Posted in Urgentna stanja, Zdravstvena nega II

Šta je INR

Protrombinsko vreme (PT) i njegove izvedene veličine:

  1. Protrombinski odnos (prothrombin ratio – PR) i
  2. Internacionalni normalizovani odnos (international normalized ratio – INR) su mere spoljašnjeg puta koagulacije.

Protrombinsko vreme predstavlja vreme potrebno da se stvori ugrušak u uzorku krvi. U normalnim situacijama kada dođe do povrede , aktiviraju se faktori koagulacije. Kao posledica nastaje mreža (koagulum) na mestu povrede koja zaustavlja krvarenje. Proces stvaranja ugrušaka mogu započeti dva različita puta, spoljašnji i unutrašnji, u kojima učestvuju različiti faktori koagulacije.
Pošto se aparati i reagensi koji se koriste u radu za određivanje PT-a razlikuju od laboratorije do laboratorije, uvedena je analiza INR. INR je računska vrednost koja omogućava prilagođavanje razlika između reagensa i omogućava međusobno upoređivanje rezultata različitih laboratorija.
Ovaj test venske krvi se još naziva ProTime INR i INR PT.
Koristi se za određivanje:

  • tendencije zgrušavanja krvi,
  • merenju doze varfarina,
  • oštećenja jetre,
  • statusa vitamina K

Antikoagulantna terapija

Efekti antikoalgulantne terapije mere se protrombinskim vremenom, koje se najčešće izražava u INR jedinicama.
Stanja kod kojih može doći do stvaranja tromba u organizmu, su po život opasna komplikacija. Jedini način da se ona spreči jeste uzimanje antikoalgulantne terapije. To su lekovi koji sprečavaju zgrušavanje krvi. Njačešća zaštićena imena lekova iz ove grupe na domaćem tržištu su : Sintrom, Farin, Fraxiparin, Sinkum, Syncoumar, Marooumar i sl.
Najšira upotreba antikoagulantne terapije je u prevenciji tromboembolijskih komplikacija kod pacijenata sa visokim rizikom za nastanak tromboza: fibrilacija pretkomora, mitralna stenoza, veštačke srčane valvule, rekurentne tromboze, infarkt miokarda, postoperativna profilaksa. Doziranje oralnih antikoagulanasa je individualno, prilagođeno svakom pacijentu posebno. Osnovni parametar za određivanje optimalne doze je protrombinsko vreme, a doza leka se izračunava prema INR vrednosti
.
Kontrola INR-a se vrši na po ± 7 dana po otpustu iz bolnice, a potom nakon stabilizacije stanja organizma jedan do dva puta mesečno. Bolesnik treba da ima u vidu da ovi lekovi svoj pun efekat postižu tek za dva do tri dana, te da nakon povećanja ili smanjenja doze kontrolu INR-a treba vršiti tek za tri dana. Ukoliko se menja doza treba je menjati postepeno i to za ¼ do ½ tablete. Prevelike oscilacije vrednosti INR-a zahtevaju konsultaciju sa lekarom.
Bolesnik treba da vodi računa o kliničkim znacima prekomernog uzimanja antikoalgulantne terapije, a to su znaci obilnog ili skrivenog krvarenja. Ukoliko dodje do pojave krvi u mokraći, crne stolice, povećanog krverenja iz desni, krvarenja iz nosa ili ginekološkog krvarenja bolesnik mora odmah da se javi svom lekaru.
Bolesnik na antikolagulantnoj terapiji mora da o njenoj upotrebi izvesti svog zubara pre stomatološke intervencije, ili lekara u slučaju hirurških intervencija ili dijagnostičkih postupaka.
Trudnoća sa primenom antikoalgulantne terapije je moguća, ali veoma rizična i zahteva planiranje i precizno vodjenje. Od 6 do 12 nedelje trudnoće antikoalgulantni lekovi oštećuju plod, dok u trećem trimestru mogu biti uzrok ozbiljnih krvarenja. Bolesnice na antikoalgulantnoj terapiji koje žele trudnoću moraju prethodno da se konsultuju sa svojim ginekologom kako ne bi došlo do neželjenih dogadjaja.
Kod zdravih osoba INR je manji od 1,2. Ukoliko su vrednosti INR iznad 5,0 postoji visok rizik nastanka ozbiljnih hemoragija (krvarenja). Oralni antikoagulansi se doziraju tako da je INR u opsegu izmedju 2 i 4,5 zavisno od indikacije:

  • postoperativna profilaksa INR 2-2,5;
  • duboke venske tromboze INR 2-3:
  • rekurentne tromboze
  • plućne embolije INR 3-4,5
Pri propisivanju oralnih antikoagulanasa posebnu pažnju treba posvetiti starijim pacijentima sa hroničnim oboljenjima zbog većeg rizika za ispoljavanje neželjenih dejstava lekova, pre svega krvarenja. Antikoagulantni lekovi, najčešće ispoljavaju neželjena dejstva zbog interakcije sa drugim lekovima. Krvarenje je glavno neželjeno dejstvo (modrice, krvavljenja u oku, iz nosa, hematurija, melena – crna stolica). Ono je u direktnoj korelaciji sa preciznošću doziranja, godinama starosti i prirodom bolesti.

Lekovi koji povećavaju rizik od krvarenja u kombinaciji sa oralnim antikoagulansima

  • Acetilsalicilna kiselina (Andol,Aspirin, Cardiopirin)
  • Antiaritmici (amjodaron i propafenon)
  • Antidijabetici
  • Anabolički steroidi
  • Antimikrobni lekovi (hloramfenikol, ciprofloksacin, kotrimoksazol, eritromicin, mikonazol, metronidazol, sulfonamidi, makrolidi, nalidiksična kiselina) Antimikotici( flukonazol, itrakonazol i ketokonazol)
  • Antiulkusni lekovi (cimetidin i omeprazol)
  • Nesteroidni antiinflamatorni lekovi (diklofenak, ibuprofen, naproksen)
  • Disulfiram
  • Etanol
  • Hipolipemici (klofibrat i simvastatin) Oralni kontraceptivi
  • TestosteronGingko biloba
Advertisements
Posted in Urgentna stanja, Zdravstvena nega II

Šta je CRP

C reaktivni protein (CRP) poznat je u laboratorijskoj dijagnostici kao najviše ispitivan protein plazme. Služi kao upalni marker, zbog čega je važan indikator kod infekcija, nekroze tkiva ili traume. Ima visoku osetljivost i malu specifičnost. To znači da C reaktivni protein može da otkrije prisustvo upale negde u telu, ali ne i njenu tačnu lokaciju. Kod zdravih osoba CRP je prisutan u vrlo niskim koncentracijama (<3 mg/l). Uz njega, u krvi postoje i drugi tzv. zapaljenjski proteini, poput fibrinogena, amiloida A i interleukina.

CRP pripada pentraksinskoj proteinskoj porodici, a proizvode ga jetra i masne stanice. Po sastavu je glikoprotein, prema obliku prstenasti pentamer, a prema svojstvima je član grupe proteina poznatih kao reaktanti akutne faze upale. Njegove vrednosti naglo rastu u slučaju akutne upale (mogu porasti i stotinu puta u roku samo 24 sata). Zato se poslednjih godina CRP u dijagnostici često koristi kao zamenski test za sedimentaciju eritrocita (SE), koja se u dijagnostičke svrhe koristi više od 50 godina.

Određivanje vrednosti C reaktivnog proteina najčešće se koristi za potvrdu postojanja;

  • akutnih zapaljenja ili infekcije
  • organskih bolesti, poput infarkta srčanog mišića,
  • tromboze,
  • hronične upale,
  • reumatske bolesti
  • malignih tumora.

Takođe C reaktivni protein je važan za razlikovanje virusnih od bakterijskih zapaljenja. Naime, kod virusnih infekcija koje prati povišena sedimentacija i povišen broj leukocita, CRP ostaje na nižim vrednosti nego kod bakterijske infekcija.

Referentne vrednosti

Pre vađenja krvi, od strane bolesnika (pacijenta, osobe) nisu potrebne posebne pripreme. Koncentracija CRP-a određuje se iz uzorka krvi (seruma ili plazme) biohemijskim testiranjem raznim metodama (ELISA test, brza imunodifuzija, aglutinacija…), a poslednjih nekoliko godina najčešće metodom imunoturbidimetrije.

  • Referentna vrednost ne razlikuje se kod muškaraca i žena, i nema statistički značajnih razlika s obzirom na uzrast. Vrednosti se kreću od 0 do 1,0 mg/L ili manje od 10 mg/L, kod zdravih osoba.
  • Nenormalno niske vrednosti se mogu naći kod osoba koje su na terapiji lekovima za smanjenje ,,masnoća“ u krvi (statinima) ili na terapiji aspirinom.
  • Visoke vrednosti se mogu očekivati kao posledica pojačanog  fizičkog napora, trudnoća (naročito  poslednjih nekoliko meseci), uzimanje oralnih kontraceptiva, pušenje i visoka nadmorska visina, a naročito povišene masnoće u serumu (lipemija) i postojanje tzv. Reumatoidnih faktora. Takođe mogu se očekivati i kod  kod šećerne bolesti i arterijske hipertenzije.

    Pravi značaj međutim u kliničkoj praksi ima porast koncentracije koji je obično karakteristika nekog od navedenih stanja:

  • Maligna oboljenja (naročito limfomi)
  • Sistemski lupus eritematodes
  • Reumatoidni artritis
  • Vaskulitisi
  • Infarkt miokarda – visokosenzitivni CRP služi Kao parametar za procenu kardiovaskularnog rizika
  • Infekcija – naročito bakteriskih u kojima je porast mnogo brži i izraženiji od porasta sedimentacije ili broja leukocita. Kod virusnih infekcija to nije slučaj pa to takođe nekad može biti značajan diferencijalno dijagnostički parametar za razlikovanje bakteriskih i virusnih infekcija
  • Zapaljenjska oboljenja creva
  • Pneumokokna pneumonija
  • Reumatska groznica
  • Tuberkuloza

C reaktivni protein u proceni kardiovaskularnog rizika (hs-CRP)

Mnogi lekari smatraju da visok nivo CRP može biti jadan od rizika u pojavi srčanih oboljenja. Međutim, nije poznato da li je CRP samo znak kardiovaskularnih bolesti, ili zapravo on igra ulogu u izazivanju srčanih problema. Merenje koncentracija C reaktivnog proteina u serumu u praksi se pokazalo kao vrlo važan i dobar pokazatelj moguće pojave uvećanog kardiovaskularnog rizika. Rizika pojave infarkta srčanog mišića kod osoba sa povećanim vrednostima CRP, znatno je izraženiji kod osoba kod kojih je istovremeno prisutan veći broj faktora rizika za razvoj ove boleste.

Rana procena rizika pojave kardiovaskularnih bolesti kod nekih osoba:

  • hs-CRP niži od 1 mg/L – nizak rizik
  • hs-CRP niži od 1–3 mg/L – umeren rizik
  • hs-CRP veći od 3 mg/L – visok rizik.

Posted in Zdravstvena nega II

Skener – CT (kompjuterizovana tomografija)

Kompjuterizovana tomografija je savremena metoda ispitivanja, koja se zasniva na nekim starim metodama (upotreba X zraka, tehnika tomografskog snimanja) i novim dostignućima (upotreba računara). Film je zamenjen sistemom detektora koji sa velikom preciznošću pretvaraju X-zrake u svetlosne ili električne impulse koji se dalje prenose i arhiviraju u kompjuter.
Skener je rendgenološki aparat u obliku velike kutije sa kružnim otvorom, ili kraćim tunelom, u centru. Pacijent leži na uskom stolu koji se kreće kroz ovaj otvor i za to vreme se izlaže dejstvu rentgen zračenja. Oko pacijenta se rotira rentgen cev i elektronski rentgen detektor, koji se nalaze suprotno jedan od drugog, u prstenu koji se zove pokretni deo skenera.

Intenzivnim razvojem tehnologije i moderne medicine poslednjih decenija postignut je ogroman napredak  u mogućnostima ranog dijagnostikovanja bolesti. Rano otkrivanje bolesti je jedan od ključnih elemenata u procesu lečenja bolesnika. Pre desetak godina savremene dijagnostičke metode su bile nezamislive. Zahvaljujući modernoj tehnologiji danas je na prilično jednostavan način i za lekara i za pacijenta moguće stvoriti kompletan prikaz unutrašnjosti organizma, i na osnovu toga postaviti odgovarajuću dijagnozu. Jedan od uređaja koji to omogućuje je kompjuterizovana tomografija tj. CT (skener).

Kompjuterizovana tomografija (CT) je  dijagnostika koja omogućava pravljenje serije snimaka kostiju, krvnih sudova i mekog tkiva iz različitih uglova ili preseka uz pomoć X zraka. CT je brza, bezbolna, neinvazivna i precizna metoda. Pruža više infromacija od rentgenske i koristi se u različite svrhe u cilju otkrivanja bolesti ili povreda različitih organa, kao i praćenju efekata terapije. Cela procedura je potpuno bezbolna i traje oko 30 minuta.

Indikacije – u cilju

  • otkrivanja različitih bolesti mišića ili kostiju (tumori, prelomi…)
  • tačnog određivanja lokacije tumora, mesta infekcije, gnojne kolekcije (apscesa) ili krvnog  ugruška (hematoma)
  • otkrivanja povrede unutrašnjih organa ili krvarenja u unutrašnjim organima
  • planiranja procedura kao što je  biopsija, operacija ili terapija zračenjem
  • praćenja efekata terapije, kao što je hemioterapija
  • otkrivanja i praćenja  bolesti i stanja kao što su maligne  bolesti (karcinom), bolesti srca, uvećani limfni čvorovi u sredogruđu,  trbuhu, maloj karlici

Kako izgleda pregled:

Pri pregledu kompjuterizovanom tomografijom, pacijent leži na ležaju koji prolazi kroz skener. Rendgenski zraci šalju se kroz telo pacijenta od izvora (rendgenske cevi), ka detektorima poređanim u obliku prstena. Telesna tkiva pri tom apsorbuju različite količine rendgenske energije, u zavisnosti od svoje gustine. Izvor X-zraka se rotira  oko tela, a detektori prikupljaju informacije koje će biti upućene kompjuteru. Prema broju detektora se označava generacija skenera (4-detektorski, 16-detektorski, 64-detektorski). Računar obavlja na desetine hiljada propračuna koji prikupljene podatke pretvaraju u sliku jednog telesnog preseka, ili “slajsa”, a ona se može posmatrati na monitoru ili preneti na film. Slika  je digitalna,  može se i rotirati, bojiti, a “slajsovi” se mogu kombinovati tako da se dobije i trodimenzionalan prikaz.

Priprema za snimanje:

  • Nije dozvoljeno da tokom snimanja nosite bilo koje metalne predmete, kaiš, nakit, naočare za vid ili protezu.
  • Ne smete jesti i piti nekoliko sati pre
  • U  zavisnosti od toga koji deo tela se snima skenerom, zavisi i način davanja kontrastnog sredstva (ukoliko postoji potreba).
  • Kod CT snimanja kod  dece  najčešće je potrebno davanje lekova za umirenje (sedativa) kako bi  dete  tokom snimanja bilo mirno. Pokreti deteta mogu dovesti do  stvaranja  mutnih slika, zbog čega rezultati ispitivanja mogu biti  netačni.
  • Neophodno je da pre snimanja uradite laboratorijske analize koje su pokazatelj bubrežne funkcije: urea i kreatinin
  • Skrenite pažnju lekaru ukoliko imate bilo koju vrstu alergije

Kontrasno sredstvo

Često se u toku snimanja dešava da se ciljani organ ne može dobro razlikovati od okolnih struktura. U tim slučaju pacijentu se ordinira supstanca koja omogućava razlikovanje tkiva, tj. kontrasno sredstvo.Kontrastno sredstvo se primjenjuje često u dijagnostici:
• abdominalnih struktura
• struktura grudnog koša
• kod patoloških promena mozga.
Procenu primene kontrastnog sredstva određuje lekar radiolog koji i vrši analizu
odnosno opisuje snimke.Kontrastno sredstvo zapravo predstavlja grubo rečeno tečnost koja sadrži veću koncentraciju joda ,koji je važan jer se njime bolje prikazuju pojedine strukture i krvni sudovi.
Kontrastno sredstvo se aplikuje intravenskim, oralnim ili rektalnim putem, zavisno od organa koji se snima.
Pre samog snimanja i ordiniranja kontrasnog sredstva, radiološki tehničar i lekar radiolog uzimaju detaljnu anamnezu od pacijenta, vezanu za postojeće alergijske reakcije. Zavisno od načina ordiniranja kontrasnog sredstva, snimanje se može obavljati odmah ili po isteku vremena potrebnog da kontrast dođe do ciljanog organa.

Rizici i štetni efekti
Postoji mali rizik od alergijske reakcije na jodna kontrasna sredstva. Većina reakcija, ako do njih dođe, se leči medikamentozno. Uvek treba biti pažljiv sa upotrebom bilo koje vrste zračenja, pa i X-zraka, mada je njihova doza, kod CT skeniranja, mala.
· CT se ne radi trudnicama zbog toga što X zraci mogu oštetiti fetus.
· CT skeniranje se ne radi pre bilo koje dijagnostičke metode koja koristi kontrast ili
· lekove na bazi bizmuta, jer to može negativno uticati na kvalitet snimaka kao i na tačnost dijagnostike
Snimci sa opisom se dobijaju istog dana.

Posted in Zdravstvena nega II

Magnetna rezonanca MR

Magnetna rezonanca je tehnika medicinskog snimanja, koja se koristi u radiologiji, za formiranje slika organa, fizioloških i patoloških procesa u telu. MR skeneri koriste jaka magnetna polja, gradijent magnetnog polja i radio talase da generišu slike. MR ne uključuje rendgenske zrake ili upotrebu jonizujućeg zračenja, što ga razlikuje od CT (CAT skeniranja) i PET skeniranja.

Magnetna rezonanca je metoda koja omogućava vrlo preciznu vizualizaciju struktura unutar lobanje, kičmenog stuba, ekstremiteta, kao i u mekim tkivima glave i ostalih delova tela. Jednostavno, jedino pomoću nje lekari mogu da “zavire” u osetljive unutrašnje strukture organizma, i dobiju jasan uvid u oštećenja, tumore, anomalije…

Spada u grupu neinvazivne dijagnostike, što znači:

  • Ne zahteva posebnu komplikovanu pripremu za samo snimanje
  • Bezbolna je
  • Neškodljiva
  • Osoba nije vitalno ugrožena u toku bilo kog dela pripreme za snimanje i samog snimanja

Mogući problemi (možda više neprijatnosti):

  • Mnogim ljudima koji se izlože ovom pregledu može da smeta jak pulsirajući zvuk, koji jeste neprijatan, ali je ipak podnošljiv, a potiče od promena gradijenta magnetnog polja i sasvim je normalan i sastavni deo rada aparata
  • Sama dužina pregleda, najčešće oko 15-45 minuta, tokom kojih pacijent praktično mora da bude potpuno nepomičan

Kontraindikacije – u zdravstvenom smislu pacijenta ih nema, ali postoje iz tehničkih razloga i smatraju se apsolutnim (snimanje nije moguće):

  • Ugrađen pejsmejker
  • Metalni implanti – insulinska pumpa, srčani zalisci, abdominalne mrežice, štipaljke, zavrtnji, ploče, šipke, endoproteze i dr
  • Strana metalna tela (šrapneli, metak)
  • Zubne ili slušne proteze (fiksne)
  • Intrauterina kontraceptivna sredstva (bakarne spirale)
  • Ponekad snimanje magnetnom rezonancom zahteva i prethodno intravensko ubrizgavanje kontrasnog sredstva, koje može, mada veoma retko, da izazove neželjene efekte i alergijske reakcije

Postoje dva osnovna tipa aparata za magnetnu rezonancu:

  1. Otvoreni koriste permanentne magnete. Aparati sa stalnim magnetom manjeg polja (0,2-0,4 T) odlikuju se dužim trajanjem pregleda i manjim brojem mogućnosti, ali su zato mnogo zgodniji (komforniji) i praktično su jedino rešenje za pregled klaustrofobičnih pacijenata.
  2. Zatvoreni se služe magnetnim poljem koje se uspostavlja električnom energijom. Zatvoreni aparati su jačeg polja, uglavnom od 0,5 do 3 T (Tesla) i na njima pregledi traju kraće. U našoj zemlji, standardni su aparati od 1,5 T.

Princip rada

Da bi se izvršilo snimanje, osoba je postavljena unutar MR skenera koji formira jako magnetno polje oko područja za snimanje. U većini medicinskih primena, protoni (vodonikovi atomi) u tkivima koji sadrže molekule vode stvaraju signal koji se obrađuje da bi obrazovao sliku tela. Prvo, privremeno se primenjuje energija iz oscilacionog magnetnog polja kod pacijenta na odgovarajućoj frekvenciji rezonance. Uzbuđeni atomi vodonika emituju radiofrekventni signal, koji se meri pomoću prijemnog kalema. Radio signal se može napraviti za kodiranje informacija o položaju promenljivim glavnim magnetnim poljem pomoću kalijera nagiba. S obzirom da se ovi kalemi brzo uključuju i isključuju, stvaraju karakteristični ponavljajući zvuk MR skeniranja. Kontrast između različitih tkiva određuje brzina kojom se uzbuđeni atomi vraćaju u stanje ravnoteže. Eksogeni kontrastni agensi se mogu dati osobi kako bi se slika učinila jasnijom.

Priprema za snimanje

  1. Psihička – mora se dobro uraditi jer je saradnja pacijenta sa rengen tehničarima od presudnog značaja za uspeh samog snimanja. Objasniti koliko će trajati sam pregled, da je važno ostati miran i da će se čuti buka u vidu zujanja i lupkanja koja je deo rada aparata. U samom aparatu postoji mikrofon preko kojeg osoba ostaje u kontaktu sa medicinskim osobljem.
  2. Fizička – na snimanje doći bez šminke i laka na kosi
  3. Neposredna – ostaviti u posebnoj prostoriji pred ulazak u salu sa aparatom: naočare, sve metalne premete, šnale, sat, kartice, aparat za sluh…

Izgled snimka glave urađenog pomoću MR-a

Posted in Urgentna stanja, Zdravstvena nega II

Oksigenoterapija

Oksigenoterapija (terapija kiseonikom) je terapija koja se zasniva na pozitivnom dejstvu medicinskog čistog kiseonika u ispravljanju narušene, smanjene,  koncentracije kiseonika (hipoksije) u ćelijama i tkivima.

Da bi u nastavku govorili o oksigenoterapiji, moramo prvo objasniti šta je to hipoksija tkiva i koliko je važna kontrola ganih analiza.

Gasne analize su laboratorijska metoda koja se koristi za procenu efikasnosti respiratorne ali i drugih sistema od vitalne važnosti za pravilno funkcionisanje organizma čoveka. Kao uzorak uzima se arterijska krv, a na osnovu njene analize određuju se sledeći parametri:

  1. parcijalni pritisak kiseonika,
  2. parcijalni pritisak ugljen-dioksida
  3. kiselosti krvi (pH)
  4. koncentracije bikarbonata

Parcijalni pritisak O2 (PaO2) u arterijskoj krvi zavise od starosti, pola i relativne težine tela (Brocca- indeks). Normalne vrednosti su 10,5 kPa (65-100 mmHg) i normalno opadaju sa godinama starosti. Danas je opšteprihvaćeno u medicinskoj praksi da je (PaO2) najbolji pokazatelj za procenu ukupne plućne funkcije (ili arterijalizacije venske krvi). Međutim, može da posluži samo kao pokazatelj sposobnosti pluća da izvrši arterijalizaciju venske krvi, ali ne i da da ocenu njene celokupne efikasnosti za organizam. Vrednosti PaO2 u urgentnoj medicini možemo dobiti i pulsnim oksimetrom (indirektna metoda merenja)

Parcijalni pritisak CO2 u arterijskoj krvi (PaCO2) je odličan pokazatelj za procenu plućne ventilacije. Granice fizioloških vrednosti za PaCO2 su 4,5 – 6,0 kPa (35-45 mmHg) ne menja se sa starošću.
Tumačenje rezultata gasnih analiza vrši se u odnosu na referentne (normalne) vrednosti:

  • Smanjenje vrednosti O2 (hipoksemija) u arterijskoj krvi, ukazuje na nedovoljnu oksigenaciju arterijske krvi . Analizom vrednosti CO2, moguća je procena adekvatnosti alveolarne ventilacije pluća.
  • Povišena vrednost PaCO2 (hiperkapnija) ukazuje na nedovoljnost plućne ventilacije (alveolarna hipoventilacija).

Nalaz hipoksemije i hiperkapnije u arterijskoj krvi otkriva da je u bolesnika došlo do težeg oštećenja disajnih organa tako da plućna funkcija u celini nije u stanju da izvrši svoj osnovni zadatak: održavanje normalnog sadržaja respiratornih gasova u arterijskoj krvi. Prvi stepen ovakvog oštećenja praćen je samo hipoksemijom i zove se parcijalna respiracijska insuficijencija. Pri daljem pogoršanju plućne funkcije uz hipoksemiju se javlja i hiperkapnija što je odlika ukupne respiracijske insuficijencije.

Hipoksija (lat. hypoxia) je stanje smanjene količine ili sniženje parcijalnog pritiska kiseonika, odnosno smanjenje molekularne koncentracije kiseonika u ćelijama i tkivima živih organizama, koje ima za posledicu poremećaj u funkcionisanju ćelija organa i organskih sistema. Ona je snažan stresor, koji ispoljava svoje neželjeno dejstvo na sve organizacione nivoe čovekovog organizma. Hipoksija kao prateća pojava ishemije jedan od najčešćih uzroka oštećenja ćelija i u osnovi je nekih od najčešćih poremećaja zdravlja (npr. infarkt miokarda, cerebrovaskularni insult, gangrena ekstrtemiteta itd)

Kiseonik je neophodan za stvaranje energije u procesu ćelijskog metabolizma, što znači i za održavanje života. Za transport kiseonika je neophodna normalna funkcija respiratornog i  kardiovaskularnog sistema.

  • Respiratorni sistem, je prvi sistem, koji procesom ventilacije, zahvata kiseonik iz atmosferskog vazduha i doprema ga do alveola, a zatim procesom difuzije, kiseonik prenosi kroz alveolarnu membranu do krvi u kapilarima pluća.
  • Hemoglobinski kapacitet krvi je drugi prenosni sistem u prenošenju kiseonika do tkiva, jer se kiseonik transportuje vezan za hemoglobin. Zasićenje hemoglobina kiseonikom kod zdrave osobe iznosi 97,5%.
  • Kardiovaskularni sistem je treći sistem čija funkcija prenos kiseonika do tkiva, i koji pri minutnom volumenu srca od 5 litara doprema do tkiva oko 1.000 ml kiseonika u minuti. Sredovečni muškarac potroši oko 250 ml kiseonika za minut u miru, dok se ova potrošnja desetostruko uvećava pri fizičkom radu.

Za normalnu oksigenaciju tkiva neophodano je da sva tri napred navedena sistema normalno funkcionišu, da deluju jedinstveno i međusobno se nadopunjuju. Poremećaj u bilo kom od navedenih sistema dovodi do tkivne hipoksije. Na hipoksiju su najosetljivije ćelije mozga a zatim i ostala tkiva u različitom stepenu osetljivosti i brzini reakcije.

 

Indikacije za oksigenoterapiju:

Svaki poremećaj koji izaziva hipoksiju u organizmu predstavlja potencijalni uslov za lečenje kiseonikom. Sve indikacije možemo podeliti u dve velike grupe:

1. Premećaj ventilacije

  • Depresija disajnog centra – Medikamentozna, Moždani udar (infarkt mozga), Povrede mozga
  • Neuro mišićne bolesti – Mijastenia gravis, Guillain-Barre sindrom, Povrede kičmene moždine, Dečja paraliza, Porfirija, Botulizam
  • Opstrukcija disajnih puteva – Hronična opstruktivna bolest pluća, Akutni oblik astme
  • Restriktivni poremećaji – Kifoskolioza, Spondilitis

2. Difuzioni poremećaj razmene gasova

  • Edem pluća
  • Akutni respiratorni distres sindrom
  • Plućna tromboembolija
  • Fibroza pluća

Kiseonik se može primjenjivati u vidu:

  1. gasa pod pritiskom u bocama različitih veličina (boce sa kiseonikom pod pritiskom se danas koriste uglavnom samo u urgentnoj medicini, pri transportu bolesnika i prvoj pomoći povređenima na terenu)
  2. tečnom obliku iz centralnog dovoda u bolničkim uslovima
  3. upotrebom koncentratora

Kiseonik pod pritiskom i u tečnom obliku, se skladišti u cilindre opremljene regulatorom koji kontroliše izlaz kiseonika. Izlazak kiseonika je kontinuiran,pa se na boce ugrađuju sistemi koji sprečavaju isticanje kada to nije potrebno.Tako spomenuti sistemi oslobađaju kiseonik pri udisaju, a blokiraju dotok pri izdisanju. Danas postoje i mali cilindri koji se mogu nositi sa sobom.

Koncentratori kiseonika su danas najpraktičniji uređaji za oksigenoterapiju u kućnim uslovima.To su električni aparati koji izdvajaju i koncentrišu kiseonik iz vazduha.

 

Za oksigenoterapiju u bolničkim uslovima neophodno je pripremiti:

  1. Ispravnu utičnicu centralnog dovoda za kiseonik
  2. Oksigenator (Dragerov aparat)
  3. Kateter (mononazalni ili binazalni) ili masku

Doziranje

Medicinska sestra – tehničar može dati do 2l/min kiseonika, sve veće vrednosti uključuje isključivo po pisanom uputu lekara (u temperaturnoj listi, kao i svaka terapija).

Pravilo 3K

Prilikom davanja oksigenoterapije treba se pridržavati sledećeg

  1. Kombinovano – koseonik se kombinuje (vlaži) destilovanom vodom
  2. Kontrolisano – obavezna kontrola gasnih analiza u toku terapije
  3. Kontinuirani – primenjivati oksigenoterapiju dokle god postoji hipoksija

Opasnosti u toku lečenja

Postoje tri vrste rizika povezanih sa upotrebom kiseonika u medicinske svrhe:

1.Fizički rizici

  1. Požar i eksplozija – u blizini oksigenoterapije ne sme se zapaliti cigareta, ili se naći u blizini izvora toplote (otvorena vatra)
  2. Oštećenja kiseničkim priborom – Kateteri, kiseoničke maske i drugi pribor može izazvati sledeća oštećenja:
  • Sušenje mukoze gornjih disajnih puteva pri primeni suvog nedovonjno ovlažen kiseonika sa većim protokom, dodatno može biti praćen suvim nadražajnim kašaljem.
  • Nadažaj i promene na koži lica koje se mogu javiti kod dugotreajne upotrebe kiseoničkih maski

2.Funkcionalni poremećaji

  1. Hiperkapnija
  2. Apsorpciona atelektaza

3.Trovanje kiseonikom

Posted in Interna medicina sa negom III, Zdravstvena nega II

Kontrola nivoa šećera u krvi

Glikemija (šećer u krvi) je osnovni parametar za postavljanje dijagnoze dijabetesa, ali i za procenu kontrole dijabetesa. Normalne vrednosti glikemije ujutru, natašte (nagladno) su od 3,9-6,1 mmol/l. (mada se u novijoj literaturi gornja granica spustila na 6,0 pa čak i 5,9 mmol/l).

Kapilarna krv se najčešće koristi za samoodređivanje glikemije, preko test traka- senzora (glikozo-oksidaza) uz pomoć različitih aparata- glukometara, koji u kratkom vremenskom periodu (od 10-40 sekundi) daju rezultate glikemije. Koža jagodice prsta se obično bode lancetama uz pomoća aparata, praktićno bezbolno, uz minimalni uzorak krvi od 10-50 uL. Uz pravilnu upotrebu imaju značajnu vrednost, i mogu se koristiti i u bolničkim uslovima. Iako se ovakav vid provere nivoa šećera u krvi smatra skoro bezbolan, svakako nije najprijatniji za bolesnika. Nekada je potrebno i 4-5 puta u toku dana proveriti glikemiju, a ne samo ujutru, što može dosta da poremeti svakodnevno funkcionisanje.

Zato ću vam danas predstaviti sistem FreeStyle Libre, zaštitni znak kompanije Abbott Diabetes Care Inc. Sistem za kontrolu glukoze dizajniran da oslobodi pacijente od problema sa nadzorom glukoze svakodnevnim ubodima. Prednosti:

  1. Skeniranje senzora radi dobijanja vrednosti glukoze ne zahteva lancete.
  2. Senzor je vodootporan  1 – 3 metra vode maksimalno 30 minuta. Za primenu senzora potrebno je 60-minutno vreme zagrevanja. Ne treba da se koristi iznad 10.000 stopa.
  3. Za potpunu glikemijsku sliku skenirajte jednom na svakih 8 sati.
  4. Čitač može snimati podatke senzora kada je u granicama od 1cm do 4cm senzora.
  5. FreeStile LibreLink je mobilna aplikacija.
  6. Aplikacija FreeStile LibreLink je kompatibilna sa pametnim telefonima na kojima je omogućen NFC koji koristi Android OS 5.0 ili noviji i sa iPhoneom 7 i novijim operativnim sistem

Šta sadrži set:

  1. Senzor sa aplikatorom
  2. Čitač sa punjačem
  3. Uputstvo za korišćenje (aplikaciju i dalju upotrebu)

Kako se koristi:

Važno je pravilno aplikovati senzor. Idealno mesto za to je nadlaktica, spoljašnji deo (ali 2cm dalje od mesta aplikacije insulina) jer je najmanje izložena spoljašnjim uticajima. Pored toga, voditi računa da na mestu aplikacije nema ožiljnog tkiva, različitih promena na koži ili tetovaža. Dovoljno je potom kožu oprati (vodom i sapunom) posušiti i aplikovati senzor.

Sa svakim bezbolnim skeniranjem dobijate:

  • trenutnu procenu glukoze – nivoa šećera u krvi
  • strelicu koja ukazuje na pravac vašeg nivoa glukoze ( rasta i opadanja) tako da se možete bolje informisati i
  • poslednjih 8 sati istorije glukoze, što vam omogućava da vidite kako hrana, aktivnost i insulin utiču na nivo glukoze – dan i noć

Za više informacija pogledajte direktno sajt firme https://www.freestylelibre.co.uk/libre/discover/using-your-meter.html

Posted in Zdravstvena nega II

Klizma

Klizma je medicinsko – tehnička radnja kod koje se vrši ulivanje tečnosti analnim putem u debelo crevo najčešće zbog čiščenja i pražnjenja, ali može i postavljanja dijagnoze ili davanja lekova. Tako da razlikujemo nekoliko vrsta klizme:

  1. Evakuaciona – pražnjenje debelog creva
  2. Lekovita – davanje direkto terapije u debelo crevo. Lekovita klizma se daje pomoću šprica ili mikro klizme, retko pomoću irigator sistema jer tada zahteva primenu kap po kap. Lek se daje sporo i posle lekovite klizme bolesnik miruje 30 minuta.
  3. Dijagnostička – uzimanje uzorka stolice i slanje na odgovarajući laboratorijski pregled ili se sprovodi u cilju postavljanja dijagnoze, kada se u debelo crevo se ubacuje kontrastno sredstvo i vrši snimanje (irigografija)
  4. Hranjiva – davnje hranjivih materija, ovakvom klizmom se postiže veštačko hranjenje. Preko sluzokože debelog creva se resorbuju rastvori, mineralne materije i vitamini. Hranljivoj klizmi predhodi evakuaciona klizma ili laksantno sredstvo. Danas se kao vid hranjenja bolesnika koristi izuzetno retko

Evakuaciona klizma

Najčešće primenjena klizma. Evakuacionom klizmom  se unosi tečnost rektalnim putem radi  pražnjenja debelog creva od fekalnih masa.
Indikacije:
  1. opstipacija
  2. pre i posle hiruških zahvata
  3. pre dijagnostičkih postupaka (rektoskopija, kolonosakopija …)
  4. pre porođaja
  5. pre svih ostalih klizmi
Kontraindikacije:
  1. ulcerozni kolitis
  2. divertikuli
  3. perforacija creva
  4. operacioni zahvati na debelom crevu
  5. melena ili prisustvo sveže krvi u stolici
Ovom klizmom se postižu dva osnovna efekta: uspostavljanje peristaltike creva i rastvaranje  fekalnih masa.
Dejstvo: (mehaničko i hemijsko) Materije koje se dodaju i vodu su: glicerol 15-30 ml i sapunica ( povidon pena )
  • Unesena tečnost rasteže zidove debelog creva što dovodi do nadražaja receptora sluzokože što uspostavlja ili pojačava peristaltiku.
  • Mlaka voda sa sapunicom rastvara fekalne mase, razbijajući ih na male delove što omogućava njihovo prolaženje kroz analni sfinkter.
Vrste evakuacone klizme – Klasifikovane su po dubini uvođenja rektalnog katetera ili sonde i količini tečnosti.
  1. Obična klizma500-2000 ml tečnosti kateter (rektalni nastavak) se uvodi 10-20 cm. Svrha je da tečnost dopre u silazni de debelog creva.
  2. Mikroklizma ili mala klizma – 100-200 ml tečnosti sa glicerolom do 10 cm. Ova klizma se sprovodi kod dece. Zamena za ovu klizmu su gotove mikroklizme „Medilaks“ ili „Bebilaks“ to su male tube sa gliceri gelom. Deci se daje 1 dnevno, deci uzrasta od 5 i više godina 2 u najmanjem razmaku od 1 sat, a kod odraslih se daju 2-3.
  3. Duboka ili visoka klizma – 1000-1500 ml tečnosti, nastavak se plasira do 30 cm. Svrha ove klizme je da  tečnost dopre do visokih delova debelog creva

 

Potreban materijal:

1.Set za higijensko pranje analne regije

2.Set za izvođenje klizme – Sistem za klizmu koji se sastoji od:

  • Irigatora (sud cilindričnog oblika)  najčešće je plastičan, na gornjem delu se nalazi produžetak ili perforacija za vešanje, a na donjem delu produžetak u vidu slavine na koji se nastavlja gumeno ili plastično crevo dugo 150 cm promera 1 cm koje se završava ventilom koji reguliše protok tečnosti na koji se montira nastavak tj. rektalna sonda ili kateter .
  • Rektalne sonde (rektalni nastavak ili kateter) – izrađuju se od PVC materijala za medicinske upotrebe, otporne na lomljenje, površina omogućava uvijanje uz minimalno korišćenje lubrikanta. Gladak je, zaobljen na vrhu sa otvorima sa strane, pri uvijanju ne oštećuje sluznicu. Bočni otvori su kompatibilni sa dimenzijom sonde i oblikovani tako da omogućavaju učinkovitu drenažu. Adapteri su obojeni zbog jednostavne identifikacije dimenzije. Veličina je izražena jedinicom koja se naziva „Šarž. Veličina sonde : 10-12 za novorođenčad, 12-18 za decu, 22 i više za odrasle
  • Zagrejana tečnost temperature 36-37°C
  • Sterilan vazelin
  • Špatula
  • Sterilna gaza
  • Papirna vata

Priprema pacijenta za izvođenje klizme

Je od velikog značaja, jer je sama intervencija izuzetno neprijatna za bolesnika.

1.Psihička priprema
  • Objasniti važnost procedure i način izvođenja
  • Proveriti da li je pacijent razumeo
  • Proveriti podatke iz anamneze o eventualnim alergijama na dezinfekciono sredstvo ili sastojke klizme
  • Upozoriti na neprijatnost tokom izvođenja procedure
  • Dobiti pristanak pacijenta
2.Fizička priprema
  • Ukoliko je pacijent pokretan sam obavi toletu, a ukoliko je pacijent nepokretan oprati i dezinfikovati analnu regiju.
  • Pacjent se postavlja u ginekološki položajtj. Leži na leđima sa savijenim nogama i kolenima i raširenim u kukovima ili bočni položaj sa blago savijenim nogama u kolenima i kukovima. Ovo prvenstveno zavisi od uzrasta i opšteg stanja pacijenta. ukoliko je pacijent već radio klizmu može se namestiti u položaj koji je njemu prijatan, na boku ili leđima.
  • Obezbediti prostor i udobnost.
  • Voditi računa da se ne ugrozi privatnost pacijenta

Postupak davanja klizme

  • Sestra navlači rukavice.
  • Pacijent je postavljen u određeni položaj, ispod je mušema sa poprečnim  čaršavom, ukoliko se radi o nepokretnom pacijentu i lopata.
  • U irigator se sipa zagrejana tečnost i okači na stalak visine 60 cm iznad  postelje (ukoliko je visina veća tečnost se uliva pod velikim pritiskom što dovodi do naglog širenja creva i vraćanja sadržaja- neefikasnost klizme)
  • Tečnost dobro promućkati, promešati  pre upotrebe.
  • Ispuštanjem tečnosti kroz crevo istisne se vazduh, a zatim ventil zatvori.
  • Na crevo se montira sterilan rektalni nastavak.
  • Nastavak se premaže u dužini od 5-6 cm sterilnim vazelinom.
  • Sestra uzima dva tupfera vate i stavi jedan između domalog i srednjeg  prsta, adrugi između palca i kažiprsta i širi glutealnu pukotinu.
  • Desnom rukom uzima rektalni nastavak i pažljivo ga uvlači u rektum. Iz leve ruke baca tupfere i prihvata nastavak, a desnom otvara ventil.
  • Ventil se zatvara kada mala količina ostane u irigatoru kako ne bi ušao vazduh.
  • Parčetom papirne vate se obavije kraj rektalne sonde i kroz nju izvlači iz rektuma, zatim se odvoji od creva i baci u kontejner za medicinski otpad.
  • Crevo se okači o stalak.
  • Pacijent opusti trbušnu muskulaturu, stegne sfinkter i pokuša da zadrži tečnost oko 10 min.
  • Ukoliko je pacijent pokretan on sam odlazi u toalet i nastupa prežnjenje. Ne sme da se zaključa. Sestra se nalazi u blizini. Nakon defekacije, uz pomoć sestre, sam obavi toaletu.
  • Ukoliko je pacijent nepokretan, kompresom se pokrije i ostavi da se pročisti na lopati. Sestra je prisutna. Nakon defekacije promeni se lopata, stavi čista i opere pacijent toplom
  • vodom i sapunicom. Zatim se izvuku mušema i poprečni čaršav i pacijent se postavi u odgovarajući položaj.
  • Posmatrati fekalije koje je izbacio: količinu ,boju, izgled.
  • Sve raditi tako da se ne ugrozi pacijentovo dostojanstvo i intima.
  • Posle zbrinjavanja pacijenta raspremi se materijal

Moguće komplikacije

  1. Ukoliko se klizma daje nepažljivo može doći do povreda anusa ili  rektuma.
  2. Zbog nagle promene pritiska u trbušnoj duplji (naglo pražnjenje) pacijent može da oseti malaksalost pa i da kolabira, zato je važno ne napoštati ga već ostati u blizini, posebno kod pokretnih pacijenata.
  3. Alergiske reakcije na sredstva koja se koriste za klizmu
Posted in Zdravstvena nega II

Kateterizacija mokraćne bešike

Pod kateterizacijom se podrazumeva plasiranje (uvođenje) katetera u mokraćnu bešiku.  To je medicinsko-tehnička radnja koja se mora izvoditi uz strogo poštovanje aseptičnih uslova za rad.

Urinarni kateter

Šuplja cev koja se danas proizvodi od lateksa, poliuretana- PVC  i silikona. Koju vrstu ćemo koristiti prvenstveno zavisi od indikacije zbog koje se i radi kateterizacija. Dužina katetera kod odraslih osoba je uvek ista, a prečnik (širina samog katetera) je različita i meri se u jedinicama po Šarijeu (Charrier – ch).  1ch=1/3 mm pa se na osnovu toga najčešće koriste kateteri broj 16, 18 i 20.

Vrste katetera:

  1. Trajni, stalni (permanentni) kateteri, sa balonom, mogu biti dvokraki i trokraki. Danas je najčešće u upotrebi Folijev (Foley) stalni dvokraki kateter. Izvodni kraci služe za odvođenje mokraće i za naduvavanje balona koji sprečava izvlaćenje samog katetera. U posebnim slučajevima koristiće se trokraki Folijev kateter, šireg lumena (što dozvoljava eliminaciju koaguluma) i  kod kojeg treći izvodni krak služi za irigaciju (ispiranje) mokraćne bešike. Mogu ostati plasirani i do 12 nedelja. Prave se od sve tri vrste materijala.
  2. Privremeni (intermitentni) bez balona, takozvani pravi kateteri, najčešće se koristi Nelatonov (Nelaton) i Timanov (Thiemann) kateter. Stoje 3 do maksimalno 7 dana,  napravljeni od lateks i PVC-a

Neke od vrsta katetera, sa izgledom samog vrha:

A Nelatonov kateter prav, sa zaobljenim vrhom i otvorom sa strane, spada u privremene katetere

BNelatonov kateter sa otvorom tipa pištaljka

CTimanov kateter, koji je savijen, oštrog vrha (podseća na kljun) i sa otvorom sa strane

DMalekot kateter – više nije u upotrebi

EPecerov kateter tipa pečurka – više nije u upotrebi

FFolijev katater, dvokraki, stalni, danas najčešće u upotrebi

Kod kateterizacije mokraćne bešike važno je znati

  • Anatomiju urogenitalnog sistema kod muškarca i žene
  • Mokraćna bešika je sterilan šuplji organ i zapravo vrši odbrambeni mehanizam i održava sredinu kiselom
  • Spoljašnji otvor uretre nikada nije sterilan
  • Patogeni mikroorganizmi koji se unesu, mogu ascedentno (ushodno, naviše) da se prošire i dovedu do ozbiljnih infekcija mokraćne bešike i bubrega

       

Indikacije za kateterizaciju mokraćne bešike su:

  • Retencija mokraće (bolesnik ne može spontano mokriti)
  • Radi pripreme za određenu intervenciju (pre operacije, pre porođaja)
  • Evakuacije koaguluma iz mokraćne bešike
  • Ubacivanje lekovitih, kontrastnih i drugih sredstava
  • Inkontinencija mokraće
  • Nepokretni bolesnici, bolesnici bez svesti
  • Monitoring balansa tečnosti

Kontraindikacije za kateterizaciju mokraćne bešike su:

  • Povrede karlice
  • Prijapizam (produžena erekcija koja nema veze sa seksualnom stimulacijom)
  • Promene u mokraćnom kanalu – urođene ili stečene anomalije, onda se u tim slučajevima vrši punkcija mokraćne bešike transabdominalno ili cistostomija, preko koje se uvodi suprapubični kateter.

Ko izvodi kateterizaciju mokraćne bešike?

Katetrizacija mokraćne bešike bez obzira u koje svrhe se radi, mora se izvoditi pod strogo aspetičnim uslovima. Ovu medicinsko-tehničku radnju treba da izvodi stručno lice, sa iskustvom, vrlo pažljivo, naročito ako se radi kod muškaraca. U hospitalnim uslovima uvek je radi lekar, poželjno urolog, zbog bulbokaveroznog ugla koji pravi otpor kateteru prilikom prolaska kroz prostatu. Nestručno lice može ozbiljno da je povredi i išteti. Medicinska sestra-tehničar u tom slučaju priprema materijal, bolesnika i asistira prilikom plasiranja.

Za kateterijaciju treba pripremiti:

1.Bolesnika – psihički (intervencija je vrlo neprijatna a može biti i bolna) i fizički (oprati polno-analnu regiju)

2.Prostoriju: soba za intervenciju ili bolesnička soba (krevet kod nepokretnog bolesnika se ogradi paravanom)

3.Materijal:

  • Odgovoarajući sterilni kateter (najčešće Folijev veličine 16, 18, 20 za odrasle osobe)
  • Sterilni tupferi od gaze
  • Sterilne rukavice
  • Dezinfekciono sredstvo (povidon jod, rivanol)
  • Sterilni glicerin, anestezijski gel
  • Sterilni pean ili pinceta
  • Kompresa i nepropusno platno (mušema)
  • Čaša za urin, sterilna posuda ili epruveta (sa nalepnicom) ukoliko se odmah uzima urin za pregled
  • Bubrežnjak
  • Sterilan špric sa fiziološkim rastvorom
  • Kesa za skupljanje mokraće i držač za krevet za kesu

Izvođenje katetrizacije kod muškaraca

Bolesnik leži na leđima u horizontalnom položaju sa ispruženim nogama. Ispod bolesnika se postavi mušema sa kompresom. Pokrivač se skloni sa kreveta, trbuh i grudi bolesnika pokriju se čaršafom. Medicinska sestra- tehničar  navlači rukavice i dalje asistira lekaru. Lekar dalje nedominantnom rukom podigne penis i drži između trećeg i četvrtog prsta, a prepucijum se prevuče preko glansa kažiprstom i palcem. Očisti se i dezinfikuje  2-3 puta vrh glansa i spoljašnje ušće uretre tupferima gaze natopljene nekim blagim dezinfekcionim sredstvom. Kažiprstom i palcem dominantne ruke se uhvati kateter (pomoću sterilne anatomske pincete ili peana) a drugi kraj katetera hvata se četvrtim i petim prstom. Pre uvođenja katetera na otvor mokraćne cevi, ukoliko ima mogućnosti, može da se stavi  kap anastezionog gela i pričeka  1-2 min. Vrh katetera prelije se sterilnim glicerinom, i veoma oprezno kateter uvodi u spoljašni otvor mokrćnog kanala (penis je u vertikalnom polozaju i potiskuje prema mokraćnoj bešici). Kateter treba uvlačiti polako, laganim pokretima ruku, jer se naslinim uvlačenjem može povrediti uretra. Kad se oseti otpor sfinktera, penis se postavi u horizontalni položaj, a kada krene mokraća, znači da je kateter u mokraćnoj bešici (za šta je otprilike potrebno, u zavisnosti od konstitucije bolesnika, oko 10-12cm katetera). Ukoliko nema mokraće, kateter treba povući malo unazad, jer postoji mogućnost da otvor upire u zid mokraćne bešike. Ako i posle toga nema mokraće onda je mokraćna bešika prazna.

Izvođenje kateterizacije kod žene

Bolesnica se postavlja u ginekološki položaj i obavi se pranje polno-analnog predela. Navuku se sterilne rukavice i prstima nedominantne ruke sa dva tupfera rašire male i velike polne usne, očisti i dezinfekuje otvor uretre, brisanjem natopljenim blagim dezinfekcionim sredstvom. Zatim se dominantnom rukom uzima kateter i kroz otvor uretre uvodi u mokraćnu bešiku. Na 4-5cm oseti se otpor, a zatim se ulazi u slobodni prostor što znači da se kater nalazi u bešici. Ukoliko se mokraća uzima za urinokulturu, prvi mlaz treba ispustiti u bubrežnjak, zatim napuniti sterilnu posudu, zatvoriti je i sa uputom  poslati u mikrobiološku laboratoriju.

     

 

Dalja higijena samog katetera: Kateter treba menjati na svakih 6-7 dana, a jedan do dva puta dnevno isprati rastvorom 3%-tne borne kiseline ili fiziološkim rastvorom. Za kontinuirano ispiranje mokraćne bešike koristi se trokraki Folijev kateter.

Za obuku budućih zdravstvenih radnika za pravilno plasiranje urinarnih katetera, postoje Enema simulatori

 

Posted in Zdravstvena nega II

Intravenska kanila (IVK)

Postavljanje kanile je najčešća invazivna medicinsko – tehnička procedura koja se primenjuje u bolničkom lečenju i nezi, a koju sprovodi medicinska sestra – tehničar. Prema podacima iz stručne literature, preko 70% hospitalizovanih bolesnika ima plasiranu  kanilu. Periferni intravenski kateteri/kanile su od vitalnog značaja za sprovođenje dijagnostičkih i terapijskih postupaka: intravenska nadoknada tečnosti i elektrolita, primena lekova, transfuzija krvi i krvnih komponenti. Takođe, koriste se u radiološkoj, CT (skener) i MR(magnet) dijagnostici za davanje kontrastnih i.v sredstava. 

Uspostavljenjem perifernog IV puta se dobija pristup perifernoj cirkulaciji pacijenta, što omogućava pristup uzimanju uzoraka krvi za laboratorijske analize kao i primenu infuzionih rastvora i medikamenata. Intravenski pristup je od presudnog značaja u procesu zbrinjavanja vitalno ugroženih pacijenata. 

Šta je IV kanila?

 

Postojo nekoliko različitih vrsta  IV kanile:

  1. Sa krilcima bez otvora za ubrizgavanje lekova
  2. Sa krilcima i otvorom za ubrizgavanje lekova – najčešće se koristi u bolničkim uslovima
  3. Kanila u obliku pena
  4. Kanila sa dvokrakim Y kateterom

Dodaci za IV kanilu:

1. Da bi se sačuvala prohodnost kanile, posle svake upotrebe postavlja se plastificirani mandren, stilet ili pucač (shooter) Svaka boja kanile ima i odgovarajuću boju mandrena, koji je isključivo za jednokratnu upotrebu.

2. Slavine koje omogućavaju prži protok infuzionih rastvora ukoliko to stanje pacijenta zahteva. Montiraju se na kanilu ili se koristi posebna kanila sa već fabrički postavljenom slavinom.

Važno je znati:

Boja kapice kanile je  u skladu sa međunarodnim standardom i određuje širinu lumena i dužinu same kanile. Samim tim, određene boje kanile se standardno koriste u određenim medicinsko-tehničkim intervencijama, u terapijske ili dijagnostičke svrhe. Najčešće su u primeni:

  • Siva 16G – transfuzija cele krvi i krvnih derivata
  • Zelena 18G – sve hiruške intervencije i situacije u kojima je potrebna primena veće količina tečnosti
  • Roze 20G – najčešće u upotrebi kod odrasle osobe u slučaju primene intravenske terapije i infuzionih rastvora (kontinuirano nekoliko dana)
  • Plava 22G – pedijatrija i pacijenti sa slabim venama

 

Kontraindikacije za plasiranje IVK

  • Celulitis na ekstremitetima (zbog mogućnosti translokacije bakterij u krvotok)
  • Tromboflebitis
  • Mastektomija Operisana strana
  • Hemodijaliza – uka u kojoj je postavljena IV fistula

Indikacije za plasiranje IVK

  • Operacije, hiruški zahvati
  • Snimanja kod kojih je potrebno dati IV kontrastno sredstvo (Skener, Magnetna rezonanca)
  • Angiografija
  • Primanje terapije kontinuirano 3-5 dana (bez obzira da li se daje u bolusu ili preko infuzionih rastvora)

Određivanje mesta venepukcije

Foktori koji mogu da utiču na odabir mesta venepunkcije:

  • stanje krvnih sudova
  • dužina trajanja terapije
  • da li se postavlja u dijagnostičke ili terapijske svrhe
  • opšte stanje bolesnika, ali i
  • veština onog ko plasira samu kanilu

Pogodna vena mora imati punoću i dobar pravac prilikom palpacije. Vene oko zglobova i u pregibu lakta nisu pogodne zbog pomeranja ekstremiteta što može dovesti do mehaničkog flebitisa ili perforacije krvnog suda. Zbog lakog pristupa i dobrog protoka lekova, najčešće se koriste vene gornjih ekstremiteta i šake (u retkom slučaju da tu ne može da se plasira, postavlja se na gornji deo stopala). Ako je nemoguća plasirati perifernu IV kanilu, postavlja se centralni venski katater (pristup centralnim venskim sudovima radi isključivo lekar). Periferne vene izbora su:

  1. V. cephalica – lateralna potkožna vena ruke
  2. V. basilica – medijalna potkožna vena ruke
  3. Rete venosum dorsale manus – splet vena šake

Komplikacije uvođenja IVK:

  1. Cirkularno opterećenje
  2. Vazdušna embolija – simptomi: dispnea, hipotenzija, cijanoza, filiforman puls, gubitak svesti
  3. Febrilna reakcija – prisustvo pirogenih supstanci u infuziji (nesterilna priprema leka) simptomi: nagli skok temperatura, bol u leđima, glavobolja, opšta slabost i u težim slučajevim vaskularni kolaps
  4. Infekcija – lokalna i sistematska
  5. Ruptura vena i krvarenje
  6. Punkcija arterije
  7. Flebitis – simptomi: prisutni su svi simptomi lokalnog zapaljenja (bol duž puta kanile, crvenilo, otok, lokalno povišena temperatura kože)
  8. Ekstravazacija leka – simptomi: bol, peckanje, otok duž puta plasirane kanile

 

Odličnu prezentaciju same aplikacije IV kanile  koju je uradio B.Braun Vasofix® možete pogledati klikom na link: https://www.youtube.com/watch?v=O3F4FeOCQEA

(The animation of the B.Braun Vasofix® Safety IV Catheter provides a quick insight into the main product features. It describes the details, purposes and benefits of the products´ functionality together with its safety aspects.)

 

Posted in Interna medicina sa negom IV, Zdravstvena nega II

Urin

Urin (Mokraća) je krajnji produkt rada urinarnog trakta (proizvod delovanja bubrega tokom procesa filtracije krvi). Mokraćom se iz organizma odstranjuju svi u vodi rastvorljivi produkti metabolizma: urea, mokraćna kiselina, kreatinin, sulfati, fosfati, elektroliti, otrovne materije, lekovi i kontrastna sredstva. Normalan sastav urina čini: voda (95%) i organska jedinjenja.

Mokrenje je fiziološka funkcija pri kojoj se iz organizma izlučuje mokraća, preko urogenitalnog sistema. Centar za mokrenje se nalazi u slabinskom delu kičmene moždine (3 i 4 segment).

Osobine mokraće kod zdrave osobe:

  • Količina: 1000-1500 ml u toku 24 sata
  • Boja: svetlo žuta (pri većoj koncentraciji tamnija, pri manjoj svetlija, jer boja zavisi od količine i specifične težine mokraće)
  • Izgled : bistra, prozirna
  • Miris: blag, nenapadan
  • Gustina (specifična težina): 1015-1025
  • Reakcija: slabo kisela od 4,5-8 pH (kiselija na belančevinastoj, a manje kisela na biljnoj ishrani)
  • Belančevine: 0-150 mg u 24-satnom uzorku
  • Glukoza: 0-2,5 mmola u24-stnom uzorku
  • Sediment: 0-2 eritrocita,  0-5 leukocita, nekoliko ćelija tubularnog epitela i hijalina cilindara
  • Bilirubin: negativan
  • Urobilinogen: 0,5-4,0 u 24-satnoj mokraći
  • Mikrobiološki: sterilan.

Diureza = Količina mokraće izlučena u toku 24 sata. Diureza je važan podatak kod pojedinih bolesti, pa se skupljanje i merenje urina mora savesno sprovoditi. Mokraća se počinje sakupljati najčešće u 7 sati ujutro. Tada  bolesnik mokri, i ta se mokraća baca (stvorila se u toku noći). Od tada pa do sledećeg jutra mokraća se prikuplja, a u tu količinu uračuna se mokraća izlučena i u 7 sati. Posuda u koju se skuplja mokraća označena je imenom i prezimenom bolesnika, ili dogovorenim znakom ako je bolesnik nepismen. Količina sakupljene mokraće se izmeri i upiše u temperaturnu listu. Bolesnicima na intenzivnoj nezi kontroliše se minutna i satna diureza.

Pregledom urina utvrđuje se ne samo stanje bubrega i mokraćnih putava, nego i ostalih organa koji mogu biti zahvaćeni patološkim procesom koji utiče na sastav mokraće, zbog toga je urin važan dijagnostički materijal koji se može posmatrati:

  1. Makroskopski
  2. Mikroskopski

Rutinski pregled mokraće sastoji se iz 3 dela i to:

  1. Opis fizičko-hemijskih karakteristika kao što su: izgled, boja, miris, pH, specifična težina
  2. Biohemijske pretrage (Mikroskopski pregled mokraćnog sedimenta)
  3. Bakteriološki – (Urinokultura) zasejavanje na hranjive podloge

Potološki nalazi u mokraći – Određenim nazivima su označeni poremećaji u načinu mokrenja, količini i sadržaju mokraće:

  • Dizurija: zajednički naziv za sve vrste poremećaja u stvaranju i izlučivanju mokraće
  • Anurija: potpuni prestanak stvaranja mokraće (trovanja, šok, hemoliza, politraume, opekotine, tumori i kamen urogenitalnog trakta)
  • Oligurija: smanjeno stvaranje mokraće, manje od 500ml za 24h (bubrežna insuficijencija, dijareja, povraćanje)
  • Poliurija: povećano stvaranje mokraće preko 2l za 24h (šećerna bolest, edemi, ascit, bubrežna insuficijencija)
  • Polaksiurija: učestali nadražaj i mokrenje malih količina urina
  • Nikturija: noćno mokrenje.
  • Inkontinencija: nekontrolisano (bezvoljno mokrenje, nesposobnost zadržavanja mokraće)
  • Retencija: zastoj mokraće u mokraćnoj bešici i bubrežnim kanalima zbog prepreke u oticanju
  • Proteinurija: povećana količina belančevina u mokraći (zapaljenja urogenitalnog sistema)
  • Glikozurija: nalaz glukoze u mokraći (šrćerna bolest, kada je tri dana za redom nivo šećera u krvi preko 10,5 mmol/l)
  • Acetonurija (Ketonurija): prisustvo acetona (ketonsko telo) u urinu, (šećerna bolest, kada se tri dana za redom javlja glikozurija)
  • Hematurija: nalaz krvi u mokraći (Makrohematurija: krv u mokraći vidljiva golim okom i Mikrohematurija: mikroskopski nalaz krvi u sedimentu mokraće. Javlja se kod mokraćnih kamenčića, upalnih procesa u bubrezima i mokraćnoj bešici, kod infektivnih bolesti npr. šarlaha, difterije, upale krajnika, upale slepog creva, alergijskih bolesti, trovanjem živom, fosforom, povreda. Urin zdravih osoba ne sadrži krv, osim kod žena za vreme menstruacije. Hematuriju prati najčešće i hemoglobinurija, kada se u urinu nalazi krvni pigment, hemoglobin. Hemoglobinurija se javlja kod anemije, kod velikih fizičkih napora. Kod hemoglobinurije uvek se javlja i proteinurija. Kao da se javlja jedna lančana reakcija)
  • Leukociturija: nalaz povećanog broja leukocita u sedimentu mokraće
  • Piurija: makroskopski vidljiv gnoj u mokraći
  • Cilindruia: nalaz patoloških cilindara u mokaći
  • Bakteriurija: nalaz mikroorganizama u urinu

Boja

  1. Normalno: žuta boja. Boja može da varira u zavisnosti od unete količine tečnosti – od svetlo žute do tamno žute, a na nju utiču i povećana telesna temperatura, znojenje, povraćanje, proliv. Što je mokraća više koncentrovana, boja je tamnija, što se ne smatra uslovno patološkim.
  2. Tamnosmeđi urin – ukazuje na prisustvo žučnih boja u urinu = Urobilinogen i sterkobilinogen izlučuju se urinom i fecesom. Kod zdravih ljudi ih  retko dokazujemo jer su to male količine koje se izluče do 5 mg dnevno. Kod bolesti jetre (hemolitička žutica) su pozitivni i izrazito povišeni zbog čega je mokraća tamne boje.
  3. Intenzivno žut  urin – Bilirubin (žučna boja) se izlučuje u patološkim stanjima, kada ga oštećena jetra ne može metabolisati ili kada  zbog opstrukcije žuči ne može oticati. Takva mokraća je intenzivno žuta ili žuto smeđa sa karakterističnom žutom penom, stajanjem na vazduhu menja boju u zelenkastu zbog oksidacije bilirubina u biverdin. Pozitivan je kod ikterusa i svih jetrenih oboljenja.
  4. Crveni urin – ukazuje na prisustvo hemoglobina, što najčešće ukazuje na oštećenje bubrega, zbog koga se u urinu javlja krv (najčešće kamen u bubregu ili pesak), ali i na razne zapaljenjske procese, oštećenje mokraćnih kanala i bešike.

Uzimanje mokraće za pretrage

 Za laboratorijski pregled mokraća se može uzeti na nekoliko načina. Najčešće se uzima prva jutarnja mokraća izlučena u toku jednog mokrenja, jer je po količini najobilnija i svi su sastojci koncentrovani. Mokraća iz srednjeg mlaza uzima se u slučaju bakteriološkog pregleda i za utvrđivanje broja leukocita i eritrocita. Pre uzimanja mokraće spoljašnje genitalije treba oprati antiseptičkim rastvorom. Za laboratorijske, biohemijske  analize mokraća se uzima u hemijske čiste posude. Ukoliko se mokraća uzima za bakteriološka ispitivanja, zasejava na hranjive podloge (urinokultura) onda se ona uzima u sterilne posude.

Ako bolesnik ne može spontano mokriti, mokrenje se pokušava izazvati raznim postupcima:

  • Promena položaja bolesnika (iz ležećeg u sedeći)
  • Stavljanje toplog termofora u predelu mokraćne bešike
  • Topla kupka
  • Kateterizacija mokraćne bešike