Posted in Interna medicina sa negom IV, Zdravstvena nega II

Urin

Urin (Mokraća) je krajnji produkt rada urinarnog trakta (proizvod delovanja bubrega tokom procesa filtracije krvi). Mokraćom se iz organizma odstranjuju svi u vodi rastvorljivi produkti metabolizma: urea, mokraćna kiselina, kreatinin, sulfati, fosfati, elektroliti, otrovne materije, lekovi i kontrastna sredstva. Normalan sastav urina čini: voda (95%) i organska jedinjenja.

Mokrenje je fiziološka funkcija pri kojoj se iz organizma izlučuje mokraća, preko urogenitalnog sistema. Centar za mokrenje se nalazi u slabinskom delu kičmene moždine (3 i 4 segment).

Osobine mokraće kod zdrave osobe:

  • Količina: 1000-1500 ml u toku 24 sata
  • Boja: svetlo žuta (pri većoj koncentraciji tamnija, pri manjoj svetlija, jer boja zavisi od količine i specifične težine mokraće)
  • Izgled : bistra, prozirna
  • Miris: blag, nenapadan
  • Gustina (specifična težina): 1015-1025
  • Reakcija: slabo kisela od 4,5-8 pH (kiselija na belančevinastoj, a manje kisela na biljnoj ishrani)
  • Belančevine: 0-150 mg u 24-satnom uzorku
  • Glukoza: 0-2,5 mmola u24-stnom uzorku
  • Sediment: 0-2 eritrocita,  0-5 leukocita, nekoliko ćelija tubularnog epitela i hijalina cilindara
  • Bilirubin: negativan
  • Urobilinogen: 0,5-4,0 u 24-satnoj mokraći
  • Mikrobiološki: sterilan.

Diureza = Količina mokraće izlučena u toku 24 sata. Diureza je važan podatak kod pojedinih bolesti, pa se skupljanje i merenje urina mora savesno sprovoditi. Mokraća se počinje sakupljati najčešće u 7 sati ujutro. Tada  bolesnik mokri, i ta se mokraća baca (stvorila se u toku noći). Od tada pa do sledećeg jutra mokraća se prikuplja, a u tu količinu uračuna se mokraća izlučena i u 7 sati. Posuda u koju se skuplja mokraća označena je imenom i prezimenom bolesnika, ili dogovorenim znakom ako je bolesnik nepismen. Količina sakupljene mokraće se izmeri i upiše u temperaturnu listu. Bolesnicima na intenzivnoj nezi kontroliše se minutna i satna diureza.

Pregledom urina utvrđuje se ne samo stanje bubrega i mokraćnih putava, nego i ostalih organa koji mogu biti zahvaćeni patološkim procesom koji utiče na sastav mokraće, zbog toga je urin važan dijagnostički materijal koji se može posmatrati:

  1. Makroskopski
  2. Mikroskopski

Rutinski pregled mokraće sastoji se iz 3 dela i to:

  1. Opis fizičko-hemijskih karakteristika kao što su: izgled, boja, miris, pH, specifična težina
  2. Biohemijske pretrage (Mikroskopski pregled mokraćnog sedimenta)
  3. Bakteriološki – (Urinokultura) zasejavanje na hranjive podloge

Potološki nalazi u mokraći – Određenim nazivima su označeni poremećaji u načinu mokrenja, količini i sadržaju mokraće:

  • Dizurija: zajednički naziv za sve vrste poremećaja u stvaranju i izlučivanju mokraće
  • Anurija: potpuni prestanak stvaranja mokraće (trovanja, šok, hemoliza, politraume, opekotine, tumori i kamen urogenitalnog trakta)
  • Oligurija: smanjeno stvaranje mokraće, manje od 500ml za 24h (bubrežna insuficijencija, dijareja, povraćanje)
  • Poliurija: povećano stvaranje mokraće preko 2l za 24h (šećerna bolest, edemi, ascit, bubrežna insuficijencija)
  • Polaksiurija: učestali nadražaj i mokrenje malih količina urina
  • Nikturija: noćno mokrenje.
  • Inkontinencija: nekontrolisano (bezvoljno mokrenje, nesposobnost zadržavanja mokraće)
  • Retencija: zastoj mokraće u mokraćnoj bešici i bubrežnim kanalima zbog prepreke u oticanju
  • Proteinurija: povećana količina belančevina u mokraći (zapaljenja urogenitalnog sistema)
  • Glikozurija: nalaz glukoze u mokraći (šrćerna bolest, kada je tri dana za redom nivo šećera u krvi preko 10,5 mmol/l)
  • Acetonurija (Ketonurija): prisustvo acetona (ketonsko telo) u urinu, (šećerna bolest, kada se tri dana za redom javlja glikozurija)
  • Hematurija: nalaz krvi u mokraći (Makrohematurija: krv u mokraći vidljiva golim okom i Mikrohematurija: mikroskopski nalaz krvi u sedimentu mokraće. Javlja se kod mokraćnih kamenčića, upalnih procesa u bubrezima i mokraćnoj bešici, kod infektivnih bolesti npr. šarlaha, difterije, upale krajnika, upale slepog creva, alergijskih bolesti, trovanjem živom, fosforom, povreda. Urin zdravih osoba ne sadrži krv, osim kod žena za vreme menstruacije. Hematuriju prati najčešće i hemoglobinurija, kada se u urinu nalazi krvni pigment, hemoglobin. Hemoglobinurija se javlja kod anemije, kod velikih fizičkih napora. Kod hemoglobinurije uvek se javlja i proteinurija. Kao da se javlja jedna lančana reakcija)
  • Leukociturija: nalaz povećanog broja leukocita u sedimentu mokraće
  • Piurija: makroskopski vidljiv gnoj u mokraći
  • Cilindruia: nalaz patoloških cilindara u mokaći
  • Bakteriurija: nalaz mikroorganizama u urinu

Boja

  1. Normalno: žuta boja. Boja može da varira u zavisnosti od unete količine tečnosti – od svetlo žute do tamno žute, a na nju utiču i povećana telesna temperatura, znojenje, povraćanje, proliv. Što je mokraća više koncentrovana, boja je tamnija, što se ne smatra uslovno patološkim.
  2. Tamnosmeđi urin – ukazuje na prisustvo žučnih boja u urinu = Urobilinogen i sterkobilinogen izlučuju se urinom i fecesom. Kod zdravih ljudi ih  retko dokazujemo jer su to male količine koje se izluče do 5 mg dnevno. Kod bolesti jetre (hemolitička žutica) su pozitivni i izrazito povišeni zbog čega je mokraća tamne boje.
  3. Intenzivno žut  urin – Bilirubin (žučna boja) se izlučuje u patološkim stanjima, kada ga oštećena jetra ne može metabolisati ili kada  zbog opstrukcije žuči ne može oticati. Takva mokraća je intenzivno žuta ili žuto smeđa sa karakterističnom žutom penom, stajanjem na vazduhu menja boju u zelenkastu zbog oksidacije bilirubina u biverdin. Pozitivan je kod ikterusa i svih jetrenih oboljenja.
  4. Crveni urin – ukazuje na prisustvo hemoglobina, što najčešće ukazuje na oštećenje bubrega, zbog koga se u urinu javlja krv (najčešće kamen u bubregu ili pesak), ali i na razne zapaljenjske procese, oštećenje mokraćnih kanala i bešike.

Uzimanje mokraće za pretrage

 Za laboratorijski pregled mokraća se može uzeti na nekoliko načina. Najčešće se uzima prva jutarnja mokraća izlučena u toku jednog mokrenja, jer je po količini najobilnija i svi su sastojci koncentrovani. Mokraća iz srednjeg mlaza uzima se u slučaju bakteriološkog pregleda i za utvrđivanje broja leukocita i eritrocita. Pre uzimanja mokraće spoljašnje genitalije treba oprati antiseptičkim rastvorom. Za laboratorijske, biohemijske  analize mokraća se uzima u hemijske čiste posude. Ukoliko se mokraća uzima za bakteriološka ispitivanja, zasejava na hranjive podloge (urinokultura) onda se ona uzima u sterilne posude.

Ako bolesnik ne može spontano mokriti, mokrenje se pokušava izazvati raznim postupcima:

  • Promena položaja bolesnika (iz ležećeg u sedeći)
  • Stavljanje toplog termofora u predelu mokraćne bešike
  • Topla kupka
  • Kateterizacija mokraćne bešike

 

 

 

Advertisements
Posted in Interna medicina sa negom IV, Zdravstvena nega II

Kašalj (Tussis)

Kašalj predstavlja odbrambeni mehanizam kojim se odstranjuje sekret (sputum) ili strana tela iz disajnih puteva. Pored toga, kašalj može da prati i niz različitih akutnih i hroničnih oboljenja.

Kašalj je voljna ili refleksna pojava koja nastaje nadražajem tusigenih zona (receptora)  čiji se refleks dalje prenosi na centar za kašalj  (nalazi se u produženoj moždini). Stimulacija receptora za kašalj može da bude:

  1. Zapaljenska – izaziva: otok i proširenje krvnih sudova sluzokože disajnih puteva – javlja se kod zapaljenja grkljana (larngitis), bronhija (bronhitis), zapaljenja pluća (pneumonija), lokalizovanih gnojnih kolekcija u plućima, bronhijalne astme.
  2. Mehanička – nastaje udisanjem različitih čestica npr. prašine, lokalizovanih zapaljenja poput tuberkoloze, tumori pluća, karcinom bronha, strana tela, napada astme.
  3. Hemijska – udisanje iritantnih gasova (dim cigarete, hemijskih isparenja)
  4. Termalna – udisanjem toplog ili hladnog vazduha

Receptori za kašalj (tusigene zone) se pored epitela gornjih i donjih disajnih puteva, nalaze i u perikardu, srcu, uhu, ezofagusu, dijafragmi i želucu. Izuzetno su  osetljivost na kiselinu, hladnoću, vrućinu i druge hemijske iritanse. Smanjeni refleks kašlja postoji samo kod pacijenata sa endotrahealnim tubusom, traheostomom kao i kod pacijenata sa neuromišićnim oboljenjima.

U posmatranju bolesnika nije dovoljno utvrditi podatak da on kašlje, već i kakav je karakter kašlja i koliko on dugo traje.

Vrste kašlja (karakter)

  • Vlažan kašalj sa obilnom ekskrecijom = Produktivan (koji ukazuje na promene u bronhijama)
  • Suv, nadražajan kašalj = Neproduktivan
  • Promukao kašalj (koji ukazuje na promene u larinksu, kod pušača)
  • Kašalj u napadima, praćen  izbacivanjem žilave, staklaste sluzi ( bronhijalna astma)
  • ŠTA JE PSIHOGENI KAŠALJ?

    Psihogeni kašalj nastaje kao odgovor na anksioznost, depresiju, porodičnu nasilje ili zlostavljanje, a pogotovo je izražen kod dece. Zabeleženo je da se često javlja i kod dece koja imaju braću i sestre koji su bolesni od hroničnih ili teških bolesti.  Ponekad osobe koriste kašalj da privuku pažnju, oslobode unutrašnju psihološku tenziju ili je to vrsta neadaptacije u određenom okruženju ili situaciji. Učestalost kašlja raste u okolini gde su česte psihološke tenzije i socijalni konflikti. Stoga može da predstavlja poremećaj ili odbrambeni mehanizam. Za tretiranje psihogenog kašlja se preporučuje bihevioralna terapija, psihoterapija, psihološko savetovanje pa čak i psihijatrijska intervencija.

Dužina trajanja kašlja – na osnovu čega,  kašalj možemo podeliti na:

  • akutni – traje do tri nedelje,
  • subakutni – traje između 3 i 8 nedelja
  • hroničan kašalj – traje duže od 8 nedelja

Najčešći uzroci kašlja su:

  1. Prehlada i grip – koje prati osećaj suvog“ iziritiranog i bolnog grla, pa je kašalj nadražajan. Izazivači ovih infekcija su prvenstveno virusi,  i obično je potrebno oko 2-4 nedelje da se smiri.
  2. Infekcije – poput bronhitisa, upale pluća ili plućne maramice,  su takođe praćene kašljem.
  3. Astma – bilo da je uzrok pogoršanja infekcija ili alergija, takođe može biti uzrok kašlja, koji nastaje zbog opstrukcije disajnih puteva. Astmatični kašalj obično prati sviranje u grudima u ranim jutarnjim časovima i po tome se može prepoznati.
  4. Pušenje – štetno dejstvo duvanskog dima na kardio-respiratorni sistem, kao i na ceo organizam je ogromno. Od 4000 hemikalija koje nastaju u zapaljenoj cigareti, čak 69 njih je kancerogeno. Pušenje je jedan od čestih izazivača hroničnog kašlja bilo kod aktivnih, tako i kod pasivnih pušača, odnosno osoba koje su izložene duvanskom dimu, posebno u zatvorenim prostorijama.
  5. Alergijske reakcije – za neke  ljude proleće i kasno leto mogu biti prava nevolja, ukoliko su alergični na polene trava i korove koji se nalaze u prirodi. Kod alergičnih osoba, mogu se javiti simptomi od strane gornjih disajnih puteva (zapušen nos, kijavica, itd…), kao i uporni kašalj. Takođe, i alergeni koji se nalaze u zatvorenom prostoru, kao što je kućna prašina, grinje, dlake i sl. mogu izazvati alergijske reakcije praćene upornim kašljem.
  6. Strano telo – Retko se dešava da i strano telo bude uzrok kašlja. Ali, ako je neko strano telo dospelo u dušnik (najčešće riblja ili pileća kost, delovi dečijih igračaka), u tim slučajevima je potrebna hitna intervencija, odnosno vađenje stranog tela u specijalizovanoj (pulmološkoj ili ORL) ustanovi.

Lečenje kašlja – prvenstveno zavisi od vrste (karaktera) kašlja

  • Suvi nadražajni kašalj  naročito je opterećujući noću jer je najučestaliji tokom sna. Ove napade kašlja možete ublažiti septoletama iz apoteke, tj. sredstvima na bazi dekstrometorfana ili pentoksiverina. Biljna alternativa su preparati koji sadrže koren hibiskusa ili islandsku mahovinu. Antispazmatično deluje i ekstarkt bokvice.  Posle dve nedelje kašalj bi trebalo da bude izlečen. 
  • Vlažan, zreo kašalj u najvećem broju slučajeva predstavlja sledeći korak u toku prehlade, gripa ili oboljenja. Biljni preparati na bazi lista bršljana razgrađuju veoma gust i žilav sekret i na taj način olakšavaju njegovo izbacivanje iz bronhija (sekretolitici). Isti efekat imaju i mukolitici koji sadrže mirtol, sastojak eteričnog ulja koji se dobija iz lista mirte. Kapsule na bazi prirodnog sastojka cineola podstiču samočišćenje disajnih puteva i sprečavaju hronične upale bronhija. 
Posted in Interna medicina sa negom IV

Šećerna bolest – Diabetes mellitus

Šećerna bolest ili dijabetes je hronični  poremećaj metabolizma koji karakteriše  trajno povišen nivo glukoze (šećera) u krvi. Bolesti nastaje usled prestanka ili nedovoljnog lučenja insulina, hormona koji se stvara u pankreasu,usled čega biva narušen metabolizam belančevina,ugljenih hidrata i masti. Nakon dužeg vremena dolazi do patoloških promena u strukturi i funkciji nerava,krvnih sudova i vitalnih organa.

Vrste: Za razliku od starih klasifikacija koje su bile bazirane više na primenjenoj terapiji (insulin zavisni i insulin nezavisni dijabetes, kao dve osnovne kategorije) nova klasifikacija više ukazuje na etiopatogenezu

  • Tip 1 dijabetesa (destrukcija β ćelija pankreasa, koja dovodi do apsolutnog deficita insulina)
  • Tip 2 dijabetesa ( rezistenzije sa relativnim deficitom insulina do  sekretornog defekta sa insulinskom rezistencijom)
  • Gestacioni dijabetes melitus (GDM)

Laboratorijske analize za postavljanje dijagnoze

  1. Glikemija je osnovni parametar za postavljanje dijagnoze dijabetesa, ali i za procenu kontrole dijabetesa. Normalne vrednosti glikemije ujutru natašte (na gladno) su od 3,88-6,1 mmol/l.
  2. Analize urina – Određivanje glukoze i ketonskih tela (aceton) u urinu je važno u proceni obolelih od dijabetesa. Koncentracija u urinu ukazuje na nivo glikemije u vreme formiranja mokraće. Najčešće se koriste test trake impregnirane enzimima (glikozo oksidaza i hidrogen peroksidaza) i podlogom koja se boji a intenzitet zavisi od koncentracije glukoze.
  3. Oralni glukoza tolerans test (oGTT) se koristi u dijagnostici dijabetesa i intolernacije glukoze. Radi optimiziranja insulinske sekrecije i efikasnosti tri dana pre izbođenja testa ispitanik treba da bude na dijeti sa najmanje 150-200 g ugljenih hidrata dnevno i da ne jede noć pre testa (najmanje 8 sati). Test se izvodi tako, što se ispitaniku uzme glikemija ujutru natašte, i da 75 grama glukoze rastvorenih u 300 ml vode, koje pacijent treba da popije u toku 5 minuta. Glikemija se uzima ponovo za 120 minuta. 

Insulin

Polipeptidni hormon koji reguliše metabolizam ugljenih hidrata, pa se koristi za lečenje šećerne bolesti. Insulin je peptid koji se sastoji od 51 aminokiseline, nastaje u beta ćelijama Langerhansovih ostrvaca, endokrinog pankreasa. Glavni efekat delovanja insulina je smanjenje koncentracije glukoze u krvi. Povećanje koncentracije glukoze u krvi, iznad određene vrednosti je signal za lučenje insulina. Insulin zatim ubrzava unošenje glukoze iz krvi u ćelije mišića i masnog tkiva i njeno dalje razlaganje. Nedostatak insulina u organizmu izaziva šećernu bolest (Diabetes melitus).
Bolest se leči tako što pacijenti svakodnevno uzimaju insulin. Primenjuje se parenteralno i to subkutano – pod kožu, ali se u hitnim stanjima može primeniti i intravenski ili ređe intramuskularno.

Nekada je primena insulina zahtevala upotrebu brizgalice i igala, međutim danas se skoro svi oblici insulina primenjuju uz pomoć špriceva u obliku olovke – Pen system. Takva primena je praktična za svakodnevnu upotrebu, vrlo jednostavna i sterilno pripremljena. Pakuje se u različite forme – bočice, flakoni, penovi za jednokratnu upotrebu, ali uvek u  koncentracijama od 40 do 300 i.j. (internacionalnih, insulinskih jedinica) po mililitru.Ubrizgavanje insulina pomoću pumpe je najbolji način primene jer se insulin ubrizgava kontinuirano. Nedostaci ove metode su ti što pumpa mora da bude tokom 24h uz bolesnika.

S obzirom na brzinu, intenzitet i trajanje delovanja insulina delimo ih na 4 grupe:

  • Insulini brzog (kratkog)delovanja
  • Insulini srednjedugog delovanja
  • Insulini srednjedugog delovanja s brzim nastankom učinka
  • Insulini dugog delovanja

Dalju prezentaciju možete pogledati klikom na link: Шећерна болест

 

Registrovani lekovi

  • insulini kratkog dejstva: ACTRAPID (Hemofarm Srbija), ACTRAPID Novo Let i Flexpen (Novo Nordisk Danska), INSUMAN RAPID (Aventis Intercontinental Francuska),
  • insulin humani, kristalni: HUMULIN R (Lilly France S.A.S Francuska), HUMODAR R (Indar Ukrajina),
  • insulin aspart: NOVO RAPID i NOVOMIX 30 (Novo Nordisk Danska)
  • insulin srednje dugog dejstva: INSULATARD (Hemofarm Srbija), INSULATARD NOVOLET (Novo Nordisk Danska)
  • rekombinantni humani insulin: INSUMAN BAZAL (Aventis Intercontinental Francuska)
  • insulin humani izofan: HUMULIN NPH (Lilly France Francuska), HUMODAR B (Indar Ukrajina),
  • insulin srednje dugog dejstva u kombinaciji sa insulinom kratkog dejstva: MIXTARD 30(Hemofarm Srbija), MIXTARD 30 NOVOLET (Novo Nordisk Danska), INSUMAN COMB 25 (Aventis Intercontinental Francuska)
  • insulin glargin – LANTUS (Aventis Intercontinental Francuska),
  • insulin detemir – LEVEMIR FLEXPEN (Novo Nordisk Danska),
  • insulin lispro – HUMALOG (Eli Lilly Export Švajcarska),
  • insulin humani, kristalni i amorfni – MONOTARD HM (Hemofarm Srbija).
Posted in Interna medicina sa negom IV

Rendgenografija u gastroenterologiji

Rendgenografija ili Radiografija je bezbolna, neinvazivna dijagnostička metoda koja se zasniva na primeni X zraka za snimanje različitih delova tela i organa.

Rendgenski zraci ili X-zraci (iks-zraci) su deo elektromagnetskog spektra i spadaju u jonizujuće zračenje, što znači da su naelektrisani i elektromagnetski aktivni. Dobili su ime po svom pronalazaču Vilhemu Konradu Rendgenu, koji ih je otkrio. Količine zračenja razlikuju se zavisno od vrste analize, ali uz pravilnu procenu indikacije za njihovu primenu, korist koju donose je veća od mogućih štetnih posledica.  
Najčešći radiološki dijagnostički metodi su: rendgenska dijagnostika, CT-kompjuterizovana tomografija, ultrazvuk, kolor Doppler i magnetna rezonanca (MR).

Rendgen
Još uvek je najčešća radiološka dijagnostička analiza. Brza, korisna i efikasna, uz pravu indikaciju daje puno podataka koji su odlučujući za dalje zbrinjavanje bolesnika i kontrolu bolesti. Pruža uvid u grublje koštane defekte, promene stanja srca i pluća, hitna hirurška stanja, promene na organima digestivnog trakta (položaj, veličina, oblik, pokretljivost itd.)

Dalju prezentaciju pogledajte klikom na link: Рендгенолошка испитивања у гастроентерологији

Posted in Interna medicina sa negom IV

Endoskopska ispitivanja u gastroenterologiji

Gastroenterologija predstavlja disciplinu Interne medicine.

Naziv potiče od grčkih reči “gastros” što znači stomak, “enteron” creva i “logos” nauka. Gastroenterologija se bavi proučavanjem bolesti digestivnog (probavnog) trakta, pa se  samim tim bavi bolestima jednjaka, želuca, tankog i debelog creva, ali i bolestima bilijarnog sistema, pankreasa i peritoneuma.

Endoskopija  je medicinska procedura koja podrazumeva posmatranje unutrašnjih organa i šupljina pomoću posebnog aparata endoskopa.

Endoskopija u gastroenterologiji

Može biti:
1.Gornja(peroralna)
Ezofagogastroduodenoskopija
2.Donja (peranalna)
Rektoskopija
Sigmoidoskopija
Kolonoskopija
3. Laparoskopija

Dalju prezentaciju pogledajte klikom na link Ендоскопски прегледи у гастроентерологији

Posted in Interna medicina sa negom IV

Dijaliza – nega bolesnika na peritonealnoj dijalizi

Dijaliza je metoda za lečenje terminalne slabosti bubrega.

Kada bubrezi više ne funkcionišu efikasno, otpadni proizvodi (toksini) i tečnost se nakupljaju u organizmu. Dijaliza preuzima deo funkcije bubrega koji otkazuju i uklanja otpadne materije i tečnost. Dijaliza je obično potrebna kada je izgubljeno 90 ili više procenata bubrežne funkcije. Do toga obično dolazi više meseci ili godina nakon dijagnoze hronične bubrežne bolesti. Na početku bolesti bubrega koriste se druge vrste terapije koje pomažu u očuvanju bubrežne funkcije i odlažu potrebu za terapijom zamene bubrežne funkcije.

KOJI TIP DIJALIZE JE NAJBOLJI, I KADA ZAPOČETI SA TERAPIJOM?

Na izbor između hemodijalize i peritonumske dijalize utiče veliki broj činilaca kao što su dostupnost, pogodnost, osnovni medicinski problemi, situacija u kući i starost. Ova odluka se najbolje donosi nakon razgovora sa lekarom o rizicima i prednostima oba tipa dijalize.  Zajedno sa lekarom, pacijent donosi odluku o trenutku započinjanja dijalize, a prema toku otkazivanja bubrega. Na odluku utiču bubrežna funkcija, ukupno zdravlje, nutritivni status, simptomi, kvalitet života, lične sklonosti i drugi faktori. Mnogi pacijenti moraju da počnu sa dijalizom kada je bubrežna funkcija 8 do 12 procenata od normalne, iako to varira od bolesnika do bolesnika. U nekim situacijama sa dijalizom mora odmah da se počne. Ako testovi krvi indikuju da je funkcija bubrega vrlo loša ili nepostojeća.

PERITONEALNA DIJALIZA

Peritonealna dijaliza (PD) je jedna od metoda lečenja pacijenata sa bubrežnom insuficijencijom. Kod ovog vida dijalize,  trbušna maramica (lat. peritoneum) služi kao filter preko kojeg se procesima osmoze i difuzije iz organizma uklanjaju štetne materije. Dijalizna tečnost se ubacuje kroz kateter unutar stomaka, tu ostaje određeno vreme i potom se izliva napolje. Ovo se obavlja tokom noći, dok pacijent spava, ili tokom dana. U odnosu na hemodijalizu, ona je znatno jeftinija i ne zahteva obaveznu posetu zdravstvenoj ustanovi.

PRIPREMA ZA PERITONEALNU DIJALIZU – Podrazumeva plasiranje katetera.  Pre nego što može da se počne sa peritonealnom dijalizom u abdomen mora da se postavi kateter , kojim se tečnost uvodi u telo i iz njega izbacuje.        Kateter je napravljen od mekog, fleksibilnog materijala (obično silikona) i ima krajeve (nalik na balone) koji se naduvaju i održavaju kateter na mestu. Kraj katetera unutar abdomena ima više otvora kojima se omogućava prolaz tečnosti. Postavlja se levo ili desno od umbilikusa uz lokalnu ili opštu anesteziju.

NEGA KATETERA ZA PERITONEUMSKU DIJALIZU — Briga o kateteru i koži oko njega (nazvanoj katetersko mesto) je vrlo važna kako bi se kateter održao u funkcionalnom stanju, ali i da bi se rizik od nastanka infekcije, kako spoljašnje, tako i unutrašnje sveo na minimum.  Mesto insercije katetera se obično pokriva gazom i previja kako bi se sprečilo pomeranje, a i kako bi se mesto održalo čistim. Mesto oko katetera treba da bude suvo sve dok ne zaraste, obično tokom 10 do 14 dana.

DUGOROČNA NEGA

1. Nega kože oko mesta katetera – treba da se pere svaki ili svaki drugi dan sa antibakterijskim sapunom, ili antiseptikom (povidon jodom ili hlorheksidinom). Sapun treba da se čuva u originalnom pakovanju (ne presipa u drugu posudu). Druga sredstva za čišćenje kao što su vodonik peroksid ili alkohol NE smeju da se koriste, osim ako Vam to nije preporučio lekar.

2. Problem sa opstipacijom — Vrlo je važno izbegavati pojavu zatvora nakon što je kateter postavljen. Napor u pokušaju pražnjenja može da poveća rizik od pojave hernije (slabost trbušnog zida). Pored toga, neredovno pražnjenje creva može da uzrokuje probleme sa funkcijom katetera (sporo odvođenje tečnosti, ili otežano potpuno pražnjenje trbušne šupljine). Kako bi se izbegla pojava zatvora,  lekar može da preporuči ishranu bogatu vlaknima, kao i laksativ.

3. Nega nakon povrede mesta katetera — Ako je došlo do povrede mesta katetera kao što je slučajno povlačenje katetera, ili ako je kateter previše pomeran, moguća je kratkotrajna upotreba oralnih antibiotika kako bi se sprečila pojava infekcije unutar abdomena (peritonitis). Većina dijaliznih odeljenja preporučuje da u slučaju povrede mesta katetera posetite lekara kako bi se utvrdilo da li su potrebni dodatni testovi ili terapija.

4. Odgovarajuća ishrana. Pacijenti na peritoneumskoj dijalizi sa svakom izmenom gube proteine, što obično znači da im je potrebno više ovog nutrijenta u ishrani. Proteini se nalaze u crvenom mesu, mleku, piletini, ribi i jajima; neke vrste povrća i žitarica sadrže proteine slabijeg kvaliteta. Dijetetičar će Vam pružiti neophodne preporuke u vezi količine i vrste proteina. Druge promene u ishrani mogu da budu redukcija namirnica koje sadrže fosfor (koji se obično nalazi u mlečnim proizvodima, siru, suvim mahunarkama, džigerici, orasima i čokoladi) i natrijum, kao i kontrola unesene tečnosti.

5. Dobijanje na težini — Povećanje težine može da bude problem za pacijente na peritoneumskoj dijalizi jer dijalizat sadrži veliku količinu dekstroze, vrste šećera. Tokom vremena zadržavanja organizam apsorbuje deo te dekstroze, što može da dovede do povećanja težine. Nutricionista može da pomogne kako bi se dobijanje na težini svelo na minimum i to praćenjem broja unesenih kalorija.

6.  Aktivnost i peritoneumska dijaliza — Uopšteno, osobe koje koriste peritoneumsku dijalizu treba da ograniče fizičku aktivnost kada je njihova peritoneumska šupljina ispunjena (sadrži veliki volumen tečnosti). Vežbanje i učešće u sportovima je i dalje moguće, iako i tim aktivnostima treba razgovarati sa lekarom.

index ipdfilldrain peritoneal-dialysis

Posted in Interna medicina sa negom IV

Dijaliza – nega bolesnika na hemodijalizi

Dijaliza je metoda za lečenje terminalne slabosti bubrega.

Kada bubrezi više ne funkcionišu efikasno, otpadni proizvodi (toksini) i tečnost se nakupljaju u organizmu. Dijaliza preuzima deo funkcije bubrega koji otkazuju i uklanja otpadne materije i tečnost. Dijaliza je obično potrebna kada je izgubljeno 90 ili više procenata bubrežne funkcije. Do toga obično dolazi više meseci ili godina nakon dijagnoze hronične bubrežne bolesti. Na početku bolesti bubrega koriste se druge vrste terapije koje pomažu u očuvanju bubrežne funkcije i odlažu potrebu za terapijom zamene bubrežne funkcije.

KOJI TIP DIJALIZE JE NAJBOLJI, I KADA ZAPOČETI SA TERAPIJOM?

Na izbor između hemodijalize i peritonumske dijalize utiče veliki broj činilaca kao što su dostupnost, pogodnost, osnovni medicinski problemi, situacija u kući i starost. Ova odluka se najbolje donosi nakon razgovora sa lekarom o rizicima i prednostima oba tipa dijalize.  Zajedno sa lekarom, pacijent donosi odluku o trenutku započinjanja dijalize, a prema toku otkazivanja bubrega. Na odluku utiču bubrežna funkcija, ukupno zdravlje, nutritivni status, simptomi, kvalitet života, lične sklonosti i drugi faktori. Mnogi pacijenti moraju da počnu sa dijalizom kada je bubrežna funkcija 8 do 12 procenata od normalne, iako to varira od bolesnika do bolesnika. U nekim situacijama sa dijalizom mora odmah da se počne. Ako testovi krvi indikuju da je funkcija bubrega vrlo loša ili nepostojeća.

HEMODIJALIZA

Medicinsko – terapijska procedura ekstrakorporalnog prečišćavanja krvi. Hemodijaliza je metoda odstranjivanja otpadih produkata (kao što su kalijum i urea) iz krvi u slučaju otkazivanja bubrega. To je jedna od tri terapije za zamenu funkcije bubrega. Preostale dve su transplantacija i peritonealna dijaliza. Od svih terapijskih postupaka hemodijaliza je najčešći vid lečenja bolesnika sa hroničnom bubrežnom insuficijencijom.

PRIPREMA ZA HEMODIJALIZU — Priprema za hemodijalizu treba da se obavi barem nekoliko meseci pre nego što ona postane potrebna. Naročito je potrebna procedura pravljenja „vaskularnog pristupa“.

Vaskularni pristup omogućava uzimanje krvi iz tela bolesnika, njeno prečišćavanje u mašini za dijalizu i vraćanje u telo bolesnika. Postoje tri glavna tipa vaskularnog pristupa: primarna AV fistula, sintetički AV graft i centralni venski kateter. Drugi nazivi pristupa su fistula ili šant. Pristup treba da se napravi pre početka hemodijalize zbog vremena potrebnog za njegovo “sazrevanje”. Nakon formiranja vaskularnog pristupa vrlo je važno pratiti ga i brinuti o njemu.

1. Primarna AV fistula —  najčešći tip vaskularnog pristupa. Zahteva hiruršku proceduru kojom se pravi direktna veza između arterije i vene. To se često izvodi na podlaktici, ali može i na nadlaktici.  Bez obzira na položaj ili način na koji je napravljen, pristup se nalazi ispod kože. Za vreme dijalize u pristup se uvode dve igle. Kroz jednu iglu krvi ističe iz tela, prolazi kroz uređaj za dijalizu i vraća se u telo kroz drugu iglu.

2.Sintetički graft — Ponekad vene na ruci pacijenta nisu pogodne za pravljenje fistule. U tom slučaju hirurg može da upotrebi fleksibilnu gumenu cev kako bi napravio put između arterije i vene. To se naziva sintetički graft. Graft se nalazi ispod kože i koristi se na isti način kao i fistula.

3.Centralni venski kateter — koristi tanku fleksibilnu cev koja se postavlja u veliku venu (obično vrata). Preporučuje se ako dijaliza mora odmah da se počne, a pacijent nema funkcionalnu AV fistulu ili graft. Ovaj tip pristupa se obično koristi samo privremeno.

NEGA BOLESNIKA NA HEMODIJALIZI

Promene u ishrani  Neki pacijenti, naročito oni koji dijalizu vrše u centru, moraće da načine promene u ishrani pre i za vreme tretmana. Te promene obezbeđuju da ne dođe do preopterećenja tečnostima i da se unosi balansirana količina proteina, kalorija, vitamina i minerala. Može da se preporuči ishrana siromašna natrijumom, kalijumom i fosforom, a količina tečnosti (u piću i hrani) može da bude ograničena. Dijetetičar može da pomogne pacijentu prilikom odabira namirnica kompatibilnih sa dijaliznim tretmanom.

Monitoring telesne težine — Pošto bubrezi koji otkazuju ne mogu da uklone potrebnu količinu tečnosti iz tela, taj zadatak mora da se obavi dijalizom. Nakupljanje tečnosti između dva tretmana hemodijalizom može da dovede do pojave komplikacija. Većina pacijenata meri težinu pre i nakon dijalize i od njih se traži svakodnevna kontrola težine kod kuće. Ako se težina pacijenta između dva tretmana poveća više nego što je to normalno, on mora da kontaktira svog lekara.

Nega pristupa — Vrlo je važno voditi brigu o vaskularnom pristupu kako bi se sprečile komplikacije. Komplikacije mogu da se jave čak i kada je pacijent pažljiv, ali su ređe ako se preduzmu određene mere opreza:

  • Pristup se svakodnevno pere sapunom i vodom, kao i uvek pre dijalize. Pacijent ne sme da se češa, niti uklanja kraste.
  • Svakodnevno kontrolisati da li ima simptoma infekcije kao što su zagrejanost ili crvenilo.
  • Svakodnevno proveravati da li u pristupu postoji protok krvi. Treba da se oseti vibracija kroz pristup. Obavestite lekara ako je nema ili se promeni. Protok krvi se ponekad kontroliše ultrazvukom (dopler). Monitoringom protoka se meri brzina protoka krvi kroz pristup za vreme tretmana.

 

fistula.ashx 14755_26_10_12_5_21_06_9669398