poznat i kao varicela-zoster virus (varicella-zoster virus). Virus je iz grupe humanih herpesvirusa i potfamilije alfaherpesvirinea (аlphaherpesvirinae) i kao i svi virusi herpesa, je DNK virus. On je izolovan iz kulture tkiva embrionalnih ćelija i serijskog pasiranja virusa od kulture na kulturu, od strane Tomasa Velera (1954).

Varičela se ne može preneti na eksperimentalne životinje; samo je čovek pogodan domaćin za tu bolest. Kod čoveka se inokulacijom virusa mogu izazvati lokalne i opšte promene. Varičela virus izaziva relativno blago oboljenje, koje kod odraslih i kod osoba sa oslabljenim imunitetom može da bude opasno. Infekcija za vreme trudnoće može da dovede do deformacija fetusa, ožiljaka na koži i drugih problema kod bebe. Virus se kod bolesnika nalazi na početku bolesti u organima za disanje i kraće vreme u krvi. Nakon toga nalazi se u promenama na koži, uglavnom za vreme vezikuloznog stadijuma

Od varičele najčešće obolevaju deca preškolskog uzrasta, kod kojih nakon preležane bolesti ostaje doživotni imunitet.

Bolest mogu pratiti i komplikacije kao što su zapaljenje mozga, upala pluća, infekcija oka i superinfekcija kože.

Vogralikov lanac:

  1. Izvor infekcije – je bolesnik. Obolela osoba je zarazna od jedan do pet dana pre pojave ospe i 4 – 5 dana posle pojave ospe, ili sve do stvaranja kraste nakon pucanja mehurića. U periodu kraste osoba obolela od varičela nije zarazna. Period inkubacije od momenta kontakta sa obolelom osobom, do pojave prvih simptoma varičele (ospe) traje u proseku 10 do 21 dana.
  2. Put širenja –  kapljicama preko vazduha, kašljanjem ili kijanjem bolesnika ili neposrednim kontaktom sa sekretom iz mehurića. Najčešće se javlja u epidemijama, naročito u dečijim kolektivima.
  3. Ulazno mesto – respiratorni trakt ili preko kože
  4. Predispozicija – Predisponirajući faktori za nastanak teških oblika varičele su:
  • Faktori rizika za pojavu teškog oblika varičele kod novorođenčadi se u okviru prvog meseca života, novorođenče je osetljivo i sklono pojavi teškog oblika varičele, posebno ako je majka seronegativna. Rana infekcija do 28 nedelja trudnoće je moguća jer je i beba podložna, zbog transplacentarnog prenos imunoglobulina G (IgG), dejstvu antitela koja dolaze posle ovog vremena.
  • Faktori rizika za pojavu teškog oblika varičele kod adolescenata i odraslih su: steroidni terapija – visoke doze, malignitet – sva deca koja boluju od tumora imaju povećan rizik za razvoj teškog oblika varičele. Rizik je najveći kod dece sa leukemijom. Imunokompromitovana lica (na primer, malignitet, citostatici, virus humane imunodeficijencije (HIV). Trudnoća: Trudnice imaju visok rizik za razvoj težeg oblika varičele, i posebno pojavu upale pluća.

Klinička slika

Simptomi i znaci bolesti obično se javljaju dve nedelje posle dolaska u kontakt sa virusom, odnosno nakon perioda inkubacije (10 do 21 dan). Bolest ima ciklusni karakter i njen tok se može podeliti u tri stadijuma:

Prodromalni stadijum

Obično slabo izražen, naročito kod dece. Jačina prodroma zavisi od težine bolesti, pa kako je varičela kod odraslih teža bolest nego u dece, ona u tom životnom dobu ima i jasnije početne simptome. Prodromi se kod varičele, najčešće ispoljavaju opštim simptomima; blago povišenom temperaturom tela, glavoboljom, curenjem nosa, opštom slabošću malaksaloću, povraćanjem, groznicom i zatim pojavom nekarakterističnog „prodromalnog osipa“ na koži koji je promenjljiv i prolazan. Najčešće su osipi šarlahoformni, u vidu urtikarije. Javljaju se najviše na trupu. Traje 1-2 dana.

Eruptivni stadijum

Osip počinje sa malim kvrgama koje prelaze u plikove, a potom u kraste. Sve vreme, izgled osipa varira zavisno od toga u kojoj fazi razvoja se nalazi. Osip se u većoj meri javlja na trupu, nego na udovima (centripetalna distribucija). Javlja se na licu, vratu i kosmatom delu glave. Pojavljuje se i na sluzokoži usta i ždrela, a najbolje se uočava na nepcu (enantem). U nekim slučajevima može se javiti i na sluzokoži grkljana. Promene prolaze kroz nekoliko razvojnih stadijuma (makula, papula, vezikula, krasta). Karakteristično za varičelu je kratka evolucija promena, koja obično nije duža od 6-8 časova. Sadržina vezikule je u početku bistra, s vremenom postaje mutna. Nakon toga se vezikule suše i pretvaraju u kraste. Kako se eflorescencije stvaraju u površnim delovima epidermisa struktura epidermisa se nakon opadanja kraste brzo regenerišu, ne ostavljajući, po pravilu, nikakve promene. Samo u slučajevima dubljeg oštećenja kože (kao posledica sekundarne infekcije) mogu nastati ožiljci. Erupciju prati povišena temperatura i obično svrab kože. Takođe za varičeloznu ospu karakteristično je i to da se ona ne javlja odjedanput, već u više naleta, bez nekog redosleda. Posledica toga je da se na vrhuncu bolesti na bolesnikovoj koži nalaze promene različitog evolucionog stadijuma i da je opšta slika egzantema polimorfna. Polimorfija je još više istaknuta time što se obično ne razvijaju sve eflorscencije do stadijuma vezikule, već pojedine zaostaju u stadijumu papule, pa i makule.

Stadijum regresije

Ovaj stadijum se karakteriše definitivnim padom temperature i regresivnim pojavama egzantema u celini. Na koži se nalaze osušene vezkule, kraste, plitka udubljenja nakon otpadanja krasta, a u nekim slučajevima i sveže ogrebotine. U ovom stadijumu bolesnik počinje da se oporavlja. Većina pacijenata se oporavlja bez komplikacija, međutim, ponekad infekcija može da dovede do ozbiljnih komplikacija, kao što su upala pluća i mozga. U retkim slučajevima, infekcija može da bude čak i smrtonosna.

 

Terapija

Primarna infekcija varičelom kod zdrave dece je prilično benigna bolest koja zahteva samo simptomatsku terapiju. Oralnu primenu aciklovira i drugih antivirusnih lekova treba razmotriti kod prethodno zdravih osoba samo u slučaju prisustva većeg rizika nakon ozbiljnijeg obika infekcije varičelom i pratećih komplikacija. Lečenje se sprovodi: izolacijom obolelog deteta i simptomatskim merama – svakodnevnim kupanjem, kupkama u rastvoru dezinficijensa (blagi rastvor hipermangana) kako bi se sprečila bakterijska superinfekcija, nežnim posušivanjem tela, talkiranjem (talk sa anestezinom) ili prskanjem penom Poxclin koja hladi i smiruje svrab, nekada oralnim antihistaminicima, po potrebi antipireticima(paracetamol), teži slučajevi su retki i leče se bolnički.

Kod odrasli i imunokompromitovanih osobe komplikacij izazvane varičelom su mnogo češće i ozbiljnije nego kod dece, što zahteva agresivniji Farmakoterapijska pristup. Intravenska terapija aciklovirom preporučuje se kod pacijenta sa oslabljenim imunitetom ili kod imunokompromitovanih.

Varičela-zoster imunoglobulin (VZIG) je indikovan za primenu kod veoma osetljivih osoba (virusu varičele izloženih imunokompromitovanih osoba ili osoba sa oslabljenim imunitetom).

Profilaksa

Sprečavanje obolevanja od Varičele zove se imunoprofilaksa i sprovodi se aktivno – vakcinacijom i pasivno – privremena zaštita gotovim antitelima.

U razvijenim zemljama sveta danas se sprovodi redovna vakcinacija protiv Varičele, a u ostalim zemljama vakcina se daje individualno prema odluci roditelja. Postoji monovalentna vakcina protiv Varičele i tetravalentna MMRV. Najnovije preporuke su da dete prvu vakcinu protiv Varičele dobije u uzrastu od 12. – 15. meseca života a drugu dozu u dobi od 4 – 6 godina života ili pre polaska u vrtić ili školu. Za decu iznad 13. godine života i odrasle savetuju se dve doze monovalentnom vakcinom.

Posted in Urgentna stanja, Zdravstvena nega II

Šta je INR

Protrombinsko vreme (PT) i njegove izvedene veličine:

  1. Protrombinski odnos (prothrombin ratio – PR) i
  2. Internacionalni normalizovani odnos (international normalized ratio – INR) su mere spoljašnjeg puta koagulacije.

Protrombinsko vreme predstavlja vreme potrebno da se stvori ugrušak u uzorku krvi. U normalnim situacijama kada dođe do povrede , aktiviraju se faktori koagulacije. Kao posledica nastaje mreža (koagulum) na mestu povrede koja zaustavlja krvarenje. Proces stvaranja ugrušaka mogu započeti dva različita puta, spoljašnji i unutrašnji, u kojima učestvuju različiti faktori koagulacije.
Pošto se aparati i reagensi koji se koriste u radu za određivanje PT-a razlikuju od laboratorije do laboratorije, uvedena je analiza INR. INR je računska vrednost koja omogućava prilagođavanje razlika između reagensa i omogućava međusobno upoređivanje rezultata različitih laboratorija.
Ovaj test venske krvi se još naziva ProTime INR i INR PT.
Koristi se za određivanje:

  • tendencije zgrušavanja krvi,
  • merenju doze varfarina,
  • oštećenja jetre,
  • statusa vitamina K

Antikoagulantna terapija

Efekti antikoalgulantne terapije mere se protrombinskim vremenom, koje se najčešće izražava u INR jedinicama.
Stanja kod kojih može doći do stvaranja tromba u organizmu, su po život opasna komplikacija. Jedini način da se ona spreči jeste uzimanje antikoalgulantne terapije. To su lekovi koji sprečavaju zgrušavanje krvi. Njačešća zaštićena imena lekova iz ove grupe na domaćem tržištu su : Sintrom, Farin, Fraxiparin, Sinkum, Syncoumar, Marooumar i sl.
Najšira upotreba antikoagulantne terapije je u prevenciji tromboembolijskih komplikacija kod pacijenata sa visokim rizikom za nastanak tromboza: fibrilacija pretkomora, mitralna stenoza, veštačke srčane valvule, rekurentne tromboze, infarkt miokarda, postoperativna profilaksa. Doziranje oralnih antikoagulanasa je individualno, prilagođeno svakom pacijentu posebno. Osnovni parametar za određivanje optimalne doze je protrombinsko vreme, a doza leka se izračunava prema INR vrednosti
.
Kontrola INR-a se vrši na po ± 7 dana po otpustu iz bolnice, a potom nakon stabilizacije stanja organizma jedan do dva puta mesečno. Bolesnik treba da ima u vidu da ovi lekovi svoj pun efekat postižu tek za dva do tri dana, te da nakon povećanja ili smanjenja doze kontrolu INR-a treba vršiti tek za tri dana. Ukoliko se menja doza treba je menjati postepeno i to za ¼ do ½ tablete. Prevelike oscilacije vrednosti INR-a zahtevaju konsultaciju sa lekarom.
Bolesnik treba da vodi računa o kliničkim znacima prekomernog uzimanja antikoalgulantne terapije, a to su znaci obilnog ili skrivenog krvarenja. Ukoliko dodje do pojave krvi u mokraći, crne stolice, povećanog krverenja iz desni, krvarenja iz nosa ili ginekološkog krvarenja bolesnik mora odmah da se javi svom lekaru.
Bolesnik na antikolagulantnoj terapiji mora da o njenoj upotrebi izvesti svog zubara pre stomatološke intervencije, ili lekara u slučaju hirurških intervencija ili dijagnostičkih postupaka.
Trudnoća sa primenom antikoalgulantne terapije je moguća, ali veoma rizična i zahteva planiranje i precizno vodjenje. Od 6 do 12 nedelje trudnoće antikoalgulantni lekovi oštećuju plod, dok u trećem trimestru mogu biti uzrok ozbiljnih krvarenja. Bolesnice na antikoalgulantnoj terapiji koje žele trudnoću moraju prethodno da se konsultuju sa svojim ginekologom kako ne bi došlo do neželjenih dogadjaja.
Kod zdravih osoba INR je manji od 1,2. Ukoliko su vrednosti INR iznad 5,0 postoji visok rizik nastanka ozbiljnih hemoragija (krvarenja). Oralni antikoagulansi se doziraju tako da je INR u opsegu izmedju 2 i 4,5 zavisno od indikacije:

  • postoperativna profilaksa INR 2-2,5;
  • duboke venske tromboze INR 2-3:
  • rekurentne tromboze
  • plućne embolije INR 3-4,5
Pri propisivanju oralnih antikoagulanasa posebnu pažnju treba posvetiti starijim pacijentima sa hroničnim oboljenjima zbog većeg rizika za ispoljavanje neželjenih dejstava lekova, pre svega krvarenja. Antikoagulantni lekovi, najčešće ispoljavaju neželjena dejstva zbog interakcije sa drugim lekovima. Krvarenje je glavno neželjeno dejstvo (modrice, krvavljenja u oku, iz nosa, hematurija, melena – crna stolica). Ono je u direktnoj korelaciji sa preciznošću doziranja, godinama starosti i prirodom bolesti.

Lekovi koji povećavaju rizik od krvarenja u kombinaciji sa oralnim antikoagulansima

  • Acetilsalicilna kiselina (Andol,Aspirin, Cardiopirin)
  • Antiaritmici (amjodaron i propafenon)
  • Antidijabetici
  • Anabolički steroidi
  • Antimikrobni lekovi (hloramfenikol, ciprofloksacin, kotrimoksazol, eritromicin, mikonazol, metronidazol, sulfonamidi, makrolidi, nalidiksična kiselina) Antimikotici( flukonazol, itrakonazol i ketokonazol)
  • Antiulkusni lekovi (cimetidin i omeprazol)
  • Nesteroidni antiinflamatorni lekovi (diklofenak, ibuprofen, naproksen)
  • Disulfiram
  • Etanol
  • Hipolipemici (klofibrat i simvastatin) Oralni kontraceptivi
  • TestosteronGingko biloba