Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

MMR vakcina

Vakcina MMR je skraćenica za vakcinu protiv 3 izuzetno zarazne, prvenstveno dečije bolesti:

  1. Malih boginja (Morbili ili Measles)
  2. Zaušaka (Mumps)
  3. Crvenke  (Rubeola ili Rubella)

Često je obeležena i kao MPR, od latinskih naziva tih bolesti (morbili, parotitis, rubeola).

Vakcina sadrži atenuisane viruse ovih visoko zaraznih bolesti.

  • Male boginje su dečija bolest iz grupe osipnih groznica,  rasprostranjena širom sveta. Vakcina protiv njih je dovela do smanjenja stopa oboljenja, invaliditeta i smrtnosti zbog ove bolesti,  koje su bile veoma visoke.
  • Zauške su isto bolest dečijeg uzrasta, ali ako nije preležana u tom periodu, u kasnijim uzrastu može da dovede do mnogobrojnih komplikacija kao što je na primer upala semenih kanalića kod muškaraca i sterilitet.
  • Opasnost od rubeole je pogotovo velika ako od nje oboli trudnica jer to direktno utiče na plod i razvoj kongenitalne rubeole i smrti ploda.

Imunizacija protiv ovih bolesti je zakonski propisana i uvrštena u Kalendar imunizacije.

  • Vakcinacija se sprovodi po navršenih 12 meseci deteta, a najkasnije do navršenih 15 meseci života.
  • Revakcinacija MMR vakcinom se sprovodi jednom dozom do navršenih 7 godina, odnosno do polaska deteta u osnovnu školu.

Ako iz bilo kojih razloga (sem trajnih kontraindikacija) vakcina nije primljena u tom uzrastu, vakcinacija se može sprovesti do navršenih 14. godina.

Kalendar imunizacije se razlikuje od zemlje do zemlje, u sledećoj tabeli možete videti infektivne bolesti koje ulaze u obavezan vid imunizacije po standardima SZO

Način primene:

Vakcina se daje subkutano ili intramuskularno u dozi od 0,5ml, u deltoidni mišić (mišić ramena).

Kontraindikacije za primenu vakcine

Dete koje ima neku akutnu bolest, febrilno stanje, alergijsku reakciju na neku od komponenti vakcine, ne može dobiti nijednu vakcinu, pa ni MMR. Ukoliko je dete posle prve doze MMR vakcine imalo težu neželjenu reakciju, davanje druge doze vakcine (u sedmoj godini) razmatra se i/ili daje se uz oprez. Međutim, osim anafilaksije, u prve dve navedene kontraindikacije dete bi trebalo vakcinisati odmah po ozdravljenju. Pošto je MMR vakcina živa vakcina, deca koja imaju neko od prolaznih ili trajnih imunodeficijentnih stanja, takođe ne mogu biti vakcinisana ovom vakcinom.

Neželjena dejstva:

Neželjene reakcije na komponente vakcine su retke ali se mogu javiti:

  1. Lokalno, na mestu uboda – povišena temperatura, bol i otok, ograničena pokretljivost ruke
  2. Opšte – povišena temperatura, opšta slabost, ospa, malaksalost, otok žlezda

Najčešće se javljuju između 5. i 21. dana od primanja injekcije (najčešće 10. dan).

S obzirom da dve komponente od tri u sastavu vakcine, kultivišu na kulturama ćelija embriona pileta, pedijatri su preporučivali da se u detetovu ishranu obavezno uvede belance pre primanja ove vakcine. Današnje vakcine sadrže daleko manje količine jaja i stoga to više nije neophodno (ipak, pre davanja bilo koje vakcine uvek se konsultujte sa svojim lekarom!).

MMR i autizam

MMR vakcina je za kratko vreme postala jedan od najvećih roditeljskih strahova. Briga da li će dete nakon nje postati autistično do te mere se raširila među roditeljima da je procenat vakcinisane dece u 2016. godini bio na minimumu 81 odsto, što je nedovoljno za kolektivni imunitet.

Ovome je u najvećoj meri doprineo antivakcinalni pokret, koji društvene mreže koristi za objavljivanje brojnih navodno stručnih radova u kojima se MMR vakcina dovodi u direktnu vezu s autizmom. Najviše joj se spori ”sumnjivi sastav i poreklo”, kao i ”sadržaj žive”.

U nedostatku čvrstih naučnih dokaza o pravim uzrocima pojave sve većeg broja autistične dece u svetu, a i zbog činjenice da se autizam najčešće klinički ispoljava i prepoznaje u drugoj godini života, odnosno u uzrastu deteta u kome je predviđena aplikacija MMR vakcine, često se ove dve stvari dovode u lažnu uzročno-posledičnu vezu. Nakon sveobuhvatnih ispitivanja na više miliona dece iz različitih delova sveta, primenom naučnog metoda, a ne puke deskripcije (”čula sam”, ”video sam”, ”pričao mi je” itd.), definitivno je odbačena mogućnost veze između MMR vakcine i autizma. Ne može se tvrditi da MMR izaziva autizam, ako se zna da je ovo oboljenje pet puta češće kod dečaka nego kod devojčica (a vakcinacija MMR se podjednako sprovodi kod oba pola). Iako još uvek nedovoljno dokazani, rezultati većine dosad objavljenih istraživanja ukazuju na to da uzroci autizma leže u poremećajima na nivou 200-400 različitih genskih lokusa, da su okidači za ove mutacije verovatno poreklom iz sredine (okruženja) deteta, a deluju na plod u prvim fazama njegovog razvoja (u obzir dolaze sredstva protiv insekata i korova, lekovi čija struktura liči na polne hormone, olovo, težak porođaj bez kiseonika).

Ranije optuživan tiomersal (derivat etil-žive koji se nakon vakcinacije ne zadržava u organizmu već se iz njega kompletno izbacuje putem stolice) takođe nema veze sa češćom pojavom autizma kod vakcinisanih. U prilog poslednjem navodu ide i podatak da je stopa autizma kod dece u Sjedinjenim Američkim Državama porasla nakon što je tiomersal, pod pritiskom javnosti, izbačen iz svih vakcina predviđenih za davanje u dečjem uzrastu.

Advertisements
Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Morbili – Male boginje

Morbili, male boginje ili ospice, dobrac, frus (lat. morbilli – „mala bolest“) su akutna, veoma kontagiozna (zarazna) virusna bolest iz grupe osipnih groznica, koje uglavnom pogađa decu. Ispoljava se makulopapuloznom ospom koja izbija u više naleta, uz visoku temperaturu i enantem.

Epidemiologija

Morbilili su jedna od deset najznačajnijih zaraznih bolesti za ljude. Godine 1980, pre nego što je započeta primena imunizacije protiv morbila, one je bila široko rasprostranjena, sa oko 2,6 miliona smrtnih slučajeva u svetu. Zato je SZO kao „Milenijumski razvojni cilj“ sebi postavila obavezu da smanji broj smrtnih slučajeva od morbila među decom, u ukupnom iznosu za dve trećine do 2015, u odnosu na nivo iz 1990. Prepoznajući potencijal imunizacije u suzbijanju morbila i smanjenju smrtnost među decom, njena obuhvaćenost se može smatrati markerom kvaliteta dečije zdravstvene zaštite. Zato je pokrivenost rutinskom vakcinacijom protiv morbili SZO izabrala kao indikator napretka u tom pravcu.

Pre uvođenja sistematske vakcinacije, bolest se javljala endemski sa sezonskim varijacijama, više od jeseni do proleća. Veće epidemije su se javljale na 4-5 godina. U visoko vakcinisanim sre­dinama, kakva je i naša, morbile se vide samo kao sporadično oboljenje, ili kao nekoliko vezanih slučajeva, uvek u vezi sa osobom koja je boravila u sredinama u kojima se vakcinacija ne sprovodi U sredinama na niskom socioekonomskom nivou, od morbila i komplikacija morbila godišnje umire stotine hiljada dece. 

Etiologija

Male boginje izaziva Morbilli virus koji pripada familiji Paramyxovirida, veličine je 120-250 nm, u centru se nalazi spiralna RNK. Virus morbila je patogen samo za čoveka. Prirodni imunitet prema morbilima ne postoji ni kod jedne rase, ni kod jednog naroda. Virus je veoma neotporan u spoljnoj sredini. Virus prolazi kroz N filter i na sobnoj temperaturi je aktivan oko 24 časa, a na temperatruri od 00C, nekoliko dana. U zamrznutom stanju na -370C do -720C virus može da zadrži aktivnost i do 15 dana. Brzo se inaktivira na niskim vrednostima pH. Kliconoštvo ne postoji.

Vogralikov lanac:

Male boginje su jedna od najkontagioznijih infekcija. Osobe obolele od morbila se smatraju zaraznim četiri dana pre i četiri dana u periodu pojave ospe. Period inkubacije pre pojave simptoma je obično 10-12 dana (u rasponu 7-18 dana).

  1. Izvor infekcije – izvor zaraze je čovek oboleo od morbila, u toku prodromalnog stadijuma i nekoliko dana nakon izbijanja ospe. 
  2. Put širenja – Virus je prisutan u sekretu nosno – ždrelne sluzokože i krvi bolesnika. Prenosi se preko kapljica ili direktnim kontaktom sa sekretom nosa ili grla obolelih osoba. 
  3. Ulazno mesto – respiratorni trakt i koža
  4. Predispozicija:

– Tipična rizična područja za obolevanje od morbila su:

  • Velika gustina naseljenosti;
  • Nizak obuhvat imunizacijom protiv morbila (često i protiv drugih vakcinabilnih bolesti);
  • Prisutan nedostatak vitamina A u ishrani;

– Tipične rizične grupe za obolevanje od morbila su:

  • Nevakcinisana deca koja žive najčešće u siromašnim gradskim predgrađima;
  • Nacionalne manjine i etničke grupe;
  • Izbeglice;
  • Populacija koja naseljava nepristupačne ili teško pristupačne oblasti;
  • Deca na lečenju u bolnici;
  • Odojačad čije su majke HIV pozitivne.
  • Urođena imunodeficijencija

Klinička slika

Klinička slika morbila može imati više različitih kliničkih oblika, a u sklopu bolesti mogu se razviti i različite komplikacije. U najvećem broju slučajeva klinička slika morbila prolazi kroz sledeća tri stadijuma razvoja;

Prodromalni – kataralni stadijum

Traje 3-4 dana  i obuhvata vreme od pojave prvih simptoma bolesti do izbijanja karakteristične ospe. Odlikuje se postepenoim početkom sa znacima opšte infekcije koju prate  promene na sluzokoži oka, nosa i nižih delova disajnih puteva. Simptome u kataralnom stadijume često je teško razlikovati od simptoma obične prehlade.

Prvi simptomi su; temperatura koja postepeno raste, malaksalost, umor, neraspoloženje, gubitak apetita često praćen povraćanjem i prolivom. Učestalo povraćanje ponekad je praćeno jakim bolovima u trbuhu. Ove tegobe su najverovatnije posledica enantema sluzokože organa za varenje. Tegobe se iz dana u dan pojačavaju i pri kraju kataralnog stadijuma razvijaju se i specifični znaci bolesti, kao što su Koplikove mrlje, obično 36 časa pre pojave ospe, i održavaju se 11-24 časova. Koplikove mrlje su lokalizovane na bukalnoj sluzokoži usta i imaju izgled prosutog griza po hiperemičnoj sluzokoži. Brisanjem se ne skidju i čvrsto su spojene sa sluzokožom.

Objektivnim pregledom, nalazi se konjuktivitis, rinitis, koža lica je bleda, sluzokoža ždrela i krajnika je hiperemična. Lice obolele osobe je podbulo, „nečisto“, sivocrvene boje, sa mutnim i suznim očima. Nije prisutna ospa po koži, ali se ne mekom nepcu može videti enantem.

Osipni stadijum

Osipni stadijum traje 5-6 dana. Pri kraju prvog stadijuma nastaje kratkotrajno poboljšanje koje ubrzo prelazi u pogoršanje simptoma sa porastom telesne temperature i pogoršanjem opštih simptoma bolesti  Ospa je vodeći klinički simptom koja nastaje obično četvrtog dana ovog stadijuma. Javlja se najpre na koži glave iza ušiju, a zatim istog dana zahvata kožu lica i vrat. Ospa nastaje najpre iza ušiju i širi se od glave prema donjim delovima tela kao kretanje vode prilikom tuširanja. Ospa izbija dva do tri dana, promene su u vidu makule i papule, pojedinačne ili udružene, a između se vidi nepromenjena koža, koja je na dodir (baršunasta) prijatna, topla, meka i vlažna. Kod bolesnika subjektivne smetnje popuštaju sa pojavom ospe, a Koplikove mrlje iščezavaju. Bolesnik je visoko febrilan (390C do 400C), adinamičan, curenje iz nosa je intezivnije. Oči su suzne sa izraženim konjuktivitisom. Lice je zažareno, a njegov izgled se opisuje kao „plačna maska“ (lat. facies morbillosa). Srčana radnja je ubrzana i prati visinu temperature.

Na kraju ovog stadijuma petog ili šestog dana nastupa povlačenje simptoma bolesti i postepeni pad temperature.

Stadijum ljuštenja i rekonvalescencije

Ovaj stadijum traje 4-5 dana i karakteriše se povlačenjem ospe i poboljšanjem opšteg stanja bolesnika. Temperatura koja je u prethodnom stadijumu bila i do 400C, u ovom stadijumu naglo pada na normalne vrednosti (pa i ispod normalih vrednosti, i do ispod 360C). Ospa počinje da bledi a na njenim mestima javlja se prolazna hiperpigmentacija koja traje 8-10 dana i brašnasto perutanje. Koža se se lagano ljušti (peruta) u obliku sitnih prašinastih ljuspica poput mekinja. Opšte stanje bolesnika se poboljšava, a dalji tok bolesti zavisi od eventualne pojave komplikacija. Ospa se povlači istim redom kojim je izbijala, od glave i lica prema vratu, trupu, gornjim udovima i nogama, tako da se može dogoditi da na licu ospa bledi i povlači se a da na stopalima izbija.

Morbili ukupno traju oko 2 nedelje, ali se stadijum rekonvalescencije može produžiti i na nekoliko nedelja.

Komplikacije

Najčešće komplikacije morbila su otitis media (zapaljenje srednjeg uva), zapaljenje pluća, encefalitis (zapaljenje mozga) pojava konvulzija i poremećaja svesti i smrt.

 

Dijagnoza i diferencijalna dijagnoza

Dijagnoza morbila se postavlja na osnovu anamneze, epidemioloških podataka, kliničke slike i toka bolesti. Klinička slika morbila se često može mešati sa drugim bolestima kao što je rubeola, „peta bolest“ – (lat. erythema infectiosum) šarlah i zato je laboratorijska (serološka) dijagnostika najpouzdanija.

Laboratorijska dijagnostika treba da obezbedi dokaze da se u konkretnom slučaju radi o morbilima i zato je sve neophodnija u diferencijalnoj dijagnostici. Neke od laboratorijskih metoda koje se koriste u dijagnostici morbila su inhibicija hemaglutinacije (IH), reakcija vezivanja komplemenata (RVK), test neutralizacije kao i ELISA test koji se radi 10 dana od infekcije kada se javljaju IgM antitela. Promene u krvnoj slici su karakteristične. Javlja se leukopenija sa limfocitozom.

Terapija

Kako za morbile ne postoji specifičan lek, i danas je lečenje još uvek simptomatsko. U akutnom stadijumu bolesti neophodna je izolacija bolesnika u toploj ali dobro provetrenoj prostoriji i primena higijensko dijetetskog režima ishrane. Zbog nadražajnog konjuktivitisa i fotofobije svetlost u bolesničkoj sobi treba prigušiti. Povišena temperatura i nadražajni kašalj suzbijaju se antipireticima, sedativima. antitusicima i udisanjem para čaja od kamilice.

Ishrana bolesnika mora biti kvalitetna i kvantitativno zadovoljavajuća, sa lako svarljivim namirnicama i dovoljnim količinama vitamina, mlečnih napitaka, voćnih sokova, tečnosti (čajeva), soli. U skladu sa preporukama SZO terapija se može dopuniti parenteralnim rastvorima koji sadrže glavne elemente koji se gube prolivom i povraćanjem. Kod sumnje na pojavu sekundarne infekcije (npr zapaljenja srednjeg uva, pluća ili oka), lečenje se može dopuniti i antibioticima.

Prevencija

Prevencija morbila je vakcinaci­ja živom liofilizimnom vakcinom. koja se aplikuje supkutano (potkožno), kao kombinovana MMR (morbili, mumps i rubela) vakcina, prema kalendaru vakcinacije. Obavezna vakcinacija se sprovodi od 1971. godine. Vakcinalni imunitet je solidan i dugotrajan. Revakcinacijom se postiže prvenstveno veći obuhvat stanovništva što je dovoljan razlog za sprovođenje. Uspeh vakcinacije se meri nalazom specifičnih antitela u serumu. Neuspeh vakcinaci­je se pripisuje neadekvatnom rukovanju vakci­nom.

Kontraindikacije za vakcinaciju su opšte kontraindikaciie za žive vakcine, akutna bolest i dokazana alergija na neomicin. U slučaju nedoumice, potrebna je procena iskusnog lekara.

Zbog različitih mišljenja koja prate primenu ove vakcine, u poslednje vreme, u narednom postu pisaću više o samoj MMR vakcini.

 

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Varičela – Ovčije boginje

Varičela je primarno prenosiva kapljična zarazna bolest iz grupe osipnih groznica izazvana jako infektivnim varičela zoster virusom.

Etiologija

Prouzrokovač varičele je virus herpes zostera ili varičela virus, poznat i kao varicela-zoster virus (varicella-zoster virus). Virus je iz grupe humanih herpesvirusa i potfamilije alfaherpesvirinea (аlphaherpesvirinae) i kao i svi virusi herpesa, je DNK virus. On je izolovan iz kulture tkiva embrionalnih ćelija i serijskog pasiranja virusa od kulture na kulturu, od strane Tomasa Velera (1954).

Varičela se ne može preneti na eksperimentalne životinje; samo je čovek pogodan domaćin za tu bolest. Kod čoveka se inokulacijom virusa mogu izazvati lokalne i opšte promene. Varičela virus izaziva relativno blago oboljenje, koje kod odraslih i kod osoba sa oslabljenim imunitetom može da bude opasno. Infekcija za vreme trudnoće može da dovede do deformacija fetusa, ožiljaka na koži i drugih problema kod bebe. Virus se kod bolesnika nalazi na početku bolesti u organima za disanje i kraće vreme u krvi. Nakon toga nalazi se u promenama na koži, uglavnom za vreme vezikuloznog stadijuma

Od varičele najčešće obolevaju deca preškolskog uzrasta, kod kojih nakon preležane bolesti ostaje doživotni imunitet.

Bolest mogu pratiti i komplikacije kao što su zapaljenje mozga, upala pluća, infekcija oka i superinfekcija kože.

Vogralikov lanac:

  1. Izvor infekcije – je bolesnik. Obolela osoba je zarazna od jedan do pet dana pre pojave ospe i 4 – 5 dana posle pojave ospe, ili sve do stvaranja kraste nakon pucanja mehurića. U periodu kraste osoba obolela od varičela nije zarazna. Period inkubacije od momenta kontakta sa obolelom osobom, do pojave prvih simptoma varičele (ospe) traje u proseku 10 do 21 dana.
  2. Put širenja –  kapljicama preko vazduha, kašljanjem ili kijanjem bolesnika ili neposrednim kontaktom sa sekretom iz mehurića. Najčešće se javlja u epidemijama, naročito u dečijim kolektivima.
  3. Ulazno mesto – respiratorni trakt ili preko kože
  4. Predispozicija – Predisponirajući faktori za nastanak teških oblika varičele su:
  • Faktori rizika za pojavu teškog oblika varičele kod novorođenčadi se u okviru prvog meseca života, novorođenče je osetljivo i sklono pojavi teškog oblika varičele, posebno ako je majka seronegativna. Rana infekcija do 28 nedelja trudnoće je moguća jer je i beba podložna, zbog transplacentarnog prenos imunoglobulina G (IgG), dejstvu antitela koja dolaze posle ovog vremena.
  • Faktori rizika za pojavu teškog oblika varičele kod adolescenata i odraslih su: steroidni terapija – visoke doze, malignitet – sva deca koja boluju od tumora imaju povećan rizik za razvoj teškog oblika varičele. Rizik je najveći kod dece sa leukemijom. Imunokompromitovana lica (na primer, malignitet, citostatici, virus humane imunodeficijencije (HIV). Trudnoća: Trudnice imaju visok rizik za razvoj težeg oblika varičele, i posebno pojavu upale pluća.

Klinička slika

Simptomi i znaci bolesti obično se javljaju dve nedelje posle dolaska u kontakt sa virusom, odnosno nakon perioda inkubacije (10 do 21 dan). Bolest ima ciklusni karakter i njen tok se može podeliti u tri stadijuma:

Prodromalni stadijum

Obično slabo izražen, naročito kod dece. Jačina prodroma zavisi od težine bolesti, pa kako je varičela kod odraslih teža bolest nego u dece, ona u tom životnom dobu ima i jasnije početne simptome. Prodromi se kod varičele, najčešće ispoljavaju opštim simptomima; blago povišenom temperaturom tela, glavoboljom, curenjem nosa, opštom slabošću malaksaloću, povraćanjem, groznicom i zatim pojavom nekarakterističnog „prodromalnog osipa“ na koži koji je promenjljiv i prolazan. Najčešće su osipi šarlahoformni, u vidu urtikarije. Javljaju se najviše na trupu. Traje 1-2 dana.

Eruptivni stadijum

Osip počinje sa malim kvrgama koje prelaze u plikove, a potom u kraste. Sve vreme, izgled osipa varira zavisno od toga u kojoj fazi razvoja se nalazi. Osip se u većoj meri javlja na trupu, nego na udovima (centripetalna distribucija). Javlja se na licu, vratu i kosmatom delu glave. Pojavljuje se i na sluzokoži usta i ždrela, a najbolje se uočava na nepcu (enantem). U nekim slučajevima može se javiti i na sluzokoži grkljana. Promene prolaze kroz nekoliko razvojnih stadijuma (makula, papula, vezikula, krasta). Karakteristično za varičelu je kratka evolucija promena, koja obično nije duža od 6-8 časova. Sadržina vezikule je u početku bistra, s vremenom postaje mutna. Nakon toga se vezikule suše i pretvaraju u kraste. Kako se eflorescencije stvaraju u površnim delovima epidermisa struktura epidermisa se nakon opadanja kraste brzo regenerišu, ne ostavljajući, po pravilu, nikakve promene. Samo u slučajevima dubljeg oštećenja kože (kao posledica sekundarne infekcije) mogu nastati ožiljci. Erupciju prati povišena temperatura i obično svrab kože. Takođe za varičeloznu ospu karakteristično je i to da se ona ne javlja odjedanput, već u više naleta, bez nekog redosleda. Posledica toga je da se na vrhuncu bolesti na bolesnikovoj koži nalaze promene različitog evolucionog stadijuma i da je opšta slika egzantema polimorfna. Polimorfija je još više istaknuta time što se obično ne razvijaju sve eflorscencije do stadijuma vezikule, već pojedine zaostaju u stadijumu papule, pa i makule.

Stadijum regresije

Ovaj stadijum se karakteriše definitivnim padom temperature i regresivnim pojavama egzantema u celini. Na koži se nalaze osušene vezkule, kraste, plitka udubljenja nakon otpadanja krasta, a u nekim slučajevima i sveže ogrebotine. U ovom stadijumu bolesnik počinje da se oporavlja. Većina pacijenata se oporavlja bez komplikacija, međutim, ponekad infekcija može da dovede do ozbiljnih komplikacija, kao što su upala pluća i mozga. U retkim slučajevima, infekcija može da bude čak i smrtonosna.

 

Terapija

Primarna infekcija varičelom kod zdrave dece je prilično benigna bolest koja zahteva samo simptomatsku terapiju. Oralnu primenu aciklovira i drugih antivirusnih lekova treba razmotriti kod prethodno zdravih osoba samo u slučaju prisustva većeg rizika nakon ozbiljnijeg obika infekcije varičelom i pratećih komplikacija. Lečenje se sprovodi: izolacijom obolelog deteta i simptomatskim merama – svakodnevnim kupanjem, kupkama u rastvoru dezinficijensa (blagi rastvor hipermangana) kako bi se sprečila bakterijska superinfekcija, nežnim posušivanjem tela, talkiranjem (talk sa anestezinom) ili prskanjem penom Poxclin koja hladi i smiruje svrab, nekada oralnim antihistaminicima, po potrebi antipireticima(paracetamol), teži slučajevi su retki i leče se bolnički.

Kod odrasli i imunokompromitovanih osobe komplikacij izazvane varičelom su mnogo češće i ozbiljnije nego kod dece, što zahteva agresivniji Farmakoterapijska pristup. Intravenska terapija aciklovirom preporučuje se kod pacijenta sa oslabljenim imunitetom ili kod imunokompromitovanih.

Varičela-zoster imunoglobulin (VZIG) je indikovan za primenu kod veoma osetljivih osoba (virusu varičele izloženih imunokompromitovanih osoba ili osoba sa oslabljenim imunitetom).

Profilaksa

Sprečavanje obolevanja od Varičele zove se imunoprofilaksa i sprovodi se aktivno – vakcinacijom i pasivno – privremena zaštita gotovim antitelima.

U razvijenim zemljama sveta danas se sprovodi redovna vakcinacija protiv Varičele, a u ostalim zemljama vakcina se daje individualno prema odluci roditelja. Postoji monovalentna vakcina protiv Varičele i tetravalentna MMRV. Najnovije preporuke su da dete prvu vakcinu protiv Varičele dobije u uzrastu od 12. – 15. meseca života a drugu dozu u dobi od 4 – 6 godina života ili pre polaska u vrtić ili školu. Za decu iznad 13. godine života i odrasle savetuju se dve doze monovalentnom vakcinom.

Posted in Urgentna stanja, Zdravstvena nega II

Šta je INR

Protrombinsko vreme (PT) i njegove izvedene veličine:

  1. Protrombinski odnos (prothrombin ratio – PR) i
  2. Internacionalni normalizovani odnos (international normalized ratio – INR) su mere spoljašnjeg puta koagulacije.

Protrombinsko vreme predstavlja vreme potrebno da se stvori ugrušak u uzorku krvi. U normalnim situacijama kada dođe do povrede , aktiviraju se faktori koagulacije. Kao posledica nastaje mreža (koagulum) na mestu povrede koja zaustavlja krvarenje. Proces stvaranja ugrušaka mogu započeti dva različita puta, spoljašnji i unutrašnji, u kojima učestvuju različiti faktori koagulacije.
Pošto se aparati i reagensi koji se koriste u radu za određivanje PT-a razlikuju od laboratorije do laboratorije, uvedena je analiza INR. INR je računska vrednost koja omogućava prilagođavanje razlika između reagensa i omogućava međusobno upoređivanje rezultata različitih laboratorija.
Ovaj test venske krvi se još naziva ProTime INR i INR PT.
Koristi se za određivanje:

  • tendencije zgrušavanja krvi,
  • merenju doze varfarina,
  • oštećenja jetre,
  • statusa vitamina K

Antikoagulantna terapija

Efekti antikoalgulantne terapije mere se protrombinskim vremenom, koje se najčešće izražava u INR jedinicama.
Stanja kod kojih može doći do stvaranja tromba u organizmu, su po život opasna komplikacija. Jedini način da se ona spreči jeste uzimanje antikoalgulantne terapije. To su lekovi koji sprečavaju zgrušavanje krvi. Njačešća zaštićena imena lekova iz ove grupe na domaćem tržištu su : Sintrom, Farin, Fraxiparin, Sinkum, Syncoumar, Marooumar i sl.
Najšira upotreba antikoagulantne terapije je u prevenciji tromboembolijskih komplikacija kod pacijenata sa visokim rizikom za nastanak tromboza: fibrilacija pretkomora, mitralna stenoza, veštačke srčane valvule, rekurentne tromboze, infarkt miokarda, postoperativna profilaksa. Doziranje oralnih antikoagulanasa je individualno, prilagođeno svakom pacijentu posebno. Osnovni parametar za određivanje optimalne doze je protrombinsko vreme, a doza leka se izračunava prema INR vrednosti
.
Kontrola INR-a se vrši na po ± 7 dana po otpustu iz bolnice, a potom nakon stabilizacije stanja organizma jedan do dva puta mesečno. Bolesnik treba da ima u vidu da ovi lekovi svoj pun efekat postižu tek za dva do tri dana, te da nakon povećanja ili smanjenja doze kontrolu INR-a treba vršiti tek za tri dana. Ukoliko se menja doza treba je menjati postepeno i to za ¼ do ½ tablete. Prevelike oscilacije vrednosti INR-a zahtevaju konsultaciju sa lekarom.
Bolesnik treba da vodi računa o kliničkim znacima prekomernog uzimanja antikoalgulantne terapije, a to su znaci obilnog ili skrivenog krvarenja. Ukoliko dodje do pojave krvi u mokraći, crne stolice, povećanog krverenja iz desni, krvarenja iz nosa ili ginekološkog krvarenja bolesnik mora odmah da se javi svom lekaru.
Bolesnik na antikolagulantnoj terapiji mora da o njenoj upotrebi izvesti svog zubara pre stomatološke intervencije, ili lekara u slučaju hirurških intervencija ili dijagnostičkih postupaka.
Trudnoća sa primenom antikoalgulantne terapije je moguća, ali veoma rizična i zahteva planiranje i precizno vodjenje. Od 6 do 12 nedelje trudnoće antikoalgulantni lekovi oštećuju plod, dok u trećem trimestru mogu biti uzrok ozbiljnih krvarenja. Bolesnice na antikoalgulantnoj terapiji koje žele trudnoću moraju prethodno da se konsultuju sa svojim ginekologom kako ne bi došlo do neželjenih dogadjaja.
Kod zdravih osoba INR je manji od 1,2. Ukoliko su vrednosti INR iznad 5,0 postoji visok rizik nastanka ozbiljnih hemoragija (krvarenja). Oralni antikoagulansi se doziraju tako da je INR u opsegu izmedju 2 i 4,5 zavisno od indikacije:

  • postoperativna profilaksa INR 2-2,5;
  • duboke venske tromboze INR 2-3:
  • rekurentne tromboze
  • plućne embolije INR 3-4,5
Pri propisivanju oralnih antikoagulanasa posebnu pažnju treba posvetiti starijim pacijentima sa hroničnim oboljenjima zbog većeg rizika za ispoljavanje neželjenih dejstava lekova, pre svega krvarenja. Antikoagulantni lekovi, najčešće ispoljavaju neželjena dejstva zbog interakcije sa drugim lekovima. Krvarenje je glavno neželjeno dejstvo (modrice, krvavljenja u oku, iz nosa, hematurija, melena – crna stolica). Ono je u direktnoj korelaciji sa preciznošću doziranja, godinama starosti i prirodom bolesti.

Lekovi koji povećavaju rizik od krvarenja u kombinaciji sa oralnim antikoagulansima

  • Acetilsalicilna kiselina (Andol,Aspirin, Cardiopirin)
  • Antiaritmici (amjodaron i propafenon)
  • Antidijabetici
  • Anabolički steroidi
  • Antimikrobni lekovi (hloramfenikol, ciprofloksacin, kotrimoksazol, eritromicin, mikonazol, metronidazol, sulfonamidi, makrolidi, nalidiksična kiselina) Antimikotici( flukonazol, itrakonazol i ketokonazol)
  • Antiulkusni lekovi (cimetidin i omeprazol)
  • Nesteroidni antiinflamatorni lekovi (diklofenak, ibuprofen, naproksen)
  • Disulfiram
  • Etanol
  • Hipolipemici (klofibrat i simvastatin) Oralni kontraceptivi
  • TestosteronGingko biloba
Posted in Urgentna stanja, Zdravstvena nega II

Šta je CRP

C reaktivni protein (CRP) poznat je u laboratorijskoj dijagnostici kao najviše ispitivan protein plazme. Služi kao upalni marker, zbog čega je važan indikator kod infekcija, nekroze tkiva ili traume. Ima visoku osetljivost i malu specifičnost. To znači da C reaktivni protein može da otkrije prisustvo upale negde u telu, ali ne i njenu tačnu lokaciju. Kod zdravih osoba CRP je prisutan u vrlo niskim koncentracijama (<3 mg/l). Uz njega, u krvi postoje i drugi tzv. zapaljenjski proteini, poput fibrinogena, amiloida A i interleukina.

CRP pripada pentraksinskoj proteinskoj porodici, a proizvode ga jetra i masne stanice. Po sastavu je glikoprotein, prema obliku prstenasti pentamer, a prema svojstvima je član grupe proteina poznatih kao reaktanti akutne faze upale. Njegove vrednosti naglo rastu u slučaju akutne upale (mogu porasti i stotinu puta u roku samo 24 sata). Zato se poslednjih godina CRP u dijagnostici često koristi kao zamenski test za sedimentaciju eritrocita (SE), koja se u dijagnostičke svrhe koristi više od 50 godina.

Određivanje vrednosti C reaktivnog proteina najčešće se koristi za potvrdu postojanja;

  • akutnih zapaljenja ili infekcije
  • organskih bolesti, poput infarkta srčanog mišića,
  • tromboze,
  • hronične upale,
  • reumatske bolesti
  • malignih tumora.

Takođe C reaktivni protein je važan za razlikovanje virusnih od bakterijskih zapaljenja. Naime, kod virusnih infekcija koje prati povišena sedimentacija i povišen broj leukocita, CRP ostaje na nižim vrednosti nego kod bakterijske infekcija.

Referentne vrednosti

Pre vađenja krvi, od strane bolesnika (pacijenta, osobe) nisu potrebne posebne pripreme. Koncentracija CRP-a određuje se iz uzorka krvi (seruma ili plazme) biohemijskim testiranjem raznim metodama (ELISA test, brza imunodifuzija, aglutinacija…), a poslednjih nekoliko godina najčešće metodom imunoturbidimetrije.

  • Referentna vrednost ne razlikuje se kod muškaraca i žena, i nema statistički značajnih razlika s obzirom na uzrast. Vrednosti se kreću od 0 do 1,0 mg/L ili manje od 10 mg/L, kod zdravih osoba.
  • Nenormalno niske vrednosti se mogu naći kod osoba koje su na terapiji lekovima za smanjenje ,,masnoća“ u krvi (statinima) ili na terapiji aspirinom.
  • Visoke vrednosti se mogu očekivati kao posledica pojačanog  fizičkog napora, trudnoća (naročito  poslednjih nekoliko meseci), uzimanje oralnih kontraceptiva, pušenje i visoka nadmorska visina, a naročito povišene masnoće u serumu (lipemija) i postojanje tzv. Reumatoidnih faktora. Takođe mogu se očekivati i kod  kod šećerne bolesti i arterijske hipertenzije.

    Pravi značaj međutim u kliničkoj praksi ima porast koncentracije koji je obično karakteristika nekog od navedenih stanja:

  • Maligna oboljenja (naročito limfomi)
  • Sistemski lupus eritematodes
  • Reumatoidni artritis
  • Vaskulitisi
  • Infarkt miokarda – visokosenzitivni CRP služi Kao parametar za procenu kardiovaskularnog rizika
  • Infekcija – naročito bakteriskih u kojima je porast mnogo brži i izraženiji od porasta sedimentacije ili broja leukocita. Kod virusnih infekcija to nije slučaj pa to takođe nekad može biti značajan diferencijalno dijagnostički parametar za razlikovanje bakteriskih i virusnih infekcija
  • Zapaljenjska oboljenja creva
  • Pneumokokna pneumonija
  • Reumatska groznica
  • Tuberkuloza

C reaktivni protein u proceni kardiovaskularnog rizika (hs-CRP)

Mnogi lekari smatraju da visok nivo CRP može biti jadan od rizika u pojavi srčanih oboljenja. Međutim, nije poznato da li je CRP samo znak kardiovaskularnih bolesti, ili zapravo on igra ulogu u izazivanju srčanih problema. Merenje koncentracija C reaktivnog proteina u serumu u praksi se pokazalo kao vrlo važan i dobar pokazatelj moguće pojave uvećanog kardiovaskularnog rizika. Rizika pojave infarkta srčanog mišića kod osoba sa povećanim vrednostima CRP, znatno je izraženiji kod osoba kod kojih je istovremeno prisutan veći broj faktora rizika za razvoj ove boleste.

Rana procena rizika pojave kardiovaskularnih bolesti kod nekih osoba:

  • hs-CRP niži od 1 mg/L – nizak rizik
  • hs-CRP niži od 1–3 mg/L – umeren rizik
  • hs-CRP veći od 3 mg/L – visok rizik.

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Osipne groznice

Osipne groznice su grupa infektivnih bolesti koje se odlikuju povišenom temperaturom, pojavom ospe, kao stalnim znakom, i nizom različitih specifičnih simptoma.

Osip

Osipne bolesti kod dece čine heterogenu grupu kojoj je zajednička klinička manifestacija pojava osipa (egzantema) po koži. Pojava promena na sluznicama naziva se enantem. Osip predstavlja inflamaciju struktura kože, praćen je crvenilom, plikovima, često svrabom i bolom.

Promene mogu biti:

  • u nivou kože – makule,
  • izvan nivoa kože – vezikule, papule, pustule ili
  • kombinovane

Ospa može da bude:

  • Difuzna – ako se između nje ne vidi zdrava koža. Na eritematoznoj osnovi vidi se sitna tačkasta ospa.
  • Mestimična – kada između ospi postoji površina zdrave kože, koja izgleda kao da je poprskana crvenom bojom.
  • Generalizovana- kada zahvati više regija
  • Lokalizovana- ograničena samo na određenu regiju

Kada se govori o ospi treba znati:

  • Da li se nalazi na karakterističnim mestima (na kosmatom delu glave, na licu, na dlanovima, na tabanima),
  • Način širenja i mesto gde se prvo pojavila (da li izbija odjednom ili u talasima), da li izbija po redu ili bez reda,
  • Izgled ospe,
  • Da li ima više ospe na otkrivenim delovima ili po trupu,
  • Da li sa iščezavanjem ospe dolazi do perutanja, hiperpigmentacije ili nastaju ožiljci.

Uzročnici osipa mogu biti:

1. Infektivni – bakterije, virusi, protozoe, gljivice

2. Alergijski

3. Usljed bolesti krvi i krvnih sudova

4. Usljed loše higijene i nege

Što se tiče osipnih groznica uzročnik je uvek infektivnog porekla, virus ili bakterija.

Najpoznatije osipne groznice su:

  1. Male boginje – Morbilli (Morbili) – Uzročnik oboljenja je virus morbila 
  2. Crvenka – Rubeola (Rubella) – Uzročnik rubeole je virus rubeole
  3. Ovčije, vodene ili srednje boginje – Varičela (Varicella)- Uzročnik je virus varičele-Herpes zoster virus
  4. Rozeola, šesta bolest – Roseola Infantum (Exanthema Subitum, Sixth Disease) – Uzročnik  je virus iz grupe herpesvirida, humani herpes virus6
  5. Infektivni eritem, peta bolest – Erythema infectiosum (Fifth disease) – Uzročnik je parvovirus B19
  6. Bolest ruku, stopala i usta – Hand, foot and mouth disease (HFMD) – Uzročnik  je virus Koksaki (Coxackie) grupe A16
  7. Šarlah – Scarlatina – Uzročnik oboljenja je piogeni streptokok iz grupe A, koji luči eritrogeni toksin

 

Posted in Zdravstvena nega II

Skener – CT (kompjuterizovana tomografija)

Kompjuterizovana tomografija je savremena metoda ispitivanja, koja se zasniva na nekim starim metodama (upotreba X zraka, tehnika tomografskog snimanja) i novim dostignućima (upotreba računara). Film je zamenjen sistemom detektora koji sa velikom preciznošću pretvaraju X-zrake u svetlosne ili električne impulse koji se dalje prenose i arhiviraju u kompjuter.
Skener je rendgenološki aparat u obliku velike kutije sa kružnim otvorom, ili kraćim tunelom, u centru. Pacijent leži na uskom stolu koji se kreće kroz ovaj otvor i za to vreme se izlaže dejstvu rentgen zračenja. Oko pacijenta se rotira rentgen cev i elektronski rentgen detektor, koji se nalaze suprotno jedan od drugog, u prstenu koji se zove pokretni deo skenera.

Intenzivnim razvojem tehnologije i moderne medicine poslednjih decenija postignut je ogroman napredak  u mogućnostima ranog dijagnostikovanja bolesti. Rano otkrivanje bolesti je jedan od ključnih elemenata u procesu lečenja bolesnika. Pre desetak godina savremene dijagnostičke metode su bile nezamislive. Zahvaljujući modernoj tehnologiji danas je na prilično jednostavan način i za lekara i za pacijenta moguće stvoriti kompletan prikaz unutrašnjosti organizma, i na osnovu toga postaviti odgovarajuću dijagnozu. Jedan od uređaja koji to omogućuje je kompjuterizovana tomografija tj. CT (skener).

Kompjuterizovana tomografija (CT) je  dijagnostika koja omogućava pravljenje serije snimaka kostiju, krvnih sudova i mekog tkiva iz različitih uglova ili preseka uz pomoć X zraka. CT je brza, bezbolna, neinvazivna i precizna metoda. Pruža više infromacija od rentgenske i koristi se u različite svrhe u cilju otkrivanja bolesti ili povreda različitih organa, kao i praćenju efekata terapije. Cela procedura je potpuno bezbolna i traje oko 30 minuta.

Indikacije – u cilju

  • otkrivanja različitih bolesti mišića ili kostiju (tumori, prelomi…)
  • tačnog određivanja lokacije tumora, mesta infekcije, gnojne kolekcije (apscesa) ili krvnog  ugruška (hematoma)
  • otkrivanja povrede unutrašnjih organa ili krvarenja u unutrašnjim organima
  • planiranja procedura kao što je  biopsija, operacija ili terapija zračenjem
  • praćenja efekata terapije, kao što je hemioterapija
  • otkrivanja i praćenja  bolesti i stanja kao što su maligne  bolesti (karcinom), bolesti srca, uvećani limfni čvorovi u sredogruđu,  trbuhu, maloj karlici

Kako izgleda pregled:

Pri pregledu kompjuterizovanom tomografijom, pacijent leži na ležaju koji prolazi kroz skener. Rendgenski zraci šalju se kroz telo pacijenta od izvora (rendgenske cevi), ka detektorima poređanim u obliku prstena. Telesna tkiva pri tom apsorbuju različite količine rendgenske energije, u zavisnosti od svoje gustine. Izvor X-zraka se rotira  oko tela, a detektori prikupljaju informacije koje će biti upućene kompjuteru. Prema broju detektora se označava generacija skenera (4-detektorski, 16-detektorski, 64-detektorski). Računar obavlja na desetine hiljada propračuna koji prikupljene podatke pretvaraju u sliku jednog telesnog preseka, ili “slajsa”, a ona se može posmatrati na monitoru ili preneti na film. Slika  je digitalna,  može se i rotirati, bojiti, a “slajsovi” se mogu kombinovati tako da se dobije i trodimenzionalan prikaz.

Priprema za snimanje:

  • Nije dozvoljeno da tokom snimanja nosite bilo koje metalne predmete, kaiš, nakit, naočare za vid ili protezu.
  • Ne smete jesti i piti nekoliko sati pre
  • U  zavisnosti od toga koji deo tela se snima skenerom, zavisi i način davanja kontrastnog sredstva (ukoliko postoji potreba).
  • Kod CT snimanja kod  dece  najčešće je potrebno davanje lekova za umirenje (sedativa) kako bi  dete  tokom snimanja bilo mirno. Pokreti deteta mogu dovesti do  stvaranja  mutnih slika, zbog čega rezultati ispitivanja mogu biti  netačni.
  • Neophodno je da pre snimanja uradite laboratorijske analize koje su pokazatelj bubrežne funkcije: urea i kreatinin
  • Skrenite pažnju lekaru ukoliko imate bilo koju vrstu alergije

Kontrasno sredstvo

Često se u toku snimanja dešava da se ciljani organ ne može dobro razlikovati od okolnih struktura. U tim slučaju pacijentu se ordinira supstanca koja omogućava razlikovanje tkiva, tj. kontrasno sredstvo.Kontrastno sredstvo se primjenjuje često u dijagnostici:
• abdominalnih struktura
• struktura grudnog koša
• kod patoloških promena mozga.
Procenu primene kontrastnog sredstva određuje lekar radiolog koji i vrši analizu
odnosno opisuje snimke.Kontrastno sredstvo zapravo predstavlja grubo rečeno tečnost koja sadrži veću koncentraciju joda ,koji je važan jer se njime bolje prikazuju pojedine strukture i krvni sudovi.
Kontrastno sredstvo se aplikuje intravenskim, oralnim ili rektalnim putem, zavisno od organa koji se snima.
Pre samog snimanja i ordiniranja kontrasnog sredstva, radiološki tehničar i lekar radiolog uzimaju detaljnu anamnezu od pacijenta, vezanu za postojeće alergijske reakcije. Zavisno od načina ordiniranja kontrasnog sredstva, snimanje se može obavljati odmah ili po isteku vremena potrebnog da kontrast dođe do ciljanog organa.

Rizici i štetni efekti
Postoji mali rizik od alergijske reakcije na jodna kontrasna sredstva. Većina reakcija, ako do njih dođe, se leči medikamentozno. Uvek treba biti pažljiv sa upotrebom bilo koje vrste zračenja, pa i X-zraka, mada je njihova doza, kod CT skeniranja, mala.
· CT se ne radi trudnicama zbog toga što X zraci mogu oštetiti fetus.
· CT skeniranje se ne radi pre bilo koje dijagnostičke metode koja koristi kontrast ili
· lekove na bazi bizmuta, jer to može negativno uticati na kvalitet snimaka kao i na tačnost dijagnostike
Snimci sa opisom se dobijaju istog dana.

Posted in Zdravstvena nega II

Magnetna rezonanca MR

Magnetna rezonanca je tehnika medicinskog snimanja, koja se koristi u radiologiji, za formiranje slika organa, fizioloških i patoloških procesa u telu. MR skeneri koriste jaka magnetna polja, gradijent magnetnog polja i radio talase da generišu slike. MR ne uključuje rendgenske zrake ili upotrebu jonizujućeg zračenja, što ga razlikuje od CT (CAT skeniranja) i PET skeniranja.

Magnetna rezonanca je metoda koja omogućava vrlo preciznu vizualizaciju struktura unutar lobanje, kičmenog stuba, ekstremiteta, kao i u mekim tkivima glave i ostalih delova tela. Jednostavno, jedino pomoću nje lekari mogu da “zavire” u osetljive unutrašnje strukture organizma, i dobiju jasan uvid u oštećenja, tumore, anomalije…

Spada u grupu neinvazivne dijagnostike, što znači:

  • Ne zahteva posebnu komplikovanu pripremu za samo snimanje
  • Bezbolna je
  • Neškodljiva
  • Osoba nije vitalno ugrožena u toku bilo kog dela pripreme za snimanje i samog snimanja

Mogući problemi (možda više neprijatnosti):

  • Mnogim ljudima koji se izlože ovom pregledu može da smeta jak pulsirajući zvuk, koji jeste neprijatan, ali je ipak podnošljiv, a potiče od promena gradijenta magnetnog polja i sasvim je normalan i sastavni deo rada aparata
  • Sama dužina pregleda, najčešće oko 15-45 minuta, tokom kojih pacijent praktično mora da bude potpuno nepomičan

Kontraindikacije – u zdravstvenom smislu pacijenta ih nema, ali postoje iz tehničkih razloga i smatraju se apsolutnim (snimanje nije moguće):

  • Ugrađen pejsmejker
  • Metalni implanti – insulinska pumpa, srčani zalisci, abdominalne mrežice, štipaljke, zavrtnji, ploče, šipke, endoproteze i dr
  • Strana metalna tela (šrapneli, metak)
  • Zubne ili slušne proteze (fiksne)
  • Intrauterina kontraceptivna sredstva (bakarne spirale)
  • Ponekad snimanje magnetnom rezonancom zahteva i prethodno intravensko ubrizgavanje kontrasnog sredstva, koje može, mada veoma retko, da izazove neželjene efekte i alergijske reakcije

Postoje dva osnovna tipa aparata za magnetnu rezonancu:

  1. Otvoreni koriste permanentne magnete. Aparati sa stalnim magnetom manjeg polja (0,2-0,4 T) odlikuju se dužim trajanjem pregleda i manjim brojem mogućnosti, ali su zato mnogo zgodniji (komforniji) i praktično su jedino rešenje za pregled klaustrofobičnih pacijenata.
  2. Zatvoreni se služe magnetnim poljem koje se uspostavlja električnom energijom. Zatvoreni aparati su jačeg polja, uglavnom od 0,5 do 3 T (Tesla) i na njima pregledi traju kraće. U našoj zemlji, standardni su aparati od 1,5 T.

Princip rada

Da bi se izvršilo snimanje, osoba je postavljena unutar MR skenera koji formira jako magnetno polje oko područja za snimanje. U većini medicinskih primena, protoni (vodonikovi atomi) u tkivima koji sadrže molekule vode stvaraju signal koji se obrađuje da bi obrazovao sliku tela. Prvo, privremeno se primenjuje energija iz oscilacionog magnetnog polja kod pacijenta na odgovarajućoj frekvenciji rezonance. Uzbuđeni atomi vodonika emituju radiofrekventni signal, koji se meri pomoću prijemnog kalema. Radio signal se može napraviti za kodiranje informacija o položaju promenljivim glavnim magnetnim poljem pomoću kalijera nagiba. S obzirom da se ovi kalemi brzo uključuju i isključuju, stvaraju karakteristični ponavljajući zvuk MR skeniranja. Kontrast između različitih tkiva određuje brzina kojom se uzbuđeni atomi vraćaju u stanje ravnoteže. Eksogeni kontrastni agensi se mogu dati osobi kako bi se slika učinila jasnijom.

Priprema za snimanje

  1. Psihička – mora se dobro uraditi jer je saradnja pacijenta sa rengen tehničarima od presudnog značaja za uspeh samog snimanja. Objasniti koliko će trajati sam pregled, da je važno ostati miran i da će se čuti buka u vidu zujanja i lupkanja koja je deo rada aparata. U samom aparatu postoji mikrofon preko kojeg osoba ostaje u kontaktu sa medicinskim osobljem.
  2. Fizička – na snimanje doći bez šminke i laka na kosi
  3. Neposredna – ostaviti u posebnoj prostoriji pred ulazak u salu sa aparatom: naočare, sve metalne premete, šnale, sat, kartice, aparat za sluh…

Izgled snimka glave urađenog pomoću MR-a

Posted in Urgentna stanja

Sunčanica ili toplotni udar

Bolesti povezane sa toplotom (toplotne bolesti) čine grupu poremećaja nastalih zbog izloženosti organizma povišenim temperaturama. Možemo ih podeliti na:

1.Lakše poremećaje kao što su:

  • toplotni grčevi
  • osip
  • toplotna sinkopa 
  • sunčanica

2.Teže poremećaje (osoba je vitalno ugrožena)

  • toplotni udar

Da bi razumeli promene koje nastaju moramo prvo objasniti termin termoregulacije i zašto je ona od životnog značaja za organizam.

Termoregulacija je sposobnost organizma da održava telesnu temperaturu u optimalnim granicama i jedan od aspekata procesa homeostaze. Mnoge fizičke osobine materije, od agregatnog stanja preko gustine, rastvorljivosti, napona pare, električne provodljivosti do indeksa prelamanja zavise od temperature. Slično, od temeperature zavisi kojom će se brzinom odvijati neka hemijska reakcija u složenom sistemu funkcionisanja ćelija i tkiva, i koje će reakcije u njima da se odigraju. To je jedan od razloga što kod životinja i čoveka postoji nekoliko vrlo složenih mehanizama za održavanje telesne temperature u optimalnim granicama, kako njeno značajnije odstupanje ne bi poremetilo funkcionisanje organizma. Ako telo nije u stanju da održava normalnu telesnu temperaturu ona značajno raste iznad normale. Takvo stanje je poznato kao hipertermije (pregrevanje). Za ljude, to se dešava kada je telo izloženo konstantnim temperaturama od oko 55 °C, duže vreme (više od nekoliko sati). Pri hipertermiji povećano je znojenje kako bi se telo rashladilo, a to se postiže proticanjem veće količine krvi kroz kožu. Zbog toga u organizmu dolazi do preraspodele krvi ,što može uzrokovati poremećaje krvnog pritiska i ubrzan rad srca . Telo koristi krv za rashlađivanje i štiti najvažnije organe. Toplota uzrokuje vazodilataciju (širenje) krvnih sudova mozga i moždanih ovojnica, što dovodi do njihove povećane propustivosti. Zbog toga u nekim, težim slučajevima može nastati edem (otok) mozga ili intrakranijalno krvarenje (krvarenje unutar lobanje).

Stepen promene telesne toplote zavisi od:

  • stepena produkcije toplote kroz metaboličke reakcije
  • stepena usvajanja toplote iz spoljašnje sredine
  • stepena gubitka toplote.

Organizam čoveka koristi četiri osnovna načina (mehanizma) za gubitak toplote:

  1. konvekciju – prenos toplote
  2. kondukciju –spontani transfer toplote kroz tkiva u cilju izjednačavanja toplotnih razlika.
  3. zračenje – odavanje toplote
  4. isparavanje – znojenje

Održavanje telesne temperature u nor­malnim granicama (odrasle osobe 36, 8 +/-0,4°C) rezultat je složenog i visoko integrisanog procesa koji podrazumeva učešće gotovo svih organskih sistema, sa central­nom ulogom hipotalamusa (centar za termoregulaciju). Neuroni tog dela nervnog sistema dobijaju dve vrste signala: od perifernih nerava koji sprovo­de nadržaje za hladno i toplo i od temperature krvi koja natapa taj deo mozga. Ove dve vrste nadražaja integriše hipotalamus u cilju održava­nja normalne temperature.

Sunčanica

Sunčanica je poremećaj regulacije telesne temperature, koja nastaje nakon intenzivnog izlaganja glave (posebno potiljka) sunčevim zracima. Sunčanica spada u hipertermije (stanja povišene telesne temperature) izazvane faktorima spoljne sredine, odnosno visokom temperaturom okoline. Ugroženi su svi koji se izlažu sunčevim zracima ako nemaju pokrivenu glavu.
Najosetljivijja su deca,starije osobe,osobe koje boluju od hroničnih bolesti ,sportisti i osobe koje rade na otvorenom ,nezaštićene od sunca.

Klinička slika:

Prvi simptomi se javljaju 6-12h posle izlaganja suncu. Pacijenti se žale na preznojavanje, crvenilo lica, povišenu temperaturu, glavobolju, mučninu, povraćanje, slabost, pospanost i vrtoglavice. Iako u najvećem broju slučajeva sunčanica prolazi bez posledica, u tezim slučajevima pacijenti su omamljeni, dezorjentisani, imaju proširene zenice i gube svest.

Prva pomoć:

Osobu za koju sumnjate da pati od sunčanice potrebno je odmah smestiti u hlad ili rashlađenu zatamnjenu prostoriju. Raskomotiti joj odeću. Postepeno rashlađivati laganim polivanjem vodom i stavljanjem hladnih obloga (sa ledom) na potiljak i glavu. Telesnu temperaturu je potrebno stalno kontolisati, a sa hlađenjem se može prestati tek kada se ona vrati na normalu. Bolesniku davati hladne napitke, ali izbegavati  pića koja utiču na krvotok (kafu i alkohol). U težim slučajevima gubitka svesti, pojave konfuzije i pospanosti potrebno je što pre pozvati lekara.

Toplotni udar

Najteži oblik zdravstvenog problema uzrokovan toplotom, koji zahteva hitnu medicinsku pomoć. Toplotni udar nastaje kao rezultat, često naglog, prekomernog povećanja telesne temperature i nemogućnosti organizma da temperaturu održi u normalnim granicama. Obično se javlja kada je povećana vlažnost vazduha u vreme letnjih sparina, jer je u takvim uslovima otežano znojenje i prirodno hlađenje organizma. U takvim uslovima dolazi do poremećaja centra za termoregulaciju ,pri čemu temperatura tela stalno raste i doseže vrednosti i do 40 stepeni. Ovako visoka temperatura dovodi do disfunkcije centralnog nervnog sistema koja razultuje delirijumom, konvulzijama, pa i komom. Ukoliko ovakvo stanje potraje ,može doći do trajnih oštećenja i neuroloških poremećaja. Organizam se u ovakvoj situaciji brani sistemskom reakcijom, koja može prouzrokovati stanje šoka.

Klinička slika

Pre pojave toplotnog udara mogu se javiti simptomi malaksalosti i grčeva u mišićima. Zbog dehidratacije, osoba prestaje da se znoji i oseća jaku glavobolju, vrtoglavicu, zujanje u ušima, pulsiranje u grudima i jaku vrućinu. Toplotni udar nastaje naglo i bez najave – iznenadnim kolapsom i padom krvnog pritiska. Koža je topla, povišene temperature, suva i crvena, a puls je slab i jako ubrzan (Filiforman). Zenice su u početku sužene, a kasnije proširene. Ovo je težak akutni poremećaj, koji nastaje zbog prestanka termoregulacije organizma, a u najtežim slučajevima može uzrokovati komu i smrt unesrećenog.

Prva pomoć

Toplotni udar je ozbiljan poremećaj koji može dovesti  do smrtnog ishoda i zato ga je potrebno lečiti odmah. Važno je prepoznati ga i odmah zvati hitnu pomoć. Dok čekate da hitna pomoć stigne uvedite osobu u zatvoren prostor, uklonite odeću i pažljivo je poprskajte hladnom vodom, kako bi se izazvalo znojenje. Na prepone i pazuh stavite led ili hladan peškir. Osoba bi trebalo da leži sa blago podignutim stopalima. Lekar će proceniti da li je potrebno primeniti i intravensku infuziju kako bi se nadoknadili elektroliti i tečnost. Ukoliko lekar smatra da ova mera nije potrebna, osobi koja je doživela toplotni udar možete dati napitak za rehidrataciju ili vodu. Savetuje se odmaranje. Osoba koja je doživela toplotni udar može imati skokove i padove temperature nedeljama nakog njega.

Razlike i sličnosti između sunčanice i toplotnog udara

Šta uraditi i kako se zašititi

 

Posted in Urgentna stanja, Zdravstvena nega II

Oksigenoterapija

Oksigenoterapija (terapija kiseonikom) je terapija koja se zasniva na pozitivnom dejstvu medicinskog čistog kiseonika u ispravljanju narušene, smanjene,  koncentracije kiseonika (hipoksije) u ćelijama i tkivima.

Da bi u nastavku govorili o oksigenoterapiji, moramo prvo objasniti šta je to hipoksija tkiva i koliko je važna kontrola ganih analiza.

Gasne analize su laboratorijska metoda koja se koristi za procenu efikasnosti respiratorne ali i drugih sistema od vitalne važnosti za pravilno funkcionisanje organizma čoveka. Kao uzorak uzima se arterijska krv, a na osnovu njene analize određuju se sledeći parametri:

  1. parcijalni pritisak kiseonika,
  2. parcijalni pritisak ugljen-dioksida
  3. kiselosti krvi (pH)
  4. koncentracije bikarbonata

Parcijalni pritisak O2 (PaO2) u arterijskoj krvi zavise od starosti, pola i relativne težine tela (Brocca- indeks). Normalne vrednosti su 10,5 kPa (65-100 mmHg) i normalno opadaju sa godinama starosti. Danas je opšteprihvaćeno u medicinskoj praksi da je (PaO2) najbolji pokazatelj za procenu ukupne plućne funkcije (ili arterijalizacije venske krvi). Međutim, može da posluži samo kao pokazatelj sposobnosti pluća da izvrši arterijalizaciju venske krvi, ali ne i da da ocenu njene celokupne efikasnosti za organizam. Vrednosti PaO2 u urgentnoj medicini možemo dobiti i pulsnim oksimetrom (indirektna metoda merenja)

Parcijalni pritisak CO2 u arterijskoj krvi (PaCO2) je odličan pokazatelj za procenu plućne ventilacije. Granice fizioloških vrednosti za PaCO2 su 4,5 – 6,0 kPa (35-45 mmHg) ne menja se sa starošću.
Tumačenje rezultata gasnih analiza vrši se u odnosu na referentne (normalne) vrednosti:

  • Smanjenje vrednosti O2 (hipoksemija) u arterijskoj krvi, ukazuje na nedovoljnu oksigenaciju arterijske krvi . Analizom vrednosti CO2, moguća je procena adekvatnosti alveolarne ventilacije pluća.
  • Povišena vrednost PaCO2 (hiperkapnija) ukazuje na nedovoljnost plućne ventilacije (alveolarna hipoventilacija).

Nalaz hipoksemije i hiperkapnije u arterijskoj krvi otkriva da je u bolesnika došlo do težeg oštećenja disajnih organa tako da plućna funkcija u celini nije u stanju da izvrši svoj osnovni zadatak: održavanje normalnog sadržaja respiratornih gasova u arterijskoj krvi. Prvi stepen ovakvog oštećenja praćen je samo hipoksemijom i zove se parcijalna respiracijska insuficijencija. Pri daljem pogoršanju plućne funkcije uz hipoksemiju se javlja i hiperkapnija što je odlika ukupne respiracijske insuficijencije.

Hipoksija (lat. hypoxia) je stanje smanjene količine ili sniženje parcijalnog pritiska kiseonika, odnosno smanjenje molekularne koncentracije kiseonika u ćelijama i tkivima živih organizama, koje ima za posledicu poremećaj u funkcionisanju ćelija organa i organskih sistema. Ona je snažan stresor, koji ispoljava svoje neželjeno dejstvo na sve organizacione nivoe čovekovog organizma. Hipoksija kao prateća pojava ishemije jedan od najčešćih uzroka oštećenja ćelija i u osnovi je nekih od najčešćih poremećaja zdravlja (npr. infarkt miokarda, cerebrovaskularni insult, gangrena ekstrtemiteta itd)

Kiseonik je neophodan za stvaranje energije u procesu ćelijskog metabolizma, što znači i za održavanje života. Za transport kiseonika je neophodna normalna funkcija respiratornog i  kardiovaskularnog sistema.

  • Respiratorni sistem, je prvi sistem, koji procesom ventilacije, zahvata kiseonik iz atmosferskog vazduha i doprema ga do alveola, a zatim procesom difuzije, kiseonik prenosi kroz alveolarnu membranu do krvi u kapilarima pluća.
  • Hemoglobinski kapacitet krvi je drugi prenosni sistem u prenošenju kiseonika do tkiva, jer se kiseonik transportuje vezan za hemoglobin. Zasićenje hemoglobina kiseonikom kod zdrave osobe iznosi 97,5%.
  • Kardiovaskularni sistem je treći sistem čija funkcija prenos kiseonika do tkiva, i koji pri minutnom volumenu srca od 5 litara doprema do tkiva oko 1.000 ml kiseonika u minuti. Sredovečni muškarac potroši oko 250 ml kiseonika za minut u miru, dok se ova potrošnja desetostruko uvećava pri fizičkom radu.

Za normalnu oksigenaciju tkiva neophodano je da sva tri napred navedena sistema normalno funkcionišu, da deluju jedinstveno i međusobno se nadopunjuju. Poremećaj u bilo kom od navedenih sistema dovodi do tkivne hipoksije. Na hipoksiju su najosetljivije ćelije mozga a zatim i ostala tkiva u različitom stepenu osetljivosti i brzini reakcije.

 

Indikacije za oksigenoterapiju:

Svaki poremećaj koji izaziva hipoksiju u organizmu predstavlja potencijalni uslov za lečenje kiseonikom. Sve indikacije možemo podeliti u dve velike grupe:

1. Premećaj ventilacije

  • Depresija disajnog centra – Medikamentozna, Moždani udar (infarkt mozga), Povrede mozga
  • Neuro mišićne bolesti – Mijastenia gravis, Guillain-Barre sindrom, Povrede kičmene moždine, Dečja paraliza, Porfirija, Botulizam
  • Opstrukcija disajnih puteva – Hronična opstruktivna bolest pluća, Akutni oblik astme
  • Restriktivni poremećaji – Kifoskolioza, Spondilitis

2. Difuzioni poremećaj razmene gasova

  • Edem pluća
  • Akutni respiratorni distres sindrom
  • Plućna tromboembolija
  • Fibroza pluća

Kiseonik se može primjenjivati u vidu:

  1. gasa pod pritiskom u bocama različitih veličina (boce sa kiseonikom pod pritiskom se danas koriste uglavnom samo u urgentnoj medicini, pri transportu bolesnika i prvoj pomoći povređenima na terenu)
  2. tečnom obliku iz centralnog dovoda u bolničkim uslovima
  3. upotrebom koncentratora

Kiseonik pod pritiskom i u tečnom obliku, se skladišti u cilindre opremljene regulatorom koji kontroliše izlaz kiseonika. Izlazak kiseonika je kontinuiran,pa se na boce ugrađuju sistemi koji sprečavaju isticanje kada to nije potrebno.Tako spomenuti sistemi oslobađaju kiseonik pri udisaju, a blokiraju dotok pri izdisanju. Danas postoje i mali cilindri koji se mogu nositi sa sobom.

Koncentratori kiseonika su danas najpraktičniji uređaji za oksigenoterapiju u kućnim uslovima.To su električni aparati koji izdvajaju i koncentrišu kiseonik iz vazduha.

 

Za oksigenoterapiju u bolničkim uslovima neophodno je pripremiti:

  1. Ispravnu utičnicu centralnog dovoda za kiseonik
  2. Oksigenator (Dragerov aparat)
  3. Kateter (mononazalni ili binazalni) ili masku

Doziranje

Medicinska sestra – tehničar može dati do 2l/min kiseonika, sve veće vrednosti uključuje isključivo po pisanom uputu lekara (u temperaturnoj listi, kao i svaka terapija).

Pravilo 3K

Prilikom davanja oksigenoterapije treba se pridržavati sledećeg

  1. Kombinovano – koseonik se kombinuje (vlaži) destilovanom vodom
  2. Kontrolisano – obavezna kontrola gasnih analiza u toku terapije
  3. Kontinuirani – primenjivati oksigenoterapiju dokle god postoji hipoksija

Opasnosti u toku lečenja

Postoje tri vrste rizika povezanih sa upotrebom kiseonika u medicinske svrhe:

1.Fizički rizici

  1. Požar i eksplozija – u blizini oksigenoterapije ne sme se zapaliti cigareta, ili se naći u blizini izvora toplote (otvorena vatra)
  2. Oštećenja kiseničkim priborom – Kateteri, kiseoničke maske i drugi pribor može izazvati sledeća oštećenja:
  • Sušenje mukoze gornjih disajnih puteva pri primeni suvog nedovonjno ovlažen kiseonika sa većim protokom, dodatno može biti praćen suvim nadražajnim kašaljem.
  • Nadažaj i promene na koži lica koje se mogu javiti kod dugotreajne upotrebe kiseoničkih maski

2.Funkcionalni poremećaji

  1. Hiperkapnija
  2. Apsorpciona atelektaza

3.Trovanje kiseonikom