Posted in Urgentna stanja, Zdravstvena nega II

Oksigenoterapija

Oksigenoterapija (terapija kiseonikom) je terapija koja se zasniva na pozitivnom dejstvu medicinskog čistog kiseonika u ispravljanju narušene, smanjene,  koncentracije kiseonika (hipoksije) u ćelijama i tkivima.

Da bi u nastavku govorili o oksigenoterapiji, moramo prvo objasniti šta je to hipoksija tkiva i koliko je važna kontrola ganih analiza.

Gasne analize su laboratorijska metoda koja se koristi za procenu efikasnosti respiratorne ali i drugih sistema od vitalne važnosti za pravilno funkcionisanje organizma čoveka. Kao uzorak uzima se arterijska krv, a na osnovu njene analize određuju se sledeći parametri:

  1. parcijalni pritisak kiseonika,
  2. parcijalni pritisak ugljen-dioksida
  3. kiselosti krvi (pH)
  4. koncentracije bikarbonata

Parcijalni pritisak O2 (PaO2) u arterijskoj krvi zavise od starosti, pola i relativne težine tela (Brocca- indeks). Normalne vrednosti su 10,5 kPa (65-100 mmHg) i normalno opadaju sa godinama starosti. Danas je opšteprihvaćeno u medicinskoj praksi da je (PaO2) najbolji pokazatelj za procenu ukupne plućne funkcije (ili arterijalizacije venske krvi). Međutim, može da posluži samo kao pokazatelj sposobnosti pluća da izvrši arterijalizaciju venske krvi, ali ne i da da ocenu njene celokupne efikasnosti za organizam. Vrednosti PaO2 u urgentnoj medicini možemo dobiti i pulsnim oksimetrom (indirektna metoda merenja)

Parcijalni pritisak CO2 u arterijskoj krvi (PaCO2) je odličan pokazatelj za procenu plućne ventilacije. Granice fizioloških vrednosti za PaCO2 su 4,5 – 6,0 kPa (35-45 mmHg) ne menja se sa starošću.
Tumačenje rezultata gasnih analiza vrši se u odnosu na referentne (normalne) vrednosti:

  • Smanjenje vrednosti O2 (hipoksemija) u arterijskoj krvi, ukazuje na nedovoljnu oksigenaciju arterijske krvi . Analizom vrednosti CO2, moguća je procena adekvatnosti alveolarne ventilacije pluća.
  • Povišena vrednost PaCO2 (hiperkapnija) ukazuje na nedovoljnost plućne ventilacije (alveolarna hipoventilacija).

Nalaz hipoksemije i hiperkapnije u arterijskoj krvi otkriva da je u bolesnika došlo do težeg oštećenja disajnih organa tako da plućna funkcija u celini nije u stanju da izvrši svoj osnovni zadatak: održavanje normalnog sadržaja respiratornih gasova u arterijskoj krvi. Prvi stepen ovakvog oštećenja praćen je samo hipoksemijom i zove se parcijalna respiracijska insuficijencija. Pri daljem pogoršanju plućne funkcije uz hipoksemiju se javlja i hiperkapnija što je odlika ukupne respiracijske insuficijencije.

Hipoksija (lat. hypoxia) je stanje smanjene količine ili sniženje parcijalnog pritiska kiseonika, odnosno smanjenje molekularne koncentracije kiseonika u ćelijama i tkivima živih organizama, koje ima za posledicu poremećaj u funkcionisanju ćelija organa i organskih sistema. Ona je snažan stresor, koji ispoljava svoje neželjeno dejstvo na sve organizacione nivoe čovekovog organizma. Hipoksija kao prateća pojava ishemije jedan od najčešćih uzroka oštećenja ćelija i u osnovi je nekih od najčešćih poremećaja zdravlja (npr. infarkt miokarda, cerebrovaskularni insult, gangrena ekstrtemiteta itd)

Kiseonik je neophodan za stvaranje energije u procesu ćelijskog metabolizma, što znači i za održavanje života. Za transport kiseonika je neophodna normalna funkcija respiratornog i  kardiovaskularnog sistema.

  • Respiratorni sistem, je prvi sistem, koji procesom ventilacije, zahvata kiseonik iz atmosferskog vazduha i doprema ga do alveola, a zatim procesom difuzije, kiseonik prenosi kroz alveolarnu membranu do krvi u kapilarima pluća.
  • Hemoglobinski kapacitet krvi je drugi prenosni sistem u prenošenju kiseonika do tkiva, jer se kiseonik transportuje vezan za hemoglobin. Zasićenje hemoglobina kiseonikom kod zdrave osobe iznosi 97,5%.
  • Kardiovaskularni sistem je treći sistem čija funkcija prenos kiseonika do tkiva, i koji pri minutnom volumenu srca od 5 litara doprema do tkiva oko 1.000 ml kiseonika u minuti. Sredovečni muškarac potroši oko 250 ml kiseonika za minut u miru, dok se ova potrošnja desetostruko uvećava pri fizičkom radu.

Za normalnu oksigenaciju tkiva neophodano je da sva tri napred navedena sistema normalno funkcionišu, da deluju jedinstveno i međusobno se nadopunjuju. Poremećaj u bilo kom od navedenih sistema dovodi do tkivne hipoksije. Na hipoksiju su najosetljivije ćelije mozga a zatim i ostala tkiva u različitom stepenu osetljivosti i brzini reakcije.

 

Indikacije za oksigenoterapiju:

Svaki poremećaj koji izaziva hipoksiju u organizmu predstavlja potencijalni uslov za lečenje kiseonikom. Sve indikacije možemo podeliti u dve velike grupe:

1. Premećaj ventilacije

  • Depresija disajnog centra – Medikamentozna, Moždani udar (infarkt mozga), Povrede mozga
  • Neuro mišićne bolesti – Mijastenia gravis, Guillain-Barre sindrom, Povrede kičmene moždine, Dečja paraliza, Porfirija, Botulizam
  • Opstrukcija disajnih puteva – Hronična opstruktivna bolest pluća, Akutni oblik astme
  • Restriktivni poremećaji – Kifoskolioza, Spondilitis

2. Difuzioni poremećaj razmene gasova

  • Edem pluća
  • Akutni respiratorni distres sindrom
  • Plućna tromboembolija
  • Fibroza pluća

Kiseonik se može primjenjivati u vidu:

  1. gasa pod pritiskom u bocama različitih veličina (boce sa kiseonikom pod pritiskom se danas koriste uglavnom samo u urgentnoj medicini, pri transportu bolesnika i prvoj pomoći povređenima na terenu)
  2. tečnom obliku iz centralnog dovoda u bolničkim uslovima
  3. upotrebom koncentratora

Kiseonik pod pritiskom i u tečnom obliku, se skladišti u cilindre opremljene regulatorom koji kontroliše izlaz kiseonika. Izlazak kiseonika je kontinuiran,pa se na boce ugrađuju sistemi koji sprečavaju isticanje kada to nije potrebno.Tako spomenuti sistemi oslobađaju kiseonik pri udisaju, a blokiraju dotok pri izdisanju. Danas postoje i mali cilindri koji se mogu nositi sa sobom.

Koncentratori kiseonika su danas najpraktičniji uređaji za oksigenoterapiju u kućnim uslovima.To su električni aparati koji izdvajaju i koncentrišu kiseonik iz vazduha.

 

Za oksigenoterapiju u bolničkim uslovima neophodno je pripremiti:

  1. Ispravnu utičnicu centralnog dovoda za kiseonik
  2. Oksigenator (Dragerov aparat)
  3. Kateter (mononazalni ili binazalni) ili masku

Doziranje

Medicinska sestra – tehničar može dati do 2l/min kiseonika, sve veće vrednosti uključuje isključivo po pisanom uputu lekara (u temperaturnoj listi, kao i svaka terapija).

Pravilo 3K

Prilikom davanja oksigenoterapije treba se pridržavati sledećeg

  1. Kombinovano – koseonik se kombinuje (vlaži) destilovanom vodom
  2. Kontrolisano – obavezna kontrola gasnih analiza u toku terapije
  3. Kontinuirani – primenjivati oksigenoterapiju dokle god postoji hipoksija

Opasnosti u toku lečenja

Postoje tri vrste rizika povezanih sa upotrebom kiseonika u medicinske svrhe:

1.Fizički rizici

  1. Požar i eksplozija – u blizini oksigenoterapije ne sme se zapaliti cigareta, ili se naći u blizini izvora toplote (otvorena vatra)
  2. Oštećenja kiseničkim priborom – Kateteri, kiseoničke maske i drugi pribor može izazvati sledeća oštećenja:
  • Sušenje mukoze gornjih disajnih puteva pri primeni suvog nedovonjno ovlažen kiseonika sa većim protokom, dodatno može biti praćen suvim nadražajnim kašaljem.
  • Nadažaj i promene na koži lica koje se mogu javiti kod dugotreajne upotrebe kiseoničkih maski

2.Funkcionalni poremećaji

  1. Hiperkapnija
  2. Apsorpciona atelektaza

3.Trovanje kiseonikom

Advertisements
Posted in Interna medicina sa negom III, Zdravstvena nega II

Kontrola nivoa šećera u krvi

Glikemija (šećer u krvi) je osnovni parametar za postavljanje dijagnoze dijabetesa, ali i za procenu kontrole dijabetesa. Normalne vrednosti glikemije ujutru, natašte (nagladno) su od 3,9-6,1 mmol/l. (mada se u novijoj literaturi gornja granica spustila na 6,0 pa čak i 5,9 mmol/l).

Kapilarna krv se najčešće koristi za samoodređivanje glikemije, preko test traka- senzora (glikozo-oksidaza) uz pomoć različitih aparata- glukometara, koji u kratkom vremenskom periodu (od 10-40 sekundi) daju rezultate glikemije. Koža jagodice prsta se obično bode lancetama uz pomoća aparata, praktićno bezbolno, uz minimalni uzorak krvi od 10-50 uL. Uz pravilnu upotrebu imaju značajnu vrednost, i mogu se koristiti i u bolničkim uslovima. Iako se ovakav vid provere nivoa šećera u krvi smatra skoro bezbolan, svakako nije najprijatniji za bolesnika. Nekada je potrebno i 4-5 puta u toku dana proveriti glikemiju, a ne samo ujutru, što može dosta da poremeti svakodnevno funkcionisanje.

Zato ću vam danas predstaviti sistem FreeStyle Libre, zaštitni znak kompanije Abbott Diabetes Care Inc. Sistem za kontrolu glukoze dizajniran da oslobodi pacijente od problema sa nadzorom glukoze svakodnevnim ubodima. Prednosti:

  1. Skeniranje senzora radi dobijanja vrednosti glukoze ne zahteva lancete.
  2. Senzor je vodootporan  1 – 3 metra vode maksimalno 30 minuta. Za primenu senzora potrebno je 60-minutno vreme zagrevanja. Ne treba da se koristi iznad 10.000 stopa.
  3. Za potpunu glikemijsku sliku skenirajte jednom na svakih 8 sati.
  4. Čitač može snimati podatke senzora kada je u granicama od 1cm do 4cm senzora.
  5. FreeStile LibreLink je mobilna aplikacija.
  6. Aplikacija FreeStile LibreLink je kompatibilna sa pametnim telefonima na kojima je omogućen NFC koji koristi Android OS 5.0 ili noviji i sa iPhoneom 7 i novijim operativnim sistem

Šta sadrži set:

  1. Senzor sa aplikatorom
  2. Čitač sa punjačem
  3. Uputstvo za korišćenje (aplikaciju i dalju upotrebu)

Kako se koristi:

Važno je pravilno aplikovati senzor. Idealno mesto za to je nadlaktica, spoljašnji deo (ali 2cm dalje od mesta aplikacije insulina) jer je najmanje izložena spoljašnjim uticajima. Pored toga, voditi računa da na mestu aplikacije nema ožiljnog tkiva, različitih promena na koži ili tetovaža. Dovoljno je potom kožu oprati (vodom i sapunom) posušiti i aplikovati senzor.

Sa svakim bezbolnim skeniranjem dobijate:

  • trenutnu procenu glukoze – nivoa šećera u krvi
  • strelicu koja ukazuje na pravac vašeg nivoa glukoze ( rasta i opadanja) tako da se možete bolje informisati i
  • poslednjih 8 sati istorije glukoze, što vam omogućava da vidite kako hrana, aktivnost i insulin utiču na nivo glukoze – dan i noć

Za više informacija pogledajte direktno sajt firme https://www.freestylelibre.co.uk/libre/discover/using-your-meter.html

Posted in Zdravstvena nega II

Klizma

Klizma je medicinsko – tehnička radnja kod koje se vrši ulivanje tečnosti analnim putem u debelo crevo najčešće zbog čiščenja i pražnjenja, ali može i postavljanja dijagnoze ili davanja lekova. Tako da razlikujemo nekoliko vrsta klizme:

  1. Evakuaciona – pražnjenje debelog creva
  2. Lekovita – davanje direkto terapije u debelo crevo. Lekovita klizma se daje pomoću šprica ili mikro klizme, retko pomoću irigator sistema jer tada zahteva primenu kap po kap. Lek se daje sporo i posle lekovite klizme bolesnik miruje 30 minuta.
  3. Dijagnostička – uzimanje uzorka stolice i slanje na odgovarajući laboratorijski pregled ili se sprovodi u cilju postavljanja dijagnoze, kada se u debelo crevo se ubacuje kontrastno sredstvo i vrši snimanje (irigografija)
  4. Hranjiva – davnje hranjivih materija, ovakvom klizmom se postiže veštačko hranjenje. Preko sluzokože debelog creva se resorbuju rastvori, mineralne materije i vitamini. Hranljivoj klizmi predhodi evakuaciona klizma ili laksantno sredstvo. Danas se kao vid hranjenja bolesnika koristi izuzetno retko

Evakuaciona klizma

Najčešće primenjena klizma. Evakuacionom klizmom  se unosi tečnost rektalnim putem radi  pražnjenja debelog creva od fekalnih masa.
Indikacije:
  1. opstipacija
  2. pre i posle hiruških zahvata
  3. pre dijagnostičkih postupaka (rektoskopija, kolonosakopija …)
  4. pre porođaja
  5. pre svih ostalih klizmi
Kontraindikacije:
  1. ulcerozni kolitis
  2. divertikuli
  3. perforacija creva
  4. operacioni zahvati na debelom crevu
  5. melena ili prisustvo sveže krvi u stolici
Ovom klizmom se postižu dva osnovna efekta: uspostavljanje peristaltike creva i rastvaranje  fekalnih masa.
Dejstvo: (mehaničko i hemijsko) Materije koje se dodaju i vodu su: glicerol 15-30 ml i sapunica ( povidon pena )
  • Unesena tečnost rasteže zidove debelog creva što dovodi do nadražaja receptora sluzokože što uspostavlja ili pojačava peristaltiku.
  • Mlaka voda sa sapunicom rastvara fekalne mase, razbijajući ih na male delove što omogućava njihovo prolaženje kroz analni sfinkter.
Vrste evakuacone klizme – Klasifikovane su po dubini uvođenja rektalnog katetera ili sonde i količini tečnosti.
  1. Obična klizma500-2000 ml tečnosti kateter (rektalni nastavak) se uvodi 10-20 cm. Svrha je da tečnost dopre u silazni de debelog creva.
  2. Mikroklizma ili mala klizma – 100-200 ml tečnosti sa glicerolom do 10 cm. Ova klizma se sprovodi kod dece. Zamena za ovu klizmu su gotove mikroklizme „Medilaks“ ili „Bebilaks“ to su male tube sa gliceri gelom. Deci se daje 1 dnevno, deci uzrasta od 5 i više godina 2 u najmanjem razmaku od 1 sat, a kod odraslih se daju 2-3.
  3. Duboka ili visoka klizma – 1000-1500 ml tečnosti, nastavak se plasira do 30 cm. Svrha ove klizme je da  tečnost dopre do visokih delova debelog creva

 

Potreban materijal:

1.Set za higijensko pranje analne regije

2.Set za izvođenje klizme – Sistem za klizmu koji se sastoji od:

  • Irigatora (sud cilindričnog oblika)  najčešće je plastičan, na gornjem delu se nalazi produžetak ili perforacija za vešanje, a na donjem delu produžetak u vidu slavine na koji se nastavlja gumeno ili plastično crevo dugo 150 cm promera 1 cm koje se završava ventilom koji reguliše protok tečnosti na koji se montira nastavak tj. rektalna sonda ili kateter .
  • Rektalne sonde (rektalni nastavak ili kateter) – izrađuju se od PVC materijala za medicinske upotrebe, otporne na lomljenje, površina omogućava uvijanje uz minimalno korišćenje lubrikanta. Gladak je, zaobljen na vrhu sa otvorima sa strane, pri uvijanju ne oštećuje sluznicu. Bočni otvori su kompatibilni sa dimenzijom sonde i oblikovani tako da omogućavaju učinkovitu drenažu. Adapteri su obojeni zbog jednostavne identifikacije dimenzije. Veličina je izražena jedinicom koja se naziva „Šarž. Veličina sonde : 10-12 za novorođenčad, 12-18 za decu, 22 i više za odrasle
  • Zagrejana tečnost temperature 36-37°C
  • Sterilan vazelin
  • Špatula
  • Sterilna gaza
  • Papirna vata

Priprema pacijenta za izvođenje klizme

Je od velikog značaja, jer je sama intervencija izuzetno neprijatna za bolesnika.

1.Psihička priprema
  • Objasniti važnost procedure i način izvođenja
  • Proveriti da li je pacijent razumeo
  • Proveriti podatke iz anamneze o eventualnim alergijama na dezinfekciono sredstvo ili sastojke klizme
  • Upozoriti na neprijatnost tokom izvođenja procedure
  • Dobiti pristanak pacijenta
2.Fizička priprema
  • Ukoliko je pacijent pokretan sam obavi toletu, a ukoliko je pacijent nepokretan oprati i dezinfikovati analnu regiju.
  • Pacjent se postavlja u ginekološki položajtj. Leži na leđima sa savijenim nogama i kolenima i raširenim u kukovima ili bočni položaj sa blago savijenim nogama u kolenima i kukovima. Ovo prvenstveno zavisi od uzrasta i opšteg stanja pacijenta. ukoliko je pacijent već radio klizmu može se namestiti u položaj koji je njemu prijatan, na boku ili leđima.
  • Obezbediti prostor i udobnost.
  • Voditi računa da se ne ugrozi privatnost pacijenta

Postupak davanja klizme

  • Sestra navlači rukavice.
  • Pacijent je postavljen u određeni položaj, ispod je mušema sa poprečnim  čaršavom, ukoliko se radi o nepokretnom pacijentu i lopata.
  • U irigator se sipa zagrejana tečnost i okači na stalak visine 60 cm iznad  postelje (ukoliko je visina veća tečnost se uliva pod velikim pritiskom što dovodi do naglog širenja creva i vraćanja sadržaja- neefikasnost klizme)
  • Tečnost dobro promućkati, promešati  pre upotrebe.
  • Ispuštanjem tečnosti kroz crevo istisne se vazduh, a zatim ventil zatvori.
  • Na crevo se montira sterilan rektalni nastavak.
  • Nastavak se premaže u dužini od 5-6 cm sterilnim vazelinom.
  • Sestra uzima dva tupfera vate i stavi jedan između domalog i srednjeg  prsta, adrugi između palca i kažiprsta i širi glutealnu pukotinu.
  • Desnom rukom uzima rektalni nastavak i pažljivo ga uvlači u rektum. Iz leve ruke baca tupfere i prihvata nastavak, a desnom otvara ventil.
  • Ventil se zatvara kada mala količina ostane u irigatoru kako ne bi ušao vazduh.
  • Parčetom papirne vate se obavije kraj rektalne sonde i kroz nju izvlači iz rektuma, zatim se odvoji od creva i baci u kontejner za medicinski otpad.
  • Crevo se okači o stalak.
  • Pacijent opusti trbušnu muskulaturu, stegne sfinkter i pokuša da zadrži tečnost oko 10 min.
  • Ukoliko je pacijent pokretan on sam odlazi u toalet i nastupa prežnjenje. Ne sme da se zaključa. Sestra se nalazi u blizini. Nakon defekacije, uz pomoć sestre, sam obavi toaletu.
  • Ukoliko je pacijent nepokretan, kompresom se pokrije i ostavi da se pročisti na lopati. Sestra je prisutna. Nakon defekacije promeni se lopata, stavi čista i opere pacijent toplom
  • vodom i sapunicom. Zatim se izvuku mušema i poprečni čaršav i pacijent se postavi u odgovarajući položaj.
  • Posmatrati fekalije koje je izbacio: količinu ,boju, izgled.
  • Sve raditi tako da se ne ugrozi pacijentovo dostojanstvo i intima.
  • Posle zbrinjavanja pacijenta raspremi se materijal

Moguće komplikacije

  1. Ukoliko se klizma daje nepažljivo može doći do povreda anusa ili  rektuma.
  2. Zbog nagle promene pritiska u trbušnoj duplji (naglo pražnjenje) pacijent može da oseti malaksalost pa i da kolabira, zato je važno ne napoštati ga već ostati u blizini, posebno kod pokretnih pacijenata.
  3. Alergiske reakcije na sredstva koja se koriste za klizmu
Posted in Zdravstvena nega II

Kateterizacija mokraćne bešike

Pod kateterizacijom se podrazumeva plasiranje (uvođenje) katetera u mokraćnu bešiku.  To je medicinsko-tehnička radnja koja se mora izvoditi uz strogo poštovanje aseptičnih uslova za rad.

Urinarni kateter

Šuplja cev koja se danas proizvodi od lateksa, poliuretana- PVC  i silikona. Koju vrstu ćemo koristiti prvenstveno zavisi od indikacije zbog koje se i radi kateterizacija. Dužina katetera kod odraslih osoba je uvek ista, a prečnik (širina samog katetera) je različita i meri se u jedinicama po Šarijeu (Charrier – ch).  1ch=1/3 mm pa se na osnovu toga najčešće koriste kateteri broj 16, 18 i 20.

Vrste katetera:

  1. Trajni, stalni (permanentni) kateteri, sa balonom, mogu biti dvokraki i trokraki. Danas je najčešće u upotrebi Folijev (Foley) stalni dvokraki kateter. Izvodni kraci služe za odvođenje mokraće i za naduvavanje balona koji sprečava izvlaćenje samog katetera. U posebnim slučajevima koristiće se trokraki Folijev kateter, šireg lumena (što dozvoljava eliminaciju koaguluma) i  kod kojeg treći izvodni krak služi za irigaciju (ispiranje) mokraćne bešike. Mogu ostati plasirani i do 12 nedelja. Prave se od sve tri vrste materijala.
  2. Privremeni (intermitentni) bez balona, takozvani pravi kateteri, najčešće se koristi Nelatonov (Nelaton) i Timanov (Thiemann) kateter. Stoje 3 do maksimalno 7 dana,  napravljeni od lateks i PVC-a

Neke od vrsta katetera, sa izgledom samog vrha:

A Nelatonov kateter prav, sa zaobljenim vrhom i otvorom sa strane, spada u privremene katetere

BNelatonov kateter sa otvorom tipa pištaljka

CTimanov kateter, koji je savijen, oštrog vrha (podseća na kljun) i sa otvorom sa strane

DMalekot kateter – više nije u upotrebi

EPecerov kateter tipa pečurka – više nije u upotrebi

FFolijev katater, dvokraki, stalni, danas najčešće u upotrebi

Kod kateterizacije mokraćne bešike važno je znati

  • Anatomiju urogenitalnog sistema kod muškarca i žene
  • Mokraćna bešika je sterilan šuplji organ i zapravo vrši odbrambeni mehanizam i održava sredinu kiselom
  • Spoljašnji otvor uretre nikada nije sterilan
  • Patogeni mikroorganizmi koji se unesu, mogu ascedentno (ushodno, naviše) da se prošire i dovedu do ozbiljnih infekcija mokraćne bešike i bubrega

       

Indikacije za kateterizaciju mokraćne bešike su:

  • Retencija mokraće (bolesnik ne može spontano mokriti)
  • Radi pripreme za određenu intervenciju (pre operacije, pre porođaja)
  • Evakuacije koaguluma iz mokraćne bešike
  • Ubacivanje lekovitih, kontrastnih i drugih sredstava
  • Inkontinencija mokraće
  • Nepokretni bolesnici, bolesnici bez svesti
  • Monitoring balansa tečnosti

Kontraindikacije za kateterizaciju mokraćne bešike su:

  • Povrede karlice
  • Prijapizam (produžena erekcija koja nema veze sa seksualnom stimulacijom)
  • Promene u mokraćnom kanalu – urođene ili stečene anomalije, onda se u tim slučajevima vrši punkcija mokraćne bešike transabdominalno ili cistostomija, preko koje se uvodi suprapubični kateter.

Ko izvodi kateterizaciju mokraćne bešike?

Katetrizacija mokraćne bešike bez obzira u koje svrhe se radi, mora se izvoditi pod strogo aspetičnim uslovima. Ovu medicinsko-tehničku radnju treba da izvodi stručno lice, sa iskustvom, vrlo pažljivo, naročito ako se radi kod muškaraca. U hospitalnim uslovima uvek je radi lekar, poželjno urolog, zbog bulbokaveroznog ugla koji pravi otpor kateteru prilikom prolaska kroz prostatu. Nestručno lice može ozbiljno da je povredi i išteti. Medicinska sestra-tehničar u tom slučaju priprema materijal, bolesnika i asistira prilikom plasiranja.

Za kateterijaciju treba pripremiti:

1.Bolesnika – psihički (intervencija je vrlo neprijatna a može biti i bolna) i fizički (oprati polno-analnu regiju)

2.Prostoriju: soba za intervenciju ili bolesnička soba (krevet kod nepokretnog bolesnika se ogradi paravanom)

3.Materijal:

  • Odgovoarajući sterilni kateter (najčešće Folijev veličine 16, 18, 20 za odrasle osobe)
  • Sterilni tupferi od gaze
  • Sterilne rukavice
  • Dezinfekciono sredstvo (povidon jod, rivanol)
  • Sterilni glicerin, anestezijski gel
  • Sterilni pean ili pinceta
  • Kompresa i nepropusno platno (mušema)
  • Čaša za urin, sterilna posuda ili epruveta (sa nalepnicom) ukoliko se odmah uzima urin za pregled
  • Bubrežnjak
  • Sterilan špric sa fiziološkim rastvorom
  • Kesa za skupljanje mokraće i držač za krevet za kesu

Izvođenje katetrizacije kod muškaraca

Bolesnik leži na leđima u horizontalnom položaju sa ispruženim nogama. Ispod bolesnika se postavi mušema sa kompresom. Pokrivač se skloni sa kreveta, trbuh i grudi bolesnika pokriju se čaršafom. Medicinska sestra- tehničar  navlači rukavice i dalje asistira lekaru. Lekar dalje nedominantnom rukom podigne penis i drži između trećeg i četvrtog prsta, a prepucijum se prevuče preko glansa kažiprstom i palcem. Očisti se i dezinfikuje  2-3 puta vrh glansa i spoljašnje ušće uretre tupferima gaze natopljene nekim blagim dezinfekcionim sredstvom. Kažiprstom i palcem dominantne ruke se uhvati kateter (pomoću sterilne anatomske pincete ili peana) a drugi kraj katetera hvata se četvrtim i petim prstom. Pre uvođenja katetera na otvor mokraćne cevi, ukoliko ima mogućnosti, može da se stavi  kap anastezionog gela i pričeka  1-2 min. Vrh katetera prelije se sterilnim glicerinom, i veoma oprezno kateter uvodi u spoljašni otvor mokrćnog kanala (penis je u vertikalnom polozaju i potiskuje prema mokraćnoj bešici). Kateter treba uvlačiti polako, laganim pokretima ruku, jer se naslinim uvlačenjem može povrediti uretra. Kad se oseti otpor sfinktera, penis se postavi u horizontalni položaj, a kada krene mokraća, znači da je kateter u mokraćnoj bešici (za šta je otprilike potrebno, u zavisnosti od konstitucije bolesnika, oko 10-12cm katetera). Ukoliko nema mokraće, kateter treba povući malo unazad, jer postoji mogućnost da otvor upire u zid mokraćne bešike. Ako i posle toga nema mokraće onda je mokraćna bešika prazna.

Izvođenje kateterizacije kod žene

Bolesnica se postavlja u ginekološki položaj i obavi se pranje polno-analnog predela. Navuku se sterilne rukavice i prstima nedominantne ruke sa dva tupfera rašire male i velike polne usne, očisti i dezinfekuje otvor uretre, brisanjem natopljenim blagim dezinfekcionim sredstvom. Zatim se dominantnom rukom uzima kateter i kroz otvor uretre uvodi u mokraćnu bešiku. Na 4-5cm oseti se otpor, a zatim se ulazi u slobodni prostor što znači da se kater nalazi u bešici. Ukoliko se mokraća uzima za urinokulturu, prvi mlaz treba ispustiti u bubrežnjak, zatim napuniti sterilnu posudu, zatvoriti je i sa uputom  poslati u mikrobiološku laboratoriju.

     

 

Dalja higijena samog katetera: Kateter treba menjati na svakih 6-7 dana, a jedan do dva puta dnevno isprati rastvorom 3%-tne borne kiseline ili fiziološkim rastvorom. Za kontinuirano ispiranje mokraćne bešike koristi se trokraki Folijev kateter.

Za obuku budućih zdravstvenih radnika za pravilno plasiranje urinarnih katetera, postoje Enema simulatori

 

Posted in Zdravstvena nega II

Intravenska kanila (IVK)

Postavljanje kanile je najčešća invazivna medicinsko – tehnička procedura koja se primenjuje u bolničkom lečenju i nezi, a koju sprovodi medicinska sestra – tehničar. Prema podacima iz stručne literature, preko 70% hospitalizovanih bolesnika ima plasiranu  kanilu. Periferni intravenski kateteri/kanile su od vitalnog značaja za sprovođenje dijagnostičkih i terapijskih postupaka: intravenska nadoknada tečnosti i elektrolita, primena lekova, transfuzija krvi i krvnih komponenti. Takođe, koriste se u radiološkoj, CT (skener) i MR(magnet) dijagnostici za davanje kontrastnih i.v sredstava. 

Uspostavljenjem perifernog IV puta se dobija pristup perifernoj cirkulaciji pacijenta, što omogućava pristup uzimanju uzoraka krvi za laboratorijske analize kao i primenu infuzionih rastvora i medikamenata. Intravenski pristup je od presudnog značaja u procesu zbrinjavanja vitalno ugroženih pacijenata. 

Šta je IV kanila?

 

Postojo nekoliko različitih vrsta  IV kanile:

  1. Sa krilcima bez otvora za ubrizgavanje lekova
  2. Sa krilcima i otvorom za ubrizgavanje lekova – najčešće se koristi u bolničkim uslovima
  3. Kanila u obliku pena
  4. Kanila sa dvokrakim Y kateterom

Dodaci za IV kanilu:

1. Da bi se sačuvala prohodnost kanile, posle svake upotrebe postavlja se plastificirani mandren, stilet ili pucač (shooter) Svaka boja kanile ima i odgovarajuću boju mandrena, koji je isključivo za jednokratnu upotrebu.

2. Slavine koje omogućavaju prži protok infuzionih rastvora ukoliko to stanje pacijenta zahteva. Montiraju se na kanilu ili se koristi posebna kanila sa već fabrički postavljenom slavinom.

Važno je znati:

Boja kapice kanile je  u skladu sa međunarodnim standardom i određuje širinu lumena i dužinu same kanile. Samim tim, određene boje kanile se standardno koriste u određenim medicinsko-tehničkim intervencijama, u terapijske ili dijagnostičke svrhe. Najčešće su u primeni:

  • Siva 16G – transfuzija cele krvi i krvnih derivata
  • Zelena 18G – sve hiruške intervencije i situacije u kojima je potrebna primena veće količina tečnosti
  • Roze 20G – najčešće u upotrebi kod odrasle osobe u slučaju primene intravenske terapije i infuzionih rastvora (kontinuirano nekoliko dana)
  • Plava 22G – pedijatrija i pacijenti sa slabim venama

 

Kontraindikacije za plasiranje IVK

  • Celulitis na ekstremitetima (zbog mogućnosti translokacije bakterij u krvotok)
  • Tromboflebitis
  • Mastektomija Operisana strana
  • Hemodijaliza – uka u kojoj je postavljena IV fistula

Indikacije za plasiranje IVK

  • Operacije, hiruški zahvati
  • Snimanja kod kojih je potrebno dati IV kontrastno sredstvo (Skener, Magnetna rezonanca)
  • Angiografija
  • Primanje terapije kontinuirano 3-5 dana (bez obzira da li se daje u bolusu ili preko infuzionih rastvora)

Određivanje mesta venepukcije

Foktori koji mogu da utiču na odabir mesta venepunkcije:

  • stanje krvnih sudova
  • dužina trajanja terapije
  • da li se postavlja u dijagnostičke ili terapijske svrhe
  • opšte stanje bolesnika, ali i
  • veština onog ko plasira samu kanilu

Pogodna vena mora imati punoću i dobar pravac prilikom palpacije. Vene oko zglobova i u pregibu lakta nisu pogodne zbog pomeranja ekstremiteta što može dovesti do mehaničkog flebitisa ili perforacije krvnog suda. Zbog lakog pristupa i dobrog protoka lekova, najčešće se koriste vene gornjih ekstremiteta i šake (u retkom slučaju da tu ne može da se plasira, postavlja se na gornji deo stopala). Ako je nemoguća plasirati perifernu IV kanilu, postavlja se centralni venski katater (pristup centralnim venskim sudovima radi isključivo lekar). Periferne vene izbora su:

  1. V. cephalica – lateralna potkožna vena ruke
  2. V. basilica – medijalna potkožna vena ruke
  3. Rete venosum dorsale manus – splet vena šake

Komplikacije uvođenja IVK:

  1. Cirkularno opterećenje
  2. Vazdušna embolija – simptomi: dispnea, hipotenzija, cijanoza, filiforman puls, gubitak svesti
  3. Febrilna reakcija – prisustvo pirogenih supstanci u infuziji (nesterilna priprema leka) simptomi: nagli skok temperatura, bol u leđima, glavobolja, opšta slabost i u težim slučajevim vaskularni kolaps
  4. Infekcija – lokalna i sistematska
  5. Ruptura vena i krvarenje
  6. Punkcija arterije
  7. Flebitis – simptomi: prisutni su svi simptomi lokalnog zapaljenja (bol duž puta kanile, crvenilo, otok, lokalno povišena temperatura kože)
  8. Ekstravazacija leka – simptomi: bol, peckanje, otok duž puta plasirane kanile

 

Odličnu prezentaciju same aplikacije IV kanile  koju je uradio B.Braun Vasofix® možete pogledati klikom na link: https://www.youtube.com/watch?v=O3F4FeOCQEA

(The animation of the B.Braun Vasofix® Safety IV Catheter provides a quick insight into the main product features. It describes the details, purposes and benefits of the products´ functionality together with its safety aspects.)

 

Posted in Interna medicina sa negom IV, Zdravstvena nega II

Urin

Urin (Mokraća) je krajnji produkt rada urinarnog trakta (proizvod delovanja bubrega tokom procesa filtracije krvi). Mokraćom se iz organizma odstranjuju svi u vodi rastvorljivi produkti metabolizma: urea, mokraćna kiselina, kreatinin, sulfati, fosfati, elektroliti, otrovne materije, lekovi i kontrastna sredstva. Normalan sastav urina čini: voda (95%) i organska jedinjenja.

Mokrenje je fiziološka funkcija pri kojoj se iz organizma izlučuje mokraća, preko urogenitalnog sistema. Centar za mokrenje se nalazi u slabinskom delu kičmene moždine (3 i 4 segment).

Osobine mokraće kod zdrave osobe:

  • Količina: 1000-1500 ml u toku 24 sata
  • Boja: svetlo žuta (pri većoj koncentraciji tamnija, pri manjoj svetlija, jer boja zavisi od količine i specifične težine mokraće)
  • Izgled : bistra, prozirna
  • Miris: blag, nenapadan
  • Gustina (specifična težina): 1015-1025
  • Reakcija: slabo kisela od 4,5-8 pH (kiselija na belančevinastoj, a manje kisela na biljnoj ishrani)
  • Belančevine: 0-150 mg u 24-satnom uzorku
  • Glukoza: 0-2,5 mmola u24-stnom uzorku
  • Sediment: 0-2 eritrocita,  0-5 leukocita, nekoliko ćelija tubularnog epitela i hijalina cilindara
  • Bilirubin: negativan
  • Urobilinogen: 0,5-4,0 u 24-satnoj mokraći
  • Mikrobiološki: sterilan.

Diureza = Količina mokraće izlučena u toku 24 sata. Diureza je važan podatak kod pojedinih bolesti, pa se skupljanje i merenje urina mora savesno sprovoditi. Mokraća se počinje sakupljati najčešće u 7 sati ujutro. Tada  bolesnik mokri, i ta se mokraća baca (stvorila se u toku noći). Od tada pa do sledećeg jutra mokraća se prikuplja, a u tu količinu uračuna se mokraća izlučena i u 7 sati. Posuda u koju se skuplja mokraća označena je imenom i prezimenom bolesnika, ili dogovorenim znakom ako je bolesnik nepismen. Količina sakupljene mokraće se izmeri i upiše u temperaturnu listu. Bolesnicima na intenzivnoj nezi kontroliše se minutna i satna diureza.

Pregledom urina utvrđuje se ne samo stanje bubrega i mokraćnih putava, nego i ostalih organa koji mogu biti zahvaćeni patološkim procesom koji utiče na sastav mokraće, zbog toga je urin važan dijagnostički materijal koji se može posmatrati:

  1. Makroskopski
  2. Mikroskopski

Rutinski pregled mokraće sastoji se iz 3 dela i to:

  1. Opis fizičko-hemijskih karakteristika kao što su: izgled, boja, miris, pH, specifična težina
  2. Biohemijske pretrage (Mikroskopski pregled mokraćnog sedimenta)
  3. Bakteriološki – (Urinokultura) zasejavanje na hranjive podloge

Potološki nalazi u mokraći – Određenim nazivima su označeni poremećaji u načinu mokrenja, količini i sadržaju mokraće:

  • Dizurija: zajednički naziv za sve vrste poremećaja u stvaranju i izlučivanju mokraće
  • Anurija: potpuni prestanak stvaranja mokraće (trovanja, šok, hemoliza, politraume, opekotine, tumori i kamen urogenitalnog trakta)
  • Oligurija: smanjeno stvaranje mokraće, manje od 500ml za 24h (bubrežna insuficijencija, dijareja, povraćanje)
  • Poliurija: povećano stvaranje mokraće preko 2l za 24h (šećerna bolest, edemi, ascit, bubrežna insuficijencija)
  • Polaksiurija: učestali nadražaj i mokrenje malih količina urina
  • Nikturija: noćno mokrenje.
  • Inkontinencija: nekontrolisano (bezvoljno mokrenje, nesposobnost zadržavanja mokraće)
  • Retencija: zastoj mokraće u mokraćnoj bešici i bubrežnim kanalima zbog prepreke u oticanju
  • Proteinurija: povećana količina belančevina u mokraći (zapaljenja urogenitalnog sistema)
  • Glikozurija: nalaz glukoze u mokraći (šrćerna bolest, kada je tri dana za redom nivo šećera u krvi preko 10,5 mmol/l)
  • Acetonurija (Ketonurija): prisustvo acetona (ketonsko telo) u urinu, (šećerna bolest, kada se tri dana za redom javlja glikozurija)
  • Hematurija: nalaz krvi u mokraći (Makrohematurija: krv u mokraći vidljiva golim okom i Mikrohematurija: mikroskopski nalaz krvi u sedimentu mokraće. Javlja se kod mokraćnih kamenčića, upalnih procesa u bubrezima i mokraćnoj bešici, kod infektivnih bolesti npr. šarlaha, difterije, upale krajnika, upale slepog creva, alergijskih bolesti, trovanjem živom, fosforom, povreda. Urin zdravih osoba ne sadrži krv, osim kod žena za vreme menstruacije. Hematuriju prati najčešće i hemoglobinurija, kada se u urinu nalazi krvni pigment, hemoglobin. Hemoglobinurija se javlja kod anemije, kod velikih fizičkih napora. Kod hemoglobinurije uvek se javlja i proteinurija. Kao da se javlja jedna lančana reakcija)
  • Leukociturija: nalaz povećanog broja leukocita u sedimentu mokraće
  • Piurija: makroskopski vidljiv gnoj u mokraći
  • Cilindruia: nalaz patoloških cilindara u mokaći
  • Bakteriurija: nalaz mikroorganizama u urinu

Boja

  1. Normalno: žuta boja. Boja može da varira u zavisnosti od unete količine tečnosti – od svetlo žute do tamno žute, a na nju utiču i povećana telesna temperatura, znojenje, povraćanje, proliv. Što je mokraća više koncentrovana, boja je tamnija, što se ne smatra uslovno patološkim.
  2. Tamnosmeđi urin – ukazuje na prisustvo žučnih boja u urinu = Urobilinogen i sterkobilinogen izlučuju se urinom i fecesom. Kod zdravih ljudi ih  retko dokazujemo jer su to male količine koje se izluče do 5 mg dnevno. Kod bolesti jetre (hemolitička žutica) su pozitivni i izrazito povišeni zbog čega je mokraća tamne boje.
  3. Intenzivno žut  urin – Bilirubin (žučna boja) se izlučuje u patološkim stanjima, kada ga oštećena jetra ne može metabolisati ili kada  zbog opstrukcije žuči ne može oticati. Takva mokraća je intenzivno žuta ili žuto smeđa sa karakterističnom žutom penom, stajanjem na vazduhu menja boju u zelenkastu zbog oksidacije bilirubina u biverdin. Pozitivan je kod ikterusa i svih jetrenih oboljenja.
  4. Crveni urin – ukazuje na prisustvo hemoglobina, što najčešće ukazuje na oštećenje bubrega, zbog koga se u urinu javlja krv (najčešće kamen u bubregu ili pesak), ali i na razne zapaljenjske procese, oštećenje mokraćnih kanala i bešike.

Uzimanje mokraće za pretrage

 Za laboratorijski pregled mokraća se može uzeti na nekoliko načina. Najčešće se uzima prva jutarnja mokraća izlučena u toku jednog mokrenja, jer je po količini najobilnija i svi su sastojci koncentrovani. Mokraća iz srednjeg mlaza uzima se u slučaju bakteriološkog pregleda i za utvrđivanje broja leukocita i eritrocita. Pre uzimanja mokraće spoljašnje genitalije treba oprati antiseptičkim rastvorom. Za laboratorijske, biohemijske  analize mokraća se uzima u hemijske čiste posude. Ukoliko se mokraća uzima za bakteriološka ispitivanja, zasejava na hranjive podloge (urinokultura) onda se ona uzima u sterilne posude.

Ako bolesnik ne može spontano mokriti, mokrenje se pokušava izazvati raznim postupcima:

  • Promena položaja bolesnika (iz ležećeg u sedeći)
  • Stavljanje toplog termofora u predelu mokraćne bešike
  • Topla kupka
  • Kateterizacija mokraćne bešike

 

 

 

Posted in Interna medicina sa negom III, Zdravstvena nega II

Sputum

Ispljuvak (lat. sputum) je krajnji produkt rada disajnih puteva. To je iscedak sluzi i drugih materija koje se stvaraju u plućima, bronhijama i dušniku.

Sputum zdrave osobe je oskudan i sastoji se od sluzi, čestica prašine unete disanjem, ćelije epitela, kao i malog broja leukocita. Epitelne ćelije koje oblažu zidove disajnih piteva, kod zdravih osoba za 24 časa izluče oko 100 ml sluzi. Stalni pokreti trepalja epitelnih ćelija pokreću sluz prema ždrelu, gde se ona skuplja, meša sa pljuvačkom i najčešće guta. Veće količina nakupljene sluzi uslovljavaju pojavu kašlja, koji omogućava da se sluz kao ispljuvak  izbacuje iz disajnih puteva u spoljašnju sredinu. U toku oboljenja organa za disanje on postaje obilniji i sadrži veće količine sluzi i bakterija, mnogo leukocita, nekad i eritrocita, plućni parenhim i tumorske ćelije.

Veće lučenje sluzi uslovljavaju različiti činioci;

  • duvanski dim
  • prašina
  • gasovi, para, dim,
  • hladan vazduh,
  • zapaljenjski procesi (upala disajnih puteva i pluća)
  • oštećenja krvnih sudova u disajnim putevima (krvarenje)

Sastav i količina sputuma se menja kod osoba kojima su oboleli organi za disanje, pa je zbog toga  sputum važan dijagnostički materijal.

Laboratorijski pregled sputuma može biti:

  1. Makroskopski – razlikujemo izgled, količinu, miris, kiselost, taloženje sputuma
  2. Mikroskopski – biohemijski, bakteriološki, citološki

Makroskopski

Prema izgledu svež ispljuvak može da bude:

1.Bezbojan, bistar i providan – ova vrsta ispljuvka uglavnom sadrži samo sluz i obično je izazvana virusnim infekcijama, raznim isparenjima, sezonskim elergijama, zapaljenjem ždrela grkljana i bronhija

2.Beo penušav ispljuvak – najčešće nastaje zbog opstrukcije disajnih puteva ili pojave edema u plućima.

3.Gnojni ispljuvak – je zamućen, žute ili žutozelene boje. Najčešće je izazvan bakterijskom infekcijom i iskašljavaju ga bolesnici sa bronhitisom, bronhiektazijama i apscesom pluća. Gnojni ispljuvak je neprijatnog mirisa (smrdljiv)

4.Krvav ispljuvak – je sputum sa primesama krvi i može biti svetlo ružičast pa sve do tamno crvene boje. U početnom periodu krvarenje se manifestuje obično u vidu golicanje u grlu ili nadražaja na kašalj, koji kasnije prelazi u karakteristični oblik kliničke slike, iskašljavanje krvi u ispljuvku ili iskašljanom vazduhu. Ako se radi o  iskašljavanju  velikih količina krvi, (>200 ml/ na čas)  kod težih ili dugotrajnih krvarenja, javljaju se i znaci iskrvavljenosti. Svetla, ponekad penušavo krv ukazuje na sveže krvavljenje, dok je krv koja je neko vreme bila u plućima tamna i delimično koagulisana. Pored iskašljavanja krvi nezavisno od toga šta je uzrok krvavog ispljuvka, u kliničkoj slici bolesnika mogu se javiti i sledeći simptomi: Bol u grudima, Dispneja (nedostatak vazduha i u mirovanju), Groznica, Mučnina, Tahipneja, Filiforman puls i Hipotenzija

Iskašljavanje ispljuvka sa primesama krvi može se javiti u dva oblika:

1.Hemoptizija (lat. hemoptysis) je iskašljavanje malih količina krvi u vidu crvenih končića ili grudvica. Hemoptizija se može pojaviti u sluzavom ili gnojavom ispljuvku. Postoji mnogo uzroka i poremećaja koji mogu da izazovu hemoptiziju, počev od srčanih oboljenja preko povreda do infekcija pluća i malignih bolesti. Hemoptizija nastaje kao posledica  oštećenja krvnih sudova u disajnim putevima, promene mogu biti na bilo kom nivou; nos, ždrelo, traheja, bronhialno stablo, plućni parenhim.

2.Hemoptoja (lat. hemoptoa), obilno iskašljavanje krvi, plućna hemoragija, je naziv za iskašljavanje velikih količina (više od 150 do 200 ml/čas) krvi, najčešće nastala, kao posledica oštećenja zida (prskanja) velikih krvnih sudova, u sprovodnim disajnim putevima i plućima. Nekada ova krvarenja mogu da budu toliko izražena i masivna, da bolesniku preti gušenje zbog aspiracije krvi ili veliki gubitka krvi pojava iskrvavljenosti (hipovolemijski šok)

Prisustvo krvi u sputumu  se najčešće javlja kod:

  • tuberkuloze pluća
  • bronhiektazije
  • tumori pluća i gornjih disajnih puteva (najčešće kod karcinoma bronha)
  • apscesa pluća
  • povrede pluća i bronha

Nivoi krvarenja – Na osnovu količine iskašljane krvi postoje tri stepena

  • Prvi stepen; (blaži oblik hemoptizije), ako je količina iskašljane krvi do 100 ml/24 časa.
  • Drugi stepen; (umereni oblik hemoptizije), ako je količina iskašljane krvi od 100 do 500 ml/24 časa.
  • Treći stepen; (težak oblik hemoptizije), ako je količina iskašljane krvi veća od 500 ml/24 časa.
  • Hemoptoja; je poseban, najteži, oblik iskašljavanja krvi koji se naziva i »eksanguinantna hemoptizija«, koju karakteriše krvarenje u količini većoj od 150 ml/čas.

Prva pomoć kod hemoptoje

  1. Pozvati pomoć (hitnu pomoć ili u bolnici obavestiti dežurnog lekara)
  2. Počinje se sa aspiracijom (usisavanjem) krvi iz usta i grla, kako bi se obezbedila prohodnost disajnih puteva
  3. Staviti na grudi kesu sa ledom
  4. Izmeriti vitalne funkcije
  5. Medikamentozna terapija započinje primenom lekova po nalogu lekara:
  • Dicinona u ampulama (1-2 amp. od 2ml svakih 4 do 6 sati iv ili im), po zaustavljanju krvarenja, prelazi se na peroralnu terapiju tabletama Dicinone (na svakih 4 do 6 sati 1-2 tbl)
  • K-vitamina u ampulama (2 ampule od 10mg dva puta dnevno)
  • Oksigenoterapija  sa protokom od 4-6 litara, preko kisoničke maske ili nosnog katetera
  • transfuzije sveže, pune krvi u količini od 1 do 2 doze
  • lečenje osnovnog oboljenja koje je dovelo do hemoptoje (koje uključuje i hiruruški tretman kod težih oblika)

Mikroskopski

Mikrobiološke analize obuhvataju mikroskopski pregled raznim metodama obojenog razmaza  na predmetnom staklu, zasejavanje i kultivisanje sputuma na hranjljive podloge i ispitivanje njihove osetljivosti prema atibioticima. Citološkim pregledom sputuma u obojenom razmazu mikroskopski se traže ćelije malignih promena i tumora.

Uzimanje sputuma za laboratorijske analize – Postoji više metoda za uzimanje sputuma:

  • Ekspektoracije– iskašljavanje
  • Trahealni aspirat–  aspiriran sadržaj iz traheje ili prilikom bronhoskopije

Ispljuvak od bolesnika treba uzeti ujutru odmah nakon njegovog ustajanja (tada je najobilniji). Pre uzorkovanja bolesnik mora četkicom za zube, a zatim, običnom vodom, da nekoliko puta ispere usta i zube. Iskašljavanjem, ispljuvak se prikuplja u namensku (sterilnu), staklenu ili plastičnu posudu sa poklopcem. Nakon uzorkovanja posudu treba u što kraćem roku dostaviti na laboratorijski preglede.

 

 

 

Posted in Zdravstvena nega II

Bolesničke izlučevine – laboratorijski pregledi

U biohemijskim laboratorijama izvode se brojne kvalitativne i kvantitativne analize različitih sastojaka biološkog materijala uzetog od pacijenata u cilju:

  1. Postavljanja dijagnoze – potvrđivanje ili isključivanje bolesti na koju se sumnja 
  2. Praćenje toka bolesti – procena efikasnosti terapije i prognoza bolesti.

Od biološkog materijala, na pregled se najčešće šalju:

  • Krv: venska, kapilarna, arterijska
  • Serum, plazma
  • Urin: prvi jutarnji, 24-časovni
  • Sputum
  • Feces
  • Cerebrospinalna tečnost
  • Amnionska tečnost
  • Serozne tečnosti: pleuralna, peritonealna, perikardijalna
  • Želudačni sok
  • Duodenalni sok
  • Povrćene mase
  • Znoj
  • Saliva
  • Sperma
  • Čvrsto tkivo

Pregled bolesničkih izlučevina (bez obzira o kojoj izlučevini je reć) može biti:

1.Makroskopski – Posmatranje i uočavanje promena vidljivih golim okom kao što su: količina, boje, miris, taloženje, konzistencija….

2. Mikroskopski – pregled može biti:

  • Biohemijski
  • Bakteriološki (zasejavanje na hranjive podloge, razvoj određenih kultura zahteva i izradu antibiograma) 
  • Citološki (pregled uzorka  pod mikroskopom kako bi se utvrdilo prisustvo ćelija koje nisu normalno u njemu prisutne, najčešće maligne)
  • Patohistološki (PHD nalaz služi za postavljanje dijagnoze bolesti na osnovu mikroskopske analize uzorka tkiva ili aspirata)

Posted in Interna medicina sa negom IV, Zdravstvena nega II

Kašalj (Tussis)

Kašalj predstavlja odbrambeni mehanizam kojim se odstranjuje sekret (sputum) ili strana tela iz disajnih puteva. Pored toga, kašalj može da prati i niz različitih akutnih i hroničnih oboljenja.

Kašalj je voljna ili refleksna pojava koja nastaje nadražajem tusigenih zona (receptora)  čiji se refleks dalje prenosi na centar za kašalj  (nalazi se u produženoj moždini). Stimulacija receptora za kašalj može da bude:

  1. Zapaljenska – izaziva: otok i proširenje krvnih sudova sluzokože disajnih puteva – javlja se kod zapaljenja grkljana (larngitis), bronhija (bronhitis), zapaljenja pluća (pneumonija), lokalizovanih gnojnih kolekcija u plućima, bronhijalne astme.
  2. Mehanička – nastaje udisanjem različitih čestica npr. prašine, lokalizovanih zapaljenja poput tuberkoloze, tumori pluća, karcinom bronha, strana tela, napada astme.
  3. Hemijska – udisanje iritantnih gasova (dim cigarete, hemijskih isparenja)
  4. Termalna – udisanjem toplog ili hladnog vazduha

Receptori za kašalj (tusigene zone) se pored epitela gornjih i donjih disajnih puteva, nalaze i u perikardu, srcu, uhu, ezofagusu, dijafragmi i želucu. Izuzetno su  osetljivost na kiselinu, hladnoću, vrućinu i druge hemijske iritanse. Smanjeni refleks kašlja postoji samo kod pacijenata sa endotrahealnim tubusom, traheostomom kao i kod pacijenata sa neuromišićnim oboljenjima.

U posmatranju bolesnika nije dovoljno utvrditi podatak da on kašlje, već i kakav je karakter kašlja i koliko on dugo traje.

Vrste kašlja (karakter)

  • Vlažan kašalj sa obilnom ekskrecijom = Produktivan (koji ukazuje na promene u bronhijama)
  • Suv, nadražajan kašalj = Neproduktivan
  • Promukao kašalj (koji ukazuje na promene u larinksu, kod pušača)
  • Kašalj u napadima, praćen  izbacivanjem žilave, staklaste sluzi ( bronhijalna astma)
  • ŠTA JE PSIHOGENI KAŠALJ?

    Psihogeni kašalj nastaje kao odgovor na anksioznost, depresiju, porodičnu nasilje ili zlostavljanje, a pogotovo je izražen kod dece. Zabeleženo je da se često javlja i kod dece koja imaju braću i sestre koji su bolesni od hroničnih ili teških bolesti.  Ponekad osobe koriste kašalj da privuku pažnju, oslobode unutrašnju psihološku tenziju ili je to vrsta neadaptacije u određenom okruženju ili situaciji. Učestalost kašlja raste u okolini gde su česte psihološke tenzije i socijalni konflikti. Stoga može da predstavlja poremećaj ili odbrambeni mehanizam. Za tretiranje psihogenog kašlja se preporučuje bihevioralna terapija, psihoterapija, psihološko savetovanje pa čak i psihijatrijska intervencija.

Dužina trajanja kašlja – na osnovu čega,  kašalj možemo podeliti na:

  • akutni – traje do tri nedelje,
  • subakutni – traje između 3 i 8 nedelja
  • hroničan kašalj – traje duže od 8 nedelja

Najčešći uzroci kašlja su:

  1. Prehlada i grip – koje prati osećaj suvog“ iziritiranog i bolnog grla, pa je kašalj nadražajan. Izazivači ovih infekcija su prvenstveno virusi,  i obično je potrebno oko 2-4 nedelje da se smiri.
  2. Infekcije – poput bronhitisa, upale pluća ili plućne maramice,  su takođe praćene kašljem.
  3. Astma – bilo da je uzrok pogoršanja infekcija ili alergija, takođe može biti uzrok kašlja, koji nastaje zbog opstrukcije disajnih puteva. Astmatični kašalj obično prati sviranje u grudima u ranim jutarnjim časovima i po tome se može prepoznati.
  4. Pušenje – štetno dejstvo duvanskog dima na kardio-respiratorni sistem, kao i na ceo organizam je ogromno. Od 4000 hemikalija koje nastaju u zapaljenoj cigareti, čak 69 njih je kancerogeno. Pušenje je jedan od čestih izazivača hroničnog kašlja bilo kod aktivnih, tako i kod pasivnih pušača, odnosno osoba koje su izložene duvanskom dimu, posebno u zatvorenim prostorijama.
  5. Alergijske reakcije – za neke  ljude proleće i kasno leto mogu biti prava nevolja, ukoliko su alergični na polene trava i korove koji se nalaze u prirodi. Kod alergičnih osoba, mogu se javiti simptomi od strane gornjih disajnih puteva (zapušen nos, kijavica, itd…), kao i uporni kašalj. Takođe, i alergeni koji se nalaze u zatvorenom prostoru, kao što je kućna prašina, grinje, dlake i sl. mogu izazvati alergijske reakcije praćene upornim kašljem.
  6. Strano telo – Retko se dešava da i strano telo bude uzrok kašlja. Ali, ako je neko strano telo dospelo u dušnik (najčešće riblja ili pileća kost, delovi dečijih igračaka), u tim slučajevima je potrebna hitna intervencija, odnosno vađenje stranog tela u specijalizovanoj (pulmološkoj ili ORL) ustanovi.

Lečenje kašlja – prvenstveno zavisi od vrste (karaktera) kašlja

  • Suvi nadražajni kašalj  naročito je opterećujući noću jer je najučestaliji tokom sna. Ove napade kašlja možete ublažiti septoletama iz apoteke, tj. sredstvima na bazi dekstrometorfana ili pentoksiverina. Biljna alternativa su preparati koji sadrže koren hibiskusa ili islandsku mahovinu. Antispazmatično deluje i ekstarkt bokvice.  Posle dve nedelje kašalj bi trebalo da bude izlečen. 
  • Vlažan, zreo kašalj u najvećem broju slučajeva predstavlja sledeći korak u toku prehlade, gripa ili oboljenja. Biljni preparati na bazi lista bršljana razgrađuju veoma gust i žilav sekret i na taj način olakšavaju njegovo izbacivanje iz bronhija (sekretolitici). Isti efekat imaju i mukolitici koji sadrže mirtol, sastojak eteričnog ulja koji se dobija iz lista mirte. Kapsule na bazi prirodnog sastojka cineola podstiču samočišćenje disajnih puteva i sprečavaju hronične upale bronhija. 
Posted in Interna medicina sa negom III, Zdravstvena nega II

Imunoalergijska ispitivanja

Alergija je poremećeno, drugačije delovanje imunog sistema.

Šta je potrebno da govorimo o alergiji?

* Drugačija reakcija organizma – to je simptom bolesti, na primer svrab kože, pečenje očiju, osip
* Alergen – tj. supstanca na koju reagujemo alergijom
* Senzibilizacija – to znači da jedan ili više dodira s alergenom pokreće u organizmu imunološku reakciju; senzibilisani organizam pri svakom ponovnom dodiru sa alergenom odgovara jednakim bolesnim simptomom, moguće različitih intenziteta.

Alergeni -Materije, supstance,  koje izazivaju alergije nazivaju se alergenima. Podeljeni su u nekoliko velikih grupa u odnosu na način na koji naš organizam dolazi u dodir sa njima:

  • kontaktni alergeni – hemikalije, kozmetika, nakit..
  • nutritivni alergeni – hrana (orasi, kikiriki, čokolada, jaja, riba, mleko, konzervansi i aditivi u hrani i dr.)
  • inhalatorni alergeni – prašina, grinje, dlaka domaćih životinja, polen drveća, trava i korova.
  • medikamenti
  • alergije na ubode insekata

Rastvori alergena za imunoalergijska ispitivanja se prave u Institutu “Torlak“ u Beogradu i pakuju u obliku tečnosti u bočice sa kapaljkom koje se čuvaju na tamnom i hladnom mestu, rok trajanja je tri meseca.

Dijagnoza

  • Anamneza (razgovor lekara sa pacijentom) igra važnu ulogu u prepoznavanju alergijskih bolesti. Na osnovu toga se postavlja radna dijagnoza koju je zatim potrebno potvrditi ili isključiti raznim dijagnostičkim testovima. Najbitnije su lična i porodična anamneza, pacijentove tegobe i njihova povezanost sa alergijskim nadražajima i određenim situacijama.
  • Testovi krvi – RIST (Radio-Immuno-Sorbent-Test) i RAST (Radio-Allergo-Sorbent-Test)  Testovi pomoću kojih se  iz venske krvi  određuje se ukupna količina IgE
  • Kožni testovi (Imunoalergijska ispitivanja, kožna probe ili alergološke probe)
  • Testovi eliminacije i provokacije – Kod sumnje na tzv. „kasnu“ alergijsku reakciju važno je utvrditi povezanost alergije sa delovanjem alergena.

Imunoalergijska ispitivanja – vrste:

  1. Prick test
  2. Patch test
  3. Intradermalni test
  4. Skarifikacioni test

Prick-testovi na standardne inhalacione i nutritivne alergene predstavljaju osnovne alergološke testove pomoću kojih se dokazuje preosetljivost (senzibilizacija, tj. alergija) na neki od najčešće zastupljenih alergena spoljne životne sredine i hrane. Testiranje se izvodi tako što se na kožu unutrašnje strane obe podlaktice (volarna strana) kapaljkom nanosi po jedna kap rastvora svakog alergena. Obično se istovremeno testira više alergena (najčešće više od 10). Kroz svaku kap se lancetom (specijalna ravna igla, plićeg a šireg ubodnog mesta) napravi blagi površinski ubod, koji nije mnogo bolan, a zatim se kap uklanja papirnom vatom sa kože.  Kao kontrola se koriste rastvor histamina i fiziološki rastvor. Rezultat se očitava posle 15-20 minuta, merenjem poprečnog preseka nastale papule, i tako se  utvrđuje da li postoji senzibilizacija na neki od alergena. Ukoliko ste alergični na neki od testiranih alergena, na tom mestu će se  pojaviti crvenilo, otok i svrab.

Patch-test se koristi najčešće  kod odraslih za dokazivanje postojanja kontaktne alergije (kontaktnog dermatitisa), u pedijatriji se koriste nešto ređe. Ovim testovima može se utvrditi koje supstance dovode do nastanka kontaktnog dermatitisa. Alergeni se postavljaju u formi flastera na kožu leđa (najčešće) ili ispod klavikule. U flasterima se nalazi mala količina različitih pojedinačnih supstanci (od 25 do 150 supstanci). Mesta postavljanja određenih supstanci obeležavaju se crnim markerom radi lakše identifikacije. Očitavanje se vrši posle 48 i 72h

Intradermalni test Koristi se danas nešto ređe, uglavnom za ispitivanje alergije na inhalacione i nutritivne alergene. Na ovaj način, se takođe vrše jodne probe, u okviru pripreme pacijenta za određena dijagnostička ispitivanja kada se kao kontrast koristi jod, a pacijent ima alergijsku predispoziciju.  Testiranje se izvodi tako što se na kožu unutrašnje strane podlaktice (volarna strana) intradermalno u količini od 0,1ml na rastojanju od 2cm vrši ubrizgavanje alergena. Kao kontrola se koriste rastvor histamina na jednoj ruci a fiziološki rastvor na drugoj. Rezultat se očitava posle 15-20 minuta, merenjem poprečnog preseka nastale papule.

Skarifikacioni test u savremenoj medicini se više ne koristi, jer je podrazumevao pravljenje incizija na koži, posebnim aparatom, što je bilo dosta bolni, obilno je krvarilo i ostavljalo ožiljke (scar -ožiljak na engleskom)

Očitavanje reakcije vremenski zavisi od vrste testa koji se izvodio, ali uvek podrazumeva  merenje poprečnog preseka nastale promene (crvenilo, papula). Rezultat je pozitivan ako je promena veća od 0,6cm.

Komplikacije alergijskih testova

Najčešće neželjene reakcije koje nastaju nakon testiranja su: crvenilo, izražen otok i  pojačan svrab (razvijaju se  nekoliko sati posle testiranja i mogu trajati nekoliko dana). Veoma retko može doći do nastanka sistemskih alergijskih reakcija. Ipak, zbog mogućnosti pojave anafilaktičkog šoka, obavezno se uvek priprema antišok terapija i pribor za aplikovanje lekova.

Priprema za imunoalergijska ispitivanja

U pulmologiji i alergologiji imunološka ispitivanja spadaju u grupu standardnih i neinvazivnih dijagnostičkih postupaka. Posebna priprema nije potrebna osim ukidanja lekova određene grupe, ukoliko ih osoba koristi kao svoju svakodnevnu terapiju.

5-7 dana pre testiranja prestaje se  sa korišćenjem lekova iz grupe antihistaminika (Claritine, Aerius, Phenergan, Pressing, Xsizal).
Izbegavati lekove koji utiču na smanjenje kiselosti želuca(Ranisan).
Izbegavati lekove protiv prehlade (Rinasek, Fervex).
24h pre testiranja nesmeju se  koristiti lekove iz grupe kortikosteroida (Dexason, Lemod solu, Nyripan, Urbason, Pronison)