Posted in Interna medicina sa negom IV

Šećerna bolest – Diabetes mellitus

Šećerna bolest ili dijabetes je hronični  poremećaj metabolizma koji karakteriše  trajno povišen nivo glukoze (šećera) u krvi. Bolesti nastaje usled prestanka ili nedovoljnog lučenja insulina, hormona koji se stvara u pankreasu,usled čega biva narušen metabolizam belančevina,ugljenih hidrata i masti. Nakon dužeg vremena dolazi do patoloških promena u strukturi i funkciji nerava,krvnih sudova i vitalnih organa.

Vrste: Za razliku od starih klasifikacija koje su bile bazirane više na primenjenoj terapiji (insulin zavisni i insulin nezavisni dijabetes, kao dve osnovne kategorije) nova klasifikacija više ukazuje na etiopatogenezu

  • Tip 1 dijabetesa (destrukcija β ćelija pankreasa, koja dovodi do apsolutnog deficita insulina)
  • Tip 2 dijabetesa ( rezistenzije sa relativnim deficitom insulina do  sekretornog defekta sa insulinskom rezistencijom)
  • Gestacioni dijabetes melitus (GDM)

Laboratorijske analize za postavljanje dijagnoze

  1. Glikemija je osnovni parametar za postavljanje dijagnoze dijabetesa, ali i za procenu kontrole dijabetesa. Normalne vrednosti glikemije ujutru natašte (na gladno) su od 3,88-6,1 mmol/l.
  2. Analize urina – Određivanje glukoze i ketonskih tela (aceton) u urinu je važno u proceni obolelih od dijabetesa. Koncentracija u urinu ukazuje na nivo glikemije u vreme formiranja mokraće. Najčešće se koriste test trake impregnirane enzimima (glikozo oksidaza i hidrogen peroksidaza) i podlogom koja se boji a intenzitet zavisi od koncentracije glukoze.
  3. Oralni glukoza tolerans test (oGTT) se koristi u dijagnostici dijabetesa i intolernacije glukoze. Radi optimiziranja insulinske sekrecije i efikasnosti tri dana pre izbođenja testa ispitanik treba da bude na dijeti sa najmanje 150-200 g ugljenih hidrata dnevno i da ne jede noć pre testa (najmanje 8 sati). Test se izvodi tako, što se ispitaniku uzme glikemija ujutru natašte, i da 75 grama glukoze rastvorenih u 300 ml vode, koje pacijent treba da popije u toku 5 minuta. Glikemija se uzima ponovo za 120 minuta. 

Insulin

Polipeptidni hormon koji reguliše metabolizam ugljenih hidrata, pa se koristi za lečenje šećerne bolesti. Insulin je peptid koji se sastoji od 51 aminokiseline, nastaje u beta ćelijama Langerhansovih ostrvaca, endokrinog pankreasa. Glavni efekat delovanja insulina je smanjenje koncentracije glukoze u krvi. Povećanje koncentracije glukoze u krvi, iznad određene vrednosti je signal za lučenje insulina. Insulin zatim ubrzava unošenje glukoze iz krvi u ćelije mišića i masnog tkiva i njeno dalje razlaganje. Nedostatak insulina u organizmu izaziva šećernu bolest (Diabetes melitus).
Bolest se leči tako što pacijenti svakodnevno uzimaju insulin. Primenjuje se parenteralno i to subkutano – pod kožu, ali se u hitnim stanjima može primeniti i intravenski ili ređe intramuskularno.

Nekada je primena insulina zahtevala upotrebu brizgalice i igala, međutim danas se skoro svi oblici insulina primenjuju uz pomoć špriceva u obliku olovke – Pen system. Takva primena je praktična za svakodnevnu upotrebu, vrlo jednostavna i sterilno pripremljena. Pakuje se u različite forme – bočice, flakoni, penovi za jednokratnu upotrebu, ali uvek u  koncentracijama od 40 do 300 i.j. (internacionalnih, insulinskih jedinica) po mililitru.Ubrizgavanje insulina pomoću pumpe je najbolji način primene jer se insulin ubrizgava kontinuirano. Nedostaci ove metode su ti što pumpa mora da bude tokom 24h uz bolesnika.

S obzirom na brzinu, intenzitet i trajanje delovanja insulina delimo ih na 4 grupe:

  • Insulini brzog (kratkog)delovanja
  • Insulini srednjedugog delovanja
  • Insulini srednjedugog delovanja s brzim nastankom učinka
  • Insulini dugog delovanja

Dalju prezentaciju možete pogledati klikom na link: Шећерна болест

 

Registrovani lekovi

  • insulini kratkog dejstva: ACTRAPID (Hemofarm Srbija), ACTRAPID Novo Let i Flexpen (Novo Nordisk Danska), INSUMAN RAPID (Aventis Intercontinental Francuska),
  • insulin humani, kristalni: HUMULIN R (Lilly France S.A.S Francuska), HUMODAR R (Indar Ukrajina),
  • insulin aspart: NOVO RAPID i NOVOMIX 30 (Novo Nordisk Danska)
  • insulin srednje dugog dejstva: INSULATARD (Hemofarm Srbija), INSULATARD NOVOLET (Novo Nordisk Danska)
  • rekombinantni humani insulin: INSUMAN BAZAL (Aventis Intercontinental Francuska)
  • insulin humani izofan: HUMULIN NPH (Lilly France Francuska), HUMODAR B (Indar Ukrajina),
  • insulin srednje dugog dejstva u kombinaciji sa insulinom kratkog dejstva: MIXTARD 30(Hemofarm Srbija), MIXTARD 30 NOVOLET (Novo Nordisk Danska), INSUMAN COMB 25 (Aventis Intercontinental Francuska)
  • insulin glargin – LANTUS (Aventis Intercontinental Francuska),
  • insulin detemir – LEVEMIR FLEXPEN (Novo Nordisk Danska),
  • insulin lispro – HUMALOG (Eli Lilly Export Švajcarska),
  • insulin humani, kristalni i amorfni – MONOTARD HM (Hemofarm Srbija).
Posted in Interna medicina sa negom IV

Rendgenografija u gastroenterologiji

Rendgenografija ili Radiografija je bezbolna, neinvazivna dijagnostička metoda koja se zasniva na primeni X zraka za snimanje različitih delova tela i organa.

Rendgenski zraci ili X-zraci (iks-zraci) su deo elektromagnetskog spektra i spadaju u jonizujuće zračenje, što znači da su naelektrisani i elektromagnetski aktivni. Dobili su ime po svom pronalazaču Vilhemu Konradu Rendgenu, koji ih je otkrio. Količine zračenja razlikuju se zavisno od vrste analize, ali uz pravilnu procenu indikacije za njihovu primenu, korist koju donose je veća od mogućih štetnih posledica.  
Najčešći radiološki dijagnostički metodi su: rendgenska dijagnostika, CT-kompjuterizovana tomografija, ultrazvuk, kolor Doppler i magnetna rezonanca (MR).

Rendgen
Još uvek je najčešća radiološka dijagnostička analiza. Brza, korisna i efikasna, uz pravu indikaciju daje puno podataka koji su odlučujući za dalje zbrinjavanje bolesnika i kontrolu bolesti. Pruža uvid u grublje koštane defekte, promene stanja srca i pluća, hitna hirurška stanja, promene na organima digestivnog trakta (položaj, veličina, oblik, pokretljivost itd.)

Dalju prezentaciju pogledajte klikom na link: Рендгенолошка испитивања у гастроентерологији

Posted in Interna medicina sa negom IV

Endoskopska ispitivanja u gastroenterologiji

Gastroenterologija predstavlja disciplinu Interne medicine.

Naziv potiče od grčkih reči “gastros” što znači stomak, “enteron” creva i “logos” nauka. Gastroenterologija se bavi proučavanjem bolesti digestivnog (probavnog) trakta, pa se  samim tim bavi bolestima jednjaka, želuca, tankog i debelog creva, ali i bolestima bilijarnog sistema, pankreasa i peritoneuma.

Endoskopija  je medicinska procedura koja podrazumeva posmatranje unutrašnjih organa i šupljina pomoću posebnog aparata endoskopa.

Endoskopija u gastroenterologiji

Može biti:
1.Gornja(peroralna)
Ezofagogastroduodenoskopija
2.Donja (peranalna)
Rektoskopija
Sigmoidoskopija
Kolonoskopija
3. Laparoskopija

Dalju prezentaciju pogledajte klikom na link Ендоскопски прегледи у гастроентерологији

Posted in Zdravstvena nega II

Način primene lekova

Šta je lek?

Pod lekom se danas najčešće podrazumevaju supstance, kombinacije supstanci i preparati namenjeni lečenju bolesti. Svetska zdravstvena organizacija, lek definiše kao supstancu ili proizvod koji se primenjuje da bi modifikovao ili ispitao fiziološke sisteme ili patološka stanja, a u cilju dobrobiti čoveka – primaoca.

Po pravilu, lekovi prolaze rigoroznu kontrolu pre nego što proizvođač dobije dozvolu za puštanje leka na tržište. Medikamenti je naziv za licencirane lekove koji, na naučno zasnovanim eksperimentima, smanjuju simptome i utiču na povoljan ishod bolesti.  Pored licenciranih medikamenata, veliki broj osoba koristi i alternativne lekove čija validnost nije egzaktno potvrđena. Biljni i homeopatski preparati se nekada svrstavaju u lekove a nekada u pomoćna lekovita sredstva, i u zavisnosti od toga može se zahtevati njihova registracija.

Farmakologija (grč. φάρμακον – lek, otrov; λόγος – nauka) je grana medicine koja proučava lekove, njihove fizičke i hemijske karakteristike, primenu u lečenju kao i metabolizam leka. Može se reći da se ona bavi uzajamnim dejstvima lekovitih supstanci i živog organizma s osnovnim ciljem da se unapredi lečenje bolesnog čoveka. Njenu osnovu čine farmakokinetika koja izučava dejstvo (reakciju) organizma na lek i hemijske promene leka i farmakodinamika koja se bavi delovanjem leka na organizam.

Mehanizam delovanja leka

U najvećem broju slučajeva lek deluje tako što se vezuje za ćelijske receptore. Budući da je receptor udaljen od mesta primene leka, važno je da se lek transportuje od mesta primene do mesta delovanja. Neki lekovi deluju direktno na druge hemijske supstance ili menjaju fizičkohemiske osobine ćelije bez specifičnog receptora . Veza lek-recepor može biti različite jačine (zavisno od tipa hemijske veze i stepena afiniteta leka za receptor) što i uslovljava dužinu delovanja leka i njegovu jačinu. Neselektivnost lekovite supstance  najčešći je uzrok pojave neželjenih dejstava leka.

Neželjena dejstva leka

Dejstva leka koja se javljaju pri terapijskim dozama a koja nisu od koristi za lečenje se zovu neželjena dejstva leka. Dele se na očekivana i neočekivana. Očekivana neželjena dejstva u vezi su sa mehanizmom delovanja leka i javljaju se kada lek deluje npr. van obolelog organa. Neočekivana neželjena dejstva su najčešće posledica nekog genetskog nedostatka pacijenta, tako da lek nema normalan metabolički profil, receptor za lek je izmenjen tako da je dejstvo leka pojačano ili umanjeno, neki od drugih receptora su modifikovani tako da vezuju lek koji se inače ne bi vezao za njih

lekovi-1

Podela lekova prema nacinu upotrebe

Lekovi za spoljasnju, ili lokalnu upotrebu. Lokalna primena leka podrazumeva primenu na:

  • koži (epikutano) utrljavanjem u kožu
  • sluzokoži  (nosa, usta, vagine, rektuma…) ili
  • oku

Kod ovakve primene lekova resorpcija  je sporija.

Lekovi za unutrasnju, ili sistemsku upotrebu. Kod ovakve primene – neophodno je da lek uđe u organizam. Lek se u organizam može uneti na više načina, a koji je put primene leka najprikladniji za određenog bolesnika, zavisi od farmakoloških osobina leka, kao i od terapijskih razloga i specifičnosti u vezi sa bolesnikom (stari i deca teže gutaju pa se kod njih ne koriste tablete; nemoguća oralna primena leka kod pacijenata bez svesti i sl.). Lekovi kod kojih se želi postići sistemski efekat mogu se uneti preko:

  • gastrointestinalnog trakta (enteralno): preko usta – gutanjem (peroralno), pod jezik (sublingvalno) i kroz debelo crevo (rektalno)
  • zaobilaženjem gastrointestinalnog  trakta (parenteralno): putem injekcija (intravenske, intramuskularne,supkutane, intradermalne) i infuzija
  • preko respiratornog trakta (inhalaciom)

Parenteralno se primenjuju lekovi koji bi se prolazom kroz probavni trakt razgradili ili kad se želi postići brže dejstvo.

Posted in Interna medicina sa negom III

Tuberkuloza

Tuberkuloza je zarazna bolest koju izaziva Mycobacterium tuberculosis. Bolest napada respiratorni sistem, pre svega pluća, mada nekada može zahvatiti i druge organe. Bacil tuberkuloze naziva se još i Kochov bacil prema naučniku koji je prvi otkrio i izolovao ovu bakteriju 1882. godine.

Tuberkuloza još uvek predstavlja  jedan od najvećih epidemioloških problema. Stručnjaci ukazuju da se od tuberkuloze godišnje razboli 8 do 10 miliona ljudi, a umre oko 3 miliona.

Dalju prezentaciju pogledajte klikom na link: Tuberkuloza pluća

la-tuberculosis-no-es-una-enfermedad-de-epocas-pasadas

Prevencija

Vakcina BCG (be-se-že) je «živa» vakcina, napravljena od mikroorganizama čija je sposobnost da dovedu do infekcije smanjena. Zadatak klica je da izazovu imunološku reakciju – stvaranje antitela, da bi u kontaktu sa bacilom tuberkuloze organizam bio pripremljen da se odbrani. BCG-vakcinu su pronašli francuski nau­čnici Albert Calmette (1863-1933) i Cami­lle Guerin (1872-1961). U njihovu čast ona je nazvana inicijalima njihovih imena -Bacillus Calmette Guerin.

Svako zdravo novorođenče teže od dva ipo kilograma se vakciniše u našoj zemlji. Ovo je zakonska obaveza, tako da većina dece već u porodilištu dobije BCG vakcinu. Deca sa malom porođajnom težinom, ili koja imaju neko ozbiljno oboljenje već na rođenju, dobijaju vakcinu kasnije, kada se oporave i ojačaju. Tada vakcinu dobijaju u domu zdravlja. Reakcija na vakcinaciju vidi se najčešće kada  se  formira «brežuljak» na mestu inokulacije (ubrizgavanja) vakcine. Obično ne prelazi veličinu zrna graška, a prvo je crvene, kasnije modrikaste boje. Retko se posle par nedelja na vrhu formira rupica (ulceracija) iz koje se nekada cedi žućkast sekret. Ovo nije komplikacija, već nešto jača reakcija na vakcinu. Curkanje može da traje par nedelja, a kod većine dece spontano zarasta. Na kraju ostaje karakterističan ožiljak od vakcine, koji ostaje za ceo život. Komplikacije vakcinacije BCG vakcinom nisu česte, a obično se svode na lokalne reakcije. Pomenuta ulceracija nekada može da bude veoma velika, desi se i da se inficira, pa nastaje teži oblik infekcije okolne kože. Druga najčešća komplikacija je otok limfnih čvorova u pazuhu sa iste strane gde je data vakcina. Obe komplikacije se relativno lako tretiraju – naravno, pod kontrolom lekara, a veoma retko prave ozbiljnije smetnje deci.

bcg

untitled_8

 

Posted in Interna medicina sa negom III

Hronična bronhijalna astma

Hronična bolest malih disajnih puteva
Nastaje kao posledica preosetljivosti bronhijalnih puteva na različite draži

Vrste:
1. Alergijska- inhalacioni alergeni
2. Nealergijska-komplikacija infekcija (bakterijskih ili virusnih)
3. Mešovita

Diverse Hands Holding The Word Asthma

Etiologija alergijske astme (inhalacioni alergeni)

can-an-air-purifier-ease-your-childs-asthma-symptoms-picture-1

Glavne karakteristike u klinčkoj slici

Astmu karakterišu ponavljajuće epizode otežanog disanja, kratkog daha, stezanja u grudima i kašlja. Simptomi su često snažniji noću i rano ujutru ili kada predstavljaju odgovor na vežbanje ili hladan vazduh. Bolesnik je vidno uplašen, orošen hladnim znojem i uznemiren. Zauzima ortopnoični položaj. Svaki napad se završava iskašljavanjem male količine gustog lepljivog sputuma. Napad najčešće počinje noću, traje nekoliko minuta do nekoliko sati. Ako traje preko 24h, to je urgentno stanje koje se zove Status astmatikus.

 

asthma-lungs-pictures-1

Lečenje

Ne postoji lek za astmu, simtomi se mogu i moraju držati pod kontrolom
Najefikasniji način lečenja astme je identifikovanje okidača
Lekovi se biraju na osnovu, težine bolesti i učestalosti napada
Potrebno je napraviti specifičan, prilagođen plan za aktivno praćenje i upravljanje simptomima

Dalju prezentaciju pogledajte klikom na link:Astma

Posted in Interna medicina sa negom III

Hronična opstruktivna bolest pluća

Hronična opstruktivna bolest pluća (HOBP) karakteriše se smanjenjem protoka vazduha u disajnim putevima.

copd1

Ograničenje protoka vazduha je progresivno i udruženo sa zapaljenjskom reakcijom pluća na štetne čestice ili gasove.

Glavne karakteristike:

  • H-hronična, progresivna bolest, ne povlači se
  • O-opstrukcija=suženje bronhijalnog stabla i malih disajnih puteva
  • B-bolest=skup simptoma i znakova  koji se javljaju kao posledica promena na disajnim putevima i alveolama (gube elastičnost)
  • P-pluća, gde su promene lokalizovane

Statistika SZO:

HOBP je bolest od koje svake godine oboleva sve više ljudi i predstavlja veliki zdravstveni i socio-ekonomski problem pa je prevencija najbolji način za smanjenje učestalosti tog oboljenja. HOBP je trenutno četvrti uzrok smrtnog ishoda, a predvidjanja kažu da će 2020 biti treći uzrok smrti. Dok se stopa smrtnosti od moždanog udara i infarkta srca smanjuje, broj obolelih i umrlih od HOBP raste. Procenjuje se da kod nas 10% osoba iznad 40 godine života ima HOBP.

Promene koje dovode do karakteristične kliničke slike:

Za nastanak poremećaja u HOBP ključnu ulogu ima  hronična upala sluznice  bronhijalnog stabla. Pušenje i drugi štetni faktori  pokreću upalni proces  koji dovodi do pojačane  osetljivosti disajnih puteva,  grčenja glatkih mišića  bronhija i njihovog sužavanja. Upalne promene imaju za posledicu otok zida disajnih puteva, veće stvaranje sluzi i slabljenje funkcije treplji čija je uloga izbacivanje sluzi. Sa napredovanjem HOBP sekret se sve teže  izbacuje i nastaje hronični produktivni kašalj, čuje se zviždanje u grudima  i bolesnik oseća  nedostatak vazduha, što je  glavni simptom HOBP. Dalje nagomilavanje sluzi predstavlja odličnu podlogu za razvoj bakterija i čestu pojavu  bakterijskih  infekcija disajnih organa. 

copd-2

Etiologija: Najčešći uzrok nastanka HOBP je

  1. Pušenje-duvanski dim
  2. Aero zagađenja- hemijske materije koje se nalaze u atmosferi gradova i industrijkih zona (smog)
  3. Inhalacioni alergeni
  4. Bakterijske i virusne infekcije

U HOBP spadaju:

  1. Hronični bronhitis
  2. Hronična bronhijalna astma
  3. Emfizem pluća

copd-triad

copd-diagram-of-lungs-blf-695_0

Dalju prezentaciju pogledajte klikom na link: HOBP

 

Posted in Zdravstvena nega II

Biohemijske analize krvi

Veliku grupu različitih krvnih analiza jednom rečju zovemo biohemijske analize krvi. Uzima se venska krv, vakutajner sistemom u količini od 7-10ml, u vakutajner epruvete sa crvenim čepom. Za većinu biohemijskih analiza potrebno je da krv koaguliše kako bi se dobio serum u kome se najveći broj analiza rade, taka da se ne koristi antikoagulantno sredstvo.

Po grupama, sistema organa čija se funkcija ispituje, delimo ih na:

  1. Hepatogram
  2. Lipidogram
  3. Jonogram
  4. Renogram
  5. Metabolizam šećera
  6. Metabolizam gvožđa
  7. Belančevine

Hepatogram – pregled jetre u okviru kojeg se radi sledeći parametri:

  1. TRANSAMINAZE – jetrini enzimi koji učestvuju u metabolizmu aminokiselina i ugljenih hidrata. Pored jetre u visokim koncentracijama se nalaze u mišićima i mozgu. Određivanje aktivnosti tih enzima značajno je u dijagnostici bolesti jetre (akutne infekcije, toksična oštećenja, ciroza ili rak), srca i u diferencijalnoj dijagnostici bolesti  pankreasa i mišića. Prisutni su u krvi u dva oblika: kao AST (ili SGOT) i ALT (ili SGPT). Povišene vrednosti transaminaza ukazuju na: infarkt miokarda, mišićnu distrofiju ili bolest jetre (hepatitisi, opstruktivna žutica, ciroza jetre).
  2. BILIRUBIN – (ukupni i direktni)  je produkt razgradnje hemoglobina. Oko 80 % bilirubina nastaje razgradnjom hemoglobina iz eritrocita (nakon 120 dana života eritrocita u krvi). Preostalih 20 % dnevno stvorenog bilirubina nastaje iz prethodnika eritrocita u koštanoj srži (neefikasna eritrocitopoeza). Metaboliše se u jetri i izlučuje u žuči. Akumulira se u krvi kada postoji oštećenje jetre, zapušenje žučnih puteva ili povećano razaranje crvenih krvnih zrnaca. Određivanje bilirubina ima veliki značaj u diferencijalnoj dijagnostici žutica.
  3. ALKALNA FOSFATAZA – enzim najviše prisutan u jetri, epitelu tankog creva, kostima, bubrežnim tubulima. Povišene vrednosti ukazuju na povećanu razgradnju kostiju i na mogući razvoj osteoporoze, na bolesti kostiju (osteosarkom, metastaze, hiperparatireiodizam). Karakteristično je povišenje u slučajevima postojanja prepreke u žučnim putevima (kamen, ožiljno tkivo, rak), ali i kod oboljenja jetre.

 

Lipidogram – Prvenstveno se radi kod kardiovaskularnih bolesnika. U okviru lipidograma se određuju sledeći parametri:

Poremećaj metabolizma masti (lipida) u krvi povećava rizik za nastanak ateroskleroze koja ugrožava funkciju vitalnih organa (srce, mozak, jetra, bubrezi). Procenjuje se na osnovu koncetracija holesterola i triglicerida u plazmi.

  1. HOLESTEROL – Stvara se u jetri. Njegova koncentracija u krvi je usko povezana sa metabolizmom masti u organizmu, a zavisi i od niza drugih faktora: pre svega načina ishrane, nasleđa, rada hormona i funkcije jetre i bubrega. Povišen je kod ishrane bogate mastima, u početnoj fazi hepatitisa, diabetes mellitusu, hipotireozi i nizu naslednih bolesti. Snižene vrednosti su obično kod hiperfunkcije tiroideje, bolesti kod kojih postoji teško oštećenje jetre (ciroza i teški hronični hepatitisi), pothranjenosti, anemije i u slučaju uzimanja lekova poput aspirina, estrogena, hormona štitne žlezde. Postoje dve vrste holesterola:
  2. HDL-holesterol – ima protektivnu ulogu (tzv. „dobar holesterol“). Što su više vrednosti HDL holesterola, to je bolje, jer ovaj holesterol „čisti“ krvne sudove. I minimalno smanjenje upućuje na povećani rizik od ateroskleroze (taloženja rnasnoća na unutrašnjim zidovima krvnih sudova, što dovodi do njihovog začepljenja i bolesti kao što su infarkt srca i moždani udar).
  3. LDL holesterol – ili ″loš holesterol″ i njegovo određivanje je važno kao faktor rizika za koronarna oboljenja i za aterosklerozu. Povišene vrednosti obično su povezane sa nepravilnom ishranom i stresom. Tada se povećava rizik nastanka kardiovaskularnih bolesti, pre svih ateroskleroze.
  4. TRIGLICERIDI – Masnoća iz hrane se hidrolizuje u tankom crevu, apsorbuje i sintetiše u ćelijama crevne sluzokože, ulazi u cirkulaciju I stiže do jetre. Višak se deponuje u obliku masnih naslaga.Povišen je nivo kod povećanog unosa hranom, oštećenja funkcija jetre, hroničnog alkoholizma, šećerne bolesti.
  5. SRČANI ENZIMICPK (kreatinin fosfo kinaza) ili CK-MB (MB izoenzim kreatin kinaze) i  LDH (laktat dehidrogenaza) – povišeni su  kod  oštećenja srčanog mišića, nastalog kao posledica infarkta miokarda

Jonogram (određivanje elektrolitnog statusa)

Elektroliti se proveravaju kod prekomerne diureze, povraćanja, dijareje, krvarenja, zapaljenja pankreasa, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, nedovoljne ishrane, dijabetične acidoze.

  1. kalijum
  2. natrijum – utiče na raspodelu tečnosti u organizmu.
  3. hlor – neorganski anjon. Važan za acidobaznu ravnotežuorganizma.
  4. magnezijum – međućelijski elektrolit. Važan posrednik između mišića i nerava, i za pravilan rad srca i krvnih sudova.
  5. fosfor – pod uticajem je paraštitaste žlezde, ishrane, funkcije organa za varenje i bubrega i metabolizma kostiju
  6. kalcijum   – zavisi od rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem a pre svega paraštitastih žlezda, od unosa namirnica koje sadrže kalcijum i od stanja organa za varenje i bubrega.

Renogram –ispitivanje funkcije bubrega. U okviru njega se rade sledeći parametri:

  1. UREA – krajnji produkt metabolizma belančevina. Izlučuje se putem bubrega tj. mokraće. Azotemija ili uremija predstavlja gomilanje azotnih jedinjenja u krvi zbog poremećene funkcije bubrega. U normalnim okolnostima te materije se gotovo uvek odstranjuju putem mokraće. Povišen je kod osoba sa smanjenom funkcijom bubrega (glomerulonefritis, pijelonefritis, nefroskleroza) i kod povećane razgradnje proteina u organizmu (nekroza) i kod povreda.Snižena je kod dugotrajnog gladovanja i težih oštećenja jetre.
  2. KREATININ – nastaje metabolisanjem kreatina i izlučuje se filtriranjem kroz glomerule bubrega. Njegova koncetracija nam indirektno ukazuje o funkcionisanju bubrega. Povišen je kod akutne i hronične bubrežne insuficijencije, prepreke u mokraćnim putevima i oštećenja bubrega.
  3. MOKRAĆNA KISELINA – proizvod metabolizma purina, materije koja nastaje razlaganjem hrane i nukleinskih kiselina u organizmu. Kako je ona raspadni produkt metabolizma, organizam je mora eliminisati, a to čini na dva načina: dve trećine preko mokraće, a jednu trećinu putem stolice. Povišene vrednosti se javljaju kod gihta (taloženja kristala mokraćne kiseline u zglobovima).

METABOLIZAM ŠEĆERA – ove analize nam prvenstveno govore o stanju endokrinog pankreasa (žlezda sa dvojakim lučenjem)

  1. GLUKOZA – pokazuje količinu glukoze (šećera) u krvi. Povišena koncentracija glukoze – hiperglikemija javlja se kod:  diabetes mellitusa, teških opekotina, šoka, stanja sa povišenim adrenalinom. Snižena koncentracija glukoze – hipoglikemija javlja se kod: adenoma i karcinoma pankreasa, kod poremećaja u metabolizmu glikogena i ponekad kod bolesti jetre.
  2. C PEPTID  – bitan je za sintezu i funkcionalnost insulina. Indikator je unutrašnjih insulinskih rezervi kod pacijenata sa dijabetes melitusom.
  3. INSULIN – uloga insulina je smanjenje koncentracije glukoze u krvi. Povećan nivo glukoze u krvi je signal za lučenje insulina. Insulin tada ubrzava transport glukoze u ćelije jetre, mišića i masnog tkiva i utiče na dalji metabolizam glukoze.
  4. OGTT (TEST OPTEREĆENJA GLUKOZOM) – je test kojim se ispituje metabolizam ugljenih hidrata (šećera), pomoću kojeg se može prepoznati rani stadijum dijabetesa. Koncetracija glukoze je, nakon opterećenja organizma glukozom (OGTT), povišena i testu se određuje vreme za koje će koncetracija glukoze pasti na normalu. Ovaj test oponaša normalno uzimanje hrane pod standardnim uslovima.
  5. HbA1C – („tromesečni šećer“) glikozilirani hemoglobin – koji je u korelaciji sa prosečnim nivoom glukoze u krvi  u poslednja 3 meseca. Samim tim daje mnogo pouzdanije informacije o regulaciji glikemije nego pojedinačno određivanje šećera.

 METABOLIZAM GVOŽĐA

Gvožđe je jedan od osnovnih oligoelemenata u organizmu, sastavni je deo hemoglobina, mioglobina i mnogih enzima. Glavno skladište gvožđa je retikuloendotelni sistem, jetra, slezina, koštana srž i bubrezi. Koncentraciju gvožđa u serumu određuje nekoliko faktora uključujući apsorpciju iz creva, deponovanje u crevima, jetri, slezini i kostnoj srži, gubljenje hemoglobina i sinteza novog. Zajedno sa hemoglobinom, eritrocitima i parametrima koji određuju morfologiju eritrocita (MCV, MCH i MCHC) pruža uvid u stanje koštane srži.

BELANČEVINE

  1. PROTEINI – gradivni materijal čovečijeg tela. Sastavljeni su od aminokiselina međusobno povezanih peptidnim vezama. Prema sastavu proteini se dele na jednostavne i složene. Jednostavni proteini izgrađeni su samo od aminokiselina, a složeni proteini pored svoje proteinske strukture sadrže i tzv. neproteinsku ili prostetičnu grupu. Funkcija pojedinih proteina može biti: održavanje osmotskog pritiska, enzimska, odbrambena, gradivna, puferska, transportna, hormonska itd. Povećana koncentracija ukupnih proteina – hiperproteinemija javlja se kod dehidratacije, mijeloma i hroničnih bolesti (ciroza jetre, SLE, sarkom, kronične upale). Snižena koncentracija ukupnih proteina – hipoproteinemija javlja se kod prekomerne hidratacije, gubitka proteina iz organizma, smanjene sinteze proteina ili povećanog katabolizma proteina (hipertireoza, diabetes melitus, nefroza, malapsorpcija), kod leukemije i nekih drugih malignih bolesti.
  2. ALBUMINI – protein koji se sintetše u jetri, osnovna mu je funkcija održavanje ravnoteže tečnosti u organizmu. Smanjene koncentracije albumina se javljaju kod jake proteinurije (nefrotski sindrom), bolesti jetre, opekotina i enteritisa.
  3. CRP – C reaktivni protein, pokazatelj bakterijskog zapaljenja u organizmu.  
  4. RF – bitan u reumatskim bolestima, posebno kod reumatoidnog artritisa.
  5. IMUNOGLOBULINI su produkti B ćelija. Postoji pet osnovnih klasa: 
  6. IgG – Ima značajno antivirusno i antibakterijsko dejstvo.
       – IgA – posebno efikasna antitela u obezbeđivanju antimikrobne zaštite različitih sluzokoža.
       – IgM – To je antitelo koje aktivisane B ćelije prvo stvaraju u primarnim odgovorima antitela.
       – IgE – sadrži klasična anafilaktična antitela značajna za reakciju preosetljivosti tipa I (alergijska reakcija).
       – C3c i C4 – komponentne komplementa. Imaju ulogu u procesu inflamacije.

htb1mp_sgvxxxxaoxvxxq6xxfxxxj red-top-tubes-plain

index