Posted in Urgentna stanja

Opekotine

Opekotina (lat. combustio) je vrsta hipertermičke povrede.

Predstavlja lokalno oštećenje tkiva koje nastaje uled dejstva:

  • Visoke temperature
  • Električne energije
  • Hemijskih sredstava
  • Zračanja

Termička povreda se javlja kao rezultat prenosa energije od izvora toplote do tela i zato se na osnovu: izvora energije, anatomskog nivoa povrede ili gradacije opekotine u stepenima u medicinskoj i drugoj literaturi koriste različita razvrstavanja opekotina.

Vrste opekotina

  1. Termičke
  2. Električne
  3. Hemijske
  4. Zračenjem izazvane opekotina
  5. Trenjem izazvane opekotina
  6. Inhalacione

Termičke opekotine

Tremičke opekotine izaziva otvoreni plamen (vatra), para, kontakt sa vrućim predmetima, ili vrela tečnost.

Karakteristike promena god termičkih opekotina zavise od:

  • Intenziteta zagrevanja tkiva
  • Fizičkih karakteristika termičkih agenasa (čvrsti, tečni, gasoviti)
  • Viskoziteta termičkog agensa
  • Načina prenosa toplote
  • Trajanja zagrevanja
  • Karakteristika opečene kože i stanja njene zaštite
  • Doba dana i vremeske prilike (kao metorološka pojava) u momentu nastanka opekotine (sunce, sneg, kiša, vetar)

Električne opekotine

Nastaju direktnim kontaktom sa izvorima električne energije ili grmljavinom. Ove opekotine karakterišu dve stvari:

  1. tačke na telu na kojima je elektricitet ušao i izašao iz tela
  2. prisustvo nekoliko manjih ali dubokih opečenih područja

Hemijske opekotine

Nastaju kao posledica direktnog  kontakta tela sa kućnim ili industrijskim hemikalijama koje mogu biti u tečnom, čvrstom ili gasovitom stanju. Najčešće hemijske aktivne materije koje izazivaju hemijske opekotine su:

  1. Kiseline – ovakva opekotina je relativno plitaka, jer kiselina izaziva koagulaciju spoljnih slojeva kože ili sluzokože što sprečava njen dalji prodor u dubinu tkiva
  2. Baze – Alkalni, uticaj na tkivo je znatno veći od kiselina, pa ovakve opekotine  prodiru vrlo duboko, jer se ne stvara barijera od zgrušanih proteina
  3. Soli teških metala – izgledom slična je onima kod opekotina kiselinom

Postoji pet faktora koji tačno određuju obim oštećenja uzrokovan hemijskim agensom:

  • Jačina hemikalije (zavisi od svojstva i kvaliteta hemikalije da stupi u hemijske reakcije sa tkivom)
  • Koncentracije hemikalije
  • Prekrivenosti tela odećom
  • Trajanja kontakta sa hemikalijom,
  • Hemijski broj

Opekotine izazvane zračenjem

Ovako izazvane opekotine nastaju najčešće: sunčevom svetlošću, svatlošću u solarijumu, jonizujuće zračenje, X-zraci i radioaktivnim zračenjem. Klinička slika i težina radijacione opekotine zavisna je od: vrste  i doze zračenja i zdravstvenog stanja ozračene osobe.

Opekotine nastale trenjem

Nastaju kontaktom sa bilo kojom čvrstom površinom (kao što su putevi, betonske staze, tepisi, podovi) može izazvati nastanak opekotina. One nastaju struganjem (abrazijom) koja se pretvara u toplotu koja spaljuje površinu sa kojom je u kontaktu. Opekotine izazvane trenjem najčešće su na koži kod sportista, bajkera, biciklistia i dece zbog padova.

Inhalacione opekotine

Ovakve povrede disajnih puteva i pluća nastaju kao rezultat udisanja toksičnih materija u gasovitom stanju kao i vrelog vazduha, aerosola i vodene pare. Oštećenja disajnih puteva i pluća nastaju najčešće zadesno, udisanjem dima prilikom požara i često su udružene sa opekotinama kože, ali se mogu javiti i nezavisno od opekotina kože, i drugih organa.

Klinička slika

Klinička slika opekotina manifestuje se različitim znacima i simptomima koji zavise od;

  • dubine i površine oštećenog tkiva,
  • hemisko-fizičkih karakteristika izazivača (uzroka) opekotine,
  • ostalih činilaca.

Faze u razvoju kliničke slike

  1. Eritem (crvenilo)- crvena prebojenost i otok opečene površine. Nastaje kao posledica proširenja kapilara u koži.
  2. Vezikula – je manja šupljina (za razliku od bule) ispunjena seroznim ili krvavim sadržajem. Nastaje odvajanjem gornjeg sloja epiderma ispod koga se stvara šupljina čiju prazninu ispunjava limfa ili krv.
  3. Bula – je veća šupljina u vidu balona promera 1,5 do 2 cm ili više.
  4. Erozija – je površina opečene kože bez epidermisa, koja obično krvari i lakše je oštećena. Ona se može pojaviti kod svih vrsta opekotina, a nastaje skidanjem izumrlih površinskih delova epiderma kože ili nakon uklanjanja mehurića.
  5. Ulkus (čir) – liči na eroziju, ali više prodire u dubinu. Ulkus u daljem toku nastavlja prodor kroz celu dubinu tkiva, uključujući i kost.
  6. Nekroza – Koagulaciona nekroza (suva nekroza). Izazvana je smrću ćelija i tkiva, od kojih se njegovim isušivanjem formira crna ili tamno-smeđa korica. Kolikvaciona nekroza (vlažna nekroza). Karakteriše je puno mrtvog tkiva i prisustvo veće količina tečnosti u tkivima (edem) i infekcija. Zahvaćena površina tela u daljem toku razvoja nekroze postaje zelenkasto-žute boje, specifičnog neprijatnog mirisa na trulež, iz kojeg izlazi velika količina zelenkaste tečnosti.

Klasifikacija opekotina

Klasifikacija opekotina vrši se na osnovu dubine oštećenja i vrste oštećenja tkiva i manifestuju se različitim kliničkim oblicima, koji mogu prelaziti iz jednog u drugi.

  1. Opekotine prvog stepena = Epidermalna opekotina – (Combustio erythematosa) – zahvata samo epidermis kože. Karakteriše se pojavom crvenila, bolom u obliku pečenja i lakim otokom kože, koja  je na dodir bolna i topla, bez plikova i drugih oštećenja. Ako je zahvaćena veća površina tela opekotina može biti praćena i uvećanjem telesne temperature. Ove promene prolaze  posle 2-3 dana.
  2. Opekotine drugog stepena = Površna opekotina derma – (Combustio bullosa) – zahvata ceo epiderm i gornju trećinu dermisa. Karakteriše se edemom i formiranjem bula. Zbog ogoljenosti nervnih završetaka opekotina je jako bolna. Imaju izgled opekotina prvog stepena, ali se kod nje na nekim delovima opečene površine razvijaju bule (mehurovi) ispunjeni bistrom i zućkastom tečnošću. Nakon 3-4 dana od povrede bule se smanjuju, a za 10-12 dana obično iščezavaju, bez ili sa minimalnim ožiljcima.
  3. Opekotine trećeg stepena = Duboka opekotina derma – (Combustio necrotica) – Karakteriše se nekrozom derma, pojedinih ili svih slojeva kože, a nekada potkožnog i mišićnog tkiva. Nekroza može biti suva ili vlažna. Pri suvoj, koža je čvrsta, suva, crne ili mrko-smeđe boje, sa jasno vidljivom granicom povrede najčešće bez stvaranja bula. Bolnost ovih opekotina je manja zbog uništenosti jednog dela završetaka nervnih ćelija. Kod vlažne nekroze koža je otečena, zućkaste boje, vlažna, neprijatnog mirisa, nekada pokrivena bulama. Tkivo kod ovakvih opekotina ima izgled „kuvanog ili pečenog mesa“. Epitelizacija je veoma spora (od 3 nedelje i više)ostavljajući za sobom jake ožiljke u slučaju spontanog zarastanja
  4. Opekotine četvrtog stepena = Subfascijalna opekotina – (Carbonisatio) – Karakteriše se potpunim ugljenisanjem tkiva. Ovakve opekotine prate izražena oštećenja: mišića, tetiva, krvnih sudova, nerava, kostiju i zglobova, bez obzira na njihovu lokalizaciju. Specifičnost ovih opekotina je i brzi razvoj sekundarnih promena u tkivima usled  otoka, progresivne tromboze u krvnim sudovima i oštećenja funkcija unutrašnjih organa. Zahtevaju hitno hirurško lečenje.

Pravilo devetke

Određivanje površine tela zahvaćenog opekotinom jedna je od vodećih stvari u proceni težine povrede, a mogućnost izračunavanja opečene površine je vrlo važna za lekare u raznim oblastima. Metode određivanja površine zahvaćene opekotinom standardizovana je u celom svetu i za tu namenu, koristi se  „pravilo devetke“ (A. Wallace, 1951.).

Površina tela podeljena je na segmente od kojih svaki sadrži oko devet posto ukupne površine tela. Kod dece, glava i vrat čine više od 21% od ukupne površine tela, pa je potrebno razmotriti da li je neophodno izvršiti ispravku, kod određenih područja pogođenih opekotinom, primenu „pravila devetke“. Površna opekotine veća od 10% (5% – u dece), ili više od 5% ako se radi o dubokim opekotinama, zahteva primenu infuzionih rastvora, bolničku negu i intenzivnu terapiju. Ukoliko je opečena površina veća utoliko je ozleda veća i smrtnost češća. Iskustvo je pokazalo da od opekotina sa preko 50% opečene površine tela nastupa smrt u 100% slučajeva. Prema tome, ozdravljenje je moguće samo pri ozledama čija površina zahvata nešto manje od 40% površine tela.

Lečenje

Lečenje opekotina je dugotrajno i složeno, a ishod često neizvestan, sa brojnim funkcionalnim, estetskim i psihičkim posledicama. Poseban problem predstavljaju teške opekotine koje imaju veliki medicinski, socijalni i ekonomski značaj. Kompleksnost lečenja proističe iz brojnih poremećaja koji nastaju kako na nivou opekotinskih rana, tako i na nivou sistemskih poremećaja. Zato terapija teških opekotina spada u grupu najtežih u kliničkoj medicini. Njihovo lečenje najčešće zahteva velike napore i multidisciplinarni pristup zdravstvenih radnika. Zato su ova lečenja veoma skupa a proces rehabilitacije i resocijacije dugotrajan i složen.

Proces lečenje teških opekotina prolazi kroz nekoliko faza:

1.Samopomoć, uzajamna pomoć i prva pomoć

  • Neutralisati dejstvo agensa koji je uzrokovao opekotinu a povređenog ukloniti sa mesta povređivanja
  • Opekotinu nekoliko minuta ispirati hladnom vodom. Kod hemijskih opekotina, ispiranje ima još veći značaj i treba da traje duže, 1 sat kod opekotina kiselinama, a 1−3 sata kod opekotina izazvanih bazama
  • Sa povređenog treba ukloniti odeću, obuću, nakit i svi predmete koji stežu, jer oni nakupljaju toplotu i pogoršavaju stepen oštećenja.
  • Ako je odeća jako slepljena za telo, ne treba nasilno da se skida
  • Povređene regije treba da se pokriju čistim čaršavom ili prvim zavojem za opekotine
  • Na rane ne treba stavljati nikakve tečnosti, masti ili kreme

skin-burns-graphic

2.Opšta medicinska pomoć

  • Pri prvom kontaktu sa povređenim, treba da se notiraju važni podaci o mehanizmu povređivanja (vrsta agensa, mesto i vreme povređivanja) i samom bolesniku (telesna masa, postojanje težih bolesti i slično)
  • Odredi ukupnu površinu opekotine
  • Radi redukcije gubitka tečnosti, kod većih opekotina, donji ekstremiteti se postavljaju u uzdignuti položaj, a ukoliko opekotina to dopušta u elevaciju treba da se postavi i glava i grudni koš
  • Kod većih opekotina potrebna je oksigenoterapija
  • Ukoliko se sumnja u inhalacionu povredu, treba blagovremeno da se uradi endotrahealna intubacija
  • Povređenom se daje i ostala simptomatske terapija i ukoliko je procenat opečene površine veći od 10% upućuje se na bolničko lečenje.

3.Specijalističko lečenje

  • Nadoknada tečnosti
  • Sprečavanje nastanka šoka
  • Borba protiv infekcije
  • Hirurška primarna i sekundarna obrada opekotina
  • Presađivanje kože i estetska hirurgija ožiljnog tkiva
  • Fizikalna terapija

 

Advertisements

Autor:

Um je kao padobran – funkcioniše jedino ako je otvoren Albert Ajnštajn

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s