Posted in Urgentna stanja

Zatvorene kraniocerebralne povrede – Traumatska oštećenja mozga

Zatvorene kraniocerebralne povrede  su one povrede  kod kojih ne postoji prekid kontinuiteta kože, ali postoji veliki problem održanja intrakranijalne prostorne ravnoteže. Dalja podela zatvorenih povreda, zasniva se na klinički ispoljenom obimu povreda mozga (moždanog tkiva) i obuhvata: komociono-kontuzioni sindrom i kompresivni sindrom (koji obuhvata intrakranijalna krvarenja)

Podela:

  1. Komocio (Commotio cerebri) – potres mozga
  2. Kontuzio (Contusio cerebri) – nagnječenje mozga
  3. Kompresio (Compressio cerebri) – kompresija mozga kod koje dolazi najčešće do krvarenja:
  • Epiduralni hematom – krvarenje  izmedju kosti lobanje i omotača mozga (dura mater)
  • Subduralni hematom – krvarenje izmedju omotača mozga i mozga
  • Intracerebralni hematom – krvarenje unutar mozga

Etiologija

Mozak može biti povredjen dejstvom direktne ili indirektne sile. Povrede tada mogu biti lokalizovane na jednom ili nekoliko mesta u mozgu.

  1. Direktne lezije mozga dovode do: potreasa, nagnječenja mozga i difuznih  lezija (laesio axonalis diffusa).
  2. Indirektna oštećenja mozga nastaju najčešće kada se, krvarenjem u lobanji, formira ugrušak krvi (hematom) koji vrši pritisak na mozak. U zavisnosti od lokalizacije ugruška razlikuju se epiduralni, subduralni hematom i hematom u mozgu . Krv takodje može biti prisutna u šupljinama u kojima se nalazi likvor (subarahnoidalna hemoragija). U indirektna oštećenja mozga spadaju i udarni talasi.

Prema vremenu kada se desila povreda (što će imati dalji uticaj na razvoj i težinu kliničke slike) možemo reći da postoji:

  1. Primarna povreda mozga – znači da je mozak pretrpeo oštećenja u toku samog procesa povređivanja.
  2. Sekundarna povreda mozga – mozak nije oštećen samim povređivanjem nego povreda nastaje sekundarnim razvojem edema mozga ili izlivanjem krvi (U oba slučaja i otok i ugrušak vrše  kompresiju na moždano tkivo).

Comotio cerebri – potres mozga

Anatomsko oštećenje moždanih ćelija na nivou moždanog stabla-kraniospinalnog spoja. Gubitak ćelija nije veliki ali pošto se nove ne mogu stvarati smatra se teškom telesnom povredom. To je funkcioni poremecaj,  jer se linije sila pri udaru u lobanju seku kroz strukture moždanog stabla. Otuda i simptomi odgovaraju poremećajima funkcija moždanog stabla:

Manifestuje se:

  • Gubitkom svest, somnolencija u daljem toku
  • Gubitkom sećanja za kratak period pre udara kao i u toku samo udara (retrogradna amnezija)
  • Horizontalni nistagmus jedan je od najkonstantnijih simptoma
  • Povraćanjem u mlazu (povraćanje centralnog tipa bez mučnine)
  • Poremećaj vitalnih funkcija: ubrzan puls, nizak pritisak,
  • Hiporefleksija tetivnih refleksa
  • Izražena glavobolja, obliven hladnim znojem

Tegobe traju od nekoliko dana do nekoliko meseci. Ukoliko traju duže, manifestuju se u vidu: glavobolje, vrtoglavice, zujanja u ušima, mučnine, osećaja da je «čas toplo, čas hladno», smetnje koncentracije, strahova, nervoze,… Ovo se naziva postkomocioni sindrom i traje duže ukoliko je povreda bila teža ili ukoliko pacijent i inače ima razne vegetativne tegobe. Ova povreda ne mora ostaviti nikakve posledice. Što se tiče njene sudskomedicinske kvalifikacije neki veštaci je svrstavaju u lake, a neki u teške telesne povrede. Uglavnom ako tegobe traju duže ima smisla uraditi snimak mozga magnetnom rezonancom i možda dokazati da postoje i strukturalne povrede mozga, a da se ne radi samo o komociji. Ove promene se obicno ne vide na CT snimcima mozga.

Do komocije moze dovesti i nagli trzaj glave („udar biča“) pri saobraćajnim nesrećama. Ovde je reč o istezanju kraniocervikalnog medularnog dela. Kao i pad na sedalni predeo, jer se udarac prenosi preko kičmenog stuba.

Lečenje je simptomatsko- lekovi protiv bolova (analgetici), protiv mučnine, sedativi, mirovanje…Potrebna je prostorna izolacija zbog mira, sobu blago zamračiti, zabraniti u prvih 48h vizuelne stimulacije (tv, mobilni, kompjuter, tablet…) Zbog povraćanja ne davati ništa per os, samo putem infuzionih rastvora. Pored ovoga potreban je razgovor sa pacijentom jer vegetativne tegobe izazivaju zabrinutost, a ona opet pogoršava te tegobe i tako se može, pogotovo kod psihički labilnijih osoba, formirati začaran krug.

 Contusio cerebri – nagnječenje mozga

Nastaje na dva načina:

  1. Udarom predmeta u lobanju koja miruje; udar izaziva ulegnuće kosti, a ispravljanje ulegnuća daje negativni pritisak na mestu udara i tu se formira kontuziono žarište
  2. Udarom pokretne lobanje o čvrstu podlogu (pad). Pošto lobanja „odskoči“,tj. krene u suprotnom pravcu, dok mozak još uvek ide u pravcu podloge, na mestu udara nastaje pozitivni pritisak, a na suprotnom negativan. Na mestu udara – pozitivnog pritiska kontuziono žarište je manje, a na mestu negativnog znatno vece (efekat contre coup)

Oštećenje moždanog parenhima može biti:

  • fokalno ili difuzno
  • kortikalno
  • duboko ili
  • ono sa povredom moždanog stabla.

Posebno je teška  kontuzija temporalnog režnja koja je dvovremenska povreda, najpre nastaje traumatsko oštećenje temporalnog režnja a nakon 3 dana naglo pogoršanje zbog traumatske okluzije art.cerebri. Ipak je najčešće  istovremeno reč o komociji i kontuziji mozga, zato se i govori o komociono -kontuzivnom sindromu.

Klinička slika:

  • Gubitak svesti  različitog intenziteta (ređe sa očuvanom svešću)
  • Žarišna simptomatologija hemipareza, hemiplegija, poremećaj vida, afazija, epileptični napad
  • Meningealni znaci – hiperpireksija, rigidan vrat, iritabilnost pacijenta

Za dijagnozu kontuzije mozga neophodan je nalaz kontuzionog žarišta ili klinički znaci difuznog moždanog oštećenja takodje su dokaz kontuzije mozga.
Komplikacije su subarahnoidna hemoragija, subduralna i ekstraduralna hemoragija i intracerebralna hemoragija. Neposredne komplikacije mogu biti i infekcija mozdanica i mozga ako postoji i prelom, kao i epileptični napadi zbog iritacije mozga. Veoma značajna odložena komplikacija je posttraumatski vazospazam. Krv u likvoru i ovde ima patogenetsku ulogu. Zahvaćene su velike arterije na bazi mozga – a.carotis interna, a. cerebri media, a.basilaris. Vazospazam može biti značajan faktor ishoda kod teških povreda glave.

Epiduralni hematom

Nastaje kod rascepa a. meningicae mediae. Hematom naglo raste, zauzima intrakranijalni prostor i kompromituje moždano tkivo.
Sigurni znaci epiduralnog krvarenja su::
Prelom skvame temporalne kosti
Ponovni gubitak svesti pošto sepovređena osoba oporavila od komocije; zato je veoma važno nadgledanje naročito noću je se može desiti da se povređeni osvesti, a preko noći dospe u duboku komu
Hačinsonova zenica na strani preloma. To je široka zenica koja ne reaguje na svetlost

Subduralni hemtaom

Nastaje zbog izlivanja krvi u prostoru između dure i arahnoideje. To je vensko, sporo krvarenje. Može biti akutno i hronično.
1. Akutni subduralni hematoma. Moze biti unilateralni ili bilateralni i često je praćen i drugim traumatskim oštećenjem mozga – kontuzijom i laceracijom. Bolesnik je komatozan. Ako je hematom lokalizovan u zadnjoj lobanjskoj jami biće praćen  još i povraćanjem, glavoboljom, ostećenjem kranijalnih živaca i ataksijom.
2. Hronični subduralni hematom se inkapsuliran i dalje raste zbog prelaska likvora kroz kapsulu u hematom – mesto sa većim osmotskim pritiskom. Hematom raste nedeljama i mesecima delujući kao tumor  pritiska moždano tkivo i daje odgovarajuće simptome i znake:

  • glavobolja
  • pospanost
  • konfuznost
  • inkoherentno mišljenje
  • bradipsihija
  • apatija
  • epileptični napadi tako da asocira na moždani tumor ili demenciju vaskularne ili druge etiologije.

Na strani hematoma može se naći Hačinsonova zenica. Fokalni znaci obično nisu izraženi. Hemipareza se moze razviti na suprotnoj strani, ali nekad i na strani hematoma.
Trauma moze biti mala, čak zaboravljena. To može biti lak udarac glavom o gredu ili granu drveta, pri naglom zaustavljanju automobila ili gubitak svesti. Ova komplikacija je česta kod alkoholičara zbog fragilnosti krvnih sudova i čestih trauma u alkoholisanom stanju.

Intracerebralni hematom

Intracerebralno krvarenje (hemoragija) je rezulatat oštećenja malih penetrantnih krvnih sudova, koji kod okluzije daju lakune. Promene koje prethode hemoragiji sastoje se iz slabljenja zida i stvaranja mikroaneurizmi (Charcot – Bouchard) koje ruptuiraraju. Defektan zid krvnog suda i bez aneurizme može da rupturira.

Arterijska krv izlazi iz prsnutog krvnog suda pod pritiskom i razara moždano tkivo stvarajući intracerebralni hematom. Nagli izlazak krvi iz krvnog suda dovodi do porasta intrakranijalnog pritiska čemu doprinosi i nastanka perifkoolanog edema. U daljoj evoluciji hematom inkapsulira i resorbuje, a na njegovom mestu ostaje ožiljak ili cista.

Postupak sa povređenim

1. Inicijalna procena povređenog

Karakteristika kraniocerebralnih povreda je što ne postoje simptomi specifični za oštećenja pojedinih entiteta nego se svi simptomi mogu javati kod bilo kog moždanog oštećenja. Druga karakteristika je da na primarna oštećenja ne možemo uticati a delovanje se bazira na zaštiti od komplikacija pa je potrebno što ranije dijagnostifikovati i klasifikovati njegovu povredu.

  • Prvo treba ustanoviti da li se uopšte radi o povredi glave i potrebno je isključiti druga besvesna stanja (trovanje, metaboličke kome) i voditi računa o tome da svaki udarac u glavu ne znači i kraniocerebralnu povredu.
  • Proceniti stanje svesti prema Glasgow koma skali
  • Orjentaciono napraviti neurološki pregled (poremećaj govora,nistagmus, pojava epilepsije itd),
  • Evidentirati vitalne znake (puls, pritisak, respiracija, temperatura)
  • Proveriti da li se radi o otvorenoj ili zatvorenoj povredi
  • Proveriti ima li drugih povreda

2. Prva pomoć kod povređenog

Stadardno po sistemu ABCD.

  • obezbediti prohodnost respiratornog puta jer jezik kod povrđenog bez svesti upada u farinks i prekida disanje. Zato se postavlja u položaj na bok. Položaj na boku obezbeđuje da jezik stoji po strani a i da eventualno povraćeni sadržaj ne zapada u disajne puteve
  • zavijanje rane na glavi stavljanje kompresivnog zavoja za zaustavljanje krvarenja
  • hitan transport u bolnicu, pri tome stalno kontrolisati stanje svesti i registrovati produbljivanje poremećaja svesti i pojavu neuroloških poremećaja.

3.Postupak u bolnici

U bolnicu se prima pacijent poremećene svesti bilo kojeg nivoa po principu urgentnog prijema.

  • U intenzivnu negu se smeštaju bolesnici u komi i somnolenciji
  • U poluintenzivnu i samonegu se smještaju pacijenti sa očuvanim stanjem svesti

I jedni i drugi zahtevaju stalni nadzor i kontrolu vitalnih funkcija, a taj stalni nadzor možemo prestati nakon 48 – 72 časa.

  • Održavati respiratorni put slobodnim (traheotomija i intubacija)
  • Respiratorna podrška zavisi od pacijentovih respiratornih pokreta. Može biti kao automatska kontrolisana hiperventilacija, asistirano disanje ili samo obogaćivanje kiseonikom
  • Intravenska terapija tečnostima i hiperalimentacija na sondu kod bez svesnih pacijenata
  • Kontinuirani monitoring intrakranijalnog pritiska i njegova kontrola (manitol, glicerol i koritikosteroidi)
  • Hlađenje bolesnika da se smanji potreba za kiseonikom a naročito kod hiperpireksije
  • Barbituratnu komu upotrebljavaju mnogi neurohirurški centri kao vid liječenja

Prognoza i ishod kraniocerebralnih povreda

Preciznu prognozu, osim kod veoma teških i veoma lakih povreda, nije moguće dati, pogotovo ne u samom početku.

Oštećeno nervno tkivo se oporavlja tako što se u njemu:

  • smanjuje otok;
  • poboljšava cirkulacija;
  • smanjuje se pritisak na njega povlačenjem (resorspcijom) izlivene krvi;
  • poboljšava se metabolizam nervnih ćelija;
  • neki delovi mozga preuzimaju funkciju oštećenih (plasticitet);
  • ponovo se uspostavljaju veze medju nervnim ćelijama;
  • javljaju se i neke forme regeneracije.

Lečenje se sastoji u tome da se obezbede optimalni uslovi za oporavak moždanog tkiva, jer još uvek nema leka koji bi omogućio regeneraciju nervnog tkiva ili značajnije na nju uticao.

Loši prognostički faktori su: starost, loša cirkulacija krvi kroz mozak, šećerna bolest, komatozno stanje (pogotovo ako je postojalo od početka), znaci većeg oštećenja mozga i moždanog stabla

Ukoliko je pacijent duboko komatozan prognoza je najteža. Oporavak se tada odvija po nivoima. Prognoza je sve bolja kako pacijent prelazi na višlje nivoe. Ovi nivoi oporavka pokazuju oporavak moždanog stabla. To su: početak samostalnog disanja, dovoljno iskašljavanje šlajma, veći samostalni pokreti pacijenta u postelji, početak gutanja. Nakon postizanja ovoga oporavak ide brže i njegov stepen zavisi od mesta i veličine oštećenja mozga. Oporavak ipak može trajati 2 godine ili duže. Obicno 75% onoga što se oporavi, desi  se u prvih 6 meseci. Zbog ovoga je važno, pored ostalog, rano započeti sa fizikalnom terapijom. Posledice  koje su prisutne i posle godinu dana od povrede mogu se, u sudskomedicinskom smislu, smatrati trajnim. One mogu biti u većem ili manjem stepenu:

  • Psihološko-psihijatrijske koje se manifestuju  kao poremecaji: mišljenja, opažanja,  koncentracije, učenja i pamćenja, poremećaji u emocionalnoj sferi i kao izmena u ponašanju (organski psihosindrom)
  • Neurološke posledice podrazumevaju ispade u funkciji pojedinih delova mozga ili nerava. Njihov broj je velik i mogu se javiti u raznim kombinacijama. Najčešći su: slabost jedne polovine tela  (hemipareza), slabost mišica lica, ispadi vidnog polja…
  • Hormonski poremecaji
  • Naruženost čine zaostali ožiljci ili defekti kostiju lobanje, kao i poremećaji pokreta i hoda

Postoje 4 stadijuma krajnjeg ishoda preživelih:

I – Dobar oporavak bez značajnijih posledica

II – Umerena nesposobnost, ukoliko zaostanu manji neurološki ili psihički deficiti

III – Teška nesposobnost

IV – Vegetativo stanje- pacijent otvara oči i ima neke spontane pokrete, ali ne uspostavlja nikakvu komunikaciju sa okolinom.

Komplikacije kraniocerebralnih povreda

Subduralni hematom – Javlja se kod alkoholičara i starih osoba sa moždanom atrofijom ali i kod male dece posle padova i beba sa porođajnom traumom. Manifestuje se pojavljivanjem hematoma čiji se simptomi ispoljavaju 1-3 meseca nakon traume  a povreda koja do toga dovodi ne mora biti jaka čak može biti trivijalna.

Curenje likvora (likvoreja) – Likvoreja na nos – nastaje kao posledica nepravilno lečenih povreda frontoetmoidalnog masiva. Ako je nastao jednom, promena na duri nikada ne zaceli bez operativne intervencije. Pacijent se žali da je stalno prehlađen jer mu curi voda na nos a ta se „vod“ razlikuje od normalnog nosnog sekreta po tome što sadrži šećer. Izuzetna opasnost preti od nastanka meningitisa ili apscesa mozga.

 

Meningitis –  stalni pratilac nepravilno lečenih  kraniocerebralnih povreda. Suzbija se velikim količinama antibiotika koji prolaze kroz hematoencefaličnu barijeru

Poststraumatski apsces mozga – Ako je povreda loše tretirana pogotvo ako se radi o penetrantnim povredama sa zaostalim stranim telom.

Postraumatska epilepsija – Ukoliko je nadražen mozak i najnormalnije osobe može reagovati epileptičnim pražnjenjem. Javlja se i kao simptom svežih kraniocerebralnih povreda ali i kao trajna posledica povrede mozga. Daleko je češća kod otvorenih povreda 10-50% a kod zatvornenih se javi 5%. Što je operativni postupak bolji manje su šanse da se javi postraumatska epilepsija. Može se javiti i 20 godina nakon traume.

Defekti kranijuma – Defekti kostiju lubanje koji zaostaju nakon operacija oštećenja nastalih usled traume (impresivne frakture, hematomi) čine mozak podložniji infekciji a prave i estetske smetnje. Leče se koštanim autotransplantatom, homotransplantatom, alotransplantatom.

Advertisements
Posted in Urgentna stanja

Kraniocerebralne povrede

Kraniocerebralne povrede su povrede:

  • lobanje (kranijuma) i
  • mozga (cerebrum)

Podela

Prema klasifikaciji zasnovanoj na kliničkom posmatranju povređenih, kraniocerebralne povrede možemo podeliti na dve osnovne grupe:

  1. Otvorene – povrede kod kojih postoji prekid u kontinuitetu kože (rascep kože i sluzokože). Ove povrede mogu zahvatati: meke delove glave, kosti lobanje, ovojnice mozga i samu moždanu masu. Tretiraju se kao teške, jer pored primarno nastalih lezija, otvorene rane su direktan put za prodor infekcije ka endokranijumu. U odnosu na to da li je oštećena dura, otvorene povrede dalje  možemo podeliti na nepenetrantne i penetrantne (povređena i dura)
  2. Zatvorene – povrede kod kojih ne postoji prekid kontinuiteta kože, ali postoji veliki problem održanja intrakranijalne prostorne ravnoteže. Dalja podela zatvorenih povreda, zasniva se na klinički ispoljenom obimu povreda mozga i obuhvata komociono-kontuzioni sindrom i kompresivni sindrom (koji obuhvata intrakranijalna krvarenja)

Prema patološko -anatomskomom stanovištu, kraniocerebralne povrede možemo podeliti na:

  1. Povrede mekih delova glave (poglavine, skalpa)
  2. Povrede kostiju lobanje (prelomi)
  3. Povrede mozga (moždanog tkiva i krvarenja)

Zajedničko za sve ove povrede je da zauzimaju značajno mesto u urgentnoj medicini, zbog svoje težine, često nesigurne prognoze i visokom stepenu mortaliteta.  Izuzetno kompleksne povrede se čitavim spektrom simptoma i poremećaja.

Etiologija

Povrede glave i mozga su česte, pogotovo kod dece i mladjih muškaraca. Najčešći načini povredjivanja su: saobraćajna nesreća, povrede na gradilištima, povrede u tuči, pad sa visine, pad na ravnom, rane nanate vatrenim oružijem.

  

Dijagnoza

Postavlja se na osnovu pažljivo uzete anamneze (zbog mogućnosti poremećaja svesti treba razgovarati sa pratnjom), detaljni neurološki pregled i dopunski pregledi: rentgen, NMR, CT, EEG

Lečenje

Zavisi isključivo od vreste povrede, o tome više u sledećim postovima

 

Posted in Urgentna stanja

Trovanje ugljen-monoksidom

Urgentno stanje nastalo kao posledica udisanja opasnih koncentracija ugljen-monoksida (CO) u kući, na ulici, u saobraćaju, industriji i poljoprivredi, usled veoma raširene upotrebe ugljeničnih goriva. Zbog jake citotoksičnosti za živa bića, CO spada u grupu hemijskih zagušljivaca i najvećih zagađivača vazduha. Njegov toksični efekat nastaje veoma brzo čak i pri izuzetno malim koncentracijama. Ugljen-monoksid je gas koji nastaje kao produkt nepotpunog sagorevanja ugljenika iz organskih materija, kao što su ulje, nafta i njeni derivati, drvo, prirodni i proizvedeni gas, eksplozivi, ugalj ili koks. 

Svake godine u svetu umre na stotine ljudi od posledica trovanja ovim gasom.  Posle trovanja alkoholom, trovanje (CO), je jedan od najčešćih oblika trovanja živih organizama. Zbog njegove česte prisutnosti u čovekovom okruženju, visoke toksičnosti, slabo izraženih organoleptičkih svojstava (bez mirisa, ukusa, boje) i neiritirajućih osobina prilikom udisanja. Sve ovo otežava blagovremeno otkrivanje njegovog prisustva u životnoj sredini. Ugljen-monoksid, unet u organizam (sa udahnutim vazduhom u plućima) izaziva u organizmu opštu hipoksiju (nedostatak kiseonika) jer ima jak afinitet za hemoglobin crvenih krvnih zrnaca. Istiskujući kiseonik iz crvenih krvnih zrnaca, on u njima stvara karbonil jedinjenja, formira ireverzibilnu vezu, koja ograničava transport i korišćenje kiseonika u tkivima.

Klinička slika

Klinička slika trovanja ugljen-monoksidom kod različitih osoba i populacija pre svega zavisi od unete doze gasa i nivoa individualne tolerancije na ugljen-monoksid. Glavne manifestacije trovanja po sistemima organa zavise od zasićenosti kiseonikom, stanja centralnog nervnog sistema i srca.

  • Početni simptomi akutnog trovanja ugljen-monoksidom su: glavobolja, mučnina, malaksalost i zamor. Lekari ove opšte simptome često pomešaju sa virusom tipa influence ili drugim oboljenjima. Glavobolja je najčešći simptom akutnog trovanja ugljen-monoksidom (tupa, u predelu čela i kontinuirana)
  • Povećano izlaganje izaziva brojne srčane nepravilnosti, kao što su ubrzani otkucaji srca, nizak krvni pritisak i srčana aritmija. 
  • Simptomi na centralnom nervnom sistemu su: delirijum, halucinacije, vrtoglavica, nestabilan hod, zbunjenost, epi-napadi, depresija centralnog nervnog sistema, nesvest
  • Respiratorni zastoj i smrt 

Jedna od najvećih opasnosti koje prate akutno trovanje ugljen-monoksidom jesu naknadne teške neurološke manifestacije. Problemi mogu da obuhvataju teškoće sa višim intelektualnim funkcijama, kratkoročni gubitak pamćenja, demenciju, amneziju, psihoze, čudan hod, poremećaje govora, kortikalno slepilo i depresivno raspoloženje. Ove odložone neurološke manifestacije mogu da nastanu kod 50% otrovanih ljudi, nakon 2 do 40 dana. Nije lako predvideti kod koga će se razviti naknadne manifestacije, ipak, starija dob, gubitak svesti prilikom trovanja i prethodne neurološke abnormalnosti mogu povećati mogućnost za razvoj odloženih simptoma.

Jedan tipičan znak trovanja ugljen-monoksidom je nađen samo kod mrtvih – opisivani su izrazito roze obrazi i crvenkasti izgled. U patološkom (obdukcionom) pregledu — autopsiji ovo je važan dijagnostički znak.

Dijagnoza

Kako je ugljen-monoksid gas bez mirisa, boje, ukusa koji ne nadražuje sluzokožu disajnih puteva, zatrovana osoba ga teže otkriva, a lekari otežano dijagnostikuju kliničku sliku trovanja. Zato se dijagnoza trovanja ugljen-monoksidom postavlja na osnovu; pažljivo uzete anamneze praćene usmerenim fizikalnim pregledom, gasne analize i procene neuroloških, hematoloških i srčanih ispada i faktora rizika.

Terapija

Polazni tretman za trovanje ugljen-monoksidom predstavlja momentalno sklanjanje osobe od izlaganja bez ugrožavanja drugih ljudi. Osobama bez svesti je možda potrebna kardiopulmonalnu reanimaciju na mestu. Primena oksigeno terapije preko kiseoničke maske smanjuje poluvek ugljen-monoksida sa 320 minuta na 80 minuta pri normalnom vazduhu. Kiseonik ubrzava eliminaciju ugljen-monoksida iz hemoglobina.

Hiperbarična oksigenoterapija HBOT

U hiperbaričnoj medicini primenjuju se sledeći kriterijumi za određivanje potencijalnih pacijenta za HBOT nakon trovanja СО:

  • dužina trajanja nesvesnog stanja od momenta trovanja;
  • prisustvo objektivnih neurološki deficita ili poremećaj mentalnog statusa;
  • ishemijske promene na EKG ili bol u grudima kod pacijenata neposredno nakon trovanja СО,
  • trudnice sa HbCO > 15% (fetalni hemoglobin vezuje СО više (čvršće) od majčinog hemoglobina);
  • ponavljanje simptoma atrovanja u roku od tri nedelje od primarnog tretmana;
  • bolesnika sa HbCO > 25-30%;
  • prisutvo simptoma u naizgled manje ozbiljnim trovanjima koji se ne povlače posle četiri sata nakon udisanja 100% O2 preko kiseoničke maska u toku prve pomoći

Posted in Urgentna stanja

Trovanje hranom

Hrana može biti izvor obolјenja kada se u njoj nalaze patogeni mikroorganizmi ili njihovi toksini kao i neke otrovne materije bilјnog i animalnog porekla. Trovanja hranom nastaju obično naglo, a najčešće se ispolјavaju u obliku želudačno-crevnih poremećaja. Nisu isklјučeni ni smrtni ishodi, naročito kod dece i starijih osoba, kao i lјudi koji već boluju od nekog drugog obolјenja, jer brzo dolazi do teške dehidracije.

Uzročnici trovanja hranom su:

  • biološki agensi i njihovi otrovi (mikroorganizmi, najčešće bakterije, virusi, paraziti, gljivice)
  • hemijski agensi koji u hranu dospevaju greškom (metali i organska jedinjenja) ili su dodati namerno (aditivi, konzervansi, pesticidi, hormoni, antibiotici)
  • radioaktivne materije

Najčešće su posledice grubog kršenja higijensko-sanitarnih pravila pri spremanju, čuvanju, transportu ili prodaji životnih namirnica i nesprovođenja sanitarno-veterinarskih mera u vezi sa sirovinama (meso, mleko, mlečni proizvodi i dr.). Na brzo razmnožavanje mikroorganizama utiče i temperatura na kojoj se hrana čuva. Ako se životne namirnice i gotova jela, naročito ona koja su podložna brzom kvaru, čuvaju na temperaturi od 15 do 35°C, mikroorganizmi će se razmnožavati veoma brzo, a trovanje će u takvim slučajevima biti mnogo teže. Do takvih trovanja u praksi najčešće dolazi za vreme toplih dana u objektima gde su neispravni ili ne postoje uređaji za hlađenje ili gde se ne vodi računa o rokovima za čuvanje lako kvarlјivih namirnica. Pri dužem stajanju (2-3 dana) hrana se može pokvariti i na nižoj temperaturi.

Bakteriološka trovanja hranom 

Bakteriološka trovanja hranom su oboljenja nastala zbog korišćenja hrane ili napitaka koji su kontaminirani bakterijama ili sadrže njihove otrove.  Za ova oboljenja je karakteristično da brzo počinju, da su najčešće praćena želudačno-crevnim poremećajima (mogu i nervnim) i da kratko traju. Mogu se javiti kod pojedinaca, ali i u vidu epidemija.

Najčešća trovanja hranom izazvana su bakterijama: 

  • iz grupe salmonela,
  • iz grupe stafilokoka,
  • klostridijom
  • bakteriološkim otrovom botulizam 
  • trovanja hranom izazvana raznim uslovno patogenim bakterijama (Escherichia coli, Proteus vulgaris, Streptococcus feacalis)

Bolesti koje nastaju nakon konzumiranja higijenski neispravne hrane i vode, a čiji  su  uzročnici bakterije prema načinu izazivanja dele se na:

  1. Alimentarne infekcije – nastaju posle unosa živih mikroorganizama, koji se u digestivnom traktu umnožavaju ili ga kolonizuju i na taj način izazivaju invazivnu infekciju.
  2. Alimentarne toksoinfekcije – nastaju posle unošenja  živih mikroorganizama hranom, koji se u digestivnom traktu razmnožavaju i stvaraju jedan ili više toksina, kojima oštećuju tkiva ili funkciju pojedinih organa. 
  3. Alimentarne intoksikacije – nastaju kao posledica unošenja specifičnih toksina predhodno nastalih u namirnicama. Za njihovo nastajanje nije potrebno unošenje živih bakterijskih ćelija (stafilokok, klostridija)

Klinička slika

  • Vrlo kratka inkubacija (1-6 sati)
  • Početak bolesti nagao
  • Dominiraju muka, gađenje, povraćanje, grčevi u trbuhu, proliv
  • Obilno povraćanje može dovesti do me­taboličke alkaloze.
  • Gubitak tečnosti brzo dovodi do opšte sla­bosti, dehidracije, anurije, hipotonije i sklonosti ka kolapsu.
  • Moguće su nesvestice ili gubici svesti pri pokušaju ustajanja (zadesne, fatalne povrede glave!)
  • Telesna temperatura po pravilu nije po­višena.
  • Za kratko vreme (12-18 časova) bole­snik se potpuno oporavlja 

 

Važno je znati da pri trovanju hranom ne treba uzimati sredstva za zaustavljanje povraćanja ili proliva koji u ovakvim slučajevima predstavlјaju prirodni odbrambeni mehanizam, tj. povraćanjem i prolivom organizam iz želuca i creva izbacuje štetne sastojke unete sa hranom.  Najpravilnije je pri pojavi znakova trovanja odmah potražiti lekarsku pomoć.

 

Trovanje biljnim otrovima

Mnoge biljke sadrže organska jedinjenja (alkaloide) koja mogu izazvati trovanje različitog stepena, u zavisnosti od unete količine. Ovde spadaju razne gljivice, pečurke, plesni koje sadrže aflatoksin

 

Trovanja hemijskim jedinjenjima koji se nalaze u hrani

Preko hrane pored uzročnika mnogih zaraznih bolesti i alimentarnih intoksikacija u organizam mogu dospeti i neka hemijska jedinjenja (olovo, arsenik, bakar, cink, antimon i dr.) koja u veoma milim količinama mogu izazvati trovanje. Hemijska sredstva mogu dospeti u hranu za vreme tehnološkog procesa proizvodnje i prerade namirnica. Neka jedinjenja se koriste kao dodaci koji poboljšavaju izgled, boju, miris i ukus proizvoda ili sprečavaju kvarenja hrane (aditivi). Ove hemijske materije mogu da izazovu trovanje samo ako se unesu u većim količinama od onih koje su dozvoljene. Hemijske supstance mogu dospeti u hranu iz ambalaže i sudova u kojima se namirnice duže čuvaju (olovo, bakar, cink).

 

Trovanja izazvana virusima 

Gastroenteritisi su oboljenja organa za varenje, koja nastaju kada čovek konzumira kontaminiranu hranu. Gastroenteritise može izazvati hrana kontaminirana virusima. Simptomi su: mučnina, povraćanje, proliv, povišena temperatura, dehidratacija, a ozbiljnost bolesti zavisi od virusa, kao i od inficirane osobe. Pored enterovirusa, najčešći izazivači gastroenteritisa preko kontaminirane hrane i vode su Rotavirus, Adenovirus, Enterovirus i virus hepatitisa A i E.

 

Lečenje i Prevencija

Lečenje treba da bude simptomatsko i uključuje:

  • Borbu protiv kolapsa odnosno šoka
  • Rehidratacija –  borbu protiv gubitka vode i soli (lakšim bolesnicima se prvenstveno daje topla, slana industrijska supa, a težim infuzioni rastvori izotoničnog  fiziološkog rastvora i glukoze)
  • Borbu protiv bola u stomaku i grčeva (spazmolitici i topli oblozi)
  • Dijeta je sastavni deo lečenja. Bolesnik uzima samo tečnosti (tople supe, čajeve, pirinčanu vodu) dok traje proliv. Kad glavne tegobe prestanu, u ishranu se uvode pečene jabuke, dvopek, pire od krompira, sutlijaš. Kada se stolica počne normalizovati, u ishranu se uvode i proteini: meso (kuvano ili na žaru), mlad sir, barena jaja. Na kraju oboljenja se dodaju i masti, te bolesnik prelazi na normalnu ishranu posle 10 dana.

Mere za sprečavanje trovanja

  • najstrožije se pridržavati i sprovoditi higijensko-sanitarni režim
  • svakodnevno uklanjati otpatke i ostatke hrane;
  • pravilno čuvati hranu u frižiderima;
  • sva hrana mora biti dobro skuvana ili pečena i mora se koristiti samo sveže napravljena, odnosno odgovarajuće čuvana
  • mesne prerađevine  pre upotrebe dobro pregledati;
  • zbegavati pečenje ili kuvanje mesa u velikim komadima;
  • pasterizovati mleko;
  • u svim fazama pripremanja hrane strogo sprovoditi ličnu higijenu, naročito ruku;
  • zaštititi namirnice od kondenzovane pare
  • pre početka rada proveriti higijensko stanje radnog mesta i pribora koji će doći u dodir sa namirnicama;
  • uništavati muve i druge insekte koji mogu preneti infekciju sa zagađenih mesta na hranu;
  • hranu ostalu od predhodnog dana ne mešati sa sveže spremlјenom;
  • ne dirati namirnice rukama sa gnojnim promenama na koži;
  • izbaciti iz upotrebe okrnjene emajlirane posude jer se u njihovim pukotinama mogu razmnožiti mikroorganizmi;

Posted in Urgentna stanja

Trovanja

„Sve stvari su otrovne i ništa nije bez otrova; samo je doza presudna“ rekao je Paracelzus, otac toksikologije, još pre pet vekova.

Toksikologija (od grčkih reči toksikon i logos) je nauka o nepovoljnim uticajima hemikalija na žive organizme. Ona proučava simptome trovanja, mehanizme nastanka, lečenje i otkrivanje biološkog trovanja (posebno trovanja ljudi). Glavni kriterijum toksičnosti hemikalije je doza,  stepen izlaganja supstanci. Može se reći da su skoro sve supstance toksične pod određenim uslovima.

Otrov (toksin) supstanca koja remeti biološke i fiziološke procese u organizmu, oštećuje strukturu i funkcionisanje, izazivajući prolazne ili trajne poremećaje, uključujući i smrt. Potpuno tačnu definiciju otrova nije moguće dati. Ista supstanca može biti neškodljiva (pa čak i lekovita) data u jednoj dozi ili na jedan način, a otrovna u drugoj dozi ili primenjena na drugi način. Otrovnost supstance zavisi od: unete količine, koncentracije, oblika u kome je uneta, načina unošenja, dužine dejstva otrova na organizam (stepen izloženosti), otpornosti organizma itd.

Podela otrova:

  • Prema poreklu mogu biti: Mineralnog, Biljnog i Životinjskog 
  • Prema obliku (stanju) u kojem se nalaze mogu biti: Gasoviti, Tečni i Čvrsti

Otrov u organizam može doći na jedan od sledećih načina, preko:

  1. Digestivnog trakta ( otrovna hrana,piće, hemikalije, lekovi…)
  2. Respiratornog trakta (udisanjem otrovnih para i gasova)
  3. Kože i sluzokože
  4. Intravenskim ubrizgavanjem 
  5. Ujedom insekata
  6. Radijacijom (opšta intoksikacija)

Trovanje 

Stanje u kome organizam postaje otrovan toksičnom supstancom. Prema svom poreklu, akutna trovanja mogu se klasifikovati na:

  1. Zadesna – akcidentalna
  2. Samoubilačka – suicidna
  3. Ubilačka – kriminalna

Prva pomoć kod trovanja

Osnovno pravilo kod pružanja prve pomoći je : Dok se ne dokaže priroda otrova, ne sme se primenjivati protivotrov (antidot) po pretpostavkama.

Hitna medicinska intervencija se zasniva na sledećim pravilima, bez obzira na uzrok trovanja:

  1. Procena stanja bolesnika
  2. Otržavanje vitalnih funkcija
  3. Pozvati hitnu medicinsku pomoć
  4. Identifikacija otrova
  5. Sprečavanje dalje apsorpcije, ukoliko je moguće
  6. Terapija- antidot (kada se potvrdi vrsta otrova), opšta, simptomatska, eliminacija otrova

Posted in Urgentna stanja

Povrede – definicija i podela

Povreda (trauma) je nasilno oštećenje tela (organizma), izazvano isključivo dejstvom spoljašnjih faktora: fizičkih, hemijskih, bioloških i psihičkih. Ako se ljudsko telo sudari sa drugim (živim ili neživim) telom, kinetička energija sudara može da izazove različite povrede (traume) i u najgorem slučaju iznenadnu smrt.

Zato se povreda definiše i kao „Telesno oštećenje na organskom nivou, koje nastaje kao posledica akutnog izlaganja energiji  u opsegu koji prelaze prag fiziološke tolerancija.

Koncepcija savremene urgentne medicine nalaže da zbrinjavanje povreda što pre započne na mestu povređivanja, i da ekipa koja započinje zbrinjavanje povređenog, postupa prema jedinstvenoj dijagnostičkoterapijskoj doktrini, tako da je svaka sledeća faza, do konačnog izlečenja povrede (traume), samo logičan medicinski nastavak prethodne faze.

Svaka povreda može da ugrozi život povređenog na tri načina, kao:

  • Neposredna opasnost – posle povreda može biti trenutna smrt, iskrvavljenje, posttraumatski šok, primarna infekcija
  • Rana opasnost (nekoliko sati-nekoliko nedelja) –  posle povrede može nastati lokalna gnojna infekcija (sekundarna infekcija), sepsa, postoperativne komplikacije (ukoliko je povreda zahtevala operativno lečenje)
  • Kasna opasnost – ovo su zapravo posledice i komplikacije nastale usled pretrpljene traume, može nastati: osteomijelitis, atrofija tkiva, kontrakture…

Na vrstu posledica i komplikacija povreda mogu uticati i sledeći faktori: lične karakteristike (životno doba, pol, urođene ili stečene anomalije, oboljenja i dr.) i posebna stanja organizma (fiziološka stanja: menstruacija,trudnoća,puerperijum ili patološka stanja – oboljenja)

Podela povreda

1. Mehaničke povrede

  1. Otvorene 
  2. Zatvorene

2. Fizičke povrede

  1. Termičke povrede
  2. Električne povrede
  3. Povrede izazvane bukom, vibracijama i ultrazvukom
  4. Povrede zračenjem – radioaktivne

3. Asfiktične povrede

  • Povrede koje nastaju zapušenjem disajnih puteva (sufokacije)
  • Povrede koje nastaju stezanjem (strangulacije)

4. Hemijke povrede (trovanja)

5. Nutritivne povrede (nasilna glad i žeđ)

6. Psihičke povrede

7. Bakterijske povrede

Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji (SZO) – World Health Organization (WHO) podela povreda se radi prema Internacionalnom klasifikacionom sistemu spoljašnjih povreda – International Classification of External Causes of Injury (ICECI). Na osnovu toga povrede se dele prema:

  • mehanizmu nastanka
  • vrsti objekta ili supstance koja je dovela do povrede
  • mestu nastanka povrede (delu tela)
  • aktivnosti povređenog
  • uloge ljudske namere da nanese povredu

Mehaničke povrede

 To su telesne povrede koje nastaju dinamičkim ili statičkim dejstvom mehaničke sile. Dinamičko dejstvo sile, nastaje prilikom sudara mehaničkog i ljudskog tela,  bilo da se jedno od ova dva tela kreće prema drugom, ili se kreću oba istovremeno. Statičko dejstvo sile, karakteriše, njena dugotrajna i postepena akcija. U odnosu na vrstu mehaničkog oruđa koje je nanelo mehaničku povredu, povrede se dele se u dve osnovne grupe:

1.Otvorene povrede = rane (vulnus)

Mehaničke povrede kod kojih je prekinut kontinuitet kože,  mogu biti:

  • razderotina (vulnus laceratum)
  • oguljotina (vulnus exocoriatio cutis)
  • sekotina – posekotina, zasekotina, isekotina (vulnus scissum)
  • ubodna rana (vulnus punctum)
  • nagnječena rana (vulnus contusum)
  • rane nastale vatrenim oružjem – prostrelne, ustrelne, okrznuća (vulnus sclopetarium)
  • traumatske amputacije
  • rane nastale ujedom (vulnus morsum)

2.Zatvorene povrede 

Povrede kod kojih ne postoji prekid kontinuiteta kože i sluzokože. Ovde spadaju:

  • potres (comotio)
  • pritisak (compresio)
  • nagnječenje (contusio)
  • uganuće (dystorsio)
  • iščašenje (luxatio), može biti i otvorena povreda
  • prelom kosti (fractura), može biti i otvorena povreda

Posebni oblici zatvorenih povreda su:

  1. Postkompresivni sindrom (crush sindrom)
  2. Sindrom udarnog talasa (blast sindrom)

Fizičke povrede

Ovakve povrede se na osnovu fizičkih faktora koji uzrokuju njihovog nastanak dele u četiri grupe.

1. Termičke povrede – mogu biti:

Termičke povrede izazvane dejstvom visoke temperature:

  • Lokalne povrede, izazvane suvom (opekotine) ili vlažnom toplotom (oparotine)
  • Opšte povrede, izazvane dejstvom visoke temperature na celo telo (toplotni udar tj. omarica) ili direktnim dejstvom sunčevih zraka na glavu i vrat (sunčanica)

Termičke povrede izazvane dejstvom niske temperature:

  • Lokalne povrede, smrzotina, kada niska temperatura dovodi do nastanka promena na pojedinim delovima tela 
  • Opšte povrede, smrznutost (hipotermije) kada je niskoj temperaturi izloženo celokupno telo.

2. Električne povrede – izazvane  su:

  • Tehničkim elektricitetom: (električna struja, električni potencijal, elektromagnetizam) – strujni udar
  • Atmosferskim elektricitetom (munja) – udar groma 

3. Povrede izazvane bukom, vibracijama i ultrazvukom

  • Vibrotrauma – Čovek oseća vibracija u opsegu od 25 – 8.200 Hz. Ljudi izloženi dugotrajnim vibracijama (uglavnom u profesionalnom okruženju) nakon više meseci ili godina njihovom izlaganju veći deo pojedinaca žali se na: bolove u kičmenom stubu i ekstremitetima (na rendgenu se mogu otkriti znaci  osteoporoze). Takođe, oštečen je tonus malih krvnih sudova prstiju šake. Vazospazam i oštećenje lokalne cirkulacije naknadno dovodi do povećane osetljivosti prstiju na hladnoću.
  • Akustička trauma – Hronična izloženost buci (buka je svaki zvuk koji se smatra uznemirujućim i ima intenziteta iznad 50 dB), dovodi do akustične povrede (gubitka sluha i gluvoće) i remeti aktivnosti vegetativnog i centralnog nervnog sistem. 

4. Povrede zračenjem 

Su povrede izazvane dejstvom jonizujućeg zračenja, mikrotalasnog zračenja, elektromagnetnog zračenja, ultraljubičastog zračenja. Izazivaju oštećenja ćelija živih organizama. Tako nastali joni narušavaju biohemijske procese u ćelijama, što može dovesti do raznih poremećaja u njihovom funkcionisanju i deljenju (razmnožavanju), te konačno do nastanka ozbiljnih bolesti, poput tumora.

Asfiktične povrede

Nastaju usled nasilnog poremećaja disanja i razvrstavaju se u dve osnovne grupe prema mehanizmu nastanka:

  1. Povrede koje nastaju zapušenjem disajnih puteva (sufokacije): zapušenje nosa, usta, ždrela, grkljana, dušnika, dušnica i utapanje
  2. Povrede koje nastaju stezanjem (strangulacije): 
  • Zagušenje – stezanje vrata šakom odnosno šakama
  • Zadavljenje – stezanje vrata omčom koju zateže neka živa ili neživa sila
  • Vešanje – stezanje vrata omčom koju pasivno zateže težina sopstvenog tela
  • Stezanje ili pritisak na grudni koš

Hemijke povrede (trovanja)

Klasična sudskomedicinska podela razvrstava u sledeće grupe:

1.Povrede izazvane otrovima sa lokalnim dejstvom

  • korozivne povrede, izazvane su korozivnim otrovima – kiseline i baze 
  • nadražajne povrede, izazvane nadražajnim otrovima – amonijak

2.Povrede izazvane otrovima sa opštim (resorptivnim dejstvom) 

  • parenhimski otrovi (arsen, olovo)
  • krvni otrovi (ugljen-monoksid)
  • nervni otrovi (alkohol, psihoaktivni lekovi, opijati)

3.Povrede izazvane otrovima koji imaju i lokalne i resorptivne efekte (sirćetna kiselina, živa)

Psihičke povrede

Psihička povreda (trauma) je vrsta oštećenja psihe, koja se javlja kao rezultat traumatskog događaja. Kada psihička povreda dovode do posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP), koji uključuje i fizičke promene u mozgu, kod te osobe su umanjene sposobnosti da se adekvatno nosi sa stresom. Traumatski događaj uključuje jedan (trenutni događaj), odnosno trajne ili ponavljajuće događaje, koji u potpunosti nadjačavaju sposobnost pojedinca da se nose sa njima. Pri tome trauma može imati i odloženo dejstvo, može kasniti nedeljama, godinama, što zavisi od individualnih sposobnost pojedinca da se suprotstavi trenutnim okolnostima. Psihičku povredu prati i fizička povreda ili deluje nezavisno od nje. Tipični uzroci psihičkih povreda su;

  • seksualno zlostavljanje,
  • nasilje,
  • pretnja, ucena
  • povrede iz detinjstva,
  • katastrofe kao što su zemljotresi, poplave, ratovi…

Bakterijske povrede

Bakterijske povrede nastaju nasilnim unošenjem bakterija u organizam, razlikuju se od bakterijskih bolesti po tome što one nastaju prirodnim ulaskom bakterija u organizam. Po načinu nastanka bakterijske povrede mogu biti:

  • Zadesne – ako su bakterije ili njihovi toksini uneseni u telo putem hrane (meso mleko, sir, konzerve) onda govorimo o zadesnoj bakterijskog povredi ili infekciji hranom.. Prema tome, alimentarna intoksikacije su zadesna bakterijska povreda, odnosno zadesna infekcija. Ovakve infekcije najčešće su izazvane bacilom tifusa i paratifusa, proteus vulgarisi i toksinima botulinusa.
  • Samoubilačke i ubilačke –  mogu nastati namernim trovanjem alkloidima, gljivama i drugim alimentarnim intoksikacijama virusnima i bakterijama

Kriterijumi za kvalifikaciju povreda

Kriterijumi za kvalifikaciju telesnih povreda strogo su navedeni samo za teške telesne povrede i usklađuju se sa Krivičnim zakonom države na čijoj teritoriji se vrši njihova procena. U praksi sudske medicine u Srbiji primenjuje se pet kvalifikatornih elemenata:

  1. Opasnost po život
  2. Oštećenje važnog dela tela ili važnog organa
  3. Oštećenje zdravlja
  4. Nesposobnost za rad
  5. Unakaženost

 

Posted in Urgentna stanja

Opekotine

Opekotina (lat. combustio) je vrsta hipertermičke povrede.

Predstavlja lokalno oštećenje tkiva koje nastaje uled dejstva:

  • Visoke temperature
  • Električne energije
  • Hemijskih sredstava
  • Zračanja

Termička povreda se javlja kao rezultat prenosa energije od izvora toplote do tela i zato se na osnovu: izvora energije, anatomskog nivoa povrede ili gradacije opekotine u stepenima u medicinskoj i drugoj literaturi koriste različita razvrstavanja opekotina.

Vrste opekotina

  1. Termičke
  2. Električne
  3. Hemijske
  4. Zračenjem izazvane opekotina
  5. Trenjem izazvane opekotina
  6. Inhalacione

Termičke opekotine

Tremičke opekotine izaziva otvoreni plamen (vatra), para, kontakt sa vrućim predmetima, ili vrela tečnost.

Karakteristike promena god termičkih opekotina zavise od:

  • Intenziteta zagrevanja tkiva
  • Fizičkih karakteristika termičkih agenasa (čvrsti, tečni, gasoviti)
  • Viskoziteta termičkog agensa
  • Načina prenosa toplote
  • Trajanja zagrevanja
  • Karakteristika opečene kože i stanja njene zaštite
  • Doba dana i vremeske prilike (kao metorološka pojava) u momentu nastanka opekotine (sunce, sneg, kiša, vetar)

Električne opekotine

Nastaju direktnim kontaktom sa izvorima električne energije ili grmljavinom. Ove opekotine karakterišu dve stvari:

  1. tačke na telu na kojima je elektricitet ušao i izašao iz tela
  2. prisustvo nekoliko manjih ali dubokih opečenih područja

Hemijske opekotine

Nastaju kao posledica direktnog  kontakta tela sa kućnim ili industrijskim hemikalijama koje mogu biti u tečnom, čvrstom ili gasovitom stanju. Najčešće hemijske aktivne materije koje izazivaju hemijske opekotine su:

  1. Kiseline – ovakva opekotina je relativno plitaka, jer kiselina izaziva koagulaciju spoljnih slojeva kože ili sluzokože što sprečava njen dalji prodor u dubinu tkiva
  2. Baze – Alkalni, uticaj na tkivo je znatno veći od kiselina, pa ovakve opekotine  prodiru vrlo duboko, jer se ne stvara barijera od zgrušanih proteina
  3. Soli teških metala – izgledom slična je onima kod opekotina kiselinom

Postoji pet faktora koji tačno određuju obim oštećenja uzrokovan hemijskim agensom:

  • Jačina hemikalije (zavisi od svojstva i kvaliteta hemikalije da stupi u hemijske reakcije sa tkivom)
  • Koncentracije hemikalije
  • Prekrivenosti tela odećom
  • Trajanja kontakta sa hemikalijom,
  • Hemijski broj

Opekotine izazvane zračenjem

Ovako izazvane opekotine nastaju najčešće: sunčevom svetlošću, svatlošću u solarijumu, jonizujuće zračenje, X-zraci i radioaktivnim zračenjem. Klinička slika i težina radijacione opekotine zavisna je od: vrste  i doze zračenja i zdravstvenog stanja ozračene osobe.

Opekotine nastale trenjem

Nastaju kontaktom sa bilo kojom čvrstom površinom (kao što su putevi, betonske staze, tepisi, podovi) može izazvati nastanak opekotina. One nastaju struganjem (abrazijom) koja se pretvara u toplotu koja spaljuje površinu sa kojom je u kontaktu. Opekotine izazvane trenjem najčešće su na koži kod sportista, bajkera, biciklistia i dece zbog padova.

Inhalacione opekotine

Ovakve povrede disajnih puteva i pluća nastaju kao rezultat udisanja toksičnih materija u gasovitom stanju kao i vrelog vazduha, aerosola i vodene pare. Oštećenja disajnih puteva i pluća nastaju najčešće zadesno, udisanjem dima prilikom požara i često su udružene sa opekotinama kože, ali se mogu javiti i nezavisno od opekotina kože, i drugih organa.

Klinička slika

Klinička slika opekotina manifestuje se različitim znacima i simptomima koji zavise od;

  • dubine i površine oštećenog tkiva,
  • hemisko-fizičkih karakteristika izazivača (uzroka) opekotine,
  • ostalih činilaca.

Faze u razvoju kliničke slike

  1. Eritem (crvenilo)- crvena prebojenost i otok opečene površine. Nastaje kao posledica proširenja kapilara u koži.
  2. Vezikula – je manja šupljina (za razliku od bule) ispunjena seroznim ili krvavim sadržajem. Nastaje odvajanjem gornjeg sloja epiderma ispod koga se stvara šupljina čiju prazninu ispunjava limfa ili krv.
  3. Bula – je veća šupljina u vidu balona promera 1,5 do 2 cm ili više.
  4. Erozija – je površina opečene kože bez epidermisa, koja obično krvari i lakše je oštećena. Ona se može pojaviti kod svih vrsta opekotina, a nastaje skidanjem izumrlih površinskih delova epiderma kože ili nakon uklanjanja mehurića.
  5. Ulkus (čir) – liči na eroziju, ali više prodire u dubinu. Ulkus u daljem toku nastavlja prodor kroz celu dubinu tkiva, uključujući i kost.
  6. Nekroza – Koagulaciona nekroza (suva nekroza). Izazvana je smrću ćelija i tkiva, od kojih se njegovim isušivanjem formira crna ili tamno-smeđa korica. Kolikvaciona nekroza (vlažna nekroza). Karakteriše je puno mrtvog tkiva i prisustvo veće količina tečnosti u tkivima (edem) i infekcija. Zahvaćena površina tela u daljem toku razvoja nekroze postaje zelenkasto-žute boje, specifičnog neprijatnog mirisa na trulež, iz kojeg izlazi velika količina zelenkaste tečnosti.

Klasifikacija opekotina

Klasifikacija opekotina vrši se na osnovu dubine oštećenja i vrste oštećenja tkiva i manifestuju se različitim kliničkim oblicima, koji mogu prelaziti iz jednog u drugi.

  1. Opekotine prvog stepena = Epidermalna opekotina – (Combustio erythematosa) – zahvata samo epidermis kože. Karakteriše se pojavom crvenila, bolom u obliku pečenja i lakim otokom kože, koja  je na dodir bolna i topla, bez plikova i drugih oštećenja. Ako je zahvaćena veća površina tela opekotina može biti praćena i uvećanjem telesne temperature. Ove promene prolaze  posle 2-3 dana.
  2. Opekotine drugog stepena = Površna opekotina derma – (Combustio bullosa) – zahvata ceo epiderm i gornju trećinu dermisa. Karakteriše se edemom i formiranjem bula. Zbog ogoljenosti nervnih završetaka opekotina je jako bolna. Imaju izgled opekotina prvog stepena, ali se kod nje na nekim delovima opečene površine razvijaju bule (mehurovi) ispunjeni bistrom i zućkastom tečnošću. Nakon 3-4 dana od povrede bule se smanjuju, a za 10-12 dana obično iščezavaju, bez ili sa minimalnim ožiljcima.
  3. Opekotine trećeg stepena = Duboka opekotina derma – (Combustio necrotica) – Karakteriše se nekrozom derma, pojedinih ili svih slojeva kože, a nekada potkožnog i mišićnog tkiva. Nekroza može biti suva ili vlažna. Pri suvoj, koža je čvrsta, suva, crne ili mrko-smeđe boje, sa jasno vidljivom granicom povrede najčešće bez stvaranja bula. Bolnost ovih opekotina je manja zbog uništenosti jednog dela završetaka nervnih ćelija. Kod vlažne nekroze koža je otečena, zućkaste boje, vlažna, neprijatnog mirisa, nekada pokrivena bulama. Tkivo kod ovakvih opekotina ima izgled „kuvanog ili pečenog mesa“. Epitelizacija je veoma spora (od 3 nedelje i više)ostavljajući za sobom jake ožiljke u slučaju spontanog zarastanja
  4. Opekotine četvrtog stepena = Subfascijalna opekotina – (Carbonisatio) – Karakteriše se potpunim ugljenisanjem tkiva. Ovakve opekotine prate izražena oštećenja: mišića, tetiva, krvnih sudova, nerava, kostiju i zglobova, bez obzira na njihovu lokalizaciju. Specifičnost ovih opekotina je i brzi razvoj sekundarnih promena u tkivima usled  otoka, progresivne tromboze u krvnim sudovima i oštećenja funkcija unutrašnjih organa. Zahtevaju hitno hirurško lečenje.

Pravilo devetke

Određivanje površine tela zahvaćenog opekotinom jedna je od vodećih stvari u proceni težine povrede, a mogućnost izračunavanja opečene površine je vrlo važna za lekare u raznim oblastima. Metode određivanja površine zahvaćene opekotinom standardizovana je u celom svetu i za tu namenu, koristi se  „pravilo devetke“ (A. Wallace, 1951.).

Površina tela podeljena je na segmente od kojih svaki sadrži oko devet posto ukupne površine tela. Kod dece, glava i vrat čine više od 21% od ukupne površine tela, pa je potrebno razmotriti da li je neophodno izvršiti ispravku, kod određenih područja pogođenih opekotinom, primenu „pravila devetke“. Površna opekotine veća od 10% (5% – u dece), ili više od 5% ako se radi o dubokim opekotinama, zahteva primenu infuzionih rastvora, bolničku negu i intenzivnu terapiju. Ukoliko je opečena površina veća utoliko je ozleda veća i smrtnost češća. Iskustvo je pokazalo da od opekotina sa preko 50% opečene površine tela nastupa smrt u 100% slučajeva. Prema tome, ozdravljenje je moguće samo pri ozledama čija površina zahvata nešto manje od 40% površine tela.

Lečenje

Lečenje opekotina je dugotrajno i složeno, a ishod često neizvestan, sa brojnim funkcionalnim, estetskim i psihičkim posledicama. Poseban problem predstavljaju teške opekotine koje imaju veliki medicinski, socijalni i ekonomski značaj. Kompleksnost lečenja proističe iz brojnih poremećaja koji nastaju kako na nivou opekotinskih rana, tako i na nivou sistemskih poremećaja. Zato terapija teških opekotina spada u grupu najtežih u kliničkoj medicini. Njihovo lečenje najčešće zahteva velike napore i multidisciplinarni pristup zdravstvenih radnika. Zato su ova lečenja veoma skupa a proces rehabilitacije i resocijacije dugotrajan i složen.

Proces lečenje teških opekotina prolazi kroz nekoliko faza:

1.Samopomoć, uzajamna pomoć i prva pomoć

  • Neutralisati dejstvo agensa koji je uzrokovao opekotinu a povređenog ukloniti sa mesta povređivanja
  • Opekotinu nekoliko minuta ispirati hladnom vodom. Kod hemijskih opekotina, ispiranje ima još veći značaj i treba da traje duže, 1 sat kod opekotina kiselinama, a 1−3 sata kod opekotina izazvanih bazama
  • Sa povređenog treba ukloniti odeću, obuću, nakit i svi predmete koji stežu, jer oni nakupljaju toplotu i pogoršavaju stepen oštećenja.
  • Ako je odeća jako slepljena za telo, ne treba nasilno da se skida
  • Povređene regije treba da se pokriju čistim čaršavom ili prvim zavojem za opekotine
  • Na rane ne treba stavljati nikakve tečnosti, masti ili kreme

skin-burns-graphic

2.Opšta medicinska pomoć

  • Pri prvom kontaktu sa povređenim, treba da se notiraju važni podaci o mehanizmu povređivanja (vrsta agensa, mesto i vreme povređivanja) i samom bolesniku (telesna masa, postojanje težih bolesti i slično)
  • Odredi ukupnu površinu opekotine
  • Radi redukcije gubitka tečnosti, kod većih opekotina, donji ekstremiteti se postavljaju u uzdignuti položaj, a ukoliko opekotina to dopušta u elevaciju treba da se postavi i glava i grudni koš
  • Kod većih opekotina potrebna je oksigenoterapija
  • Ukoliko se sumnja u inhalacionu povredu, treba blagovremeno da se uradi endotrahealna intubacija
  • Povređenom se daje i ostala simptomatske terapija i ukoliko je procenat opečene površine veći od 10% upućuje se na bolničko lečenje.

3.Specijalističko lečenje

  • Nadoknada tečnosti
  • Sprečavanje nastanka šoka
  • Borba protiv infekcije
  • Hirurška primarna i sekundarna obrada opekotina
  • Presađivanje kože i estetska hirurgija ožiljnog tkiva
  • Fizikalna terapija

 

Posted in Interna medicina sa negom III, Urgentna stanja

Akutni infarkt miokarda

Akutni infarkt miokarda je ishemička nekroza srčanog mišića, naglo nastala usled  prekida koronarne cirkulacije.

Patofiziologija

U preko 90% slučajeva uzrok je tromb u koronarnim arterijama. Za razvoj koronarne tromboze neohodna su tri faktora:

  1. abnormalnost  koronarnog suda, obič­no izazvana aterosklerozom
  2. aktiviranje  tromba (njegovo pokretanje)
  3. provocirajući fak­tor koji uzrokuje interkaciju ova dva faktora

Za nastanak nekroze miokarda potrebno je da hipoksija traje više od dvadeset minuta.

Potpuni prekid cirkulacije u krvnom sudu srčanog mišića može nastati kada dođe do:

  • Pucanja aterosklerotskog plaka i izliva sadržaja plaka koji zapuši neku od srčanih arterija.
  • Grčenja (spazma) srčanog mišića oko arterije
  • Začepljenje krvnog suda srca izazvano embolijom ili trombozom
  • Trauma srčanog mišića

 

Faktori rizika

Najvažniji faktori kardiovaskularnog rizika su: nasleđe (genetska predispozicija), godine života, muški pol, šećerna bolest, povišen krvni pritisak, pušenje, povišeni nivoi raznih vrsta masnoća u krvi, gojaznost, fizička neaktivnost itd. Na neke od ovih faktora se može uticati a na druge ne. Istovremeno prisustvo više faktora kardiovaskularnog rizika višestruko uvećava šansu da se javi koronarna bolest u nekom obliku uključujući i infarkt miokarda.

Klinička slika

Akutni infarkt miokarda je praćen različitim simptomima. Ipak, najvažniji simptom je bol. Bol se javlja najčešće ujutru, posle fizičke aktivnosti, obilnog obroka ili kada je hladno. Lokacija bola je iza grudne kosti, veoma je jakog intenziteta a po karakteru liči na stezanje, pečenje ili čak cepanje u grudima. Bol  traje preko pola sata i obično je jači i duži od svih dotadašnjih napada ukoliko je pacijent ranije već imao napade bolova u grudima. Bol se najčešće širi u levo rame, levu ruku ili donju vilicu. Može biti praćen obilnim preznojavanjem, naglo nastalom slabošću i malaksalošću i gušenjem tj.osećajem nedostatka vazduha i vrlo često jakim strahom od smrti. Međutim, bol kao simptom može biti i odsutan (pogotovu kod pacijenata sa dijabetesom) i tada ostali prateći simptomi mogu ukazivati da se radi o infarktu miokarda. Drugi simptomi mogu da obuhvataju kratkoću daha, mičninu, osećaj slabosti, hladni znoj, ili osećaj umora. Oko 30% ljudi ima atipične simptome, pri čemu je pojava takvih simptoma češća kod žena

 

Dijagnoza

  1. Anamneza, fizikalni pregled
  2. EKG – Promene u ST segmentu (elevacija)  i rana pojava Q zubca
  3. Ultrazvuk (ehokardiografija) Uočava se potpuna nepokretnost dela, infarktom zahvaćenog miokarda
  4. Laboratorija – Pozitivni biohemijski sindrom. Nastaje propadanjem miofibrila srčanog mišića usled čega se u krvotok otpuštaju specifični enzimi.
  • LDH-laktična dehidrogenaza, maksimalne vrednosti 2 dana po infarktu, vrednosti ostaju povišene i 7-14 dana kasnije
  • CPK-kreatinin fosfokinaza i CPK-MB . Za pojavu i porast vrednosti u krvi potrebno je 3-4h, maximalne vrednosti postiže nakon 2 dana, a na normalu se vraća 3 dan
  • Troponin , povišene vrednosti nakon 2h od pojave prvih simptoma, ostaje povišen 7-10 dana nakon AIM.

Terapija

Svakog bolesnika sa AIM treba smestiti u koronarnu jedinicu i priključiti na moni­tor sistem. Odmah otvoriti dva venska puta i uzeti krv za laboratoriju.

  1. Svim bolesnicima sa AIM treba od­mah dati aspirin (acetilsalicilna kiselina) da sažvaću. Doza je 325 mg oralno, ili u vi­du rektalne supuzitorije. U slučaju alergije na aspirin, mogu se dati tiklopidin
  2. Sublingvalno nitroglicerin može se dati još u kućnim uslovima
  3. Analgezija u slučaju jakog bola posti­že se opijatima, od kojih se morfijum najbo­lje toleriše. Doza je 2-4 mg intravenski svakih 15-30 minuta.
  4. Kiseonik preko binazalne kanile, 3—4 L/min., treba dati svim bolesnicima sa AIM (osim bolesnicima sa hiperkapnijom) to­kom prvih tri sata od prijema.
  5. Antikoagulantna terapija- Heparin I.V. prva 3-4 dana
  6. Fibrinolitička terapija – Streptokinaze prvih 3-6h I.V.
  7. Lekovi koji smanjuju nedostatak kiseonika u srčanim ćelijama. To su nitrati, betablokatori, ACE-inhibitori, AT1-antagonisti i neki antagonisti kalcijuma

Komplikacije

Posted in Urgentna stanja

Moždani udar

Moždani udar (cerebrovaskularni insult, šlog ili apopleksija) označava prestanak funkcionisanja određenih grupa moždanih ćelija a nastaje kao posledica poremećaja moždane cirkulacije.

Poremećaja moždane cirkulacije dovodi do nedostatka hranljivih materija i kiseonika u moždanom parenhimu. Nedostatak ovih materija se javlja kao posledica poremećaja krvotoka usled začepljenja krvnih sudova ili usled njihovog prskanja i izliva krvi u moždano tkivo. S obzirom da moždane ćelije ne poseduju rezerve hranljivih materija i kiseonika, dolazi do njihovog propadanja što se klinički manifestuje ispadom funkcija za čije su izvršenje ćelije odgovorne.

Etiologija – Postoje dva tipa moždanog udara:

  1. Ishemijski– Uzrok nastanka je začepljenje nekog od arterijskih krvnih sudova mozga, najčešće aterosklerotičnim promenama  ili krvnim ugruškom koji potiče sa izmenjene karotidne arterije. Posledica ovoga je da deo mozga ostaje bez snabdevanja krvlju, što dovodi do smrti ćelija sa posledičnim neurološkim defektima ili smrtnim ishodom. Ovaj tip moždanog udara se javlja u preko 85% slučajeva
  2. Hemoragijski (krvareći) – Uzrok nastanka je izliv krvi u moždano tkivo ili neki od likvorskih prostora unutar lobanje, sa teškom kliničkom slikom zbog pritiska i otoka na okolno moždano tkivo. Do krvarenja može doći iz neke od sitnijih arterijskih grana, nenormalne komunikacije arterija i vena (arterio-venska malformacija) ili abnormalnog proširenja arterijskog krvnog suda (intrakranijalna aneurizma). Rezultat pucanja (rupture) je intrakranijalno krvarenje koje se klinički manifestuje izuzetno jakom glavoboljom koja može, ali i ne mora, biti praćena mukom, povraćanjem, ukočenošću vrata i neurološkim promenama. Ovaj tip moždanog udara se javlja u 15% slučajeva.

im_domzdravlja_1435914500

hemoragija-vs-ishemija2 mozdani-udar

Klinička slika

Moždani udar može da nastane naglo ili postepeno. U većini slučajeva početak je postepen (nekoliko sati ili dana) i bez pojave bola. Međutim, sve vrste moždanog udara zahtevaju hitnu medicinsku intervenciju. Najčešći simptomi koji se često mogu i prevideti  su:

  1. slabost motornih funkcija ili utrnutost jedne polovine lica ili tela,
  2. iznenadna pojava vrtoglavice sa nemogućnošću hodanja i stajanja, koja je praćena mučninom i povraćanjem a pogoršava se sa promenom položaja glave i tela
  3. nagla pojava glavobolje, počinje najčešće  u potiljačnom predelu
  4. otežano izgovaranje pojedinih reči, nemogućnost govora ili nerazumevanje tuđeg govora
  5. poremećaji vida:
  • pojava duplih slika
  • potpuni gubitak vida na jednom ili oba oka
  • suženje vidnog polja

maxresdefault

simptomi-i-znaci-sloga

Faktori rizika za nastanak moždanog udara

Moždani udar nije bolest nastala sama od sebe, već je to posledica dugotrajnog procesa koji ne pokazuje kliničke smetnje.

Najčešće se javlja kod osoba koje već imaju promene na krvnim sudovima (aterosklerozu, tromb), promene u srcu , hipertenziju i/ili aneurizmu. Ateroskleroza i tromb dovode do zapušenja arterije, a hipertenzija onda poveća mogućnost da tako krta, aterosklerotična arterija pukne ili da pukne aneurizma. Ovo je i najčešći uzrok nastanka moždanog udara kod populacije između 40-65 gofine.

  1. faktora rizika za nastanak moždanog udara,  nelečivi:
  • životno doba (što je veći broj godina života rizik je veći)
  • pol (muškarci češće oboljevaju dok je smrtnost kod žena veća)
  • rasa (pripadnici crne rase imaju veću učestalost od bele rase)
  • genetski (nasledni) faktori

      2. faktori rizika za nastanak moždanog udara su lečivi, kao što su:

  • povišen krvni pritisak (triput veći rizik)
  • šećerna bolest i skriveni šećer (intolerancija na glukozu)
  • povišenje holesterola i triglicerida
  • poremećaji srčanog ritma, dilatativna kardiomiopatija, veštački zalisci
  • pušenje
  • zloupotreba alkohola
  • upotreba oralnih kontraceptiva
  • suženje karotidnih arterija
  • gojaznost
  • fizička neaktivnost
  • neadekvatna ishrana
  • stres

Nov koncept lečenja akutnog moždanog udara AMU

Podrazumeva urgentni pristup gde faktor „vreme“ postaje najvažniji element uspešnosti tretmana. U započinjanju terapije najdragocenija su prva 3 – 4,5  sata bolesti što se zove „Terapijski prozor“.Tada se koristi trombolitička terapija, koja dovodi do ponovnog uspostavljanja protoka krvi i smanjenja stepena oštećenja mozga.

Najsavremeniji tretman moždanog udara – Fibrinoliza – najsavremenija i najefikasnija terapijska procedura kod obolelih od moždanog udara. Alteplaza je lek koji efikasno rastvara tromb u krvnom sudu, dokazano je efikasan kod pacijenata obolelih od moždanog udara. Sam protokol primene fibrolizne terapije je izuzetno zahtevan i podrazumeva primenu leka unutar 3 h od pošetka bolesti.  Za ovo vreme pacijent mora  da prepozna simptom, aktivira službu hitne medicinske pomoći, bude kompletno neurološki i somatski pregledan uz uradjene laboratorijske analize i CT nalaz , pa se tek onda donosi konačna odluka o primeni fibrinolize.

hitno2 fast-stroke-model

Posted in Urgentna stanja

Kardiopulmonalna reanimacija (KPR)

Skup hitnih mera  koje se koriste da bi se osobi, koja je doživela zastoj rada srca i/ili zastoj disanja-kardiorespiratorni arest, ponovno uspostavile vitalne funkcije. Osnovni cilj je dopremanje dodatnih količina kiseonika mozgu, srcu i ostalim vitalnim organima, sve dok se složenijim medicinskim postupcima  ne uspostavi adekvatna srčana akcija i spontano disanje.

Akutni zastoj srca je nagao i neočekivani prestanak cirkulacije krvi izazvan funkcionalnim prestankom rada srca.

Klasifikacija uzroka akutnog zastoja srca (takozvana 4H i 4T podela):

  • 4H
  1. Hipoksija
  2. Hipovolemija
  3. Hiper ili hipokalemija
  4. Hipotermija
  • 4T
  1. Tenzioni pneumotoraks
  2. Tamponada srca
  3. Trombo-embolija
  4. Toksini i predoziranje lekovima

Arrest vreme = period od momenta nastanka cardiac arrest-a do momenta započinjanja reanimacije. Nakon 3-5 minuta od nastanka cardiac arrest-a nastaje ireverzibilno (nepovratno) oštećenje moždanih ćelija.

Kako prepoznati akutni zastoj srca?

1.Sigurni znaci

  • gubitak svesti
  • prestanak disanja
  • gubitak pulsa nad velikim krvnim sudovima (a.carotis, a.femoralis)
  • promena boje kože i vidljivih sluzokoža

 2.Nesigurni znaci

  • Široke zenice

Faze KPR

1)Osnovne mere održavanja života = CAB – Circulation, Airway, Breathing

2)Proširene mere održavanja života = DEF – Drugs and Fluids, Electrocardiografia, Fibrillation

3)Produžne mere održavanja života = GHI – Gauge, High mental activity, Intensive care

FAZA I (Osnovne mere održavanja života) CAB

cab

„C „- Kompresija = Cirkulacija

  1. Proverite da li okruženje i situacija ugrožavaju unesrećenog i vas kao spasioca.
  2. Proverite stanje svesti:  žrtvu lagano potapšite po ramenu i glasno joj se obratite rečima: Da li ste dobro? Ako je osoba svesna ostavite je u položaj u kome ste je zatekli, osim u slučaju kada joj preti opasnost (požar, dim) kada je morate evakuisati
  3. Pozovite (zatražite) pomoć / hitna pomoć 194, prolaznici…
  4. Cirkulacija: Proverite karotidni puls. Ukoliko puls postoji održavajte disanje-1 udah na svakih 5-6 sekundi. Ukoliko nema pulsa započnite KPR 30:2 (trideset kompresija, dva udaha). Kompresiju vršiti na sredini grudne kosti, na zamišljenoj liniji koja spaja bradavice. Grudnu kost potiskivati za 5cm. Frekvencija = 100/min. Ne treba utrošiti više od 10 sekundi za proveru pulsa.

cpr01

        Osnovne mere održavanja života kod novorođenčeta, odojčeta i malog deteta

  • Novorođenče  KPR 3:1, kompresiju vršiti na sredini grudne kosti sa dva prsta jedne ruke ili palčevima obe ruke.
  • Odojče i dete KPR 30:2- jedan spasilac 15:2- dva spasioca, kompresiju vršiti na sredini grudne dlanom jedne ruke.

5 one-handed-chest-compressions

„A“ = Airway = oslobađanje disajnih puteva

Za Obezbeđenje prolaznosti disajnog puta koristi se TROSTRUKI ZAHVAT

  1. Zabacivanje glave
  2. Podizanje donje vilice
  3. Otvaranje usta

a3

Za obezbeđenje prolaznosti disajnog puta može se koristiti i orofaringealni tubus, ali samo ukoliko se postavi pravilno

b9780323091787000214_f021-001-9780323091787 oropharyn_airway_insert

Ako je disanje normalno žrtvu postaviti u bočni “koma” položaj, pozvati hitnu pomoć i pratiti kako žrtva diše.

recovery-position

„B“= Breathing = Obezbeđenje veštačkog disanja

Veštačko disanje obezbediti jednom od metoda:

  • Usta na usta
  • Usta na nos
  • Usta na usta i nos
  • Usta na masku
  • Plasiranjem endotrahealnog tubusa pomoću laringoskopa
  • ambu balon

bag-valve-mask abthbhqr 51xkdoxb8vl

intubation_illust kr23

FAZA II (Proširene mere održavanja života) DEF

Podrazumeva primenu  lekova i tečnosti, elektrokardiografiju (EKG) i defibrilaciju.

„D“ = Drug = Lekovi prvog izbora su:

  1. Adrenalin – Deluje na alfa receptore. Ne izaziva vazokonstrikciju miokardne i cerebralne cirkulacije. Povećava dotok i protok krvi kroz srce i mozak. Doza: ampula 1mg=1ml nerazblažen na svakih 3-5 minuta I.V. ili endotrahealno 2-3mg u 10ml fiziološkog rastvora.
  2. Amiodaron – Koronarni vazodilatator i antiaritmik. Snažan inhibitor abnormalnog srčanog automatizma. Doza: 300mg u 20ml 5% glukoze I.V. u bolusu.
  3. Lidokain – Smanjuje nadražljivost miokarda. Doza:1-1,5mg/kg/tt I.V. lagano, zatim na 5-10min
  4. Atropin – Smanjuje tonus parasimpatikusa. Olakšava AV sprovođenje. Ubrzava srčanu radnju. Indikacije: bradikardija
  5. Natrijum-bikarbonat – Indikacije: Hiperkalemija, metabolička acidoza, predoziranje tricikličnim antidepresivima i fenobarbitonom. Doza: inicijalno 50mmo
  6. Soli kalcijuma – U obliku hloridnih soli. Doza: 2-4mg/kg/tt 10% CaCl2 sporo IV.
  7. Magnezijum sulfat – U obliku 10%, 20%, 50% rastvora MgSO4. Indikacije: hipomagnezemija, keto-acidoza. Doza: 1-2g IV.

„E“ = Electrocardiografia = Elektrokardiograf (EKG)

EKG predstavlja registrovanje električnih biopotencijala koji nastaju u srcu. Zapis električne aktivnosti našeg srca dobija se u vidu krivulje i zove se alaktrokardiogram. Linija EKG sastoji se od serije talasa koji su obeleženi slovima P, R, S, T, i ponekad U. Prvi (P) beleži reakciju pretkomora srca na početku impulsa. Kompleks talasa R, S beleži reakciju komora na impuls, dok talas T predstavlja reakciju komora na kraju kontrakcije. Rastojanja između talasa su intervali.

201211072055528626 ecgman-png qrs

 „F“ = Fibrillation = Tretman fibrilacije defibrilacijom

Elektrodne lopatice obložiti elekrodnim gelom (gaza natopljena fiziološkim rastv). “Sternum” lopatica ispod desne klavikule. “Apex” lopatica ispod i levo od leve mamile-srednja aksilarna linija. Adekvatan pritisak na lopatice (najmanje težinom od 11 kg). Ukoliko žrtva diše, defibrilirati na kraju ekspirijuma. Defibrilaciju kod odraslih sprovoditi jačinom od 360J (monofazni), odnosno 150-200J kod bifaznih defibrilatora. Defibrilaciju započeti što ranije, unutar prve minute cardiac arrest-a. Između dve defibrilacije izvoditi veštačko disanje i spoljnu masažu srca

14cb24b3baca509cb1ffca60f904cdaa 4205936_orig

Faza III-Produžne mere održavanja života (postreanimacioni-postarestni period)

  1. “G”- Gauge – Utvrđivanje uzroka zastoja srca i njegovo otklanjanje
  2. “H”- High Mental Activity – Očuvanje više mentalne aktivnosti
  3. “I” – Intesive care – Intenzivno lečenje – dugotrajna reanimacija

Lanac preživljavanja = Redosled postupaka i radnji prilikom izvođenja KPR

ČETIRI KARIKE:

  1. Rano prepoznavanje i pozivanje hitne medicinske pomoći
  2. Rana primena osnovnih mera reanimacije
  3. Rana defibrilacija
  4. Rana primena produžnih mera reanimacije

chainofsurvival chain-of-survival-pastel_723x375