Advertisements
Posted in Некатегоризовано

Svetski Dan Planete Zemlje – 22. april

Dan planete Zemlje, obeležava se svake godine širom sveta različitim manifestacijama i akcijama. One imaju za cilj da skrenu pažnju javnosti na značaj očuvanja životne sredine i da dovedu do promene ekološke svesti. Prvi put je obeležan 22. aprila 1970. godine u SAD-u. Ovaj datum je službeno i prihvaćen kao Dan planete na Konferenciji Ujedinjenih nacija o životnoj sredini 1992. god. u Rio de Žaneiru. Na toj Konferenciji je prisustvovao veliki broj predstavnika vlada, kada je i usaglašen dugoročni program za promociju održivog razvojaplanete Zemlje.

Ekološki problemi na našoj planeti danas su mnogo veći nego pre 41 godinu kada je počelo obeležavanje ovog dana. Ako čovek ne posveti potrebnu pažnju očuvanju i zaštiti životne sredine i održivog razvoja, ako i dalje nastavi sa neodgovornim ponašanjem, doći će u situaciji da se zatrpa i uguši u sopstvenim otpadnim materijama. S jedna strane sve veće količine otpada u životnoj sredini, a s druge strane neracionalno korišćenje prirodnih bogatstava prete da ljudski rod doživi samouništenje.

Povećanje broja stanovnika na Zemlji i industrijalizacija dovele su do zagađenja vazduha, zemlje i vode. Sve veći problem su i nehigijenske divlje deponije. Poslednjih stotinak godina planeta Zemlja doživela je veće zagađenje nego milionima godina unazad. Neodgovorno ljudsko ponašanje dovelo je do klimatskih promena, do efekta staklene bašte, do globalnog zagrevanja, do nestajanja mnogih biljnih i životinjskih vrsta sa lica Zemlje.

 

Pogledajte prošlogodišnji govor glumca Harison Forda na „Global Climate Action Summit“ o problemu zagađenja zemlje i njenom postepenom uništenju https://www.youtube.com/watch?v=99AwWQ-M2_M

Posted in Zdravstvena nega II

Krvne grupe

Formulacija „Krvna grupa“ podrazumeva opis karakteristika crvenih krvnih zrnaca kod osoba. Dve najvažnije klasifikacije su ABO i Rh faktor.

Krv se deli na 4 krvne grupe,u zavisnosti da li u eritrocitima postoje određeni proteini.To su grupe:

A – Hemijske analize su dokazale da nosioci krvne grupe A imaju u membranama eritrocita specifičan protein aglutinogen A (antigen A) i aglutinin anti B

B – Krv krvne grupe B sadrži aglutinogen B na eritrocitima i aglutinin anti A

AB – Krv krvne grupe AB sadrži oba proteina, a aglutinin ne sadrži

O (nulta) – Krv nulte krvne grupe ne sadrži ni jedan od ta dva proteina, ali sadrži aglutinin anti A i anti B

Posledica ove pojave je ta da krv krvne grupe O ne može da prima krv krvnih grupa A,B i AB nego samo svoje krvne grupe,a nosilac krvne grupe AB ne može da daje krv krvnim grupama A,B i O,jer one ne poseduju oba proteina.Stoga,za O grupu se kaže da je univerzalni davalac(zato što krv bilo koje krvne grupe može da primi krv O grupe),a za grupu AB se kaže da je univerzalni primalac. Kad se krv krvne grupe A da nekom ko nema taj protein, ali zato u krvnoj plazmi ima istorodno antitelo (aglutinin anti-A) doći će do aglutinacije (slepljivanja eritrocita)

Rh faktor

Pored podele na ABO grupe, postoji i rezus faktor (Rh faktor), koji je dobio naziv po Rezus majmunu kod koga je i prvi put otkriven. Svi ljudi se dele na:

Rh+ (rh pozitivne) – stvaraju rezus protein

Rh (rh negativne) – ne stvaraju.

Pri transfuziji, pored ABO grupa, pazi se i na ovaj faktor. Tako da je O krvna grupa najuniverzalniji davalac jer, pored toga što ne sadrži ni jedan od dva aglutinogena, ona ne sadrži ni rezus protein. Shodno tome, AB+ krvna grupa je najuniverzalniji primalac, jer sadrži sva tri proteina.

Kod trudnoće, Rh faktor se nasleđuje. Ako je majka Rh, postoji šansa od 50% do 100% da će dete biti Rh+ (pod uslovom da je otac Rh+). Tokom porođaja, fetusna krv može da dođe u kontakt sa krvlju iz placente i kada reaguju, može da se pokrene stvaranje imunog odgovora kod majke. Majka će posle porođaja neminovno stvoriti antitela i trajno će doći do promene imuniteta. Ovakva situacija se sada medicinski rešava.

Određivanje krvne grupe i Rh faktora spada u hematološke analize. Vrši se pre davanja transfuzije krvi (bez obzira koje su indikacije za njenu primenu), pre hirurških procedura, u cilju određivanja krvnog srodstva, pre ili tokom trudnoće u cilju određivanja rizika od nastanka Rh inkompatibilnosti sa plodom. Uzorak krvi se može uzeti iz vene na ruci, prsta ili pete (za decu).

Posted in Zdravstvena nega II

Koprokultura

Koprokultura je mikrobiološka pretraga uzorka stolice, sa ciljem identifikacije patogenih mikroorganizama, koje mogu da budu uzročnik učestalih stolica, odnosno dijareje (proliva). Test analize stolice na prisustvo bakterija, parazita ili gljivica koje uzrokuju infekciju na nivou gastrointestinalnog trakta.

Uzorak stolice se meša sa supstancom koja podstiče rast bakterija. Ukoliko se ne razvijaju test je negativan, a ukoliko dođe do razvoja bakterija test stolice je pozitivan, tada se rade dodatne analize kao što je antibiogram pomoću kojih ćemo posle moći da dobijemo odgovarajuću terapiju. U zavisnosti od simptoma i toka bolesti može biti potreban jedan uzorak stolice ili nekoliko uzoraka (najčešće 3 uzorka) u periodu od par dana.

Indikacije za koprokulturu: 

  • obilne dijareje
  • prekomerni gasovi u abdomen, nadutost
  • pronalaženja uzroka učestale mučnine, povraćanja, gubitka apetita
  • abdominalni bol i grčevi uz povišenu temperaturu
  • prisustvo krvi u stolici

Uzročnici dijareje mogu biti:

  1. Bakterije (Salmonellae, Shigellae, Campilobacter jejuni, Yersinia enterocolitica, itd.)
  2. Virusi (Rotavirusi, Enterovirusi)
  3. Gljivice (Candida albicans)
  4. Paraziti (Lamblia intestinalis, Trichuris trichiura)
  5. Razni neinfektivni uzroci poput metaboličkih poremećaja, neinfektivne upale creva…

Koprokulturom mogu da se identifikuju patogene bakterije, a pregledom stolice na parazite i protozoe može da se utvrdi (ili ne) njihovo prisustvo.

Kako se pripremiti?

Za ovaj test nije potrebna nikakva posebna priprema. Napomenuti doktoru ukoliko ste skoro uzimali antibiotike i druge lekove, kao i ukoliko ste bili podvrgnuti radiološkim snimanjima  sa kontrastom.

Kako se radi uzimanje uzorka za koprokulturu?

Uzorak se uglavnom može uzeti kod kuće pa zatim odneti u laboratoriju na dalju analizu. Ali veoma je važno pridržavati se određenih pravila, kako se nebi kontaminirao uzaorak. Pratite sledeće korake za svaki uzorak:

  • Pre uzimanja uzorka stolice neophodno je urinirati kako urin ne bi dospeo u uzorak;
  • Koristite rukavice prilikom prikupljanja uzorka; obavezno operite ruke pre i nakon procedure;
  • Ispraznite creva u suvu plastičnu posudu van wc šolje ili specijalan dodatak koji se postavlja na wc šolju (nikako ne uzimati uzorak iz wc šolje!) 
  • Zatim uzorak stolice prebacite u posudu u kojoj ćete ga odneti u laboratoriju.
  • Ne mešati uzorak sa toalet papirom, sapunom, maramicama.
  • Moguće je uzeti uzorak čvrste ili tečne stolice.
  • Nakon prebacivanja uzorka neophodno je zatvoriti posudu i u što kraćem roku odneti uzorak u laboratoriju.
  • Prilikom uzimanja uzorka ne postoji nikakav rizik.
  • Vrlo je bitno oprati ruke sapunom i vodom nakon uzimanja uzorka.

Šta utiče na tačnost rezultata?

  • Nedavna primena antibiotika, laksativa ili terapije za opstipaciju (pre testa)
  • Nedavno rađena radiološka procedura sa kontrastnim sredstvima
  • Kontaminacija uzorka stolice
  • Nedovoljna količina uzorka
  • Kasno donošenje uzorka u laboratoriju

Na rezultate koprokulture najčešće se čeka 2-3 dana.

Test na okultno krvarenje ( krv u stolici )

Nema nikakvih ograničenja u ishrani u toku priprema za analizu . Nekoliko dana pre testiranja ne preporučuje se uzimanje alkohola kao i lekova koji mogu dovesti do krvarenja u digestivnom traktu i pojave krvi u stolici ( aspirin, indometacin, fenilbutazon i dr. ). Uzorak uzeti kao za koprokulturu.

Posted in Zdravstvena nega II

Urinokultura

Urinokultura je test koji se koristi za utvrđivanje prisustva bakterija u urinu a omogućava i njihovu identifikaciju. Spada u grupu mikrobioloških (bakterioloških) laboratorijskih ispitivanja, jer se uzurak zasejava na hranjivu podlogu. Rezultati se očitavaju mikriskopski.

Prisustvo bakterija u urinu, ukazuje na urinarnu infekciju čiji su simptomi:

  • otežano, učestalo mokrenje,
  • bol i peckanje pri mokrenju, 
  • povišena telesna temperatura i
  • zamućen izgled urina (normalno je on bistar)

U slučaju težih infekcija može se javiti i povraćanje, opšta slabost i malaksalost, gubitak telesne mase. Urinarne infekcije se češće dešavaju kod žena nego kod mušaraca, što je posledica prvenstveno anatomije urogenitalnog trakta. Bakterije ulaze u urinarni trakt preko mokraćne cevi, a ženska uretra je kraća i mnogo bliža anusu, te je bakterijama koje naseljavaju creva znatno lakše da dospeju do uretre i izazovu infekciju.

Urinokultura – uputstvo za uzimanje uzorka urina

Za bakteriološku pretragu urina uzima se srednji mlaz prvog jutarnjeg urina. Prethodno obaviti detaljnu jutarnju higijenu sapunom i vodom ,kožu osušiti papirnim ubrusom .

Prvi jutarnji urin je urin izmokren odmah nakon celonoćnog spavanja, neposredno pre doručka ili drugih aktivnosti. Preporučuje se da bude izmokren nakon 8 časovnog ležanja i ne manje od 4 sata zadržan u mokraćnoj bešici (ako je mokraćna bešika pražnjena ranije tokom noći)

Urin srednjeg mlaza predstavlja srednji (drugi) deo izmokrenog urina. Prvi deo se odbacuje budući da je uvek kontaminiran fiziološkom florom uretre (tj. bakterijama koje se nalaze na početku mokraćne cevi i na spoljnom delu polnog organa)

Nakon uzimanja uzorka posudicu pažljivo zatvoriti pazeći da se rukama ne kontaminira unutrašnjost posudice i čep. Uzorak ne sme duže od 2 sata ostati na sobnoj temperaturi. Ako se za to vreme ne može stići do laboratorije, može se 24 sata čuvati na +4°C (tj. u frižideru ili na hladnom mestu)

Ukoliko koristite urikult (gotove podloge), potrebno je prvo napuniti posudu urinom, zatim uroniti hranljive podloge u urin 3 – 5 sekundi , odliti sav urin iz posude , pa vratiti podloge u bočicu i zatvoriti je. Kod male dece i beba takođe treba obaviti higijenu spoljnih genitalija , zatim pričvrstiti kesicu koja može da se nabavi u apoteci . Kesicu nakon uriniranja pažljivo zatvoriti i doneti u laboratoriju . Urinokulturu bi trebalo raditi pre antibiotske terapije .Ukoliko ste započeli sa nekom terapijom ( uroantiseptik, antibiotik ) pre davanja urina na pregled, obavezno napomenite laboratorijskom tehničaru prilikom predaje materijala na analizu . Ukoliko ste alergični na neki antibiotik ili ste trudnica ,takođe napomenite laboratorijskom tehničaru prilikom predaje materijala na analizu .

Osim na ovaj način, uzorak se može uzeti i iz katetera ili direktno iz mokraćne bešike njenom punkcijom, ali ovakve metode sprovode isključivo zdravstvena lica.

 

Tumačenje rezultata

Rezultati testa su poznati nakon nekoliko dana jer je toliko vremena potrebno bakterijskim kolonijama da se razviju i porastu, a urin se zatim pregleda uz pomoć mikroskopa. Rezultat može biti pozitivan ili negativan i ukoliko je pozitivan, moguće je identifikovati vrstu mikroorganizama. Takođe, ukoliko je rezultat pozitivan, lekar je dužan da prepiše određene antibiotike. Bakterija koja  u današnje vreme najčešće izaziva urinarne infekcije je Escherichia coli, a odmah posle nje po učestalosti slede bakterije roda Staphylococcus, Proteus, Klebsiella. Čest izazivač je i Candida koja je svrstana u gljivice. Urinarne infekcije mogu nastati i kao posledica neke polno prenosive bolesti.

Pored urinokulture, ukoliko se sumnja na infekciju urinarnog trakta neophodno je uraditi i rutinski pregled urina.

Rutinski pregled urina je jedna od osnovnih laboratorijskih analiza. Svaki takav pregled sastoji se iz tri dela:

  1. Opis fizičkih i fizičko-hemijskih karakteristika mokraće: izgled, boja, miris, reakcija i specifična težina
  2. Hemijska analiza: analize na proteine, šećer, ketonska tela, urobilinogen, bilirubin i nitrite
  3. Pregled mokraćnog sedimenta tj. mikroskopski pregled taloga koji se dobije nakon što se mokraća centrifugira

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Rubeola – Crvenka

Rubeola ili crvenka (lat. rubeolus) je akutna kapljična zarazna bolest iz grupe osipnih groznica, izazvana virusom rubeole, koja se karakteriše blagim opštim simptomima, ospom u obliku svetlocrvenih nepravilnih mrlja i uvećanjem limfnih čvorova (uglavnom na vratu ili iza ušnih školjki).

Etiologija

Rubela virus (lat. Rubella) je filtrabilni virus koji spada u rod Rubivirusa, iz familije Togaviridae. Pripada RNK virusima. Neotporan je na boravak u spoljašnjoj sredini i hemijska sredstva ga veoma brzo inaktivišu. Virus rubeole, kada se jednom unese u organizam, uspostavlja lokalizovanu infekciju na mestu inokulacije najčešće u respiratornom epitelu, posle čega infekcija virusom zahvata regionalne limfne čvorove i endotelne ćelije, što dovodi do viremije i daljeg širenja virusa na udaljene organe.

Vogralikov lanac

  1. Izvor infekcije – oboleo čovek ili dete
  2. Put širenja – putem kapljica, kijanjem, kašljanjem ili govorom
  3. Ulazno mesto – sluzokoža respiratornog trakta
Bolest je sezonskog karaktera i najčešće se javlja zimi ili na početku proleća. Rubeola podjednako napada osobe muškog i ženskog pola svih rasa. Pre uvođenja vakcinacije, najveća učestalost je bila kod dece uzrasta 5-14 godina. Međutim, danas se najčešće javlja kod adolescenata i mladih osoba.

Virus rubela ima teratogeno dejstvo na plod čoveka. Rubeola virus može na plodu trudnice ispoljiti teratogeni proces, koji najverovatnije počinje u toku viremije majke kada infekcija preko posteljice počinje proces širenja virusa po tkivima fetusa. 

Mortalitet/Morbiditet

Infekcija kod zdrave dece ili mladih  osoba obično je blagog karaktera i bez ikakvih posledica. Najčešće komplikacije su artropatije prstiju, zglobova, kolena koje mogu da traju godinu dana ili više. Trombocitopenija sa purpurom i krvarenje je retka komplikacija rubeole.

Sindrom rubeolarne embrijopatije karakterišu malformacije više organskih sistema, uključujući CNS, srce, oko, i skeletni sistem. Novorođenčad sa urođenom rubeolarnim sindromom koja prežive porođaj u odraslom dobu mogu biti opterećena autoimunim poremećajima i disgamaglobulinemijom. Oštećenje ploda je najčešće kada dođe do infekcije majke u prvih 2 meseca trudnoće, mada rizik od infekcije postoji i do 5 meseca.

Klinička slika

Klinička slika rubeole manifesdtuje se tek nakon inkubacije. Period inkubacije kod rubeole traje od 14 do 23 dana (najčešće 16 do 18), retko kraće ili duže. Kliničku sliku karakterišu tri stadijuma:

Prodromalni period

Ovaj period bolesti kod starije dece, adolescenata i odraslih može se pojaviti do pet dana pre pojave ospe, i sličan je simptomima gripa ili blažim simptomima boginja. Stadijum  karakterišu sledećim znacima i simptomima:

  • Opšta slabost i malksalost
  • Groznica, praćena subfebrilnom temperaturom
  • Anoreksija
  • Glavobolja
  • Blaži oblik konjunktivitisa
  • Rinoreja (curenje nosa), kijanje i kašalj
  • Pojava enenatema na vidljivim sluzokožama, u vidu ružičastih mrlja ili tačkastog krvarenja na sluzokoži mekog nepca.

Eruptivni period

Ovaj period bolesti karakteriše pojava osipa koji se razvija u roku od 1-5 dana od pojave simptoma, koji počinje od lica i čela i širi se na trup i udove. Osip može biti praćen svrabom i obično se povlači nakon 3 dana bez ikakvih rezidua.

U ovom stadijumu bolest karakteriše i pojava otoka limfnih čvorova (važan dijagnostički znak), u potiljačnom delu glave i vratu (iza ušnih školjki).

Stadijum regresije

Polako povlačenje svih simptoma uključujući i ospu

Terapija

Kako za rubeolu ne postoje specifični antivirusni lekovi, ona se uglavom leči primenom simptomatske terapije koja treba da obezbedi:

  • Normalizaciju telesne temperature, primenom antipiretika kod visokofebrilnih bolesnika
  • Dobru hidraciju, nadoknadu tečnosti i minirala, koje bolesnik može da gubi dijarejom ili povraćanjem. Intravenska rehidracija, kod nekih bolesnika, ponekad može biti neophodna
  • Vitaminsku suplementaciju, posebno kod dece i bolesnika sa kliničkim znacima avitaminoze

Skrobne kupke i antihistaminici mogu biti od koristi kod odraslih bolesnika sa jednostavanim oblikom rubeole i izraženim svrabom. U komplikovanim slučajevima, osnovno lečenje može se dopuniti;

  • Primenom nesteroidnih antiinflamatornih lekova (NSAIL) a izuzetno retko i kortikosteroida, pored strogog mirovanja, kod teškog oblika artritisa u rubeoli.
  • Primena infuzionih rastvora u cilju obezbeđivanja adekvatnog unos tečnosti i elektrolita neophodna je kod bolesnika sa encefalitisom
  • Trombocitopenija (koje je u rubeoli obično ograničena i lakša) ne zahteva lečenje. Ali ako je ona teška, primenjuje se intravenska terapija imunoglobulinima (IVIG). Kortikosteroidi se nisu pokazali od koristi, a splenektomija nije indikovana.

Lečenje kongenitalnog rubeola sindroma

I u ovom obliku rubeola lečenje je simptomatsko uz neprestani skrining vida i sluha novorođenčadi.

  • Kada pregledom očiju oftalmolog utvrdi zamagljenja rožnjače, kataraktu ili retinopatiju preduzima se adekvatno lečenje očiju.
  • Beba sa urođenim rubeola sindromom i razvijenim respiratornim distresom, zahteva lečenje u odeljenju za intenzivnu negu.
  • Beba sa hepatosplenomegalijom ne zahteva poseban oblik lečenja ali mora biti pod stalnim kliničkim monitoringom, a bebe sa hiperbilirubinemijom mogu zahtevati fototerapiju ili zamenu krvi (transfuziju) kako bi se sprečila enormna hiperbilirubinemija i pojava teškog ikterusa (žutice).
  • Kod težeg hemoragičnog sindroma i trombocitopenije mogu se primeniti imunoglobulini (IVIG). Primena kortikosteroida je ograničena (sam za određene slučajeve).
  • Kod odojčadi koja u toku rubeole ispolje manifestna oštećenje srca, treba pažljivo pratiti znake kongestivne srčane insuficijencije. Ehokardiografija mora biti od suštinskog značaja za dijagnozu i dalje peaćenje uočene srčane mane.
  • Kontaktna izolacija obavezna je kod pacijente sa urođenom rubeolom u ​​toku hospitalizacije, jer su bebe zaražene na rođenju i obično infektivne do starosti od 1 godine, osim ako su rezulatati nalaza kulture virusa negativni.

20. novembar – Svetski dan deteta

Svetski dan deteta  je događaj koji se slavi 20. novembra. Ustanovljen je od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1954. godine sa ciljem da se u svim državama slavi istog dana. Osmišljen je da promoviše međusobnu interakciju i razumevanje među decom i dobrobit dece u svetu. Ovaj dan se obeležava i da bi se skrenula pažnja javnosti na obaveze društva prema deci, kao i na aktuelne probleme sa kojima se deca suočavaju.

Dečja prava su izraz priznanja međunarodne zajednice o postojanju posebnih potreba dece. Ona su utvrđena Konvencijom o pravima deteta usvojenom od Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 1989. godine. Konvencija predviđa četiri kategorije prava: obezbeđenje, zaštitu, participaciju i prevenciju. Obezbeđenje sadrži prava na život i razvoj, ime i državljanstvo, pravo da dete zna ko su mu roditelji i da se staraju o njemu. U ovom delu Konvencija nedvosmisleno potvrđuje da je najbolji interes deteta da ga odgajaju njegovi roditelji, a da država ima obavezu da im u tome pomogne. Kategorija zaštite podrazumeva pravo na zaštitu od svake fizičke, seksualne, psihološke eksploatacije deteta. Kategorija participacije sadrži građanska prava i slobode deteta kao aktivnog učesnika u skladu sa njegovim godinama i zrelošću. Konvencija posebno naglašava pravo deteta da se čuje njegovo mišljenje o svim pitanjima koje ga se tiču.

Osnovni principi Konvencije su:

  • pravo na život, opstanak i razvoj,
  • najbolji interes deteta,
  • pravo na participaciju
  • pravo na nediskriminaciju

 

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

MMR vakcina

Vakcina MMR je skraćenica za vakcinu protiv 3 izuzetno zarazne, prvenstveno dečije bolesti:

  1. Malih boginja (Morbili ili Measles)
  2. Zaušaka (Mumps)
  3. Crvenke  (Rubeola ili Rubella)

Često je obeležena i kao MPR, od latinskih naziva tih bolesti (morbili, parotitis, rubeola).

Vakcina sadrži atenuisane viruse ovih visoko zaraznih bolesti.

  • Male boginje su dečija bolest iz grupe osipnih groznica,  rasprostranjena širom sveta. Vakcina protiv njih je dovela do smanjenja stopa oboljenja, invaliditeta i smrtnosti zbog ove bolesti,  koje su bile veoma visoke.
  • Zauške su isto bolest dečijeg uzrasta, ali ako nije preležana u tom periodu, u kasnijim uzrastu može da dovede do mnogobrojnih komplikacija kao što je na primer upala semenih kanalića kod muškaraca i sterilitet.
  • Opasnost od rubeole je pogotovo velika ako od nje oboli trudnica jer to direktno utiče na plod i razvoj kongenitalne rubeole i smrti ploda.

Imunizacija protiv ovih bolesti je zakonski propisana i uvrštena u Kalendar imunizacije.

  • Vakcinacija se sprovodi po navršenih 12 meseci deteta, a najkasnije do navršenih 15 meseci života.
  • Revakcinacija MMR vakcinom se sprovodi jednom dozom do navršenih 7 godina, odnosno do polaska deteta u osnovnu školu.

Ako iz bilo kojih razloga (sem trajnih kontraindikacija) vakcina nije primljena u tom uzrastu, vakcinacija se može sprovesti do navršenih 14. godina.

Kalendar imunizacije se razlikuje od zemlje do zemlje, u sledećoj tabeli možete videti infektivne bolesti koje ulaze u obavezan vid imunizacije po standardima SZO

Način primene:

Vakcina se daje subkutano ili intramuskularno u dozi od 0,5ml, u deltoidni mišić (mišić ramena).

Kontraindikacije za primenu vakcine

Dete koje ima neku akutnu bolest, febrilno stanje, alergijsku reakciju na neku od komponenti vakcine, ne može dobiti nijednu vakcinu, pa ni MMR. Ukoliko je dete posle prve doze MMR vakcine imalo težu neželjenu reakciju, davanje druge doze vakcine (u sedmoj godini) razmatra se i/ili daje se uz oprez. Međutim, osim anafilaksije, u prve dve navedene kontraindikacije dete bi trebalo vakcinisati odmah po ozdravljenju. Pošto je MMR vakcina živa vakcina, deca koja imaju neko od prolaznih ili trajnih imunodeficijentnih stanja, takođe ne mogu biti vakcinisana ovom vakcinom.

Neželjena dejstva:

Neželjene reakcije na komponente vakcine su retke ali se mogu javiti:

  1. Lokalno, na mestu uboda – povišena temperatura, bol i otok, ograničena pokretljivost ruke
  2. Opšte – povišena temperatura, opšta slabost, ospa, malaksalost, otok žlezda

Najčešće se javljuju između 5. i 21. dana od primanja injekcije (najčešće 10. dan).

S obzirom da dve komponente od tri u sastavu vakcine, kultivišu na kulturama ćelija embriona pileta, pedijatri su preporučivali da se u detetovu ishranu obavezno uvede belance pre primanja ove vakcine. Današnje vakcine sadrže daleko manje količine jaja i stoga to više nije neophodno (ipak, pre davanja bilo koje vakcine uvek se konsultujte sa svojim lekarom!).

MMR i autizam

MMR vakcina je za kratko vreme postala jedan od najvećih roditeljskih strahova. Briga da li će dete nakon nje postati autistično do te mere se raširila među roditeljima da je procenat vakcinisane dece u 2016. godini bio na minimumu 81 odsto, što je nedovoljno za kolektivni imunitet.

Ovome je u najvećoj meri doprineo antivakcinalni pokret, koji društvene mreže koristi za objavljivanje brojnih navodno stručnih radova u kojima se MMR vakcina dovodi u direktnu vezu s autizmom. Najviše joj se spori ”sumnjivi sastav i poreklo”, kao i ”sadržaj žive”.

U nedostatku čvrstih naučnih dokaza o pravim uzrocima pojave sve većeg broja autistične dece u svetu, a i zbog činjenice da se autizam najčešće klinički ispoljava i prepoznaje u drugoj godini života, odnosno u uzrastu deteta u kome je predviđena aplikacija MMR vakcine, često se ove dve stvari dovode u lažnu uzročno-posledičnu vezu. Nakon sveobuhvatnih ispitivanja na više miliona dece iz različitih delova sveta, primenom naučnog metoda, a ne puke deskripcije (”čula sam”, ”video sam”, ”pričao mi je” itd.), definitivno je odbačena mogućnost veze između MMR vakcine i autizma. Ne može se tvrditi da MMR izaziva autizam, ako se zna da je ovo oboljenje pet puta češće kod dečaka nego kod devojčica (a vakcinacija MMR se podjednako sprovodi kod oba pola). Iako još uvek nedovoljno dokazani, rezultati većine dosad objavljenih istraživanja ukazuju na to da uzroci autizma leže u poremećajima na nivou 200-400 različitih genskih lokusa, da su okidači za ove mutacije verovatno poreklom iz sredine (okruženja) deteta, a deluju na plod u prvim fazama njegovog razvoja (u obzir dolaze sredstva protiv insekata i korova, lekovi čija struktura liči na polne hormone, olovo, težak porođaj bez kiseonika).

Ranije optuživan tiomersal (derivat etil-žive koji se nakon vakcinacije ne zadržava u organizmu već se iz njega kompletno izbacuje putem stolice) takođe nema veze sa češćom pojavom autizma kod vakcinisanih. U prilog poslednjem navodu ide i podatak da je stopa autizma kod dece u Sjedinjenim Američkim Državama porasla nakon što je tiomersal, pod pritiskom javnosti, izbačen iz svih vakcina predviđenih za davanje u dečjem uzrastu.