Advertisements
Posted in Zdravstvena nega II

Intravenska kanila (IVK)

Postavljanje kanile je najčešća invazivna medicinsko – tehnička procedura koja se primenjuje u bolničkom lečenju i nezi, a koju sprovodi medicinska sestra – tehničar. Prema podacima iz stručne literature, preko 70% hospitalizovanih bolesnika ima plasiranu  kanilu. Periferni intravenski kateteri/kanile su od vitalnog značaja za sprovođenje dijagnostičkih i terapijskih postupaka: intravenska nadoknada tečnosti i elektrolita, primena lekova, transfuzija krvi i krvnih komponenti. Takođe, koriste se u radiološkoj, CT (skener) i MR(magnet) dijagnostici za davanje kontrastnih i.v sredstava. 

Uspostavljenjem perifernog IV puta se dobija pristup perifernoj cirkulaciji pacijenta, što omogućava pristup uzimanju uzoraka krvi za laboratorijske analize kao i primenu infuzionih rastvora i medikamenata. Intravenski pristup je od presudnog značaja u procesu zbrinjavanja vitalno ugroženih pacijenata. 

Šta je IV kanila?

 

Postojo nekoliko različitih vrsta  IV kanile:

  1. Sa krilcima bez otvora za ubrizgavanje lekova
  2. Sa krilcima i otvorom za ubrizgavanje lekova – najčešće se koristi u bolničkim uslovima
  3. Kanila u obliku pena
  4. Kanila sa dvokrakim Y kateterom

Dodaci za IV kanilu:

1. Da bi se sačuvala prohodnost kanile, posle svake upotrebe postavlja se plastificirani mandren, stilet ili pucač (shooter) Svaka boja kanile ima i odgovarajuću boju mandrena, koji je isključivo za jednokratnu upotrebu.

2. Slavine koje omogućavaju prži protok infuzionih rastvora ukoliko to stanje pacijenta zahteva. Montiraju se na kanilu ili se koristi posebna kanila sa već fabrički postavljenom slavinom.

Važno je znati:

Boja kapice kanile je  u skladu sa međunarodnim standardom i određuje širinu lumena i dužinu same kanile. Samim tim, određene boje kanile se standardno koriste u određenim medicinsko-tehničkim intervencijama, u terapijske ili dijagnostičke svrhe. Najčešće su u primeni:

  • Siva 16G – transfuzija cele krvi i krvnih derivata
  • Zelena 18G – sve hiruške intervencije i situacije u kojima je potrebna primena veće količina tečnosti
  • Roze 20G – najčešće u upotrebi kod odrasle osobe u slučaju primene intravenske terapije i infuzionih rastvora (kontinuirano nekoliko dana)
  • Plava 22G – pedijatrija i pacijenti sa slabim venama

 

Kontraindikacije za plasiranje IVK

  • Celulitis na ekstremitetima (zbog mogućnosti translokacije bakterij u krvotok)
  • Tromboflebitis
  • Mastektomija Operisana strana
  • Hemodijaliza – uka u kojoj je postavljena IV fistula

Indikacije za plasiranje IVK

  • Operacije, hiruški zahvati
  • Snimanja kod kojih je potrebno dati IV kontrastno sredstvo (Skener, Magnetna rezonanca)
  • Angiografija
  • Primanje terapije kontinuirano 3-5 dana (bez obzira da li se daje u bolusu ili preko infuzionih rastvora)

Određivanje mesta venepukcije

Foktori koji mogu da utiču na odabir mesta venepunkcije:

  • stanje krvnih sudova
  • dužina trajanja terapije
  • da li se postavlja u dijagnostičke ili terapijske svrhe
  • opšte stanje bolesnika, ali i
  • veština onog ko plasira samu kanilu

Pogodna vena mora imati punoću i dobar pravac prilikom palpacije. Vene oko zglobova i u pregibu lakta nisu pogodne zbog pomeranja ekstremiteta što može dovesti do mehaničkog flebitisa ili perforacije krvnog suda. Zbog lakog pristupa i dobrog protoka lekova, najčešće se koriste vene gornjih ekstremiteta i šake (u retkom slučaju da tu ne može da se plasira, postavlja se na gornji deo stopala). Ako je nemoguća plasirati perifernu IV kanilu, postavlja se centralni venski katater (pristup centralnim venskim sudovima radi isključivo lekar). Periferne vene izbora su:

  1. V. cephalica – lateralna potkožna vena ruke
  2. V. basilica – medijalna potkožna vena ruke
  3. Rete venosum dorsale manus – splet vena šake

Komplikacije uvođenja IVK:

  1. Cirkularno opterećenje
  2. Vazdušna embolija – simptomi: dispnea, hipotenzija, cijanoza, filiforman puls, gubitak svesti
  3. Febrilna reakcija – prisustvo pirogenih supstanci u infuziji (nesterilna priprema leka) simptomi: nagli skok temperatura, bol u leđima, glavobolja, opšta slabost i u težim slučajevim vaskularni kolaps
  4. Infekcija – lokalna i sistematska
  5. Ruptura vena i krvarenje
  6. Punkcija arterije
  7. Flebitis – simptomi: prisutni su svi simptomi lokalnog zapaljenja (bol duž puta kanile, crvenilo, otok, lokalno povišena temperatura kože)
  8. Ekstravazacija leka – simptomi: bol, peckanje, otok duž puta plasirane kanile

 

Odličnu prezentaciju same aplikacije IV kanile  koju je uradio B.Braun Vasofix® možete pogledati klikom na link: https://www.youtube.com/watch?v=O3F4FeOCQEA

(The animation of the B.Braun Vasofix® Safety IV Catheter provides a quick insight into the main product features. It describes the details, purposes and benefits of the products´ functionality together with its safety aspects.)

 

Posted in Некатегоризовано

Optimizam i pesimizam

Optimizam (od latinske reči optimum „najbolje“ ) je pozitivno shvatanje  i sagledanje sveta. Sklonost očekivanju najboljeg mogućeg ishoda. Oslanja se na one aspekte neke situacije koji ulivaju najviše nade. Optimizam je mentalni stav koji oslikava snažno uverenje da će ishod nekih konkretnih poteza  biti pozitivan, povoljan i poželjan. Biti optimističan, znači očekivati da će određena situacija imati najbolji od mogućih ishoda. Postoje nagoveštaji da se optimizam nasleđuje jer predstavlja  kombinacije drugih crta ličnosti koje su uglavnom nasledne (poput inteligencije i temperamenta). Suprotnost optimizmu je pesimizam. 

Pesimizam je mračno shvatanje i gledanje, filozofsko učenje po kojem je ovaj svet i sve u njemu najgore što može biti, sva stvarnost nevredna i besmislena. Pesimizam je mentalni stav. Pesimisti predviđaju neželjene ishode iz date situacije, koja se uopšteno naziva situacionim pesimizmom, ili veruju da će im nepoželjne stvari u životu biti više nego poželjne. Pesimisti takođe imaju tendenciju da se usredsrede na negativan život uopšte ili na datu situaciju.

Uobičajeni opis koji se koristi za ilustraciju optimizma nasuprot pesimizmu je čaša sa vodom na pola puna, gde će optimista tvrditi da je čaša polu puna, a pesimista da je polu prazna.

Razliku između optimizma  i pesimizma možemo posmatrati kao mehanizam za prevladavanje stresa, neku vrstu odbrane od neizvesnosti i kompleksnosti života. U određenoj meri, obe vrste mogu biti podjednako efikasne strategije za nošenje sa problemima svakodnevnice, svaka na svoj način.

 

Kada dođe do neuspeha

  • Pesimisti  smatraju sebe jedinim odgovornim, i to ne u smislu da su napravili omašku već dovode u pitanje celu svoju ličnost. Veruju da će loše stvari zauvek ostati loše i da nad time oni nemaju nikakvu kontrolu. Ljudi skloni pesimizmu imaju niska očekivanja, pa se ne potresaju mnogo kada se susretnu sa neuspehom, na taj način, sami sebi smanjuju anksioznostTakođe, bolje reaguju na negativne kritike pa lakše  menjaju ono što nije dobro.
  • Optimisti, s druge strane, negativne događaje vide kao nešto što nije njihova krivica, već su slučajnosti koje će se već sledeći put odigrati drugačije i koje nisu ni na koji način povezane sa svim aspektima njihovog života. Ljudi skloni optimizmu očekuju da će uspeti, pa im ne ponestaje upornosti, samouverenosti i vere u napredak kada se bace na neki zadatak. Njihova prednost je što oni sami sebe podstiču, kao što bi nekog pozitivni komentar od neke druge osobe, pošto često nije važno samo ono šta možemo, nego i ono što mislimo da možemo. Loše strane optimističkog stila su što može da dovede do toga da osoba višestruko preceni svoje sposobnosti.

Istina je da smo svi manjim delom biološki predisponirani za optimizam odnosno pesimizam, kao i to da je naš način mišljenja uveliko uslovljen našim prethodnim iskustvima, ali to ne znači da je zbog toga i zacementiran. Bitno je da budemo svesni toga i umemo da prepoznamo u kojim nam slučajevima naša perspektiva pomaže a kada odmaže, kao i to šta mi možemo tada da uradimo da jepromenimo kako bi ,,bolje pregurali“ datu teškoću. Istraživanja su pokazala da je najbolja opcija za ispunjen život biti optimistički nastrojen realista

Posted in Urgentna stanja

Trovanje ugljen-monoksidom

Urgentno stanje nastalo kao posledica udisanja opasnih koncentracija ugljen-monoksida (CO) u kući, na ulici, u saobraćaju, industriji i poljoprivredi, usled veoma raširene upotrebe ugljeničnih goriva. Zbog jake citotoksičnosti za živa bića, CO spada u grupu hemijskih zagušljivaca i najvećih zagađivača vazduha. Njegov toksični efekat nastaje veoma brzo čak i pri izuzetno malim koncentracijama. Ugljen-monoksid je gas koji nastaje kao produkt nepotpunog sagorevanja ugljenika iz organskih materija, kao što su ulje, nafta i njeni derivati, drvo, prirodni i proizvedeni gas, eksplozivi, ugalj ili koks. 

Svake godine u svetu umre na stotine ljudi od posledica trovanja ovim gasom.  Posle trovanja alkoholom, trovanje (CO), je jedan od najčešćih oblika trovanja živih organizama. Zbog njegove česte prisutnosti u čovekovom okruženju, visoke toksičnosti, slabo izraženih organoleptičkih svojstava (bez mirisa, ukusa, boje) i neiritirajućih osobina prilikom udisanja. Sve ovo otežava blagovremeno otkrivanje njegovog prisustva u životnoj sredini. Ugljen-monoksid, unet u organizam (sa udahnutim vazduhom u plućima) izaziva u organizmu opštu hipoksiju (nedostatak kiseonika) jer ima jak afinitet za hemoglobin crvenih krvnih zrnaca. Istiskujući kiseonik iz crvenih krvnih zrnaca, on u njima stvara karbonil jedinjenja, formira ireverzibilnu vezu, koja ograničava transport i korišćenje kiseonika u tkivima.

Klinička slika

Klinička slika trovanja ugljen-monoksidom kod različitih osoba i populacija pre svega zavisi od unete doze gasa i nivoa individualne tolerancije na ugljen-monoksid. Glavne manifestacije trovanja po sistemima organa zavise od zasićenosti kiseonikom, stanja centralnog nervnog sistema i srca.

  • Početni simptomi akutnog trovanja ugljen-monoksidom su: glavobolja, mučnina, malaksalost i zamor. Lekari ove opšte simptome često pomešaju sa virusom tipa influence ili drugim oboljenjima. Glavobolja je najčešći simptom akutnog trovanja ugljen-monoksidom (tupa, u predelu čela i kontinuirana)
  • Povećano izlaganje izaziva brojne srčane nepravilnosti, kao što su ubrzani otkucaji srca, nizak krvni pritisak i srčana aritmija. 
  • Simptomi na centralnom nervnom sistemu su: delirijum, halucinacije, vrtoglavica, nestabilan hod, zbunjenost, epi-napadi, depresija centralnog nervnog sistema, nesvest
  • Respiratorni zastoj i smrt 

Jedna od najvećih opasnosti koje prate akutno trovanje ugljen-monoksidom jesu naknadne teške neurološke manifestacije. Problemi mogu da obuhvataju teškoće sa višim intelektualnim funkcijama, kratkoročni gubitak pamćenja, demenciju, amneziju, psihoze, čudan hod, poremećaje govora, kortikalno slepilo i depresivno raspoloženje. Ove odložone neurološke manifestacije mogu da nastanu kod 50% otrovanih ljudi, nakon 2 do 40 dana. Nije lako predvideti kod koga će se razviti naknadne manifestacije, ipak, starija dob, gubitak svesti prilikom trovanja i prethodne neurološke abnormalnosti mogu povećati mogućnost za razvoj odloženih simptoma.

Jedan tipičan znak trovanja ugljen-monoksidom je nađen samo kod mrtvih – opisivani su izrazito roze obrazi i crvenkasti izgled. U patološkom (obdukcionom) pregledu — autopsiji ovo je važan dijagnostički znak.

Dijagnoza

Kako je ugljen-monoksid gas bez mirisa, boje, ukusa koji ne nadražuje sluzokožu disajnih puteva, zatrovana osoba ga teže otkriva, a lekari otežano dijagnostikuju kliničku sliku trovanja. Zato se dijagnoza trovanja ugljen-monoksidom postavlja na osnovu; pažljivo uzete anamneze praćene usmerenim fizikalnim pregledom, gasne analize i procene neuroloških, hematoloških i srčanih ispada i faktora rizika.

Terapija

Polazni tretman za trovanje ugljen-monoksidom predstavlja momentalno sklanjanje osobe od izlaganja bez ugrožavanja drugih ljudi. Osobama bez svesti je možda potrebna kardiopulmonalnu reanimaciju na mestu. Primena oksigeno terapije preko kiseoničke maske smanjuje poluvek ugljen-monoksida sa 320 minuta na 80 minuta pri normalnom vazduhu. Kiseonik ubrzava eliminaciju ugljen-monoksida iz hemoglobina.

Hiperbarična oksigenoterapija HBOT

U hiperbaričnoj medicini primenjuju se sledeći kriterijumi za određivanje potencijalnih pacijenta za HBOT nakon trovanja СО:

  • dužina trajanja nesvesnog stanja od momenta trovanja;
  • prisustvo objektivnih neurološki deficita ili poremećaj mentalnog statusa;
  • ishemijske promene na EKG ili bol u grudima kod pacijenata neposredno nakon trovanja СО,
  • trudnice sa HbCO > 15% (fetalni hemoglobin vezuje СО više (čvršće) od majčinog hemoglobina);
  • ponavljanje simptoma atrovanja u roku od tri nedelje od primarnog tretmana;
  • bolesnika sa HbCO > 25-30%;
  • prisutvo simptoma u naizgled manje ozbiljnim trovanjima koji se ne povlače posle četiri sata nakon udisanja 100% O2 preko kiseoničke maska u toku prve pomoći

Svetski dan borbe protiv SIDE

Svetski dan borbe protiv side je prvi put obeležen 1988. godine i prvi je ikada globalni dan zdravlja. Danas je nauka dosta napredovala u terapiji HIV-a i postoje zakoni koji štite osobe koje žive sa HIV-om. Uprkos ovome, ljudi uglavnom ne znaju kako da zaštite sebe i druge od HIV-a i stigma i diskriminacija su ostali realnost za mnoge ljude koji žive sa HIV-om. Svetski dan borbe protiv side je važan da podseti javnost i vlade da HIV nije nestao – da postoji i dalje vitalna potreba da se sakupe sredstva, podigne svest, pobede predrasude i poboljša obrazovanje.

Trideset godina posle prvih slučajeva HIV-a, crvena tračica je univerzalni simbol svesti i podrške onima koji žive sa HIV-om. 

Aktuelna epidemiološka situacija u Srbiji za 2017. godinu

Od početka godine dijagnostifikovano je :
178 novootkrivene HIV pozitivne osobe (prosek godina 20-44)
36 osobe obolele od SIDE
15 osoba je preminulo
Ovo je za 40% više nego prošle 2016. (najviše u zadnjih 25 god). Način inficiranja je u 97% slučajeva bio seksualnim putem, 3% intravenskom aplikacijom narkotika. U Srbiji je trenutno registrovano 11 dece koja su HIV infekciju dobila od majki koje nisu znale da su inficirane.
Prema podacima Instituta za javno zdravlje, ukupan broj u Srbiji je:

  • 3 585 HIV pozitivnih osoba
  • 1867 obolelih od SIDE
  • 1211 preminuo

Prema najnovijim podacima, u Evropi je 2016- 2017.(prva polovina godine) registrovano: 153.407 novih slučajeva HIV pozitivnih osoba, što je više nego ranije. Porast su uzrokovali migranti koji su se zarazili nakon dolaska u Evropu. SZO je navela, pozivajući se na procene iz 2016. godine, da 40%, odnosno
14 miliona osoba sa HIV virusom, nisu toga svesni

Više o ovome možete pogledati klikom na link: SIDA