Posted in Urgentna stanja

Povrede – definicija i podela

Povreda (trauma) je nasilno oštećenje tela (organizma), izazvano isključivo dejstvom spoljašnjih faktora: fizičkih, hemijskih, bioloških i psihičkih. Ako se ljudsko telo sudari sa drugim (živim ili neživim) telom, kinetička energija sudara može da izazove različite povrede (traume) i u najgorem slučaju iznenadnu smrt.

Zato se povreda definiše i kao „Telesno oštećenje na organskom nivou, koje nastaje kao posledica akutnog izlaganja energiji  u opsegu koji prelaze prag fiziološke tolerancija.

Koncepcija savremene urgentne medicine nalaže da zbrinjavanje povreda što pre započne na mestu povređivanja, i da ekipa koja započinje zbrinjavanje povređenog, postupa prema jedinstvenoj dijagnostičkoterapijskoj doktrini, tako da je svaka sledeća faza, do konačnog izlečenja povrede (traume), samo logičan medicinski nastavak prethodne faze.

Svaka povreda može da ugrozi život povređenog na tri načina, kao:

  • Neposredna opasnost – posle povreda može biti trenutna smrt, iskrvavljenje, posttraumatski šok, primarna infekcija
  • Rana opasnost (nekoliko sati-nekoliko nedelja) –  posle povrede može nastati lokalna gnojna infekcija (sekundarna infekcija), sepsa, postoperativne komplikacije (ukoliko je povreda zahtevala operativno lečenje)
  • Kasna opasnost – ovo su zapravo posledice i komplikacije nastale usled pretrpljene traume, može nastati: osteomijelitis, atrofija tkiva, kontrakture…

Na vrstu posledica i komplikacija povreda mogu uticati i sledeći faktori: lične karakteristike (životno doba, pol, urođene ili stečene anomalije, oboljenja i dr.) i posebna stanja organizma (fiziološka stanja: menstruacija,trudnoća,puerperijum ili patološka stanja – oboljenja)

Podela povreda

1. Mehaničke povrede

  1. Otvorene 
  2. Zatvorene

2. Fizičke povrede

  1. Termičke povrede
  2. Električne povrede
  3. Povrede izazvane bukom, vibracijama i ultrazvukom
  4. Povrede zračenjem – radioaktivne

3. Asfiktične povrede

  • Povrede koje nastaju zapušenjem disajnih puteva (sufokacije)
  • Povrede koje nastaju stezanjem (strangulacije)

4. Hemijke povrede (trovanja)

5. Nutritivne povrede (nasilna glad i žeđ)

6. Psihičke povrede

7. Bakterijske povrede

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) – World Health Organization (WHO) podela povreda se radi prema Internacionalnom klasifikacionom sistemu spoljašnjih povreda – International Classification of External Causes of Injury (ICECI). Na osnovu toga povrede se dele prema:

  • mehanizmu nastanka
  • vrsti objekta ili supstance koja je dovela do povrede
  • mestu nastanka povrede (delu tela)
  • aktivnosti povređenog
  • uloge ljudske namere da nanese povredu

Mehaničke povrede

 To su telesne povrede koje nastaju dinamičkim ili statičkim dejstvom mehaničke sile. Dinamičko dejstvo sile, nastaje prilikom sudara mehaničkog i ljudskog tela,  bilo da se jedno od ova dva tela kreće prema drugom, ili se kreću oba istovremeno. Statičko dejstvo sile, karakteriše, njena dugotrajna i postepena akcija. U odnosu na vrstu mehaničkog oruđa koje je nanelo mehaničku povredu, povrede se dele se u dve osnovne grupe:

1.Otvorene povrede = rane (vulnus)

Mehaničke povrede kod kojih je prekinut kontinuitet kože,  mogu biti:

  • razderotina (vulnus laceratum)
  • oguljotina (vulnus exocoriatio cutis)
  • sekotina – posekotina, zasekotina, isekotina (vulnus scissum)
  • ubodna rana (vulnus punctum)
  • nagnječena rana (vulnus contusum)
  • rane nastale vatrenim oružjem – prostrelne, ustrelne, okrznuća (vulnus sclopetarium)
  • traumatske amputacije
  • rane nastale ujedom (vulnus morsum)

2.Zatvorene povrede 

Povrede kod kojih ne postoji prekid kontinuiteta kože i sluzokože. Ovde spadaju:

  • potres (comotio)
  • pritisak (compresio)
  • nagnječenje (contusio)
  • uganuće (dystorsio)
  • iščašenje (luxatio), može biti i otvorena povreda
  • prelom kosti (fractura), može biti i otvorena povreda

Posebni oblici zatvorenih povreda su:

  1. Postkompresivni sindrom (crush sindrom)
  2. Sindrom udarnog talasa (blast sindrom)

Fizičke povrede

Ovakve povrede se na osnovu fizičkih faktora koji uzrokuju njihovog nastanak dele u četiri grupe.

1. Termičke povrede – mogu biti:

Termičke povrede izazvane dejstvom visoke temperature:

  • Lokalne povrede, izazvane suvom (opekotine) ili vlažnom toplotom (oparotine)
  • Opšte povrede, izazvane dejstvom visoke temperature na celo telo (toplotni udar tj. omarica) ili direktnim dejstvom sunčevih zraka na glavu i vrat (sunčanica)

Termičke povrede izazvane dejstvom niske temperature:

  • Lokalne povrede, smrzotina, kada niska temperatura dovodi do nastanka promena na pojedinim delovima tela 
  • Opšte povrede, smrznutost (hipotermije) kada je niskoj temperaturi izloženo celokupno telo.

2. Električne povrede – izazvane  su:

  • Tehničkim elektricitetom: (električna struja, električni potencijal, elektromagnetizam) – strujni udar
  • Atmosferskim elektricitetom (munja) – udar groma 

3. Povrede izazvane bukom, vibracijama i ultrazvukom

  • Vibrotrauma – Čovek oseća vibracija u opsegu od 25 – 8.200 Hz. Ljudi izloženi dugotrajnim vibracijama (uglavnom u profesionalnom okruženju) nakon više meseci ili godina njihovom izlaganju veći deo pojedinaca žali se na: bolove u kičmenom stubu i ekstremitetima (na rendgenu se mogu otkriti znaci  osteoporoze). Takođe, oštečen je tonus malih krvnih sudova prstiju šake. Vazospazam i oštećenje lokalne cirkulacije naknadno dovodi do povećane osetljivosti prstiju na hladnoću.
  • Akustička trauma – Hronična izloženost buci (buka je svaki zvuk koji se smatra uznemirujućim i ima intenziteta iznad 50 dB), dovodi do akustične povrede (gubitka sluha i gluvoće) i remeti aktivnosti vegetativnog i centralnog nervnog sistem. 

4. Povrede zračenjem 

Su povrede izazvane dejstvom jonizujućeg zračenja, mikrotalasnog zračenja, elektromagnetnog zračenja, ultraljubičastog zračenja. Izazivaju oštećenja ćelija živih organizama. Tako nastali joni narušavaju biohemijske procese u ćelijama, što može dovesti do raznih poremećaja u njihovom funkcionisanju i deljenju (razmnožavanju), te konačno do nastanka ozbiljnih bolesti, poput tumora.

Asfiktične povrede

Nastaju usled nasilnog poremećaja disanja i razvrstavaju se u dve osnovne grupe prema mehanizmu nastanka:

  1. Povrede koje nastaju zapušenjem disajnih puteva (sufokacije): zapušenje nosa, usta, ždrela, grkljana, dušnika, dušnica i utapanje
  2. Povrede koje nastaju stezanjem (strangulacije): 
  • Zagušenje – stezanje vrata šakom odnosno šakama
  • Zadavljenje – stezanje vrata omčom koju zateže neka živa ili neživa sila
  • Vešanje – stezanje vrata omčom koju pasivno zateže težina sopstvenog tela
  • Stezanje ili pritisak na grudni koš

Hemijke povrede (trovanja)

Klasična sudskomedicinska podela razvrstava u sledeće grupe:

1.Povrede izazvane otrovima sa lokalnim dejstvom

  • korozivne povrede, izazvane su korozivnim otrovima – kiseline i baze 
  • nadražajne povrede, izazvane nadražajnim otrovima – amonijak

2.Povrede izazvane otrovima sa opštim (resorptivnim dejstvom) 

  • parenhimski otrovi (arsen, olovo)
  • krvni otrovi (ugljen-monoksid)
  • nervni otrovi (alkohol, psihoaktivni lekovi, opijati)

3.Povrede izazvane otrovima koji imaju i lokalne i resorptivne efekte (sirćetna kiselina, živa)

Psihičke povrede

Psihička povreda (trauma) je vrsta oštećenja psihe, koja se javlja kao rezultat traumatskog događaja. Kada psihička povreda dovode do posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), koji uključuje i fizičke promene u mozgu, kod te osobe su umanjene sposobnosti da se adekvatno nosi sa stresom. Traumatski događaj uključuje jedan (trenutni događaj), odnosno trajne ili ponavljajuće događaje, koji u potpunosti nadjačavaju sposobnost pojedinca da se nose sa njima. Pri tome trauma može imati i odloženo dejstvo, može kasniti nedeljama, godinama, što zavisi od individualnih sposobnost pojedinca da se suprotstavi trenutnim okolnostima. Psihičku povredu prati i fizička povreda ili deluje nezavisno od nje. Tipični uzroci psihičkih povreda su;

  • seksualno zlostavljanje,
  • nasilje,
  • pretnja, ucena
  • povrede iz detinjstva,
  • katastrofe kao što su zemljotresi, poplave, ratovi…

Bakterijske povrede

Bakterijske povrede nastaju nasilnim unošenjem bakterija u organizam, razlikuju se od bakterijskih bolesti po tome što one nastaju prirodnim ulaskom bakterija u organizam. Po načinu nastanka bakterijske povrede mogu biti:

  • Zadesne – ako su bakterije ili njihovi toksini uneseni u telo putem hrane (meso mleko, sir, konzerve) onda govorimo o zadesnoj bakterijskog povredi ili infekciji hranom.. Prema tome, alimentarna intoksikacije su zadesna bakterijska povreda, odnosno zadesna infekcija. Ovakve infekcije najčešće su izazvane bacilom tifusa i paratifusa, proteus vulgarisi i toksinima botulinusa.
  • Samoubilačke i ubilačke –  mogu nastati namernim trovanjem alkloidima, gljivama i drugim alimentarnim intoksikacijama virusnima i bakterijama

Kriterijumi za kvalifikaciju povreda

Kriterijumi za kvalifikaciju telesnih povreda strogo su navedeni samo za teške telesne povrede i usklađuju se sa Krivičnim zakonom države na čijoj teritoriji se vrši njihova procena. U praksi sudske medicine u Srbiji primenjuje se pet kvalifikatornih elemenata:

  1. Opasnost po život
  2. Oštećenje važnog dela tela ili važnog organa
  3. Oštećenje zdravlja
  4. Nesposobnost za rad
  5. Unakaženost

 

Advertisements

14. novembar – Svetski dan borbe protiv dijabetesa

Svetski dan borbe protiv šećerne bolesti predstavlja najveću svetsku kampanju u borbi,  sa ciljem podizanja svesti javnosti u vezi značajnog zdravstvenog problema. Obeležava se svake godine, dana 14. novembra u svetu i kod nas, na inicijativu Međunarodne federacije za kontrolu dijabetesa i Svetske zdravstvene organizacije, sa ciljem da se skrene pažnja i interesovanje javnosti prvenstveno na mogućnost primarne prevencije šećerne bolesti, kao i na složenost njenih zdravstvenih i socijalnih posledica.

 Ove godine Svetski dan dijabetesa obeležava se pod sloganom „Žene i dijabetes – naše pravo na zdravu budućnost“.

U cilju dostizanja optimalnih zdravstvenih ishoda, ovogodišnja kampanja promoviše jednaku dostupnost lekova i drugih tehnologija, kao i potrebnih informacija i edukacija za sve žene sa dijabetesom ili povećanim rizikom od obolevanja od dijabetesa posebno u trudnoći.

Statistika za 2017. godinu

Trenutno u svetu, preko 199 miliona žena živi sa dijabetesom. Dve od pet žena sa dijabetesom su u reproduktivnom dobu, odnosno preko 60 miliona žena u svetu. Prema proceni Međunarodne federacije za kontrolu dijabetesa, u 2017. godine je 20,9 miliona ili 16,2% porodilja imalo neku vrstu hiperglikemije u trudnoći.

Šta je šećerna bolest?

Dijabetes je hronična, metabolička bolest koju karakteriše povišen nivo glukoze u krvi  (šećera u krvi), što dovodi vremenom do ozbiljnih oštećenja srca, krvnih sudova, očiju, bubrega i nerava. Najčešći je tip 2 dijabetesa, obično u odraslih, koji se javlja kada telo postaje otporno na insulin ili ne stvara dovoljno insulina. Tip 1 dijabetesa, poznat i kao juvenilni dijabetes ili insulin-zavisni, koji se najčešće javlja kod mlađih osoba je hronično stanje u kojem pankreas proizvodi jako malo ili nimalo insulina. Za ljude koji žive sa dijabetesom, pristup adekvatnom tretmanu, uključujući i insulin, je od ključnog značaja za život.

Posted in Urgentna stanja

Opekotine

Opekotina (lat. combustio) je vrsta hipertermičke povrede.

Predstavlja lokalno oštećenje tkiva koje nastaje uled dejstva:

  • Visoke temperature
  • Električne energije
  • Hemijskih sredstava
  • Zračanja

Termička povreda se javlja kao rezultat prenosa energije od izvora toplote do tela i zato se na osnovu: izvora energije, anatomskog nivoa povrede ili gradacije opekotine u stepenima u medicinskoj i drugoj literaturi koriste različita razvrstavanja opekotina.

Vrste opekotina

  1. Termičke
  2. Električne
  3. Hemijske
  4. Zračenjem izazvane opekotina
  5. Trenjem izazvane opekotina
  6. Inhalacione

Termičke opekotine

Tremičke opekotine izaziva otvoreni plamen (vatra), para, kontakt sa vrućim predmetima, ili vrela tečnost.

Karakteristike promena god termičkih opekotina zavise od:

  • Intenziteta zagrevanja tkiva
  • Fizičkih karakteristika termičkih agenasa (čvrsti, tečni, gasoviti)
  • Viskoziteta termičkog agensa
  • Načina prenosa toplote
  • Trajanja zagrevanja
  • Karakteristika opečene kože i stanja njene zaštite
  • Doba dana i vremeske prilike (kao metorološka pojava) u momentu nastanka opekotine (sunce, sneg, kiša, vetar)

Električne opekotine

Nastaju direktnim kontaktom sa izvorima električne energije ili grmljavinom. Ove opekotine karakterišu dve stvari:

  1. tačke na telu na kojima je elektricitet ušao i izašao iz tela
  2. prisustvo nekoliko manjih ali dubokih opečenih područja

Hemijske opekotine

Nastaju kao posledica direktnog  kontakta tela sa kućnim ili industrijskim hemikalijama koje mogu biti u tečnom, čvrstom ili gasovitom stanju. Najčešće hemijske aktivne materije koje izazivaju hemijske opekotine su:

  1. Kiseline – ovakva opekotina je relativno plitaka, jer kiselina izaziva koagulaciju spoljnih slojeva kože ili sluzokože što sprečava njen dalji prodor u dubinu tkiva
  2. Baze – Alkalni, uticaj na tkivo je znatno veći od kiselina, pa ovakve opekotine  prodiru vrlo duboko, jer se ne stvara barijera od zgrušanih proteina
  3. Soli teških metala – izgledom slična je onima kod opekotina kiselinom

Postoji pet faktora koji tačno određuju obim oštećenja uzrokovan hemijskim agensom:

  • Jačina hemikalije (zavisi od svojstva i kvaliteta hemikalije da stupi u hemijske reakcije sa tkivom)
  • Koncentracije hemikalije
  • Prekrivenosti tela odećom
  • Trajanja kontakta sa hemikalijom,
  • Hemijski broj

Opekotine izazvane zračenjem

Ovako izazvane opekotine nastaju najčešće: sunčevom svetlošću, svatlošću u solarijumu, jonizujuće zračenje, X-zraci i radioaktivnim zračenjem. Klinička slika i težina radijacione opekotine zavisna je od: vrste  i doze zračenja i zdravstvenog stanja ozračene osobe.

Opekotine nastale trenjem

Nastaju kontaktom sa bilo kojom čvrstom površinom (kao što su putevi, betonske staze, tepisi, podovi) može izazvati nastanak opekotina. One nastaju struganjem (abrazijom) koja se pretvara u toplotu koja spaljuje površinu sa kojom je u kontaktu. Opekotine izazvane trenjem najčešće su na koži kod sportista, bajkera, biciklistia i dece zbog padova.

Inhalacione opekotine

Ovakve povrede disajnih puteva i pluća nastaju kao rezultat udisanja toksičnih materija u gasovitom stanju kao i vrelog vazduha, aerosola i vodene pare. Oštećenja disajnih puteva i pluća nastaju najčešće zadesno, udisanjem dima prilikom požara i često su udružene sa opekotinama kože, ali se mogu javiti i nezavisno od opekotina kože, i drugih organa.

Klinička slika

Klinička slika opekotina manifestuje se različitim znacima i simptomima koji zavise od;

  • dubine i površine oštećenog tkiva,
  • hemisko-fizičkih karakteristika izazivača (uzroka) opekotine,
  • ostalih činilaca.

Faze u razvoju kliničke slike

  1. Eritem (crvenilo)- crvena prebojenost i otok opečene površine. Nastaje kao posledica proširenja kapilara u koži.
  2. Vezikula – je manja šupljina (za razliku od bule) ispunjena seroznim ili krvavim sadržajem. Nastaje odvajanjem gornjeg sloja epiderma ispod koga se stvara šupljina čiju prazninu ispunjava limfa ili krv.
  3. Bula – je veća šupljina u vidu balona promera 1,5 do 2 cm ili više.
  4. Erozija – je površina opečene kože bez epidermisa, koja obično krvari i lakše je oštećena. Ona se može pojaviti kod svih vrsta opekotina, a nastaje skidanjem izumrlih površinskih delova epiderma kože ili nakon uklanjanja mehurića.
  5. Ulkus (čir) – liči na eroziju, ali više prodire u dubinu. Ulkus u daljem toku nastavlja prodor kroz celu dubinu tkiva, uključujući i kost.
  6. Nekroza – Koagulaciona nekroza (suva nekroza). Izazvana je smrću ćelija i tkiva, od kojih se njegovim isušivanjem formira crna ili tamno-smeđa korica. Kolikvaciona nekroza (vlažna nekroza). Karakteriše je puno mrtvog tkiva i prisustvo veće količina tečnosti u tkivima (edem) i infekcija. Zahvaćena površina tela u daljem toku razvoja nekroze postaje zelenkasto-žute boje, specifičnog neprijatnog mirisa na trulež, iz kojeg izlazi velika količina zelenkaste tečnosti.

Klasifikacija opekotina

Klasifikacija opekotina vrši se na osnovu dubine oštećenja i vrste oštećenja tkiva i manifestuju se različitim kliničkim oblicima, koji mogu prelaziti iz jednog u drugi.

  1. Opekotine prvog stepena = Epidermalna opekotina – (Combustio erythematosa) – zahvata samo epidermis kože. Karakteriše se pojavom crvenila, bolom u obliku pečenja i lakim otokom kože, koja  je na dodir bolna i topla, bez plikova i drugih oštećenja. Ako je zahvaćena veća površina tela opekotina može biti praćena i uvećanjem telesne temperature. Ove promene prolaze  posle 2-3 dana.
  2. Opekotine drugog stepena = Površna opekotina derma – (Combustio bullosa) – zahvata ceo epiderm i gornju trećinu dermisa. Karakteriše se edemom i formiranjem bula. Zbog ogoljenosti nervnih završetaka opekotina je jako bolna. Imaju izgled opekotina prvog stepena, ali se kod nje na nekim delovima opečene površine razvijaju bule (mehurovi) ispunjeni bistrom i zućkastom tečnošću. Nakon 3-4 dana od povrede bule se smanjuju, a za 10-12 dana obično iščezavaju, bez ili sa minimalnim ožiljcima.
  3. Opekotine trećeg stepena = Duboka opekotina derma – (Combustio necrotica) – Karakteriše se nekrozom derma, pojedinih ili svih slojeva kože, a nekada potkožnog i mišićnog tkiva. Nekroza može biti suva ili vlažna. Pri suvoj, koža je čvrsta, suva, crne ili mrko-smeđe boje, sa jasno vidljivom granicom povrede najčešće bez stvaranja bula. Bolnost ovih opekotina je manja zbog uništenosti jednog dela završetaka nervnih ćelija. Kod vlažne nekroze koža je otečena, zućkaste boje, vlažna, neprijatnog mirisa, nekada pokrivena bulama. Tkivo kod ovakvih opekotina ima izgled „kuvanog ili pečenog mesa“. Epitelizacija je veoma spora (od 3 nedelje i više)ostavljajući za sobom jake ožiljke u slučaju spontanog zarastanja
  4. Opekotine četvrtog stepena = Subfascijalna opekotina – (Carbonisatio) – Karakteriše se potpunim ugljenisanjem tkiva. Ovakve opekotine prate izražena oštećenja: mišića, tetiva, krvnih sudova, nerava, kostiju i zglobova, bez obzira na njihovu lokalizaciju. Specifičnost ovih opekotina je i brzi razvoj sekundarnih promena u tkivima usled  otoka, progresivne tromboze u krvnim sudovima i oštećenja funkcija unutrašnjih organa. Zahtevaju hitno hirurško lečenje.

Pravilo devetke

Određivanje površine tela zahvaćenog opekotinom jedna je od vodećih stvari u proceni težine povrede, a mogućnost izračunavanja opečene površine je vrlo važna za lekare u raznim oblastima. Metode određivanja površine zahvaćene opekotinom standardizovana je u celom svetu i za tu namenu, koristi se  „pravilo devetke“ (A. Wallace, 1951.).

Površina tela podeljena je na segmente od kojih svaki sadrži oko devet posto ukupne površine tela. Kod dece, glava i vrat čine više od 21% od ukupne površine tela, pa je potrebno razmotriti da li je neophodno izvršiti ispravku, kod određenih područja pogođenih opekotinom, primenu „pravila devetke“. Površna opekotine veća od 10% (5% – u dece), ili više od 5% ako se radi o dubokim opekotinama, zahteva primenu infuzionih rastvora, bolničku negu i intenzivnu terapiju. Ukoliko je opečena površina veća utoliko je ozleda veća i smrtnost češća. Iskustvo je pokazalo da od opekotina sa preko 50% opečene površine tela nastupa smrt u 100% slučajeva. Prema tome, ozdravljenje je moguće samo pri ozledama čija površina zahvata nešto manje od 40% površine tela.

Lečenje

Lečenje opekotina je dugotrajno i složeno, a ishod često neizvestan, sa brojnim funkcionalnim, estetskim i psihičkim posledicama. Poseban problem predstavljaju teške opekotine koje imaju veliki medicinski, socijalni i ekonomski značaj. Kompleksnost lečenja proističe iz brojnih poremećaja koji nastaju kako na nivou opekotinskih rana, tako i na nivou sistemskih poremećaja. Zato terapija teških opekotina spada u grupu najtežih u kliničkoj medicini. Njihovo lečenje najčešće zahteva velike napore i multidisciplinarni pristup zdravstvenih radnika. Zato su ova lečenja veoma skupa a proces rehabilitacije i resocijacije dugotrajan i složen.

Proces lečenje teških opekotina prolazi kroz nekoliko faza:

1.Samopomoć, uzajamna pomoć i prva pomoć

  • Neutralisati dejstvo agensa koji je uzrokovao opekotinu a povređenog ukloniti sa mesta povređivanja
  • Opekotinu nekoliko minuta ispirati hladnom vodom. Kod hemijskih opekotina, ispiranje ima još veći značaj i treba da traje duže, 1 sat kod opekotina kiselinama, a 1−3 sata kod opekotina izazvanih bazama
  • Sa povređenog treba ukloniti odeću, obuću, nakit i svi predmete koji stežu, jer oni nakupljaju toplotu i pogoršavaju stepen oštećenja.
  • Ako je odeća jako slepljena za telo, ne treba nasilno da se skida
  • Povređene regije treba da se pokriju čistim čaršavom ili prvim zavojem za opekotine
  • Na rane ne treba stavljati nikakve tečnosti, masti ili kreme

skin-burns-graphic

2.Opšta medicinska pomoć

  • Pri prvom kontaktu sa povređenim, treba da se notiraju važni podaci o mehanizmu povređivanja (vrsta agensa, mesto i vreme povređivanja) i samom bolesniku (telesna masa, postojanje težih bolesti i slično)
  • Odredi ukupnu površinu opekotine
  • Radi redukcije gubitka tečnosti, kod većih opekotina, donji ekstremiteti se postavljaju u uzdignuti položaj, a ukoliko opekotina to dopušta u elevaciju treba da se postavi i glava i grudni koš
  • Kod većih opekotina potrebna je oksigenoterapija
  • Ukoliko se sumnja u inhalacionu povredu, treba blagovremeno da se uradi endotrahealna intubacija
  • Povređenom se daje i ostala simptomatske terapija i ukoliko je procenat opečene površine veći od 10% upućuje se na bolničko lečenje.

3.Specijalističko lečenje

  • Nadoknada tečnosti
  • Sprečavanje nastanka šoka
  • Borba protiv infekcije
  • Hirurška primarna i sekundarna obrada opekotina
  • Presađivanje kože i estetska hirurgija ožiljnog tkiva
  • Fizikalna terapija

 

Posted in Zdravstvena nega III - vaspitanje

Koža i njena građa

Koža predstavlja površinski, zaštitini omotač tela.

Koža prekriva celo telo i jedan je od najvećih sistema organa ljudskog organizma. Ukupna površina kože odraslog čoveka je između 1.5 i 2 kvadratna metra. Debljina kože je promenljiva i kreće se od 0.5 do 4 milimetra. Najtanja je na očnim kapcima, a najdeblja je na dlanovima i petama. Koža se oko telesnih otvora transformiše u sluzokožu. Sluzokoža štiti pored telesnih otvora i organe za disanje i varenje. Ona je crvenkastoružičaste boje, jer je bolje prokrvljena od kože. Naziv je dobila po vlažnosti koja potiče od ćelija koje luče sluz.

Osnovne uloge kože su:

  • zaštitna – štiti telo od mehaničkih povreda, patogenih organizama (koža je nepropustljiva za viruse i bakterije kad je neoštećena), od UV Sunčevih zraka
  • održavanje stalnog sastava unutrašnje telesne sredine (homeostaza) tako što  sprečava gubitak vode i soli
  • učestvuje u procesima ekskrecije (izlučivanja) koji se vrše kožnim žlezdama
  • primanje spoljašnjih nadražaja pomoću brojnih čulnih organa koji su u njoj smešteni
  • termoregulaciona (održava stalnu telesnu temperaturu)

Građa kože:

  1. spoljašnji deo – pokožica (epidermis)
  2. unutrašnji deo – krzno (dermis)
  3. treći sloj čine masne ćelije – potkožno tkivo (hipodermis)

Pokožica (epidermis) se uvek sastoji od više slojeva epitelijalnih ćelija koje su zbijene jedna uz drugu i grade kompaktan sloj. Broj slojeva je različit na raznim mestima na telu, kao što je npr. kod čoveka broj slojeva veći na dlanovima i stopalima.

  • Površinski slojevi sastoje se iz sasvim spljoštenih ćelija, koje postepeno izumiru i zamenjuju se novim. U ćelijama gornjih slojeva pokožice dolazi do procesa orožnjavanja – ćelije se postepeno ispunjavaju rožnom materijom (keratinom) što dovodi do izumiranja tih ćelija. Tako se na samoj površini tela obrazuje sloj mrtvih ćelija – rožni sloj
  • Donji slojevi pokožice koji se nalaze uz krzno su aktivni u tokom celog života i svojim deobama obrazuju gornje slojeve ćelija. Oni predstavljaju  germinativni sloj.

Krzno ( dermis) je sastavljeno od rastresitog vezivnog tkiva u kome su dominantna kolagena vlakna utopljena u matriksu koji sadrži ćelije: fibroblaste, makrofage, limfocite, adipozne ćelije. Pored toga u krznu su smešteni: završeci krvnih i limfnih sudova, nervni završeci, razni čulni organi, mišićna vlakna.

Boja kože

Zavisi od tri faktora:

  • žućkaste nijanse ćelija epidermisa;
  • prozračnosti ćelija epidermisa, usled čega se provide krvni sudovi ispod njega, što daje ljubičaste tonove koži;
  • vrste i količine pigmenta melanina. Ćelije koje nose pigment (hromatofore) leže pretežno u krznu, ali ih ima i u epidermisu.

Kožne žlezde

Kod čoveka su razvijene znojne, lojne i mlečne žlezde.

  1. Znojne žlezde su smeštene duboko u krznu. Sa površinskim slojem kože povezane su vijugavom cevčicom i izlučuju znoj. Znoj je tečnost žućkaste boje i posebnog mirisa. Znojenjem se odstranjuju nepotrebne materije iz organizma. To je značajan mehanizam regulisanja telesne temperature (termoregulacija). Znoj, takođe, ima i zaštitnu ulogu, jer je kiseo i tako sprečava razvoj bakterija na površini kože. Kod čoveka se nalazi oko 2,5 miliona znojnih žlezda koje su najgušće raspoređene na dlanovima, tabanima, pod pazuhom i na čelu.
  2. Lojne žlezde proizvode mastan sekret koji se izlučuje pri korenu dlake i služi za njihovo podmazivanje i sprečava isušivanje i perutanje kože. Nema ih na golim delovima tela, osim na očnim kapcima i usnama.
  3. Mlečne žlezde su dobro razvijene samo kod žena

 

Prokrastinacija – Odlaganje obaveza

Poslovica kaže: „Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra.“

Ipak, sve češće smo svedoci obrnute situacije – „Sve što možeš danas, ti ostavi za sutra.“ Mnoštvo ljudi svakodnevno odlaže ili izbegava svoje obaveze. Izgovori i opravdanja su brojni, a rezultati izostaju.

Šta kaže psihologija?

Prokrastinacija (lat. procrastinatus) je oblik ljudskog ponašanja za koji je karakteristično odlaganje akcija, obaveza i zadataka za kasnije.

Ona podrazumeva filozofiju „ostavi za sutra“ praćenu iracionalnom idejom da će odložene obaveze sutradan biti manje neprijatne. U psihologiji se često pominje kao mehanizam pomoću kojeg se ljudi nose sa anksioznošću povezanom sa otpočinjanjem ili završavanjem posla.

Najčešći razlog za odlaganje obaveza, jeste strah od neuspeha. Ljudi se plaše da neće uspeti da ostvare željeni cilj, pa zato konstantno odlažu obaveze. Ponekad je i razlog to što imamo previsoka očekivanja, pa ne želimo nešto da započinjemo,osim ukoliko nismo u potpunosti sigurni da će sve ispasti tačno onako kako smo mi zamislili. Postoje i oni slučajevi u kojima pojedinci jednostavno ne žele da izvrše neki zadatak i zato ga odlažu u nedogled

Prokrastinacija može dovesti do stresa, gubitka lične produktivnosti, stvaranja krize i pojave negodovanja drugih zbog neispunjavanja odgovornosti i obaveza. Dok je prokrastinacija u određenoj meri sasvim uobičajena, ona postaje problem ako ugrožava normalno funkcionisanje individue. Hronična prokrastinacija može biti znak psihičkog ili fiziološkog poremećaja (može dovesti i do kliničke depresije).

 

Odlaganje obaveza u dečijem uzrastu

Nova istraživanja pokazuju da su deca, koja su sklona odlaganju obaveza mnogo kreativnija od ostalih, ali ispoljavaju i veći stepen buntovništva prema autoritetu (roditeljima na prvom mestu). Deca koja aktivno odlažu obaveze pokazuju određeni stepen samostalnosti, autonomije i samopouzdanja,  jer su svesna rizika koje nosi  pritisku u poslednji čas, ali se ipak svesno odlučuju na to. Neki psiholozi čak navode da to može da bude dobra stvar, jer stimuliše kreativnost i omogućava da se bavimo s više zadataka u isto vreme. 

I dok se „borite“ sa svojim kreativnim, samostalnim i buntovnim klincem (decom, učenicima, prijateljima…samim sobom) klikom na link možete pogledati priču u slici na temu prokrastinacije.

https://storybird.com/books/purf9w9xh7/?token=3y7zy94zfw

 

Posted in Zdravstvena nega III - vaspitanje

Multimedijalna prezentacija

Multimedija je bilo koja kombinacija:

  • Teksta
  • Grafike
  • Zvuka
  • Animacije
  • Videa

Multimedije karakteriše multimedijalni doživljaj, koji je višestruk, simultan i vrlo snažan. Ovakav doživljaj se objašnjava kao protok informacija između izvođača i publike. Pojam multimeije se susreće u svetu zabave (muzike, video i računarskih igrica…) ali i u telekomunikacijama, svetu računara, medicini (zdravstveno vaspitnom radu), nastavi…

Smatra se da je multimedija postala fenomen savremenog društva, koji možemo posmatrati kao papir, vazduh, elektromagnetsko polje, i putem kojih se prenose informacije, ali i kao sredstvo u procesu interakcije čoveka sa okruženjem. Ako se podaci, koji se unose u medi,j posmatraju kao energija koja ispunjava  prostor i vreme, onda  čovek taj „signal“ može da uoči svojim čulima. Danas su multimedijalne prezentacije sastavni deo života. Na to je uticao razvoj:
-Softvera
-Hardvera
-Personalnih računara
-Globalne računarske mreže (interneta)
Multimedija se stvara putem računara ili nekog drugog elektronskog uređaja.

Prednosti multimedijalne prezentacije

  • Veća zainteresovanost i aktivnost učesnika
  • Podstiče se kreativnost i istraživanje
  • Sadržaj se slikovito prikazuje, pa se lakše pamti
  • Učestvuje više čula u saznavanju
  • Sadržaj se iznosi pregledno i dinamično

Na sledećem linku možete pogledati odličnu multimedijalnu prezentaciju o ćelijama u ljudskom organizmu. Spoj  grafike, muzike i animacije uvodi vas u jedan neverovatan mikroskopski svet.

Uživajte  https://www.youtube.com/watch?v=gFuEo2ccTPA

Posted in Zdravstvena nega III - vaspitanje

Plakat kao zdravstveno vaspitno sredstvo

Plakat je saopštenje za javnost velikog formata. Predstavlja pisano, crtano, grafički uređeno i umnoženo obaveštenje, istaknuto na javnim mestima.

Plakat, danas možemo posmatrati kao deo svakodnevnice, kao umetničko delo a i kao didaktičko-metodičko sredstvo u nastavi koje se koristi u svrhe prezentovanja određenih sadržaja. Osnovna namena svakog plakata je prenos informacija različitog karaktera, tako da poruka plakata mora biti jasna, razumljiva i lako čitljiva.

Plakat predstavlja  omiljeno sredstvo zdravstvene, ekonomske i političke propagande, a naročito je pogodan za reklamiranje proizvoda široke potrošnje. Plakat doprinosi sticanju popularnosti, pa je kao takav, svakodnevni dodatak novinskoj, radio i internet propagandi.

Ističe se na javnom mestu u cilju:

  • zdravstveno vaspitnog prosvećivanja
  • reklame nekog proizvoda ili usluge
  • najave priredbe ili neke mere koje će se preduzeti
  • propaganda političke poruke, partije

Poruka plakata se mora jasno uočiti, lako shvatiti i a sama poruka odmah razumeti. To znači da plakat treba da bude iskristalisana poruka, sažeta u jednu likovno-propagandnu ideju, koja se brzo zapaža, razume i pamti. Funkcija plakata je da već na prvi pogled ukaže prolazniku na sadržaj poruke. Plakati su zbog toga oblikovani upadljivo i koriste tipografiju i slikovni materijal tako da željeni iskaz bude uočljiv jasno i razgovetno. Plakatu je sličan poster koji se međutim koristi u većini slučajeva u privatnoj sferi kao dekoracija.

Istorijski razvoj

Kao medijum širokog delovanja razvoj plakata je tesno povezan sa nastankom različitih postupaka štamparske tehnike. Tako su prvi plakati sa slikama slično lecima  nastali pri kraju 15. veka kada su na raspolaganju stajali drvorez i štampanje knjiga kao raspoložive tehnike umnožavanja. Do 19. veka bio je preovlađujući pisani plakat koji je urađen jedino sredstvima kao što su pisana slova, podvlačenje, razmaknuta, podebljana slova i slično. I danas su plakati koji koriste samo slova uobičajni i efektni. Ali pronalaskom litografije krajem 18. veka stvoren je postupak kojim su slike mogle jednostavno da se integrišu tako da se sve više širio plakat sa slikom.

Praksa da umetnici i primenjeni grafičari oblikuju plakat započela je međutim tek 1860-ih godina kada je u Parizu Žil Šere počeo da koristi litograiju u oblikovanju plakata i pravio dekorativne reklamne plakate na primer za operete u velikim tiražima. Od 1866. proizvodio je otiske u tri boje. Naročito se slikar i grafičar Anri de Tuluz-Lotrek isticao u vremenu koje je usledilo kreacijama koje je stvarao za tačke u Mulen ružu kao i za pojedinačne izvođače i igračice.

Glavne karakteristike dobrog plakata:

  1. Sastoji od slova i slike
  2. Ističe se na javnom mestu
  3. Mora biti atraktivan kako bi skrenuo pažnju (veličina, žive boje, upečatljive fotografije, slike)
  4. Štampa se samo sa jedne strane papira
  5. Željena poruka mora da bude jasno uočljiva
  6. Jednostavan za transport i postavljanje

Dobar plakat:

  • Skreće pažnju
  • Informiše
  • Upozorava
  • Podseća

Plakat kao zdravstveno vaspitno sredstvo

Zdravstveno vaspitna sredstva delimo na:

I.OČIGLEDNA zdravstveno vaspitna sredstva

  1. Zdravstvene izložbe
  2. Slike
    – Pokretne (film, kompjuter…)
    – Nepokretne (fotografija, crtež, pano…)
  3. Štampana srestva (plakat, letak, knjiga…)
  4. Prenošenje žive reči

II.Sredstva MASOVNIH INFORMACIJA

III.SAVREMENA zdravstveno vaspitna sredstva

Glavne karakteristike jednog štampanog vaspitnog sredstva su:

  1. Očigledna = vizuelna sredstva
  2. Obuhvataju:štampani materijal i radove
  3. Najbrojnija
  4. Najčešće u upotrebi
  5. Puno znanja i truda treba uložiti u njihovu izradu
Priprema za izradu plakata se sastoji u sledećim koracima:
1. Određivanje autora ili grupe autora (timski rad) za izradu plakata
2.Prikupljanje i sortiranje materijala na zadanu temu
3.Odabir suštinskih, ključnih elemenata za sadržaj plakata
4.Određivanje skice izgleda plakata-strukture

Kako napraviti plakat sa zdravstveno vaspitnom temom, dalje možete  pogledati klikom na link Izrada plakata – rad u grupi

Još jednom da ponovimo, u kratkim crtama, kako se pripremamo za pravljenje plakata. Pogledajte prezentaciju u vidu stripa https://www.pixton.com/comic-strip/kqzvvuv4

 

Svetski dan mentalnog zdravlja

Svake godine se Svetski dan mentalnog zdravlja obeležava 10. oktobra na inicijativu Svetske federacije za mentalno zdravlje i uz podršku Svetske zdravstvene organizacije, a u partnerstvu sa ministarstvima zdravlja i organizacijama civilnog društva širom sveta.
Širom sveta, hiljadama ljudi sa nekim poremećajem mentalnog zdravlja su narušena ljudska prava. Oni ne samo da su diskriminisani, isključeni i marginalizovani, već su i predmet emocionalnog i fizičkog zlostavljanja kako u ustanovama koje se bave zaštitom mentalnog zdravlja tako i u lokalnoj zajednici.

Procenjuje se da danas oko 450 miliona ljudi pati od mentalnih poremećaja i poremećaja ponašanja ili od psihosocijalnih problema, kao što su oni vezani za zloupotrebu alkohola ili droga. Mnogi od njih pate tiho i sami, isključeni iz svojih porodica i socijalnog okruženja.
Depresivni poremećaji smatraju se jednim od najvećih javnozdravstvenih problema. Razlozi leže u činjenici da je depresija najčešći mentalni poremećaj u opštoj populaciji: u najvećem broju slučajeva (67%) depresije su hroničnog toka, značajno narušavaju kvalitet života i relativno često završavaju se samoubistvom.