Posted in Infektivne bolesti, Interna medicina sa negom III, Pedijatrija

Infekcije gornjih disajnih puteva kod dece

Akutne respiratorne infekcije (ARI) predstavljaju najčešće infekcije savremenog čoveka. Od ovih infekcija odrasli prosečno obole 3-5 puta godišnje, a deca još češe. Procenjuje se da dete u prve tri godine života ima prosečno 4-9 infekcija gornjih disajnih puteva godišnje. Učestalost opada kod starije dece. Prirodna otpornost organizma se sa snižavanjem temperature znatno smanjuje i time se povećava sklonost ka akutnim infekcijama disajnih puteva. Puna radna aktivnost, duži boravak u zatvorenim prostorijama sa nedovoljno svežeg vazduha – kancelarije, vrtići, škole, pozorišta, skupovi, prevozna sredstva i sl. doprinose većoj učestalosti oboljevanja.

Ipak, uprkos opšteprisutnom verovanju, izlaganje hladnoći i vetru (prehlada) nema bitnog uticaja na razbolevanje. Ova predrasuda često skreće pažnju sa pravih i najčešćih uzročnika – virusa, koji se prenose sa bolesne dece na zdravu kijanjem, kašljanjem ili dodirom.

Etiologija

Faktore koji utiču na pojavu infekcija gornjih disajnih puteva možemo podeliti u dve grupe:

  1. Endogeni faktori
    -nekompletno razvijeni i uži disajni putevi
    -urođene anomalije
    -primarno oboljenje (hemofilija, leukemija, anemija, srčane mane, šećerna bolest…)
  2. Egzogeni faktori
    -socijalno – ekonomski uslovi
    -aerozagađenja
    -mikroorganizmi (na prvom mestu virusi, zatim bakterije, retko gljivice,mikoplazme)

Od faktora vezanih za organizam deteta, najvažniji su:

  • Uzrast – deca mlađeg uzrasta su češće bolesna (u prve tri godine, respiratorne infekcije su ubedljivo najčešće bolesti kod ovih mališana).
  • Pol – dečaci mlađi od šest godina češće oboljevaju od ovih infekcija.
  • Stanje uhranjenosti – gojaznija deca su češće bolesna.
  • Atopija – deca sa atopijom (sklonost ka alergijama) češće oboljevaju.

Izazivači infekcije

Procenjuje se da više od 85% svih slučajeva infekcija gornjih disajnih puteva izaziva preko 200 različitih tipova virusa, od kojih su glavni izazivači: rinovirusi, koje po učestanosti prate adenovirusi, koronavirusi, virusi parainfluence, enterovirusi i hemofilus influence.

Oko 15% slučajeva ovih infekcija izazvaju bakterije, uključujući streptokoke, stafilokoke, pneumokoke

Virusne infekcije disajnih organa su najčešće akutne bolesti sa kojima se pedijatar svakodnevno susreće. Za ovakve infekcije nema specifičnog leka. Uz mirovanje, čaj i sirup za snižavanje povišene temperature, roditeljima se savetuje i mnogo strpljenja dok se imunitet malog bolesnika ne izbori sa infekcijom. Dete se leči kod kuće primenom antipiretika i analgetika, treba da pije dosta tečnosti, redovno da mu se čisti nos i pije sirup za olakšanje kašlja u zavisnosti od uzrasta i po preporuci pedijatra. Komplikacije ovih lakih virusnih infekcija su kod dece retke. Ipak, u slučaju produženog kašlja uz ponovnu pojavu povišene temperature, bolova u uhu ili čujnog, otežanog disanja kod odojčeta, dete treba odvesti na kontrolu.

U infekcije gornjih disajnih puteva spadaju

  1. Rinitis – “slinavica”
  2. Adenoiditis – upala trećeg krajnika
  3. Sinuzitis – upala sinusa (paranazalne šupljine)
  4. Tonzilitis – upala krajnika – Angina
  5. Faringitis – upala ždrela
  6. Otitis media – upala srednjeg uva

Klikom na link možete pogledati nastvak u vidu Power Point prezentacije, gde je posebno akcenat stavljen na Anginu i Zapaljenje srednjeg uva Nega dece sa infekcijom gornjih disajnih puteva

Posted in Infektivne bolesti

Korona virus

Svеtsка zdrаvstvеnа оrgаnizаciја (SZО) је dоbilа infоrmаciје о izbiјаnju еpidеmiје upаlе plućа nеpоznаtоg pоrекlа u grаdu Vuhаnu, u Кini, 31. dеcеmbrа 2019. gоdinе. Dana 10. marta SZO je proglasila globalnu pandemiju izazvanu Korona virusom.

Trenutnu statističku situaciju na svetskom nivou možete pogledati glikom na link https://gisanddata.maps.arcgis.com/apps/opsdashboard/index.html#/bda7594740fd40299423467b48e9ecf6

Hajde prvo da razjasnimo osnovne pojmove:

Infekcija ili zaraza podrazumeva prodiranje izazivača bolesti (mikroorganizama) i njihovo zadržavanje i razmnožavanje u organizmu domaćina (makroorganizma). Za širenje infekcije neophodan je Vogralikov lanac. Njegovo razumevanje je od presudnog značaja za zaustavljanje pojave epidemije ili pandemije.

Vogralikov lanac je slikovit prikaz u obliku zatvorenog lanca svih činioca i uslove neophodnih za pojavu i širenje zaraznih bolesti, kao i njihovu međusobnu povezanost i zavisnost. Vogralikov lanac ima sledećih pet karika:

  1. Izvor infekcije
  2. Putevi prenošenja uzročnika bolesti
  3. Ulazna vrata u organizam domaćina
  4. Dovoljna količina (doza)-virulencija mikroorganizama
  5. Dispozicija ili imunitet organizma domaćina

Virus (lat. virus – otrov) je najmanji infektivni agens, koji se replikuje samo unutar živih ćelija i drugih organizama.

Pandemija je epidemija zarazne bolesti koja se proširila na velikom prostoru – više kontinenata ili širom sveta. Specifični kriterijumi za proglašavanje pandemije nisu univerzalno definisani, ali postoje tri opšta: virus koji može da izazove bolest ili smrt, kontinuirano prenošenje virusa sa osobe na osobu i dokazi o širenju virusa po svetu.

Korona virus (CoV)

Spada u veliku porodicu virusa, koji izazivaju bolesti u rasponu od blage prehlade do težih respiratornih bolesti. U ovu grupu virusa spadaju i bliskoistočni respiratorni sindrom (MERS-CoV) i teški akutni respiratorni sindrom (SARS-CoV). Korona virus otkriven je u decemru 2019. god u Kini, izaziva respiratornu bolest poznatu kao COVID-19 (COrona VIrus DIsease 2019).

Koji su simptomi?

Osnovni simptomi infekcije korona virusom uključuju: respiratorne simptome poput

  1. povišenu telesnu temperaturu
  2. suv nadražajni kašalj (bez ispljuvka)
  3. ponekad malaksalost, opšta slabost i bol u mišićima

Nakon 5-6 dana, korona virus može da se spusti u donje disajne puteve (pluća) i tada se javlja kratak dah i otežano disanje kao simptom. U težim slučajevima infekcije, može doći do upale pluća, jakog akutnog respiratornog sindroma, a u pojedinim slučajevima dolazi do otkazivanje bubrega i smrti.

COVID-19 retko izaziva curenje i sekret iz nosa. Zapušen nos i/ili bolno grlo, bolovi u mišićima i glavobolja mogu se javiti ponekad (ovi simptomi su primećeni samo kod oko 5% pacijenata). Svi ovi simptomi kao i upaljeno grlo i kijanje, najčešći su simptomi prehlade i respiratornih infekcija izazvanih drugim virusima.

Kako se prenosi?

Virus CoV-2 prenosi se sa čoveka na čoveka kapljičnim putem, udisanjem kapljica koje je zaražena osoba izbacila kašljanjem ili kijanjem. Bliski kontakt obolelog sa ljudima u blizini, distanca manja od 2 metra, zagrljaji, poljupci, rukovanje, olakšavaju prenošenje virusa. Zadnja iskustva pokazuju da je moguće dobiti COVID-19 tako što ćete dodirnuti površinu ili predmet na kome je virus, a zatim dodirnuti sopstvena usta, nos ili eventualno oči, ali ovo se i dalje ne smatra glavnim načinom prenošenja. Period inkubacije (vreme od momente kada ste se zarazili do pojeve prvih simptoma) najčešče traje od 1 do 14 dana, a prosečno 5. Zabeleženi su retki slučajevi gde je inkubacioni period bio 24 dana.

Kako se zaštititi?

  • izbеgаvаjte коntакt sа оsоbаmа коje каšlju, кiјаju i imaju pоvišеnu tеmpеrаturu
  • izbеgаvаjte mаsоvna окupljаnjа i bоrаvка u prоstоru gdе sе nаlаzi vеći brој оsоbа
  • pneophodna je pојаčаnа higiјеnа ruкu (prаnjе vоdоm i sаpunоm nајmаnjе 20 sекundi, ili ако tо niје mоgućе, коrišćеnjе аlкоhоlnih gеlоvа zа dеzinfекciјu ruкu)
  • kаdа kаšljеtе ili kiјаtе pоkriјtе ustа i nоs papirnom maramicom i bacite je odmah u kantu za đubre, ako nemate papirnu maramicu, pоkriјtе ustа i nоs pоviјеnim lаktоm.
  • ne doditujte prstima oči, nos i usta
  • izbegavajte rukovanje, zagrljaje i ljubljenje
  • držitе sе nа оdstојаnju оd 2 mеtrа od sagovornika
  • provetravajte prostorije u kojima boravite.

Savet

  • Ukoliko dobijete povišenu temperaturu i imate smetnje sa disanjem (kratak dah, otežano disanje, suvi kašalj) ne idite na posao, samoizolujte se i pozovite lekara.
  • Odlоžite plаnirаnа putоvаnjа u svа pоdručја u kојimа sе rеgistruје intеnzivnа trаnsmisiја virusа

Pogledajte animirani ilustrovani prikaz, koji je uradila SZO, o Korona virusu, pojavi pandemije i koracima koje treba da preduzmete klikom na link https://www.youtube.com/watch?time_continue=3&v=mOV1aBVYKGA&feature=emb_logo

Koliko smo svesni (nesvesni!!) Corona virusa i da li preduzimamo mere zaštite? Fantastična ekipa iz „Marka Žvaka“ je pitala sugrađane i razgovarala sa Marijom Mihailović, molekularnim biologom, koja živi i radi u Milanu. Pogledajte klikom na link https://www.youtube.com/watch?v=CcWQDvpdI-A

 

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Rubeola – Crvenka

Rubeola ili crvenka (lat. rubeolus) je akutna kapljična zarazna bolest iz grupe osipnih groznica, izazvana virusom rubeole, koja se karakteriše blagim opštim simptomima, ospom u obliku svetlocrvenih nepravilnih mrlja i uvećanjem limfnih čvorova (uglavnom na vratu ili iza ušnih školjki).

Etiologija

Rubela virus (lat. Rubella) je filtrabilni virus koji spada u rod Rubivirusa, iz familije Togaviridae. Pripada RNK virusima. Neotporan je na boravak u spoljašnjoj sredini i hemijska sredstva ga veoma brzo inaktivišu. Virus rubeole, kada se jednom unese u organizam, uspostavlja lokalizovanu infekciju na mestu inokulacije najčešće u respiratornom epitelu, posle čega infekcija virusom zahvata regionalne limfne čvorove i endotelne ćelije, što dovodi do viremije i daljeg širenja virusa na udaljene organe.

Vogralikov lanac

  1. Izvor infekcije – oboleo čovek ili dete
  2. Put širenja – putem kapljica, kijanjem, kašljanjem ili govorom
  3. Ulazno mesto – sluzokoža respiratornog trakta
Bolest je sezonskog karaktera i najčešće se javlja zimi ili na početku proleća. Rubeola podjednako napada osobe muškog i ženskog pola svih rasa. Pre uvođenja vakcinacije, najveća učestalost je bila kod dece uzrasta 5-14 godina. Međutim, danas se najčešće javlja kod adolescenata i mladih osoba.

Virus rubela ima teratogeno dejstvo na plod čoveka. Rubeola virus može na plodu trudnice ispoljiti teratogeni proces, koji najverovatnije počinje u toku viremije majke kada infekcija preko posteljice počinje proces širenja virusa po tkivima fetusa. 

Mortalitet/Morbiditet

Infekcija kod zdrave dece ili mladih  osoba obično je blagog karaktera i bez ikakvih posledica. Najčešće komplikacije su artropatije prstiju, zglobova, kolena koje mogu da traju godinu dana ili više. Trombocitopenija sa purpurom i krvarenje je retka komplikacija rubeole.

Sindrom rubeolarne embrijopatije karakterišu malformacije više organskih sistema, uključujući CNS, srce, oko, i skeletni sistem. Novorođenčad sa urođenom rubeolarnim sindromom koja prežive porođaj u odraslom dobu mogu biti opterećena autoimunim poremećajima i disgamaglobulinemijom. Oštećenje ploda je najčešće kada dođe do infekcije majke u prvih 2 meseca trudnoće, mada rizik od infekcije postoji i do 5 meseca.

Klinička slika

Klinička slika rubeole manifesdtuje se tek nakon inkubacije. Period inkubacije kod rubeole traje od 14 do 23 dana (najčešće 16 do 18), retko kraće ili duže. Kliničku sliku karakterišu tri stadijuma:

Prodromalni period

Ovaj period bolesti kod starije dece, adolescenata i odraslih može se pojaviti do pet dana pre pojave ospe, i sličan je simptomima gripa ili blažim simptomima boginja. Stadijum  karakterišu sledećim znacima i simptomima:

  • Opšta slabost i malksalost
  • Groznica, praćena subfebrilnom temperaturom
  • Anoreksija
  • Glavobolja
  • Blaži oblik konjunktivitisa
  • Rinoreja (curenje nosa), kijanje i kašalj
  • Pojava enenatema na vidljivim sluzokožama, u vidu ružičastih mrlja ili tačkastog krvarenja na sluzokoži mekog nepca.

Eruptivni period

Ovaj period bolesti karakteriše pojava osipa koji se razvija u roku od 1-5 dana od pojave simptoma, koji počinje od lica i čela i širi se na trup i udove. Osip može biti praćen svrabom i obično se povlači nakon 3 dana bez ikakvih rezidua.

U ovom stadijumu bolest karakteriše i pojava otoka limfnih čvorova (važan dijagnostički znak), u potiljačnom delu glave i vratu (iza ušnih školjki).

Stadijum regresije

Polako povlačenje svih simptoma uključujući i ospu

Terapija

Kako za rubeolu ne postoje specifični antivirusni lekovi, ona se uglavom leči primenom simptomatske terapije koja treba da obezbedi:

  • Normalizaciju telesne temperature, primenom antipiretika kod visokofebrilnih bolesnika
  • Dobru hidraciju, nadoknadu tečnosti i minirala, koje bolesnik može da gubi dijarejom ili povraćanjem. Intravenska rehidracija, kod nekih bolesnika, ponekad može biti neophodna
  • Vitaminsku suplementaciju, posebno kod dece i bolesnika sa kliničkim znacima avitaminoze

Skrobne kupke i antihistaminici mogu biti od koristi kod odraslih bolesnika sa jednostavanim oblikom rubeole i izraženim svrabom. U komplikovanim slučajevima, osnovno lečenje može se dopuniti;

  • Primenom nesteroidnih antiinflamatornih lekova (NSAIL) a izuzetno retko i kortikosteroida, pored strogog mirovanja, kod teškog oblika artritisa u rubeoli.
  • Primena infuzionih rastvora u cilju obezbeđivanja adekvatnog unos tečnosti i elektrolita neophodna je kod bolesnika sa encefalitisom
  • Trombocitopenija (koje je u rubeoli obično ograničena i lakša) ne zahteva lečenje. Ali ako je ona teška, primenjuje se intravenska terapija imunoglobulinima (IVIG). Kortikosteroidi se nisu pokazali od koristi, a splenektomija nije indikovana.

Lečenje kongenitalnog rubeola sindroma

I u ovom obliku rubeola lečenje je simptomatsko uz neprestani skrining vida i sluha novorođenčadi.

  • Kada pregledom očiju oftalmolog utvrdi zamagljenja rožnjače, kataraktu ili retinopatiju preduzima se adekvatno lečenje očiju.
  • Beba sa urođenim rubeola sindromom i razvijenim respiratornim distresom, zahteva lečenje u odeljenju za intenzivnu negu.
  • Beba sa hepatosplenomegalijom ne zahteva poseban oblik lečenja ali mora biti pod stalnim kliničkim monitoringom, a bebe sa hiperbilirubinemijom mogu zahtevati fototerapiju ili zamenu krvi (transfuziju) kako bi se sprečila enormna hiperbilirubinemija i pojava teškog ikterusa (žutice).
  • Kod težeg hemoragičnog sindroma i trombocitopenije mogu se primeniti imunoglobulini (IVIG). Primena kortikosteroida je ograničena (sam za određene slučajeve).
  • Kod odojčadi koja u toku rubeole ispolje manifestna oštećenje srca, treba pažljivo pratiti znake kongestivne srčane insuficijencije. Ehokardiografija mora biti od suštinskog značaja za dijagnozu i dalje peaćenje uočene srčane mane.
  • Kontaktna izolacija obavezna je kod pacijente sa urođenom rubeolom u ​​toku hospitalizacije, jer su bebe zaražene na rođenju i obično infektivne do starosti od 1 godine, osim ako su rezulatati nalaza kulture virusa negativni.

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

MMR vakcina

Vakcina MMR je skraćenica za vakcinu protiv 3 izuzetno zarazne, prvenstveno dečije bolesti:

  1. Malih boginja (Morbili ili Measles)
  2. Zaušaka (Mumps)
  3. Crvenke  (Rubeola ili Rubella)

Često je obeležena i kao MPR, od latinskih naziva tih bolesti (morbili, parotitis, rubeola).

Vakcina sadrži atenuisane viruse ovih visoko zaraznih bolesti.

  • Male boginje su dečija bolest iz grupe osipnih groznica,  rasprostranjena širom sveta. Vakcina protiv njih je dovela do smanjenja stopa oboljenja, invaliditeta i smrtnosti zbog ove bolesti,  koje su bile veoma visoke.
  • Zauške su isto bolest dečijeg uzrasta, ali ako nije preležana u tom periodu, u kasnijim uzrastu može da dovede do mnogobrojnih komplikacija kao što je na primer upala semenih kanalića kod muškaraca i sterilitet.
  • Opasnost od rubeole je pogotovo velika ako od nje oboli trudnica jer to direktno utiče na plod i razvoj kongenitalne rubeole i smrti ploda.

Imunizacija protiv ovih bolesti je zakonski propisana i uvrštena u Kalendar imunizacije.

  • Vakcinacija se sprovodi po navršenih 12 meseci deteta, a najkasnije do navršenih 15 meseci života.
  • Revakcinacija MMR vakcinom se sprovodi jednom dozom do navršenih 7 godina, odnosno do polaska deteta u osnovnu školu.

Ako iz bilo kojih razloga (sem trajnih kontraindikacija) vakcina nije primljena u tom uzrastu, vakcinacija se može sprovesti do navršenih 14. godina.

Kalendar imunizacije se razlikuje od zemlje do zemlje, u sledećoj tabeli možete videti infektivne bolesti koje ulaze u obavezan vid imunizacije po standardima SZO

Način primene:

Vakcina se daje subkutano ili intramuskularno u dozi od 0,5ml, u deltoidni mišić (mišić ramena).

Kontraindikacije za primenu vakcine

Dete koje ima neku akutnu bolest, febrilno stanje, alergijsku reakciju na neku od komponenti vakcine, ne može dobiti nijednu vakcinu, pa ni MMR. Ukoliko je dete posle prve doze MMR vakcine imalo težu neželjenu reakciju, davanje druge doze vakcine (u sedmoj godini) razmatra se i/ili daje se uz oprez. Međutim, osim anafilaksije, u prve dve navedene kontraindikacije dete bi trebalo vakcinisati odmah po ozdravljenju. Pošto je MMR vakcina živa vakcina, deca koja imaju neko od prolaznih ili trajnih imunodeficijentnih stanja, takođe ne mogu biti vakcinisana ovom vakcinom.

Neželjena dejstva:

Neželjene reakcije na komponente vakcine su retke ali se mogu javiti:

  1. Lokalno, na mestu uboda – povišena temperatura, bol i otok, ograničena pokretljivost ruke
  2. Opšte – povišena temperatura, opšta slabost, ospa, malaksalost, otok žlezda

Najčešće se javljuju između 5. i 21. dana od primanja injekcije (najčešće 10. dan).

S obzirom da dve komponente od tri u sastavu vakcine, kultivišu na kulturama ćelija embriona pileta, pedijatri su preporučivali da se u detetovu ishranu obavezno uvede belance pre primanja ove vakcine. Današnje vakcine sadrže daleko manje količine jaja i stoga to više nije neophodno (ipak, pre davanja bilo koje vakcine uvek se konsultujte sa svojim lekarom!).

MMR i autizam

MMR vakcina je za kratko vreme postala jedan od najvećih roditeljskih strahova. Briga da li će dete nakon nje postati autistično do te mere se raširila među roditeljima da je procenat vakcinisane dece u 2016. godini bio na minimumu 81 odsto, što je nedovoljno za kolektivni imunitet.

Ovome je u najvećoj meri doprineo antivakcinalni pokret, koji društvene mreže koristi za objavljivanje brojnih navodno stručnih radova u kojima se MMR vakcina dovodi u direktnu vezu s autizmom. Najviše joj se spori ”sumnjivi sastav i poreklo”, kao i ”sadržaj žive”.

U nedostatku čvrstih naučnih dokaza o pravim uzrocima pojave sve većeg broja autistične dece u svetu, a i zbog činjenice da se autizam najčešće klinički ispoljava i prepoznaje u drugoj godini života, odnosno u uzrastu deteta u kome je predviđena aplikacija MMR vakcine, često se ove dve stvari dovode u lažnu uzročno-posledičnu vezu. Nakon sveobuhvatnih ispitivanja na više miliona dece iz različitih delova sveta, primenom naučnog metoda, a ne puke deskripcije (”čula sam”, ”video sam”, ”pričao mi je” itd.), definitivno je odbačena mogućnost veze između MMR vakcine i autizma. Ne može se tvrditi da MMR izaziva autizam, ako se zna da je ovo oboljenje pet puta češće kod dečaka nego kod devojčica (a vakcinacija MMR se podjednako sprovodi kod oba pola). Iako još uvek nedovoljno dokazani, rezultati većine dosad objavljenih istraživanja ukazuju na to da uzroci autizma leže u poremećajima na nivou 200-400 različitih genskih lokusa, da su okidači za ove mutacije verovatno poreklom iz sredine (okruženja) deteta, a deluju na plod u prvim fazama njegovog razvoja (u obzir dolaze sredstva protiv insekata i korova, lekovi čija struktura liči na polne hormone, olovo, težak porođaj bez kiseonika).

Ranije optuživan tiomersal (derivat etil-žive koji se nakon vakcinacije ne zadržava u organizmu već se iz njega kompletno izbacuje putem stolice) takođe nema veze sa češćom pojavom autizma kod vakcinisanih. U prilog poslednjem navodu ide i podatak da je stopa autizma kod dece u Sjedinjenim Američkim Državama porasla nakon što je tiomersal, pod pritiskom javnosti, izbačen iz svih vakcina predviđenih za davanje u dečjem uzrastu.

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Morbili – Male boginje

Morbili, male boginje ili ospice, dobrac, frus (lat. morbilli – „mala bolest“) su akutna, veoma kontagiozna (zarazna) virusna bolest iz grupe osipnih groznica, koje uglavnom pogađa decu. Ispoljava se makulopapuloznom ospom koja izbija u više naleta, uz visoku temperaturu i enantem.

Epidemiologija

Morbilili su jedna od deset najznačajnijih zaraznih bolesti za ljude. Godine 1980, pre nego što je započeta primena imunizacije protiv morbila, one je bila široko rasprostranjena, sa oko 2,6 miliona smrtnih slučajeva u svetu. Zato je SZO kao „Milenijumski razvojni cilj“ sebi postavila obavezu da smanji broj smrtnih slučajeva od morbila među decom, u ukupnom iznosu za dve trećine do 2015, u odnosu na nivo iz 1990. Prepoznajući potencijal imunizacije u suzbijanju morbila i smanjenju smrtnost među decom, njena obuhvaćenost se može smatrati markerom kvaliteta dečije zdravstvene zaštite. Zato je pokrivenost rutinskom vakcinacijom protiv morbili SZO izabrala kao indikator napretka u tom pravcu.

Pre uvođenja sistematske vakcinacije, bolest se javljala endemski sa sezonskim varijacijama, više od jeseni do proleća. Veće epidemije su se javljale na 4-5 godina. U visoko vakcinisanim sre­dinama, kakva je i naša, morbile se vide samo kao sporadično oboljenje, ili kao nekoliko vezanih slučajeva, uvek u vezi sa osobom koja je boravila u sredinama u kojima se vakcinacija ne sprovodi U sredinama na niskom socioekonomskom nivou, od morbila i komplikacija morbila godišnje umire stotine hiljada dece. 

Etiologija

Male boginje izaziva Morbilli virus koji pripada familiji Paramyxovirida, veličine je 120-250 nm, u centru se nalazi spiralna RNK. Virus morbila je patogen samo za čoveka. Prirodni imunitet prema morbilima ne postoji ni kod jedne rase, ni kod jednog naroda. Virus je veoma neotporan u spoljnoj sredini. Virus prolazi kroz N filter i na sobnoj temperaturi je aktivan oko 24 časa, a na temperatruri od 00C, nekoliko dana. U zamrznutom stanju na -370C do -720C virus može da zadrži aktivnost i do 15 dana. Brzo se inaktivira na niskim vrednostima pH. Kliconoštvo ne postoji.

Vogralikov lanac:

Male boginje su jedna od najkontagioznijih infekcija. Osobe obolele od morbila se smatraju zaraznim četiri dana pre i četiri dana u periodu pojave ospe. Period inkubacije pre pojave simptoma je obično 10-12 dana (u rasponu 7-18 dana).

  1. Izvor infekcije – izvor zaraze je čovek oboleo od morbila, u toku prodromalnog stadijuma i nekoliko dana nakon izbijanja ospe. 
  2. Put širenja – Virus je prisutan u sekretu nosno – ždrelne sluzokože i krvi bolesnika. Prenosi se preko kapljica ili direktnim kontaktom sa sekretom nosa ili grla obolelih osoba. 
  3. Ulazno mesto – respiratorni trakt i koža
  4. Predispozicija:

– Tipična rizična područja za obolevanje od morbila su:

  • Velika gustina naseljenosti;
  • Nizak obuhvat imunizacijom protiv morbila (često i protiv drugih vakcinabilnih bolesti);
  • Prisutan nedostatak vitamina A u ishrani;

– Tipične rizične grupe za obolevanje od morbila su:

  • Nevakcinisana deca koja žive najčešće u siromašnim gradskim predgrađima;
  • Nacionalne manjine i etničke grupe;
  • Izbeglice;
  • Populacija koja naseljava nepristupačne ili teško pristupačne oblasti;
  • Deca na lečenju u bolnici;
  • Odojačad čije su majke HIV pozitivne.
  • Urođena imunodeficijencija

Klinička slika

Klinička slika morbila može imati više različitih kliničkih oblika, a u sklopu bolesti mogu se razviti i različite komplikacije. U najvećem broju slučajeva klinička slika morbila prolazi kroz sledeća tri stadijuma razvoja;

Prodromalni – kataralni stadijum

Traje 3-4 dana  i obuhvata vreme od pojave prvih simptoma bolesti do izbijanja karakteristične ospe. Odlikuje se postepenoim početkom sa znacima opšte infekcije koju prate  promene na sluzokoži oka, nosa i nižih delova disajnih puteva. Simptome u kataralnom stadijume često je teško razlikovati od simptoma obične prehlade.

Prvi simptomi su; temperatura koja postepeno raste, malaksalost, umor, neraspoloženje, gubitak apetita često praćen povraćanjem i prolivom. Učestalo povraćanje ponekad je praćeno jakim bolovima u trbuhu. Ove tegobe su najverovatnije posledica enantema sluzokože organa za varenje. Tegobe se iz dana u dan pojačavaju i pri kraju kataralnog stadijuma razvijaju se i specifični znaci bolesti, kao što su Koplikove mrlje, obično 36 časa pre pojave ospe, i održavaju se 11-24 časova. Koplikove mrlje su lokalizovane na bukalnoj sluzokoži usta i imaju izgled prosutog griza po hiperemičnoj sluzokoži. Brisanjem se ne skidju i čvrsto su spojene sa sluzokožom.

Objektivnim pregledom, nalazi se konjuktivitis, rinitis, koža lica je bleda, sluzokoža ždrela i krajnika je hiperemična. Lice obolele osobe je podbulo, „nečisto“, sivocrvene boje, sa mutnim i suznim očima. Nije prisutna ospa po koži, ali se ne mekom nepcu može videti enantem.

Osipni stadijum

Osipni stadijum traje 5-6 dana. Pri kraju prvog stadijuma nastaje kratkotrajno poboljšanje koje ubrzo prelazi u pogoršanje simptoma sa porastom telesne temperature i pogoršanjem opštih simptoma bolesti  Ospa je vodeći klinički simptom koja nastaje obično četvrtog dana ovog stadijuma. Javlja se najpre na koži glave iza ušiju, a zatim istog dana zahvata kožu lica i vrat. Ospa nastaje najpre iza ušiju i širi se od glave prema donjim delovima tela kao kretanje vode prilikom tuširanja. Ospa izbija dva do tri dana, promene su u vidu makule i papule, pojedinačne ili udružene, a između se vidi nepromenjena koža, koja je na dodir (baršunasta) prijatna, topla, meka i vlažna. Kod bolesnika subjektivne smetnje popuštaju sa pojavom ospe, a Koplikove mrlje iščezavaju. Bolesnik je visoko febrilan (390C do 400C), adinamičan, curenje iz nosa je intezivnije. Oči su suzne sa izraženim konjuktivitisom. Lice je zažareno, a njegov izgled se opisuje kao „plačna maska“ (lat. facies morbillosa). Srčana radnja je ubrzana i prati visinu temperature.

Na kraju ovog stadijuma petog ili šestog dana nastupa povlačenje simptoma bolesti i postepeni pad temperature.

Stadijum ljuštenja i rekonvalescencije

Ovaj stadijum traje 4-5 dana i karakteriše se povlačenjem ospe i poboljšanjem opšteg stanja bolesnika. Temperatura koja je u prethodnom stadijumu bila i do 400C, u ovom stadijumu naglo pada na normalne vrednosti (pa i ispod normalih vrednosti, i do ispod 360C). Ospa počinje da bledi a na njenim mestima javlja se prolazna hiperpigmentacija koja traje 8-10 dana i brašnasto perutanje. Koža se se lagano ljušti (peruta) u obliku sitnih prašinastih ljuspica poput mekinja. Opšte stanje bolesnika se poboljšava, a dalji tok bolesti zavisi od eventualne pojave komplikacija. Ospa se povlači istim redom kojim je izbijala, od glave i lica prema vratu, trupu, gornjim udovima i nogama, tako da se može dogoditi da na licu ospa bledi i povlači se a da na stopalima izbija.

Morbili ukupno traju oko 2 nedelje, ali se stadijum rekonvalescencije može produžiti i na nekoliko nedelja.

Komplikacije

Najčešće komplikacije morbila su otitis media (zapaljenje srednjeg uva), zapaljenje pluća, encefalitis (zapaljenje mozga) pojava konvulzija i poremećaja svesti i smrt.

 

Dijagnoza i diferencijalna dijagnoza

Dijagnoza morbila se postavlja na osnovu anamneze, epidemioloških podataka, kliničke slike i toka bolesti. Klinička slika morbila se često može mešati sa drugim bolestima kao što je rubeola, „peta bolest“ – (lat. erythema infectiosum) šarlah i zato je laboratorijska (serološka) dijagnostika najpouzdanija.

Laboratorijska dijagnostika treba da obezbedi dokaze da se u konkretnom slučaju radi o morbilima i zato je sve neophodnija u diferencijalnoj dijagnostici. Neke od laboratorijskih metoda koje se koriste u dijagnostici morbila su inhibicija hemaglutinacije (IH), reakcija vezivanja komplemenata (RVK), test neutralizacije kao i ELISA test koji se radi 10 dana od infekcije kada se javljaju IgM antitela. Promene u krvnoj slici su karakteristične. Javlja se leukopenija sa limfocitozom.

Terapija

Kako za morbile ne postoji specifičan lek, i danas je lečenje još uvek simptomatsko. U akutnom stadijumu bolesti neophodna je izolacija bolesnika u toploj ali dobro provetrenoj prostoriji i primena higijensko dijetetskog režima ishrane. Zbog nadražajnog konjuktivitisa i fotofobije svetlost u bolesničkoj sobi treba prigušiti. Povišena temperatura i nadražajni kašalj suzbijaju se antipireticima, sedativima. antitusicima i udisanjem para čaja od kamilice.

Ishrana bolesnika mora biti kvalitetna i kvantitativno zadovoljavajuća, sa lako svarljivim namirnicama i dovoljnim količinama vitamina, mlečnih napitaka, voćnih sokova, tečnosti (čajeva), soli. U skladu sa preporukama SZO terapija se može dopuniti parenteralnim rastvorima koji sadrže glavne elemente koji se gube prolivom i povraćanjem. Kod sumnje na pojavu sekundarne infekcije (npr zapaljenja srednjeg uva, pluća ili oka), lečenje se može dopuniti i antibioticima.

Prevencija

Prevencija morbila je vakcinaci­ja živom liofilizimnom vakcinom. koja se aplikuje supkutano (potkožno), kao kombinovana MMR (morbili, mumps i rubela) vakcina, prema kalendaru vakcinacije. Obavezna vakcinacija se sprovodi od 1971. godine. Vakcinalni imunitet je solidan i dugotrajan. Revakcinacijom se postiže prvenstveno veći obuhvat stanovništva što je dovoljan razlog za sprovođenje. Uspeh vakcinacije se meri nalazom specifičnih antitela u serumu. Neuspeh vakcinaci­je se pripisuje neadekvatnom rukovanju vakci­nom.

Kontraindikacije za vakcinaciju su opšte kontraindikaciie za žive vakcine, akutna bolest i dokazana alergija na neomicin. U slučaju nedoumice, potrebna je procena iskusnog lekara.

Zbog različitih mišljenja koja prate primenu ove vakcine, u poslednje vreme, u narednom postu pisaću više o samoj MMR vakcini.

 

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Varičela – Ovčije boginje

Varičela je primarno prenosiva kapljična zarazna bolest iz grupe osipnih groznica izazvana jako infektivnim varičela zoster virusom.

Etiologija

Prouzrokovač varičele je virus herpes zostera ili varičela virus, poznat i kao varicela-zoster virus (varicella-zoster virus). Virus je iz grupe humanih herpesvirusa i potfamilije alfaherpesvirinea (аlphaherpesvirinae) i kao i svi virusi herpesa, je DNK virus. On je izolovan iz kulture tkiva embrionalnih ćelija i serijskog pasiranja virusa od kulture na kulturu, od strane Tomasa Velera (1954).

Varičela se ne može preneti na eksperimentalne životinje; samo je čovek pogodan domaćin za tu bolest. Kod čoveka se inokulacijom virusa mogu izazvati lokalne i opšte promene. Varičela virus izaziva relativno blago oboljenje, koje kod odraslih i kod osoba sa oslabljenim imunitetom može da bude opasno. Infekcija za vreme trudnoće može da dovede do deformacija fetusa, ožiljaka na koži i drugih problema kod bebe. Virus se kod bolesnika nalazi na početku bolesti u organima za disanje i kraće vreme u krvi. Nakon toga nalazi se u promenama na koži, uglavnom za vreme vezikuloznog stadijuma

Od varičele najčešće obolevaju deca preškolskog uzrasta, kod kojih nakon preležane bolesti ostaje doživotni imunitet.

Bolest mogu pratiti i komplikacije kao što su zapaljenje mozga, upala pluća, infekcija oka i superinfekcija kože.

Vogralikov lanac:

  1. Izvor infekcije – je bolesnik. Obolela osoba je zarazna od jedan do pet dana pre pojave ospe i 4 – 5 dana posle pojave ospe, ili sve do stvaranja kraste nakon pucanja mehurića. U periodu kraste osoba obolela od varičela nije zarazna. Period inkubacije od momenta kontakta sa obolelom osobom, do pojave prvih simptoma varičele (ospe) traje u proseku 10 do 21 dana.
  2. Put širenja –  kapljicama preko vazduha, kašljanjem ili kijanjem bolesnika ili neposrednim kontaktom sa sekretom iz mehurića. Najčešće se javlja u epidemijama, naročito u dečijim kolektivima.
  3. Ulazno mesto – respiratorni trakt ili preko kože
  4. Predispozicija – Predisponirajući faktori za nastanak teških oblika varičele su:
  • Faktori rizika za pojavu teškog oblika varičele kod novorođenčadi se u okviru prvog meseca života, novorođenče je osetljivo i sklono pojavi teškog oblika varičele, posebno ako je majka seronegativna. Rana infekcija do 28 nedelja trudnoće je moguća jer je i beba podložna, zbog transplacentarnog prenos imunoglobulina G (IgG), dejstvu antitela koja dolaze posle ovog vremena.
  • Faktori rizika za pojavu teškog oblika varičele kod adolescenata i odraslih su: steroidni terapija – visoke doze, malignitet – sva deca koja boluju od tumora imaju povećan rizik za razvoj teškog oblika varičele. Rizik je najveći kod dece sa leukemijom. Imunokompromitovana lica (na primer, malignitet, citostatici, virus humane imunodeficijencije (HIV). Trudnoća: Trudnice imaju visok rizik za razvoj težeg oblika varičele, i posebno pojavu upale pluća.

Klinička slika

Simptomi i znaci bolesti obično se javljaju dve nedelje posle dolaska u kontakt sa virusom, odnosno nakon perioda inkubacije (10 do 21 dan). Bolest ima ciklusni karakter i njen tok se može podeliti u tri stadijuma:

Prodromalni stadijum

Obično slabo izražen, naročito kod dece. Jačina prodroma zavisi od težine bolesti, pa kako je varičela kod odraslih teža bolest nego u dece, ona u tom životnom dobu ima i jasnije početne simptome. Prodromi se kod varičele, najčešće ispoljavaju opštim simptomima; blago povišenom temperaturom tela, glavoboljom, curenjem nosa, opštom slabošću malaksaloću, povraćanjem, groznicom i zatim pojavom nekarakterističnog „prodromalnog osipa“ na koži koji je promenjljiv i prolazan. Najčešće su osipi šarlahoformni, u vidu urtikarije. Javljaju se najviše na trupu. Traje 1-2 dana.

Eruptivni stadijum

Osip počinje sa malim kvrgama koje prelaze u plikove, a potom u kraste. Sve vreme, izgled osipa varira zavisno od toga u kojoj fazi razvoja se nalazi. Osip se u većoj meri javlja na trupu, nego na udovima (centripetalna distribucija). Javlja se na licu, vratu i kosmatom delu glave. Pojavljuje se i na sluzokoži usta i ždrela, a najbolje se uočava na nepcu (enantem). U nekim slučajevima može se javiti i na sluzokoži grkljana. Promene prolaze kroz nekoliko razvojnih stadijuma (makula, papula, vezikula, krasta). Karakteristično za varičelu je kratka evolucija promena, koja obično nije duža od 6-8 časova. Sadržina vezikule je u početku bistra, s vremenom postaje mutna. Nakon toga se vezikule suše i pretvaraju u kraste. Kako se eflorescencije stvaraju u površnim delovima epidermisa struktura epidermisa se nakon opadanja kraste brzo regenerišu, ne ostavljajući, po pravilu, nikakve promene. Samo u slučajevima dubljeg oštećenja kože (kao posledica sekundarne infekcije) mogu nastati ožiljci. Erupciju prati povišena temperatura i obično svrab kože. Takođe za varičeloznu ospu karakteristično je i to da se ona ne javlja odjedanput, već u više naleta, bez nekog redosleda. Posledica toga je da se na vrhuncu bolesti na bolesnikovoj koži nalaze promene različitog evolucionog stadijuma i da je opšta slika egzantema polimorfna. Polimorfija je još više istaknuta time što se obično ne razvijaju sve eflorscencije do stadijuma vezikule, već pojedine zaostaju u stadijumu papule, pa i makule.

Stadijum regresije

Ovaj stadijum se karakteriše definitivnim padom temperature i regresivnim pojavama egzantema u celini. Na koži se nalaze osušene vezkule, kraste, plitka udubljenja nakon otpadanja krasta, a u nekim slučajevima i sveže ogrebotine. U ovom stadijumu bolesnik počinje da se oporavlja. Većina pacijenata se oporavlja bez komplikacija, međutim, ponekad infekcija može da dovede do ozbiljnih komplikacija, kao što su upala pluća i mozga. U retkim slučajevima, infekcija može da bude čak i smrtonosna.

 

Terapija

Primarna infekcija varičelom kod zdrave dece je prilično benigna bolest koja zahteva samo simptomatsku terapiju. Oralnu primenu aciklovira i drugih antivirusnih lekova treba razmotriti kod prethodno zdravih osoba samo u slučaju prisustva većeg rizika nakon ozbiljnijeg obika infekcije varičelom i pratećih komplikacija. Lečenje se sprovodi: izolacijom obolelog deteta i simptomatskim merama – svakodnevnim kupanjem, kupkama u rastvoru dezinficijensa (blagi rastvor hipermangana) kako bi se sprečila bakterijska superinfekcija, nežnim posušivanjem tela, talkiranjem (talk sa anestezinom) ili prskanjem penom Poxclin koja hladi i smiruje svrab, nekada oralnim antihistaminicima, po potrebi antipireticima(paracetamol), teži slučajevi su retki i leče se bolnički.

Kod odrasli i imunokompromitovanih osobe komplikacij izazvane varičelom su mnogo češće i ozbiljnije nego kod dece, što zahteva agresivniji Farmakoterapijska pristup. Intravenska terapija aciklovirom preporučuje se kod pacijenta sa oslabljenim imunitetom ili kod imunokompromitovanih.

Varičela-zoster imunoglobulin (VZIG) je indikovan za primenu kod veoma osetljivih osoba (virusu varičele izloženih imunokompromitovanih osoba ili osoba sa oslabljenim imunitetom).

Profilaksa

Sprečavanje obolevanja od Varičele zove se imunoprofilaksa i sprovodi se aktivno – vakcinacijom i pasivno – privremena zaštita gotovim antitelima.

U razvijenim zemljama sveta danas se sprovodi redovna vakcinacija protiv Varičele, a u ostalim zemljama vakcina se daje individualno prema odluci roditelja. Postoji monovalentna vakcina protiv Varičele i tetravalentna MMRV. Najnovije preporuke su da dete prvu vakcinu protiv Varičele dobije u uzrastu od 12. – 15. meseca života a drugu dozu u dobi od 4 – 6 godina života ili pre polaska u vrtić ili školu. Za decu iznad 13. godine života i odrasle savetuju se dve doze monovalentnom vakcinom.

Posted in Infektivne bolesti, Pedijatrija

Osipne groznice

Osipne groznice su grupa infektivnih bolesti koje se odlikuju povišenom temperaturom, pojavom ospe, kao stalnim znakom, i nizom različitih specifičnih simptoma.

Osip

Osipne bolesti kod dece čine heterogenu grupu kojoj je zajednička klinička manifestacija pojava osipa (egzantema) po koži. Pojava promena na sluznicama naziva se enantem. Osip predstavlja inflamaciju struktura kože, praćen je crvenilom, plikovima, često svrabom i bolom.

Promene mogu biti:

  • u nivou kože – makule,
  • izvan nivoa kože – vezikule, papule, pustule ili
  • kombinovane

Ospa može da bude:

  • Difuzna – ako se između nje ne vidi zdrava koža. Na eritematoznoj osnovi vidi se sitna tačkasta ospa.
  • Mestimična – kada između ospi postoji površina zdrave kože, koja izgleda kao da je poprskana crvenom bojom.
  • Generalizovana- kada zahvati više regija
  • Lokalizovana- ograničena samo na određenu regiju

Kada se govori o ospi treba znati:

  • Da li se nalazi na karakterističnim mestima (na kosmatom delu glave, na licu, na dlanovima, na tabanima),
  • Način širenja i mesto gde se prvo pojavila (da li izbija odjednom ili u talasima), da li izbija po redu ili bez reda,
  • Izgled ospe,
  • Da li ima više ospe na otkrivenim delovima ili po trupu,
  • Da li sa iščezavanjem ospe dolazi do perutanja, hiperpigmentacije ili nastaju ožiljci.

Uzročnici osipa mogu biti:

1. Infektivni – bakterije, virusi, protozoe, gljivice

2. Alergijski

3. Usljed bolesti krvi i krvnih sudova

4. Usljed loše higijene i nege

Što se tiče osipnih groznica uzročnik je uvek infektivnog porekla, virus ili bakterija.

Najpoznatije osipne groznice su:

  1. Male boginje – Morbilli (Morbili) – Uzročnik oboljenja je virus morbila 
  2. Crvenka – Rubeola (Rubella) – Uzročnik rubeole je virus rubeole
  3. Ovčije, vodene ili srednje boginje – Varičela (Varicella)- Uzročnik je virus varičele-Herpes zoster virus
  4. Rozeola, šesta bolest – Roseola Infantum (Exanthema Subitum, Sixth Disease) – Uzročnik  je virus iz grupe herpesvirida, humani herpes virus6
  5. Infektivni eritem, peta bolest – Erythema infectiosum (Fifth disease) – Uzročnik je parvovirus B19
  6. Bolest ruku, stopala i usta – Hand, foot and mouth disease (HFMD) – Uzročnik  je virus Koksaki (Coxackie) grupe A16
  7. Šarlah – Scarlatina – Uzročnik oboljenja je piogeni streptokok iz grupe A, koji luči eritrogeni toksin

 

Posted in Infektivne bolesti, Urgentna stanja

Trovanje hranom

Hrana može biti izvor obolјenja kada se u njoj nalaze patogeni mikroorganizmi ili njihovi toksini kao i neke otrovne materije bilјnog i animalnog porekla. Trovanja hranom nastaju obično naglo, a najčešće se ispolјavaju u obliku želudačno-crevnih poremećaja. Nisu isklјučeni ni smrtni ishodi, naročito kod dece i starijih osoba, kao i lјudi koji već boluju od nekog drugog obolјenja, jer brzo dolazi do teške dehidracije.

Uzročnici trovanja hranom su:

  • biološki agensi i njihovi otrovi (mikroorganizmi, najčešće bakterije, virusi, paraziti, gljivice)
  • hemijski agensi koji u hranu dospevaju greškom (metali i organska jedinjenja) ili su dodati namerno (aditivi, konzervansi, pesticidi, hormoni, antibiotici)
  • radioaktivne materije

Najčešće su posledice grubog kršenja higijensko-sanitarnih pravila pri spremanju, čuvanju, transportu ili prodaji životnih namirnica i nesprovođenja sanitarno-veterinarskih mera u vezi sa sirovinama (meso, mleko, mlečni proizvodi i dr.). Na brzo razmnožavanje mikroorganizama utiče i temperatura na kojoj se hrana čuva. Ako se životne namirnice i gotova jela, naročito ona koja su podložna brzom kvaru, čuvaju na temperaturi od 15 do 35°C, mikroorganizmi će se razmnožavati veoma brzo, a trovanje će u takvim slučajevima biti mnogo teže. Do takvih trovanja u praksi najčešće dolazi za vreme toplih dana u objektima gde su neispravni ili ne postoje uređaji za hlađenje ili gde se ne vodi računa o rokovima za čuvanje lako kvarlјivih namirnica. Pri dužem stajanju (2-3 dana) hrana se može pokvariti i na nižoj temperaturi.

Bakteriološka trovanja hranom 

Bakteriološka trovanja hranom su oboljenja nastala zbog korišćenja hrane ili napitaka koji su kontaminirani bakterijama ili sadrže njihove otrove.  Za ova oboljenja je karakteristično da brzo počinju, da su najčešće praćena želudačno-crevnim poremećajima (mogu i nervnim) i da kratko traju. Mogu se javiti kod pojedinaca, ali i u vidu epidemija.

Najčešća trovanja hranom izazvana su bakterijama: 

  • iz grupe salmonela,
  • iz grupe stafilokoka,
  • klostridijom
  • bakteriološkim otrovom botulizam 
  • trovanja hranom izazvana raznim uslovno patogenim bakterijama (Escherichia coli, Proteus vulgaris, Streptococcus feacalis)

Bolesti koje nastaju nakon konzumiranja higijenski neispravne hrane i vode, a čiji  su  uzročnici bakterije prema načinu izazivanja dele se na:

  1. Alimentarne infekcije – nastaju posle unosa živih mikroorganizama, koji se u digestivnom traktu umnožavaju ili ga kolonizuju i na taj način izazivaju invazivnu infekciju.
  2. Alimentarne toksoinfekcije – nastaju posle unošenja  živih mikroorganizama hranom, koji se u digestivnom traktu razmnožavaju i stvaraju jedan ili više toksina, kojima oštećuju tkiva ili funkciju pojedinih organa. 
  3. Alimentarne intoksikacije – nastaju kao posledica unošenja specifičnih toksina predhodno nastalih u namirnicama. Za njihovo nastajanje nije potrebno unošenje živih bakterijskih ćelija (stafilokok, klostridija)

Klinička slika

  • Vrlo kratka inkubacija (1-6 sati)
  • Početak bolesti nagao
  • Dominiraju muka, gađenje, povraćanje, grčevi u trbuhu, proliv
  • Obilno povraćanje može dovesti do me­taboličke alkaloze.
  • Gubitak tečnosti brzo dovodi do opšte sla­bosti, dehidracije, anurije, hipotonije i sklonosti ka kolapsu.
  • Moguće su nesvestice ili gubici svesti pri pokušaju ustajanja (zadesne, fatalne povrede glave!)
  • Telesna temperatura po pravilu nije po­višena.
  • Za kratko vreme (12-18 časova) bole­snik se potpuno oporavlja 

 

Važno je znati da pri trovanju hranom ne treba uzimati sredstva za zaustavljanje povraćanja ili proliva koji u ovakvim slučajevima predstavlјaju prirodni odbrambeni mehanizam, tj. povraćanjem i prolivom organizam iz želuca i creva izbacuje štetne sastojke unete sa hranom.  Najpravilnije je pri pojavi znakova trovanja odmah potražiti lekarsku pomoć.

 

Trovanje biljnim otrovima

Mnoge biljke sadrže organska jedinjenja (alkaloide) koja mogu izazvati trovanje različitog stepena, u zavisnosti od unete količine. Ovde spadaju razne gljivice, pečurke, plesni koje sadrže aflatoksin

 

Trovanja hemijskim jedinjenjima koji se nalaze u hrani

Preko hrane pored uzročnika mnogih zaraznih bolesti i alimentarnih intoksikacija u organizam mogu dospeti i neka hemijska jedinjenja (olovo, arsenik, bakar, cink, antimon i dr.) koja u veoma milim količinama mogu izazvati trovanje. Hemijska sredstva mogu dospeti u hranu za vreme tehnološkog procesa proizvodnje i prerade namirnica. Neka jedinjenja se koriste kao dodaci koji poboljšavaju izgled, boju, miris i ukus proizvoda ili sprečavaju kvarenja hrane (aditivi). Ove hemijske materije mogu da izazovu trovanje samo ako se unesu u većim količinama od onih koje su dozvoljene. Hemijske supstance mogu dospeti u hranu iz ambalaže i sudova u kojima se namirnice duže čuvaju (olovo, bakar, cink).

 

Trovanja izazvana virusima 

Gastroenteritisi su oboljenja organa za varenje, koja nastaju kada čovek konzumira kontaminiranu hranu. Gastroenteritise može izazvati hrana kontaminirana virusima. Simptomi su: mučnina, povraćanje, proliv, povišena temperatura, dehidratacija, a ozbiljnost bolesti zavisi od virusa, kao i od inficirane osobe. Pored enterovirusa, najčešći izazivači gastroenteritisa preko kontaminirane hrane i vode su Rotavirus, Adenovirus, Enterovirus i virus hepatitisa A i E.

 

Lečenje i Prevencija

Lečenje treba da bude simptomatsko i uključuje:

  • Borbu protiv kolapsa odnosno šoka
  • Rehidratacija –  borbu protiv gubitka vode i soli (lakšim bolesnicima se prvenstveno daje topla, slana industrijska supa, a težim infuzioni rastvori izotoničnog  fiziološkog rastvora i glukoze)
  • Borbu protiv bola u stomaku i grčeva (spazmolitici i topli oblozi)
  • Dijeta je sastavni deo lečenja. Bolesnik uzima samo tečnosti (tople supe, čajeve, pirinčanu vodu) dok traje proliv. Kad glavne tegobe prestanu, u ishranu se uvode pečene jabuke, dvopek, pire od krompira, sutlijaš. Kada se stolica počne normalizovati, u ishranu se uvode i proteini: meso (kuvano ili na žaru), mlad sir, barena jaja. Na kraju oboljenja se dodaju i masti, te bolesnik prelazi na normalnu ishranu posle 10 dana.

Mere za sprečavanje trovanja

  • najstrožije se pridržavati i sprovoditi higijensko-sanitarni režim
  • svakodnevno uklanjati otpatke i ostatke hrane;
  • pravilno čuvati hranu u frižiderima;
  • sva hrana mora biti dobro skuvana ili pečena i mora se koristiti samo sveže napravljena, odnosno odgovarajuće čuvana
  • mesne prerađevine  pre upotrebe dobro pregledati;
  • zbegavati pečenje ili kuvanje mesa u velikim komadima;
  • pasterizovati mleko;
  • u svim fazama pripremanja hrane strogo sprovoditi ličnu higijenu, naročito ruku;
  • zaštititi namirnice od kondenzovane pare
  • pre početka rada proveriti higijensko stanje radnog mesta i pribora koji će doći u dodir sa namirnicama;
  • uništavati muve i druge insekte koji mogu preneti infekciju sa zagađenih mesta na hranu;
  • hranu ostalu od predhodnog dana ne mešati sa sveže spremlјenom;
  • ne dirati namirnice rukama sa gnojnim promenama na koži;
  • izbaciti iz upotrebe okrnjene emajlirane posude jer se u njihovim pukotinama mogu razmnožiti mikroorganizmi;

Posted in Infektivne bolesti, Urgentna stanja

Trovanja

„Sve stvari su otrovne i ništa nije bez otrova; samo je doza presudna“ rekao je Paracelzus, otac toksikologije, još pre pet vekova.

Toksikologija (od grčkih reči toksikon i logos) je nauka o nepovoljnim uticajima hemikalija na žive organizme. Ona proučava simptome trovanja, mehanizme nastanka, lečenje i otkrivanje biološkog trovanja (posebno trovanja ljudi). Glavni kriterijum toksičnosti hemikalije je doza,  stepen izlaganja supstanci. Može se reći da su skoro sve supstance toksične pod određenim uslovima.

Otrov (toksin) supstanca koja remeti biološke i fiziološke procese u organizmu, oštećuje strukturu i funkcionisanje, izazivajući prolazne ili trajne poremećaje, uključujući i smrt. Potpuno tačnu definiciju otrova nije moguće dati. Ista supstanca može biti neškodljiva (pa čak i lekovita) data u jednoj dozi ili na jedan način, a otrovna u drugoj dozi ili primenjena na drugi način. Otrovnost supstance zavisi od: unete količine, koncentracije, oblika u kome je uneta, načina unošenja, dužine dejstva otrova na organizam (stepen izloženosti), otpornosti organizma itd.

Podela otrova:

  • Prema poreklu mogu biti: Mineralnog, Biljnog i Životinjskog 
  • Prema obliku (stanju) u kojem se nalaze mogu biti: Gasoviti, Tečni i Čvrsti

Otrov u organizam može doći na jedan od sledećih načina, preko:

  1. Digestivnog trakta ( otrovna hrana,piće, hemikalije, lekovi…)
  2. Respiratornog trakta (udisanjem otrovnih para i gasova)
  3. Kože i sluzokože
  4. Intravenskim ubrizgavanjem 
  5. Ujedom insekata
  6. Radijacijom (opšta intoksikacija)

Trovanje 

Stanje u kome organizam postaje otrovan toksičnom supstancom. Prema svom poreklu, akutna trovanja mogu se klasifikovati na:

  1. Zadesna – akcidentalna
  2. Samoubilačka – suicidna
  3. Ubilačka – kriminalna

Prva pomoć kod trovanja

Osnovno pravilo kod pružanja prve pomoći je : Dok se ne dokaže priroda otrova, ne sme se primenjivati protivotrov (antidot) po pretpostavkama.

Hitna medicinska intervencija se zasniva na sledećim pravilima, bez obzira na uzrok trovanja:

  1. Procena stanja bolesnika
  2. Otržavanje vitalnih funkcija
  3. Pozvati hitnu medicinsku pomoć
  4. Identifikacija otrova
  5. Sprečavanje dalje apsorpcije, ukoliko je moguće
  6. Terapija- antidot (kada se potvrdi vrsta otrova), opšta, simptomatska, eliminacija otrova