Posted in Urgentna stanja, Zdravstvena nega II

Oksigenoterapija

Oksigenoterapija (terapija kiseonikom) je terapija koja se zasniva na pozitivnom dejstvu medicinskog čistog kiseonika u ispravljanju narušene, smanjene,  koncentracije kiseonika (hipoksije) u ćelijama i tkivima.

Da bi u nastavku govorili o oksigenoterapiji, moramo prvo objasniti šta je to hipoksija tkiva i koliko je važna kontrola ganih analiza.

Gasne analize su laboratorijska metoda koja se koristi za procenu efikasnosti respiratorne ali i drugih sistema od vitalne važnosti za pravilno funkcionisanje organizma čoveka. Kao uzorak uzima se arterijska krv, a na osnovu njene analize određuju se sledeći parametri:

  1. parcijalni pritisak kiseonika,
  2. parcijalni pritisak ugljen-dioksida
  3. kiselosti krvi (pH)
  4. koncentracije bikarbonata

Parcijalni pritisak O2 (PaO2) u arterijskoj krvi zavise od starosti, pola i relativne težine tela (Brocca- indeks). Normalne vrednosti su 10,5 kPa (65-100 mmHg) i normalno opadaju sa godinama starosti. Danas je opšteprihvaćeno u medicinskoj praksi da je (PaO2) najbolji pokazatelj za procenu ukupne plućne funkcije (ili arterijalizacije venske krvi). Međutim, može da posluži samo kao pokazatelj sposobnosti pluća da izvrši arterijalizaciju venske krvi, ali ne i da da ocenu njene celokupne efikasnosti za organizam. Vrednosti PaO2 u urgentnoj medicini možemo dobiti i pulsnim oksimetrom (indirektna metoda merenja)

Parcijalni pritisak CO2 u arterijskoj krvi (PaCO2) je odličan pokazatelj za procenu plućne ventilacije. Granice fizioloških vrednosti za PaCO2 su 4,5 – 6,0 kPa (35-45 mmHg) ne menja se sa starošću.
Tumačenje rezultata gasnih analiza vrši se u odnosu na referentne (normalne) vrednosti:

  • Smanjenje vrednosti O2 (hipoksemija) u arterijskoj krvi, ukazuje na nedovoljnu oksigenaciju arterijske krvi . Analizom vrednosti CO2, moguća je procena adekvatnosti alveolarne ventilacije pluća.
  • Povišena vrednost PaCO2 (hiperkapnija) ukazuje na nedovoljnost plućne ventilacije (alveolarna hipoventilacija).

Nalaz hipoksemije i hiperkapnije u arterijskoj krvi otkriva da je u bolesnika došlo do težeg oštećenja disajnih organa tako da plućna funkcija u celini nije u stanju da izvrši svoj osnovni zadatak: održavanje normalnog sadržaja respiratornih gasova u arterijskoj krvi. Prvi stepen ovakvog oštećenja praćen je samo hipoksemijom i zove se parcijalna respiracijska insuficijencija. Pri daljem pogoršanju plućne funkcije uz hipoksemiju se javlja i hiperkapnija što je odlika ukupne respiracijske insuficijencije.

Hipoksija (lat. hypoxia) je stanje smanjene količine ili sniženje parcijalnog pritiska kiseonika, odnosno smanjenje molekularne koncentracije kiseonika u ćelijama i tkivima živih organizama, koje ima za posledicu poremećaj u funkcionisanju ćelija organa i organskih sistema. Ona je snažan stresor, koji ispoljava svoje neželjeno dejstvo na sve organizacione nivoe čovekovog organizma. Hipoksija kao prateća pojava ishemije jedan od najčešćih uzroka oštećenja ćelija i u osnovi je nekih od najčešćih poremećaja zdravlja (npr. infarkt miokarda, cerebrovaskularni insult, gangrena ekstrtemiteta itd)

Kiseonik je neophodan za stvaranje energije u procesu ćelijskog metabolizma, što znači i za održavanje života. Za transport kiseonika je neophodna normalna funkcija respiratornog i  kardiovaskularnog sistema.

  • Respiratorni sistem, je prvi sistem, koji procesom ventilacije, zahvata kiseonik iz atmosferskog vazduha i doprema ga do alveola, a zatim procesom difuzije, kiseonik prenosi kroz alveolarnu membranu do krvi u kapilarima pluća.
  • Hemoglobinski kapacitet krvi je drugi prenosni sistem u prenošenju kiseonika do tkiva, jer se kiseonik transportuje vezan za hemoglobin. Zasićenje hemoglobina kiseonikom kod zdrave osobe iznosi 97,5%.
  • Kardiovaskularni sistem je treći sistem čija funkcija prenos kiseonika do tkiva, i koji pri minutnom volumenu srca od 5 litara doprema do tkiva oko 1.000 ml kiseonika u minuti. Sredovečni muškarac potroši oko 250 ml kiseonika za minut u miru, dok se ova potrošnja desetostruko uvećava pri fizičkom radu.

Za normalnu oksigenaciju tkiva neophodano je da sva tri napred navedena sistema normalno funkcionišu, da deluju jedinstveno i međusobno se nadopunjuju. Poremećaj u bilo kom od navedenih sistema dovodi do tkivne hipoksije. Na hipoksiju su najosetljivije ćelije mozga a zatim i ostala tkiva u različitom stepenu osetljivosti i brzini reakcije.

 

Indikacije za oksigenoterapiju:

Svaki poremećaj koji izaziva hipoksiju u organizmu predstavlja potencijalni uslov za lečenje kiseonikom. Sve indikacije možemo podeliti u dve velike grupe:

1. Premećaj ventilacije

  • Depresija disajnog centra – Medikamentozna, Moždani udar (infarkt mozga), Povrede mozga
  • Neuro mišićne bolesti – Mijastenia gravis, Guillain-Barre sindrom, Povrede kičmene moždine, Dečja paraliza, Porfirija, Botulizam
  • Opstrukcija disajnih puteva – Hronična opstruktivna bolest pluća, Akutni oblik astme
  • Restriktivni poremećaji – Kifoskolioza, Spondilitis

2. Difuzioni poremećaj razmene gasova

  • Edem pluća
  • Akutni respiratorni distres sindrom
  • Plućna tromboembolija
  • Fibroza pluća

Kiseonik se može primjenjivati u vidu:

  1. gasa pod pritiskom u bocama različitih veličina (boce sa kiseonikom pod pritiskom se danas koriste uglavnom samo u urgentnoj medicini, pri transportu bolesnika i prvoj pomoći povređenima na terenu)
  2. tečnom obliku iz centralnog dovoda u bolničkim uslovima
  3. upotrebom koncentratora

Kiseonik pod pritiskom i u tečnom obliku, se skladišti u cilindre opremljene regulatorom koji kontroliše izlaz kiseonika. Izlazak kiseonika je kontinuiran,pa se na boce ugrađuju sistemi koji sprečavaju isticanje kada to nije potrebno.Tako spomenuti sistemi oslobađaju kiseonik pri udisaju, a blokiraju dotok pri izdisanju. Danas postoje i mali cilindri koji se mogu nositi sa sobom.

Koncentratori kiseonika su danas najpraktičniji uređaji za oksigenoterapiju u kućnim uslovima.To su električni aparati koji izdvajaju i koncentrišu kiseonik iz vazduha.

 

Za oksigenoterapiju u bolničkim uslovima neophodno je pripremiti:

  1. Ispravnu utičnicu centralnog dovoda za kiseonik
  2. Oksigenator (Dragerov aparat)
  3. Kateter (mononazalni ili binazalni) ili masku

Doziranje

Medicinska sestra – tehničar može dati do 2l/min kiseonika, sve veće vrednosti uključuje isključivo po pisanom uputu lekara (u temperaturnoj listi, kao i svaka terapija).

Pravilo 3K

Prilikom davanja oksigenoterapije treba se pridržavati sledećeg

  1. Kombinovano – koseonik se kombinuje (vlaži) destilovanom vodom
  2. Kontrolisano – obavezna kontrola gasnih analiza u toku terapije
  3. Kontinuirani – primenjivati oksigenoterapiju dokle god postoji hipoksija

Opasnosti u toku lečenja

Postoje tri vrste rizika povezanih sa upotrebom kiseonika u medicinske svrhe:

1.Fizički rizici

  1. Požar i eksplozija – u blizini oksigenoterapije ne sme se zapaliti cigareta, ili se naći u blizini izvora toplote (otvorena vatra)
  2. Oštećenja kiseničkim priborom – Kateteri, kiseoničke maske i drugi pribor može izazvati sledeća oštećenja:
  • Sušenje mukoze gornjih disajnih puteva pri primeni suvog nedovonjno ovlažen kiseonika sa većim protokom, dodatno može biti praćen suvim nadražajnim kašaljem.
  • Nadažaj i promene na koži lica koje se mogu javiti kod dugotreajne upotrebe kiseoničkih maski

2.Funkcionalni poremećaji

  1. Hiperkapnija
  2. Apsorpciona atelektaza

3.Trovanje kiseonikom

Advertisements
Posted in Interna medicina sa negom III, Zdravstvena nega II

Kontrola nivoa šećera u krvi

Glikemija (šećer u krvi) je osnovni parametar za postavljanje dijagnoze dijabetesa, ali i za procenu kontrole dijabetesa. Normalne vrednosti glikemije ujutru, natašte (nagladno) su od 3,9-6,1 mmol/l. (mada se u novijoj literaturi gornja granica spustila na 6,0 pa čak i 5,9 mmol/l).

Kapilarna krv se najčešće koristi za samoodređivanje glikemije, preko test traka- senzora (glikozo-oksidaza) uz pomoć različitih aparata- glukometara, koji u kratkom vremenskom periodu (od 10-40 sekundi) daju rezultate glikemije. Koža jagodice prsta se obično bode lancetama uz pomoća aparata, praktićno bezbolno, uz minimalni uzorak krvi od 10-50 uL. Uz pravilnu upotrebu imaju značajnu vrednost, i mogu se koristiti i u bolničkim uslovima. Iako se ovakav vid provere nivoa šećera u krvi smatra skoro bezbolan, svakako nije najprijatniji za bolesnika. Nekada je potrebno i 4-5 puta u toku dana proveriti glikemiju, a ne samo ujutru, što može dosta da poremeti svakodnevno funkcionisanje.

Zato ću vam danas predstaviti sistem FreeStyle Libre, zaštitni znak kompanije Abbott Diabetes Care Inc. Sistem za kontrolu glukoze dizajniran da oslobodi pacijente od problema sa nadzorom glukoze svakodnevnim ubodima. Prednosti:

  1. Skeniranje senzora radi dobijanja vrednosti glukoze ne zahteva lancete.
  2. Senzor je vodootporan  1 – 3 metra vode maksimalno 30 minuta. Za primenu senzora potrebno je 60-minutno vreme zagrevanja. Ne treba da se koristi iznad 10.000 stopa.
  3. Za potpunu glikemijsku sliku skenirajte jednom na svakih 8 sati.
  4. Čitač može snimati podatke senzora kada je u granicama od 1cm do 4cm senzora.
  5. FreeStile LibreLink je mobilna aplikacija.
  6. Aplikacija FreeStile LibreLink je kompatibilna sa pametnim telefonima na kojima je omogućen NFC koji koristi Android OS 5.0 ili noviji i sa iPhoneom 7 i novijim operativnim sistem

Šta sadrži set:

  1. Senzor sa aplikatorom
  2. Čitač sa punjačem
  3. Uputstvo za korišćenje (aplikaciju i dalju upotrebu)

Kako se koristi:

Važno je pravilno aplikovati senzor. Idealno mesto za to je nadlaktica, spoljašnji deo (ali 2cm dalje od mesta aplikacije insulina) jer je najmanje izložena spoljašnjim uticajima. Pored toga, voditi računa da na mestu aplikacije nema ožiljnog tkiva, različitih promena na koži ili tetovaža. Dovoljno je potom kožu oprati (vodom i sapunom) posušiti i aplikovati senzor.

Sa svakim bezbolnim skeniranjem dobijate:

  • trenutnu procenu glukoze – nivoa šećera u krvi
  • strelicu koja ukazuje na pravac vašeg nivoa glukoze ( rasta i opadanja) tako da se možete bolje informisati i
  • poslednjih 8 sati istorije glukoze, što vam omogućava da vidite kako hrana, aktivnost i insulin utiču na nivo glukoze – dan i noć

Za više informacija pogledajte direktno sajt firme https://www.freestylelibre.co.uk/libre/discover/using-your-meter.html

Posted in Interna medicina sa negom III

Hipertenzija – povišen krvni pritisak

Da bi govorili o povišenom krvnom pritisku, moramo prvo razumeti šta je to krvni pritisak (tenzija).
Arterijski krvni pritisak (lat. tensio arterialis) je sila kojom cirkulišuća krv deluje na jedinicu površine krvnog suda, a koja nastaje usled kontrakcija srčane muskulature i posledičnog potiskivanja krvi kroz kardiovaskularni sistem. Jednostavnije rečeno, Krvni pritisak je pritisak krvi na krvne sudove.
Povišenje krvnog pritiska uslovljava da srce radi jače nego normalno da bi krv cirkulisala kroz krvne sudove. Krvni pritisak obuhvata dva aspekta, sistolni i dijastolni, u zavisnosti od toga da li je srčani mišić kontrahovan (sistola) ili opušten između otkucaja (dijastola). Normalan krvni pritisak u mirovanju je u opsegu od 100-140 mmHg sistolnog (prvog otkucaja) i 60-90 mmHg dijastolnog (poslednjeg) otkucaja. Krvni pritisak je visok, ukoliko se održava na ili iznad 140/90 mmHg nivoa.
Arterijska hipertenzija (povišen krvni pritisak) je, po definiciji Svetske zdravstvene organizacije, stanje u kome je sistolni (gornji) pritisak povišen iznad 140mmHg a dijastolni (donji) preko 90mmHg. Ova definicija se odnosi na sve osobe koje su starije od 18 godina. Može se javiti kao izolovana sistolna ili dijastolna hipertenzija a najčešće su povišena oba pritiska.

Učestalost

Hipertenzija je jedna od najčešćih bolesti današnjice. Često nema prepoznatljive simptome, zbog čega se naziva i „tihim ubicom“. Smatra se da jedna trećina odrasle populacije ima pritisak koji bi se morao lečiti, a ovaj procenat se menja po regijama u zavisnosti od načina ishrane, fizičke aktivnosti i životne dobi. Verovatno da nema osobe koja bar jednom nije imala problem sa povišenim pritiskom, a dodatni problem u lečenju hipertenzije predstavlja podatak da se terapija uzima neredovno i često u nedovoljnim dozama.

Uzrok nastanka

Hipertenzija se najčešće javlja kao idiopatska, što znači da se ne zna razlog njenog pojavljivanja. U malom procentu (3-5%) hipertenzija je posledica bolesti drugih organa i sistema. Na krvni pritisak utiču mnogi faktori kako u organizmu, tako i van njega.
1. Faktori rizika koje ne možemo kontrolisati:
  • Rizik od povišenja krvnog pritiska s godinama raste. Problem se javlja kod muškaraca iznad 45 i žena iznad 55 godina starosti. 
  • Pol ima veliku ulogu u održavanju normalnog krvnog pritiska. Estrogen do menopauze „štiti” žene od nastanka ovog zdravstvenog problema. Ali žene koje uzimaju oralnu kontracepciju, povećavaju rizik od nastanka viskog krvnog pritiska.
  • Istorija visokog krvnog pritiska u porodici, duplo  povećava šanse da će i potomstvo imati ovaj zdravstveni problem.
2. Faktori rizika koje možemo kontrolisati:
Promenjene ili nove životne navike mogu da spreče nastanak hipertenzije.
  • Način ishrane
  • Fizička aktivnost
  • Telesna težina
  • Stresne situacije
  • Navike vezane za alkoholna pića
  • Pušačke navike

Podela

1.Prema uzroku nastanka Hipertenzija je klasifikovana kao:

  • Primarna (esencijalna) hipertenzija –  Potiče od teorije da povišenje krvnog pritiska nastaje kao stres-reakcija povećanja priliva krvi u oboleli deo tela. Brzo je utvrđeno da je ova teorija bila pogrešna, ali se terminologija nije promenila. Uzrok esencijalne hipertenzije je idiopatski (nepoznat). Nema nikakvih klinički ili laboratorijski prepoznatljivih oboljenja koji je mogu prouzrokovati, ali se ubraja u 95% svih klinički otkrivenih hipertenzija, što je navelo naučnike na pretpostavku geneteske predispozicije.-
  • Sekundarna hipertenzija – može se naći uzrok (npr. oboljenja bubrega, nadbubrežne žlezde itd), ali ovo objašnjava samo 5% otkrivenih hipertenzija.

2. Prema trajanju, hipertenzije se deli na:

  • Akutne (par sati do par dana)
  • Hronične (višemesečne ili trajne)

Akutna hipertenzija se najčešće ispoljava naglim povišenjem arterijskog pritiska iznad 200 mmHg. Sinonim za ovo stanje je hipertenzivna kriza (urgentno stnje) praćeno pretećim oštećenjem tzv. ciljnih organa: pluća, mozga, mrežnjače oka, kao i samog srca.

Simptomi  

Povišen krvni pritisak je vrlo često bolest koja protiče sa vrlo malo simptoma, ili su oni čak i odsutni. Pacijenti  mogu imati vrlo raznolike simptome, zavisno od toga da li je još neki sistem organa napadnut i oštećen dugogodišnjom hipretenzijom. Organi koji najviše trpe i stradaju u hipertenziji su: srce, oči, bubrezi i krvni sudovi. Simptomi koje najčešće imaju bolesnici sa povišenim krvnim pritiskom su:
  • glavobolje (naročito u potiljačnom predelu),
  • nesvestica,
  • zujanje u ušima,
  • nestabilnost pri hodu,
  • bol ili slične senzacije u grudima,
  • nedostatak vazduha,
  • osećaj ubrzanog ili nepravilnog rada srca
  • povraćanje centralnog tipa (bez mučnine)

Najčešća komplikacija akutne hipertenzije je moždano krvarenje.

Hipertenzija je najvažniji globalni faktor rizika za preranu smrt koga je moguće sprečiti. On povećava rizik od ishemijske bolesti srca moždanog udara, oboljenja perifernih krvnih sudova i drugih kardiovaskularnih oboljenja, uključujući prestanak rada srca, aortne aneurizme, difuznu aterosklerozu i plućnu emboliju.Hipertenzija takođe predstavlja faktor rizika za demenciju i hroničnu bubrežnu insuficijenciju.

Dijagnoza

Dijagnoza hipertenzije se postavlja relativno lako. Veoma je važno merenje krvnog pritiska u kućnim uslovima jer je dokazano da pacijenti imaju veći pritisak kod lekara nego u kući. Pritisak treba meriti po mogućstvu u istom položaju, na istoj ruci i istim aparatom. Bolesnicima sa hipertenzijom treba uraditi laboratorijske analize (da se utvrdi prisustvo oštećenja bubrega), pregled očnog dna, EKG, a po potrebi i rendgenski snimak pluća i srca i ultrazvučni pregled srca. Takođe, pacijent treba da bude pregledan od strane kardiologa koji će predložiti plan ispitivanja i terapiju.

Lečenje

Lečenje hipertenzije se vrši dvojako.
  1. Prva mera je sprovođenje higijensko – dijetetskog režima što podrazumeva smanjenje unosa soli i tečnosti, smanjenje težine, povećanje fizičke aktivnosti, smanjen unos kafe i alkohola.
  2. Medikamentozna terpija – U lečenju hipertenzije koristi se i više različitih grupa lekova:
  • antagonisti kalcijuma (Nifelat, Norvasc, Cortiszem R),
  • beta blokatori (Prinorm, Presolol, Inderal),
  • ACE inhibitori (Zorcaptil, Enalapril, Monopril, Hemokvin),
  • diuretici (Lasix, Hemopres, Lometazid),
  • AT1 blokatori (Diovan, Lorista),
  • blokatori alfa i beta receptora