Posted in Interna medicina sa negom IV, Zdravstvena nega II

Urin

Urin (Mokraća) je krajnji produkt rada urinarnog trakta (proizvod delovanja bubrega tokom procesa filtracije krvi). Mokraćom se iz organizma odstranjuju svi u vodi rastvorljivi produkti metabolizma: urea, mokraćna kiselina, kreatinin, sulfati, fosfati, elektroliti, otrovne materije, lekovi i kontrastna sredstva. Normalan sastav urina čini: voda (95%) i organska jedinjenja.

Mokrenje je fiziološka funkcija pri kojoj se iz organizma izlučuje mokraća, preko urogenitalnog sistema. Centar za mokrenje se nalazi u slabinskom delu kičmene moždine (3 i 4 segment).

Osobine mokraće kod zdrave osobe:

  • Količina: 1000-1500 ml u toku 24 sata
  • Boja: svetlo žuta (pri većoj koncentraciji tamnija, pri manjoj svetlija, jer boja zavisi od količine i specifične težine mokraće)
  • Izgled : bistra, prozirna
  • Miris: blag, nenapadan
  • Gustina (specifična težina): 1015-1025
  • Reakcija: slabo kisela od 4,5-8 pH (kiselija na belančevinastoj, a manje kisela na biljnoj ishrani)
  • Belančevine: 0-150 mg u 24-satnom uzorku
  • Glukoza: 0-2,5 mmola u24-stnom uzorku
  • Sediment: 0-2 eritrocita,  0-5 leukocita, nekoliko ćelija tubularnog epitela i hijalina cilindara
  • Bilirubin: negativan
  • Urobilinogen: 0,5-4,0 u 24-satnoj mokraći
  • Mikrobiološki: sterilan.

Diureza = Količina mokraće izlučena u toku 24 sata. Diureza je važan podatak kod pojedinih bolesti, pa se skupljanje i merenje urina mora savesno sprovoditi. Mokraća se počinje sakupljati najčešće u 7 sati ujutro. Tada  bolesnik mokri, i ta se mokraća baca (stvorila se u toku noći). Od tada pa do sledećeg jutra mokraća se prikuplja, a u tu količinu uračuna se mokraća izlučena i u 7 sati. Posuda u koju se skuplja mokraća označena je imenom i prezimenom bolesnika, ili dogovorenim znakom ako je bolesnik nepismen. Količina sakupljene mokraće se izmeri i upiše u temperaturnu listu. Bolesnicima na intenzivnoj nezi kontroliše se minutna i satna diureza.

Pregledom urina utvrđuje se ne samo stanje bubrega i mokraćnih putava, nego i ostalih organa koji mogu biti zahvaćeni patološkim procesom koji utiče na sastav mokraće, zbog toga je urin važan dijagnostički materijal koji se može posmatrati:

  1. Makroskopski
  2. Mikroskopski

Rutinski pregled mokraće sastoji se iz 3 dela i to:

  1. Opis fizičko-hemijskih karakteristika kao što su: izgled, boja, miris, pH, specifična težina
  2. Biohemijske pretrage (Mikroskopski pregled mokraćnog sedimenta)
  3. Bakteriološki – (Urinokultura) zasejavanje na hranjive podloge

Potološki nalazi u mokraći – Određenim nazivima su označeni poremećaji u načinu mokrenja, količini i sadržaju mokraće:

  • Dizurija: zajednički naziv za sve vrste poremećaja u stvaranju i izlučivanju mokraće
  • Anurija: potpuni prestanak stvaranja mokraće (trovanja, šok, hemoliza, politraume, opekotine, tumori i kamen urogenitalnog trakta)
  • Oligurija: smanjeno stvaranje mokraće, manje od 500ml za 24h (bubrežna insuficijencija, dijareja, povraćanje)
  • Poliurija: povećano stvaranje mokraće preko 2l za 24h (šećerna bolest, edemi, ascit, bubrežna insuficijencija)
  • Polaksiurija: učestali nadražaj i mokrenje malih količina urina
  • Nikturija: noćno mokrenje.
  • Inkontinencija: nekontrolisano (bezvoljno mokrenje, nesposobnost zadržavanja mokraće)
  • Retencija: zastoj mokraće u mokraćnoj bešici i bubrežnim kanalima zbog prepreke u oticanju
  • Proteinurija: povećana količina belančevina u mokraći (zapaljenja urogenitalnog sistema)
  • Glikozurija: nalaz glukoze u mokraći (šrćerna bolest, kada je tri dana za redom nivo šećera u krvi preko 10,5 mmol/l)
  • Acetonurija (Ketonurija): prisustvo acetona (ketonsko telo) u urinu, (šećerna bolest, kada se tri dana za redom javlja glikozurija)
  • Hematurija: nalaz krvi u mokraći (Makrohematurija: krv u mokraći vidljiva golim okom i Mikrohematurija: mikroskopski nalaz krvi u sedimentu mokraće. Javlja se kod mokraćnih kamenčića, upalnih procesa u bubrezima i mokraćnoj bešici, kod infektivnih bolesti npr. šarlaha, difterije, upale krajnika, upale slepog creva, alergijskih bolesti, trovanjem živom, fosforom, povreda. Urin zdravih osoba ne sadrži krv, osim kod žena za vreme menstruacije. Hematuriju prati najčešće i hemoglobinurija, kada se u urinu nalazi krvni pigment, hemoglobin. Hemoglobinurija se javlja kod anemije, kod velikih fizičkih napora. Kod hemoglobinurije uvek se javlja i proteinurija. Kao da se javlja jedna lančana reakcija)
  • Leukociturija: nalaz povećanog broja leukocita u sedimentu mokraće
  • Piurija: makroskopski vidljiv gnoj u mokraći
  • Cilindruia: nalaz patoloških cilindara u mokaći
  • Bakteriurija: nalaz mikroorganizama u urinu

Boja

  1. Normalno: žuta boja. Boja može da varira u zavisnosti od unete količine tečnosti – od svetlo žute do tamno žute, a na nju utiču i povećana telesna temperatura, znojenje, povraćanje, proliv. Što je mokraća više koncentrovana, boja je tamnija, što se ne smatra uslovno patološkim.
  2. Tamnosmeđi urin – ukazuje na prisustvo žučnih boja u urinu = Urobilinogen i sterkobilinogen izlučuju se urinom i fecesom. Kod zdravih ljudi ih  retko dokazujemo jer su to male količine koje se izluče do 5 mg dnevno. Kod bolesti jetre (hemolitička žutica) su pozitivni i izrazito povišeni zbog čega je mokraća tamne boje.
  3. Intenzivno žut  urin – Bilirubin (žučna boja) se izlučuje u patološkim stanjima, kada ga oštećena jetra ne može metabolisati ili kada  zbog opstrukcije žuči ne može oticati. Takva mokraća je intenzivno žuta ili žuto smeđa sa karakterističnom žutom penom, stajanjem na vazduhu menja boju u zelenkastu zbog oksidacije bilirubina u biverdin. Pozitivan je kod ikterusa i svih jetrenih oboljenja.
  4. Crveni urin – ukazuje na prisustvo hemoglobina, što najčešće ukazuje na oštećenje bubrega, zbog koga se u urinu javlja krv (najčešće kamen u bubregu ili pesak), ali i na razne zapaljenjske procese, oštećenje mokraćnih kanala i bešike.

Uzimanje mokraće za pretrage

 Za laboratorijski pregled mokraća se može uzeti na nekoliko načina. Najčešće se uzima prva jutarnja mokraća izlučena u toku jednog mokrenja, jer je po količini najobilnija i svi su sastojci koncentrovani. Mokraća iz srednjeg mlaza uzima se u slučaju bakteriološkog pregleda i za utvrđivanje broja leukocita i eritrocita. Pre uzimanja mokraće spoljašnje genitalije treba oprati antiseptičkim rastvorom. Za laboratorijske, biohemijske  analize mokraća se uzima u hemijske čiste posude. Ukoliko se mokraća uzima za bakteriološka ispitivanja, zasejava na hranjive podloge (urinokultura) onda se ona uzima u sterilne posude.

Ako bolesnik ne može spontano mokriti, mokrenje se pokušava izazvati raznim postupcima:

  • Promena položaja bolesnika (iz ležećeg u sedeći)
  • Stavljanje toplog termofora u predelu mokraćne bešike
  • Topla kupka
  • Kateterizacija mokraćne bešike

 

 

 

Advertisements
Posted in Interna medicina sa negom III, Zdravstvena nega II

Sputum

Ispljuvak (lat. sputum) je krajnji produkt rada disajnih puteva. To je iscedak sluzi i drugih materija koje se stvaraju u plućima, bronhijama i dušniku.

Sputum zdrave osobe je oskudan i sastoji se od sluzi, čestica prašine unete disanjem, ćelije epitela, kao i malog broja leukocita. Epitelne ćelije koje oblažu zidove disajnih piteva, kod zdravih osoba za 24 časa izluče oko 100 ml sluzi. Stalni pokreti trepalja epitelnih ćelija pokreću sluz prema ždrelu, gde se ona skuplja, meša sa pljuvačkom i najčešće guta. Veće količina nakupljene sluzi uslovljavaju pojavu kašlja, koji omogućava da se sluz kao ispljuvak  izbacuje iz disajnih puteva u spoljašnju sredinu. U toku oboljenja organa za disanje on postaje obilniji i sadrži veće količine sluzi i bakterija, mnogo leukocita, nekad i eritrocita, plućni parenhim i tumorske ćelije.

Veće lučenje sluzi uslovljavaju različiti činioci;

  • duvanski dim
  • prašina
  • gasovi, para, dim,
  • hladan vazduh,
  • zapaljenjski procesi (upala disajnih puteva i pluća)
  • oštećenja krvnih sudova u disajnim putevima (krvarenje)

Sastav i količina sputuma se menja kod osoba kojima su oboleli organi za disanje, pa je zbog toga  sputum važan dijagnostički materijal.

Laboratorijski pregled sputuma može biti:

  1. Makroskopski – razlikujemo izgled, količinu, miris, kiselost, taloženje sputuma
  2. Mikroskopski – biohemijski, bakteriološki, citološki

Makroskopski

Prema izgledu svež ispljuvak može da bude:

1.Bezbojan, bistar i providan – ova vrsta ispljuvka uglavnom sadrži samo sluz i obično je izazvana virusnim infekcijama, raznim isparenjima, sezonskim elergijama, zapaljenjem ždrela grkljana i bronhija

2.Beo penušav ispljuvak – najčešće nastaje zbog opstrukcije disajnih puteva ili pojave edema u plućima.

3.Gnojni ispljuvak – je zamućen, žute ili žutozelene boje. Najčešće je izazvan bakterijskom infekcijom i iskašljavaju ga bolesnici sa bronhitisom, bronhiektazijama i apscesom pluća. Gnojni ispljuvak je neprijatnog mirisa (smrdljiv)

4.Krvav ispljuvak – je sputum sa primesama krvi i može biti svetlo ružičast pa sve do tamno crvene boje. U početnom periodu krvarenje se manifestuje obično u vidu golicanje u grlu ili nadražaja na kašalj, koji kasnije prelazi u karakteristični oblik kliničke slike, iskašljavanje krvi u ispljuvku ili iskašljanom vazduhu. Ako se radi o  iskašljavanju  velikih količina krvi, (>200 ml/ na čas)  kod težih ili dugotrajnih krvarenja, javljaju se i znaci iskrvavljenosti. Svetla, ponekad penušavo krv ukazuje na sveže krvavljenje, dok je krv koja je neko vreme bila u plućima tamna i delimično koagulisana. Pored iskašljavanja krvi nezavisno od toga šta je uzrok krvavog ispljuvka, u kliničkoj slici bolesnika mogu se javiti i sledeći simptomi: Bol u grudima, Dispneja (nedostatak vazduha i u mirovanju), Groznica, Mučnina, Tahipneja, Filiforman puls i Hipotenzija

Iskašljavanje ispljuvka sa primesama krvi može se javiti u dva oblika:

1.Hemoptizija (lat. hemoptysis) je iskašljavanje malih količina krvi u vidu crvenih končića ili grudvica. Hemoptizija se može pojaviti u sluzavom ili gnojavom ispljuvku. Postoji mnogo uzroka i poremećaja koji mogu da izazovu hemoptiziju, počev od srčanih oboljenja preko povreda do infekcija pluća i malignih bolesti. Hemoptizija nastaje kao posledica  oštećenja krvnih sudova u disajnim putevima, promene mogu biti na bilo kom nivou; nos, ždrelo, traheja, bronhialno stablo, plućni parenhim.

2.Hemoptoja (lat. hemoptoa), obilno iskašljavanje krvi, plućna hemoragija, je naziv za iskašljavanje velikih količina (više od 150 do 200 ml/čas) krvi, najčešće nastala, kao posledica oštećenja zida (prskanja) velikih krvnih sudova, u sprovodnim disajnim putevima i plućima. Nekada ova krvarenja mogu da budu toliko izražena i masivna, da bolesniku preti gušenje zbog aspiracije krvi ili veliki gubitka krvi pojava iskrvavljenosti (hipovolemijski šok)

Prisustvo krvi u sputumu  se najčešće javlja kod:

  • tuberkuloze pluća
  • bronhiektazije
  • tumori pluća i gornjih disajnih puteva (najčešće kod karcinoma bronha)
  • apscesa pluća
  • povrede pluća i bronha

Nivoi krvarenja – Na osnovu količine iskašljane krvi postoje tri stepena

  • Prvi stepen; (blaži oblik hemoptizije), ako je količina iskašljane krvi do 100 ml/24 časa.
  • Drugi stepen; (umereni oblik hemoptizije), ako je količina iskašljane krvi od 100 do 500 ml/24 časa.
  • Treći stepen; (težak oblik hemoptizije), ako je količina iskašljane krvi veća od 500 ml/24 časa.
  • Hemoptoja; je poseban, najteži, oblik iskašljavanja krvi koji se naziva i »eksanguinantna hemoptizija«, koju karakteriše krvarenje u količini većoj od 150 ml/čas.

Prva pomoć kod hemoptoje

  1. Pozvati pomoć (hitnu pomoć ili u bolnici obavestiti dežurnog lekara)
  2. Počinje se sa aspiracijom (usisavanjem) krvi iz usta i grla, kako bi se obezbedila prohodnost disajnih puteva
  3. Staviti na grudi kesu sa ledom
  4. Izmeriti vitalne funkcije
  5. Medikamentozna terapija započinje primenom lekova po nalogu lekara:
  • Dicinona u ampulama (1-2 amp. od 2ml svakih 4 do 6 sati iv ili im), po zaustavljanju krvarenja, prelazi se na peroralnu terapiju tabletama Dicinone (na svakih 4 do 6 sati 1-2 tbl)
  • K-vitamina u ampulama (2 ampule od 10mg dva puta dnevno)
  • Oksigenoterapija  sa protokom od 4-6 litara, preko kisoničke maske ili nosnog katetera
  • transfuzije sveže, pune krvi u količini od 1 do 2 doze
  • lečenje osnovnog oboljenja koje je dovelo do hemoptoje (koje uključuje i hiruruški tretman kod težih oblika)

Mikroskopski

Mikrobiološke analize obuhvataju mikroskopski pregled raznim metodama obojenog razmaza  na predmetnom staklu, zasejavanje i kultivisanje sputuma na hranjljive podloge i ispitivanje njihove osetljivosti prema atibioticima. Citološkim pregledom sputuma u obojenom razmazu mikroskopski se traže ćelije malignih promena i tumora.

Uzimanje sputuma za laboratorijske analize – Postoji više metoda za uzimanje sputuma:

  • Ekspektoracije– iskašljavanje
  • Trahealni aspirat–  aspiriran sadržaj iz traheje ili prilikom bronhoskopije

Ispljuvak od bolesnika treba uzeti ujutru odmah nakon njegovog ustajanja (tada je najobilniji). Pre uzorkovanja bolesnik mora četkicom za zube, a zatim, običnom vodom, da nekoliko puta ispere usta i zube. Iskašljavanjem, ispljuvak se prikuplja u namensku (sterilnu), staklenu ili plastičnu posudu sa poklopcem. Nakon uzorkovanja posudu treba u što kraćem roku dostaviti na laboratorijski preglede.

 

 

 

Posted in Zdravstvena nega II

Bolesničke izlučevine – laboratorijski pregledi

U biohemijskim laboratorijama izvode se brojne kvalitativne i kvantitativne analize različitih sastojaka biološkog materijala uzetog od pacijenata u cilju:

  1. Postavljanja dijagnoze – potvrđivanje ili isključivanje bolesti na koju se sumnja 
  2. Praćenje toka bolesti – procena efikasnosti terapije i prognoza bolesti.

Od biološkog materijala, na pregled se najčešće šalju:

  • Krv: venska, kapilarna, arterijska
  • Serum, plazma
  • Urin: prvi jutarnji, 24-časovni
  • Sputum
  • Feces
  • Cerebrospinalna tečnost
  • Amnionska tečnost
  • Serozne tečnosti: pleuralna, peritonealna, perikardijalna
  • Želudačni sok
  • Duodenalni sok
  • Povrćene mase
  • Znoj
  • Saliva
  • Sperma
  • Čvrsto tkivo

Pregled bolesničkih izlučevina (bez obzira o kojoj izlučevini je reć) može biti:

1.Makroskopski – Posmatranje i uočavanje promena vidljivih golim okom kao što su: količina, boje, miris, taloženje, konzistencija….

2. Mikroskopski – pregled može biti:

  • Biohemijski
  • Bakteriološki (zasejavanje na hranjive podloge, razvoj određenih kultura zahteva i izradu antibiograma) 
  • Citološki (pregled uzorka  pod mikroskopom kako bi se utvrdilo prisustvo ćelija koje nisu normalno u njemu prisutne, najčešće maligne)
  • Patohistološki (PHD nalaz služi za postavljanje dijagnoze bolesti na osnovu mikroskopske analize uzorka tkiva ili aspirata)

Posted in Interna medicina sa negom IV, Zdravstvena nega II

Kašalj (Tussis)

Kašalj predstavlja odbrambeni mehanizam kojim se odstranjuje sekret (sputum) ili strana tela iz disajnih puteva. Pored toga, kašalj može da prati i niz različitih akutnih i hroničnih oboljenja.

Kašalj je voljna ili refleksna pojava koja nastaje nadražajem tusigenih zona (receptora)  čiji se refleks dalje prenosi na centar za kašalj  (nalazi se u produženoj moždini). Stimulacija receptora za kašalj može da bude:

  1. Zapaljenska – izaziva: otok i proširenje krvnih sudova sluzokože disajnih puteva – javlja se kod zapaljenja grkljana (larngitis), bronhija (bronhitis), zapaljenja pluća (pneumonija), lokalizovanih gnojnih kolekcija u plućima, bronhijalne astme.
  2. Mehanička – nastaje udisanjem različitih čestica npr. prašine, lokalizovanih zapaljenja poput tuberkoloze, tumori pluća, karcinom bronha, strana tela, napada astme.
  3. Hemijska – udisanje iritantnih gasova (dim cigarete, hemijskih isparenja)
  4. Termalna – udisanjem toplog ili hladnog vazduha

Receptori za kašalj (tusigene zone) se pored epitela gornjih i donjih disajnih puteva, nalaze i u perikardu, srcu, uhu, ezofagusu, dijafragmi i želucu. Izuzetno su  osetljivost na kiselinu, hladnoću, vrućinu i druge hemijske iritanse. Smanjeni refleks kašlja postoji samo kod pacijenata sa endotrahealnim tubusom, traheostomom kao i kod pacijenata sa neuromišićnim oboljenjima.

U posmatranju bolesnika nije dovoljno utvrditi podatak da on kašlje, već i kakav je karakter kašlja i koliko on dugo traje.

Vrste kašlja (karakter)

  • Vlažan kašalj sa obilnom ekskrecijom = Produktivan (koji ukazuje na promene u bronhijama)
  • Suv, nadražajan kašalj = Neproduktivan
  • Promukao kašalj (koji ukazuje na promene u larinksu, kod pušača)
  • Kašalj u napadima, praćen  izbacivanjem žilave, staklaste sluzi ( bronhijalna astma)
  • ŠTA JE PSIHOGENI KAŠALJ?

    Psihogeni kašalj nastaje kao odgovor na anksioznost, depresiju, porodičnu nasilje ili zlostavljanje, a pogotovo je izražen kod dece. Zabeleženo je da se često javlja i kod dece koja imaju braću i sestre koji su bolesni od hroničnih ili teških bolesti.  Ponekad osobe koriste kašalj da privuku pažnju, oslobode unutrašnju psihološku tenziju ili je to vrsta neadaptacije u određenom okruženju ili situaciji. Učestalost kašlja raste u okolini gde su česte psihološke tenzije i socijalni konflikti. Stoga može da predstavlja poremećaj ili odbrambeni mehanizam. Za tretiranje psihogenog kašlja se preporučuje bihevioralna terapija, psihoterapija, psihološko savetovanje pa čak i psihijatrijska intervencija.

Dužina trajanja kašlja – na osnovu čega,  kašalj možemo podeliti na:

  • akutni – traje do tri nedelje,
  • subakutni – traje između 3 i 8 nedelja
  • hroničan kašalj – traje duže od 8 nedelja

Najčešći uzroci kašlja su:

  1. Prehlada i grip – koje prati osećaj suvog“ iziritiranog i bolnog grla, pa je kašalj nadražajan. Izazivači ovih infekcija su prvenstveno virusi,  i obično je potrebno oko 2-4 nedelje da se smiri.
  2. Infekcije – poput bronhitisa, upale pluća ili plućne maramice,  su takođe praćene kašljem.
  3. Astma – bilo da je uzrok pogoršanja infekcija ili alergija, takođe može biti uzrok kašlja, koji nastaje zbog opstrukcije disajnih puteva. Astmatični kašalj obično prati sviranje u grudima u ranim jutarnjim časovima i po tome se može prepoznati.
  4. Pušenje – štetno dejstvo duvanskog dima na kardio-respiratorni sistem, kao i na ceo organizam je ogromno. Od 4000 hemikalija koje nastaju u zapaljenoj cigareti, čak 69 njih je kancerogeno. Pušenje je jedan od čestih izazivača hroničnog kašlja bilo kod aktivnih, tako i kod pasivnih pušača, odnosno osoba koje su izložene duvanskom dimu, posebno u zatvorenim prostorijama.
  5. Alergijske reakcije – za neke  ljude proleće i kasno leto mogu biti prava nevolja, ukoliko su alergični na polene trava i korove koji se nalaze u prirodi. Kod alergičnih osoba, mogu se javiti simptomi od strane gornjih disajnih puteva (zapušen nos, kijavica, itd…), kao i uporni kašalj. Takođe, i alergeni koji se nalaze u zatvorenom prostoru, kao što je kućna prašina, grinje, dlake i sl. mogu izazvati alergijske reakcije praćene upornim kašljem.
  6. Strano telo – Retko se dešava da i strano telo bude uzrok kašlja. Ali, ako je neko strano telo dospelo u dušnik (najčešće riblja ili pileća kost, delovi dečijih igračaka), u tim slučajevima je potrebna hitna intervencija, odnosno vađenje stranog tela u specijalizovanoj (pulmološkoj ili ORL) ustanovi.

Lečenje kašlja – prvenstveno zavisi od vrste (karaktera) kašlja

  • Suvi nadražajni kašalj  naročito je opterećujući noću jer je najučestaliji tokom sna. Ove napade kašlja možete ublažiti septoletama iz apoteke, tj. sredstvima na bazi dekstrometorfana ili pentoksiverina. Biljna alternativa su preparati koji sadrže koren hibiskusa ili islandsku mahovinu. Antispazmatično deluje i ekstarkt bokvice.  Posle dve nedelje kašalj bi trebalo da bude izlečen. 
  • Vlažan, zreo kašalj u najvećem broju slučajeva predstavlja sledeći korak u toku prehlade, gripa ili oboljenja. Biljni preparati na bazi lista bršljana razgrađuju veoma gust i žilav sekret i na taj način olakšavaju njegovo izbacivanje iz bronhija (sekretolitici). Isti efekat imaju i mukolitici koji sadrže mirtol, sastojak eteričnog ulja koji se dobija iz lista mirte. Kapsule na bazi prirodnog sastojka cineola podstiču samočišćenje disajnih puteva i sprečavaju hronične upale bronhija. 
Posted in Interna medicina sa negom III, Zdravstvena nega II

Imunoalergijska ispitivanja

Alergija je poremećeno, drugačije delovanje imunog sistema.

Šta je potrebno da govorimo o alergiji?

* Drugačija reakcija organizma – to je simptom bolesti, na primer svrab kože, pečenje očiju, osip
* Alergen – tj. supstanca na koju reagujemo alergijom
* Senzibilizacija – to znači da jedan ili više dodira s alergenom pokreće u organizmu imunološku reakciju; senzibilisani organizam pri svakom ponovnom dodiru sa alergenom odgovara jednakim bolesnim simptomom, moguće različitih intenziteta.

Alergeni -Materije, supstance,  koje izazivaju alergije nazivaju se alergenima. Podeljeni su u nekoliko velikih grupa u odnosu na način na koji naš organizam dolazi u dodir sa njima:

  • kontaktni alergeni – hemikalije, kozmetika, nakit..
  • nutritivni alergeni – hrana (orasi, kikiriki, čokolada, jaja, riba, mleko, konzervansi i aditivi u hrani i dr.)
  • inhalatorni alergeni – prašina, grinje, dlaka domaćih životinja, polen drveća, trava i korova.
  • medikamenti
  • alergije na ubode insekata

Rastvori alergena za imunoalergijska ispitivanja se prave u Institutu “Torlak“ u Beogradu i pakuju u obliku tečnosti u bočice sa kapaljkom koje se čuvaju na tamnom i hladnom mestu, rok trajanja je tri meseca.

Dijagnoza

  • Anamneza (razgovor lekara sa pacijentom) igra važnu ulogu u prepoznavanju alergijskih bolesti. Na osnovu toga se postavlja radna dijagnoza koju je zatim potrebno potvrditi ili isključiti raznim dijagnostičkim testovima. Najbitnije su lična i porodična anamneza, pacijentove tegobe i njihova povezanost sa alergijskim nadražajima i određenim situacijama.
  • Testovi krvi – RIST (Radio-Immuno-Sorbent-Test) i RAST (Radio-Allergo-Sorbent-Test)  Testovi pomoću kojih se  iz venske krvi  određuje se ukupna količina IgE
  • Kožni testovi (Imunoalergijska ispitivanja, kožna probe ili alergološke probe)
  • Testovi eliminacije i provokacije – Kod sumnje na tzv. „kasnu“ alergijsku reakciju važno je utvrditi povezanost alergije sa delovanjem alergena.

Imunoalergijska ispitivanja – vrste:

  1. Prick test
  2. Patch test
  3. Intradermalni test
  4. Skarifikacioni test

Prick-testovi na standardne inhalacione i nutritivne alergene predstavljaju osnovne alergološke testove pomoću kojih se dokazuje preosetljivost (senzibilizacija, tj. alergija) na neki od najčešće zastupljenih alergena spoljne životne sredine i hrane. Testiranje se izvodi tako što se na kožu unutrašnje strane obe podlaktice (volarna strana) kapaljkom nanosi po jedna kap rastvora svakog alergena. Obično se istovremeno testira više alergena (najčešće više od 10). Kroz svaku kap se lancetom (specijalna ravna igla, plićeg a šireg ubodnog mesta) napravi blagi površinski ubod, koji nije mnogo bolan, a zatim se kap uklanja papirnom vatom sa kože.  Kao kontrola se koriste rastvor histamina i fiziološki rastvor. Rezultat se očitava posle 15-20 minuta, merenjem poprečnog preseka nastale papule, i tako se  utvrđuje da li postoji senzibilizacija na neki od alergena. Ukoliko ste alergični na neki od testiranih alergena, na tom mestu će se  pojaviti crvenilo, otok i svrab.

Patch-test se koristi najčešće  kod odraslih za dokazivanje postojanja kontaktne alergije (kontaktnog dermatitisa), u pedijatriji se koriste nešto ređe. Ovim testovima može se utvrditi koje supstance dovode do nastanka kontaktnog dermatitisa. Alergeni se postavljaju u formi flastera na kožu leđa (najčešće) ili ispod klavikule. U flasterima se nalazi mala količina različitih pojedinačnih supstanci (od 25 do 150 supstanci). Mesta postavljanja određenih supstanci obeležavaju se crnim markerom radi lakše identifikacije. Očitavanje se vrši posle 48 i 72h

Intradermalni test Koristi se danas nešto ređe, uglavnom za ispitivanje alergije na inhalacione i nutritivne alergene. Na ovaj način, se takođe vrše jodne probe, u okviru pripreme pacijenta za određena dijagnostička ispitivanja kada se kao kontrast koristi jod, a pacijent ima alergijsku predispoziciju.  Testiranje se izvodi tako što se na kožu unutrašnje strane podlaktice (volarna strana) intradermalno u količini od 0,1ml na rastojanju od 2cm vrši ubrizgavanje alergena. Kao kontrola se koriste rastvor histamina na jednoj ruci a fiziološki rastvor na drugoj. Rezultat se očitava posle 15-20 minuta, merenjem poprečnog preseka nastale papule.

Skarifikacioni test u savremenoj medicini se više ne koristi, jer je podrazumevao pravljenje incizija na koži, posebnim aparatom, što je bilo dosta bolni, obilno je krvarilo i ostavljalo ožiljke (scar -ožiljak na engleskom)

Očitavanje reakcije vremenski zavisi od vrste testa koji se izvodio, ali uvek podrazumeva  merenje poprečnog preseka nastale promene (crvenilo, papula). Rezultat je pozitivan ako je promena veća od 0,6cm.

Komplikacije alergijskih testova

Najčešće neželjene reakcije koje nastaju nakon testiranja su: crvenilo, izražen otok i  pojačan svrab (razvijaju se  nekoliko sati posle testiranja i mogu trajati nekoliko dana). Veoma retko može doći do nastanka sistemskih alergijskih reakcija. Ipak, zbog mogućnosti pojave anafilaktičkog šoka, obavezno se uvek priprema antišok terapija i pribor za aplikovanje lekova.

Priprema za imunoalergijska ispitivanja

U pulmologiji i alergologiji imunološka ispitivanja spadaju u grupu standardnih i neinvazivnih dijagnostičkih postupaka. Posebna priprema nije potrebna osim ukidanja lekova određene grupe, ukoliko ih osoba koristi kao svoju svakodnevnu terapiju.

5-7 dana pre testiranja prestaje se  sa korišćenjem lekova iz grupe antihistaminika (Claritine, Aerius, Phenergan, Pressing, Xsizal).
Izbegavati lekove koji utiču na smanjenje kiselosti želuca(Ranisan).
Izbegavati lekove protiv prehlade (Rinasek, Fervex).
24h pre testiranja nesmeju se  koristiti lekove iz grupe kortikosteroida (Dexason, Lemod solu, Nyripan, Urbason, Pronison)

 

Posted in Zdravstvena nega II

Način primene lekova

Šta je lek?

Pod lekom se danas najčešće podrazumevaju supstance, kombinacije supstanci i preparati namenjeni lečenju bolesti. Svetska zdravstvena organizacija, lek definiše kao supstancu ili proizvod koji se primenjuje da bi modifikovao ili ispitao fiziološke sisteme ili patološka stanja, a u cilju dobrobiti čoveka – primaoca.

Po pravilu, lekovi prolaze rigoroznu kontrolu pre nego što proizvođač dobije dozvolu za puštanje leka na tržište. Medikamenti je naziv za licencirane lekove koji, na naučno zasnovanim eksperimentima, smanjuju simptome i utiču na povoljan ishod bolesti.  Pored licenciranih medikamenata, veliki broj osoba koristi i alternativne lekove čija validnost nije egzaktno potvrđena. Biljni i homeopatski preparati se nekada svrstavaju u lekove a nekada u pomoćna lekovita sredstva, i u zavisnosti od toga može se zahtevati njihova registracija.

Farmakologija (grč. φάρμακον – lek, otrov; λόγος – nauka) je grana medicine koja proučava lekove, njihove fizičke i hemijske karakteristike, primenu u lečenju kao i metabolizam leka. Može se reći da se ona bavi uzajamnim dejstvima lekovitih supstanci i živog organizma s osnovnim ciljem da se unapredi lečenje bolesnog čoveka. Njenu osnovu čine farmakokinetika koja izučava dejstvo (reakciju) organizma na lek i hemijske promene leka i farmakodinamika koja se bavi delovanjem leka na organizam.

Mehanizam delovanja leka

U najvećem broju slučajeva lek deluje tako što se vezuje za ćelijske receptore. Budući da je receptor udaljen od mesta primene leka, važno je da se lek transportuje od mesta primene do mesta delovanja. Neki lekovi deluju direktno na druge hemijske supstance ili menjaju fizičkohemiske osobine ćelije bez specifičnog receptora . Veza lek-recepor može biti različite jačine (zavisno od tipa hemijske veze i stepena afiniteta leka za receptor) što i uslovljava dužinu delovanja leka i njegovu jačinu. Neselektivnost lekovite supstance  najčešći je uzrok pojave neželjenih dejstava leka.

Neželjena dejstva leka

Dejstva leka koja se javljaju pri terapijskim dozama a koja nisu od koristi za lečenje se zovu neželjena dejstva leka. Dele se na očekivana i neočekivana. Očekivana neželjena dejstva u vezi su sa mehanizmom delovanja leka i javljaju se kada lek deluje npr. van obolelog organa. Neočekivana neželjena dejstva su najčešće posledica nekog genetskog nedostatka pacijenta, tako da lek nema normalan metabolički profil, receptor za lek je izmenjen tako da je dejstvo leka pojačano ili umanjeno, neki od drugih receptora su modifikovani tako da vezuju lek koji se inače ne bi vezao za njih

lekovi-1

Podela lekova prema nacinu upotrebe

Lekovi za spoljasnju, ili lokalnu upotrebu. Lokalna primena leka podrazumeva primenu na:

  • koži (epikutano) utrljavanjem u kožu
  • sluzokoži  (nosa, usta, vagine, rektuma…) ili
  • oku

Kod ovakve primene lekova resorpcija  je sporija.

Lekovi za unutrasnju, ili sistemsku upotrebu. Kod ovakve primene – neophodno je da lek uđe u organizam. Lek se u organizam može uneti na više načina, a koji je put primene leka najprikladniji za određenog bolesnika, zavisi od farmakoloških osobina leka, kao i od terapijskih razloga i specifičnosti u vezi sa bolesnikom (stari i deca teže gutaju pa se kod njih ne koriste tablete; nemoguća oralna primena leka kod pacijenata bez svesti i sl.). Lekovi kod kojih se želi postići sistemski efekat mogu se uneti preko:

  • gastrointestinalnog trakta (enteralno): preko usta – gutanjem (peroralno), pod jezik (sublingvalno) i kroz debelo crevo (rektalno)
  • zaobilaženjem gastrointestinalnog  trakta (parenteralno): putem injekcija (intravenske, intramuskularne,supkutane, intradermalne) i infuzija
  • preko respiratornog trakta (inhalaciom)

Parenteralno se primenjuju lekovi koji bi se prolazom kroz probavni trakt razgradili ili kad se želi postići brže dejstvo.

Posted in Zdravstvena nega II

Biohemijske analize krvi

Veliku grupu različitih krvnih analiza jednom rečju zovemo biohemijske analize krvi. Uzima se venska krv, vakutajner sistemom u količini od 7-10ml, u vakutajner epruvete sa crvenim čepom. Za većinu biohemijskih analiza potrebno je da krv koaguliše kako bi se dobio serum u kome se najveći broj analiza rade, taka da se ne koristi antikoagulantno sredstvo.

Po grupama, sistema organa čija se funkcija ispituje, delimo ih na:

  1. Hepatogram
  2. Lipidogram
  3. Jonogram
  4. Renogram
  5. Metabolizam šećera
  6. Metabolizam gvožđa
  7. Belančevine

Hepatogram – pregled jetre u okviru kojeg se radi sledeći parametri:

  1. TRANSAMINAZE – jetrini enzimi koji učestvuju u metabolizmu aminokiselina i ugljenih hidrata. Pored jetre u visokim koncentracijama se nalaze u mišićima i mozgu. Određivanje aktivnosti tih enzima značajno je u dijagnostici bolesti jetre (akutne infekcije, toksična oštećenja, ciroza ili rak), srca i u diferencijalnoj dijagnostici bolesti  pankreasa i mišića. Prisutni su u krvi u dva oblika: kao AST (ili SGOT) i ALT (ili SGPT). Povišene vrednosti transaminaza ukazuju na: infarkt miokarda, mišićnu distrofiju ili bolest jetre (hepatitisi, opstruktivna žutica, ciroza jetre).
  2. BILIRUBIN – (ukupni i direktni)  je produkt razgradnje hemoglobina. Oko 80 % bilirubina nastaje razgradnjom hemoglobina iz eritrocita (nakon 120 dana života eritrocita u krvi). Preostalih 20 % dnevno stvorenog bilirubina nastaje iz prethodnika eritrocita u koštanoj srži (neefikasna eritrocitopoeza). Metaboliše se u jetri i izlučuje u žuči. Akumulira se u krvi kada postoji oštećenje jetre, zapušenje žučnih puteva ili povećano razaranje crvenih krvnih zrnaca. Određivanje bilirubina ima veliki značaj u diferencijalnoj dijagnostici žutica.
  3. ALKALNA FOSFATAZA – enzim najviše prisutan u jetri, epitelu tankog creva, kostima, bubrežnim tubulima. Povišene vrednosti ukazuju na povećanu razgradnju kostiju i na mogući razvoj osteoporoze, na bolesti kostiju (osteosarkom, metastaze, hiperparatireiodizam). Karakteristično je povišenje u slučajevima postojanja prepreke u žučnim putevima (kamen, ožiljno tkivo, rak), ali i kod oboljenja jetre.

 

Lipidogram – Prvenstveno se radi kod kardiovaskularnih bolesnika. U okviru lipidograma se određuju sledeći parametri:

Poremećaj metabolizma masti (lipida) u krvi povećava rizik za nastanak ateroskleroze koja ugrožava funkciju vitalnih organa (srce, mozak, jetra, bubrezi). Procenjuje se na osnovu koncetracija holesterola i triglicerida u plazmi.

  1. HOLESTEROL – Stvara se u jetri. Njegova koncentracija u krvi je usko povezana sa metabolizmom masti u organizmu, a zavisi i od niza drugih faktora: pre svega načina ishrane, nasleđa, rada hormona i funkcije jetre i bubrega. Povišen je kod ishrane bogate mastima, u početnoj fazi hepatitisa, diabetes mellitusu, hipotireozi i nizu naslednih bolesti. Snižene vrednosti su obično kod hiperfunkcije tiroideje, bolesti kod kojih postoji teško oštećenje jetre (ciroza i teški hronični hepatitisi), pothranjenosti, anemije i u slučaju uzimanja lekova poput aspirina, estrogena, hormona štitne žlezde. Postoje dve vrste holesterola:
  2. HDL-holesterol – ima protektivnu ulogu (tzv. „dobar holesterol“). Što su više vrednosti HDL holesterola, to je bolje, jer ovaj holesterol „čisti“ krvne sudove. I minimalno smanjenje upućuje na povećani rizik od ateroskleroze (taloženja rnasnoća na unutrašnjim zidovima krvnih sudova, što dovodi do njihovog začepljenja i bolesti kao što su infarkt srca i moždani udar).
  3. LDL holesterol – ili ″loš holesterol″ i njegovo određivanje je važno kao faktor rizika za koronarna oboljenja i za aterosklerozu. Povišene vrednosti obično su povezane sa nepravilnom ishranom i stresom. Tada se povećava rizik nastanka kardiovaskularnih bolesti, pre svih ateroskleroze.
  4. TRIGLICERIDI – Masnoća iz hrane se hidrolizuje u tankom crevu, apsorbuje i sintetiše u ćelijama crevne sluzokože, ulazi u cirkulaciju I stiže do jetre. Višak se deponuje u obliku masnih naslaga.Povišen je nivo kod povećanog unosa hranom, oštećenja funkcija jetre, hroničnog alkoholizma, šećerne bolesti.
  5. SRČANI ENZIMICPK (kreatinin fosfo kinaza) ili CK-MB (MB izoenzim kreatin kinaze) i  LDH (laktat dehidrogenaza) – povišeni su  kod  oštećenja srčanog mišića, nastalog kao posledica infarkta miokarda

Jonogram (određivanje elektrolitnog statusa)

Elektroliti se proveravaju kod prekomerne diureze, povraćanja, dijareje, krvarenja, zapaljenja pankreasa, hiperfunkcije nadbubrežne žlezde, nedovoljne ishrane, dijabetične acidoze.

  1. kalijum
  2. natrijum – utiče na raspodelu tečnosti u organizmu.
  3. hlor – neorganski anjon. Važan za acidobaznu ravnotežuorganizma.
  4. magnezijum – međućelijski elektrolit. Važan posrednik između mišića i nerava, i za pravilan rad srca i krvnih sudova.
  5. fosfor – pod uticajem je paraštitaste žlezde, ishrane, funkcije organa za varenje i bubrega i metabolizma kostiju
  6. kalcijum   – zavisi od rada žlezda sa unutrašnjim lučenjem a pre svega paraštitastih žlezda, od unosa namirnica koje sadrže kalcijum i od stanja organa za varenje i bubrega.

Renogram –ispitivanje funkcije bubrega. U okviru njega se rade sledeći parametri:

  1. UREA – krajnji produkt metabolizma belančevina. Izlučuje se putem bubrega tj. mokraće. Azotemija ili uremija predstavlja gomilanje azotnih jedinjenja u krvi zbog poremećene funkcije bubrega. U normalnim okolnostima te materije se gotovo uvek odstranjuju putem mokraće. Povišen je kod osoba sa smanjenom funkcijom bubrega (glomerulonefritis, pijelonefritis, nefroskleroza) i kod povećane razgradnje proteina u organizmu (nekroza) i kod povreda.Snižena je kod dugotrajnog gladovanja i težih oštećenja jetre.
  2. KREATININ – nastaje metabolisanjem kreatina i izlučuje se filtriranjem kroz glomerule bubrega. Njegova koncetracija nam indirektno ukazuje o funkcionisanju bubrega. Povišen je kod akutne i hronične bubrežne insuficijencije, prepreke u mokraćnim putevima i oštećenja bubrega.
  3. MOKRAĆNA KISELINA – proizvod metabolizma purina, materije koja nastaje razlaganjem hrane i nukleinskih kiselina u organizmu. Kako je ona raspadni produkt metabolizma, organizam je mora eliminisati, a to čini na dva načina: dve trećine preko mokraće, a jednu trećinu putem stolice. Povišene vrednosti se javljaju kod gihta (taloženja kristala mokraćne kiseline u zglobovima).

METABOLIZAM ŠEĆERA – ove analize nam prvenstveno govore o stanju endokrinog pankreasa (žlezda sa dvojakim lučenjem)

  1. GLUKOZA – pokazuje količinu glukoze (šećera) u krvi. Povišena koncentracija glukoze – hiperglikemija javlja se kod:  diabetes mellitusa, teških opekotina, šoka, stanja sa povišenim adrenalinom. Snižena koncentracija glukoze – hipoglikemija javlja se kod: adenoma i karcinoma pankreasa, kod poremećaja u metabolizmu glikogena i ponekad kod bolesti jetre.
  2. C PEPTID  – bitan je za sintezu i funkcionalnost insulina. Indikator je unutrašnjih insulinskih rezervi kod pacijenata sa dijabetes melitusom.
  3. INSULIN – uloga insulina je smanjenje koncentracije glukoze u krvi. Povećan nivo glukoze u krvi je signal za lučenje insulina. Insulin tada ubrzava transport glukoze u ćelije jetre, mišića i masnog tkiva i utiče na dalji metabolizam glukoze.
  4. OGTT (TEST OPTEREĆENJA GLUKOZOM) – je test kojim se ispituje metabolizam ugljenih hidrata (šećera), pomoću kojeg se može prepoznati rani stadijum dijabetesa. Koncetracija glukoze je, nakon opterećenja organizma glukozom (OGTT), povišena i testu se određuje vreme za koje će koncetracija glukoze pasti na normalu. Ovaj test oponaša normalno uzimanje hrane pod standardnim uslovima.
  5. HbA1C – („tromesečni šećer“) glikozilirani hemoglobin – koji je u korelaciji sa prosečnim nivoom glukoze u krvi  u poslednja 3 meseca. Samim tim daje mnogo pouzdanije informacije o regulaciji glikemije nego pojedinačno određivanje šećera.

 METABOLIZAM GVOŽĐA

Gvožđe je jedan od osnovnih oligoelemenata u organizmu, sastavni je deo hemoglobina, mioglobina i mnogih enzima. Glavno skladište gvožđa je retikuloendotelni sistem, jetra, slezina, koštana srž i bubrezi. Koncentraciju gvožđa u serumu određuje nekoliko faktora uključujući apsorpciju iz creva, deponovanje u crevima, jetri, slezini i kostnoj srži, gubljenje hemoglobina i sinteza novog. Zajedno sa hemoglobinom, eritrocitima i parametrima koji određuju morfologiju eritrocita (MCV, MCH i MCHC) pruža uvid u stanje koštane srži.

BELANČEVINE

  1. PROTEINI – gradivni materijal čovečijeg tela. Sastavljeni su od aminokiselina međusobno povezanih peptidnim vezama. Prema sastavu proteini se dele na jednostavne i složene. Jednostavni proteini izgrađeni su samo od aminokiselina, a složeni proteini pored svoje proteinske strukture sadrže i tzv. neproteinsku ili prostetičnu grupu. Funkcija pojedinih proteina može biti: održavanje osmotskog pritiska, enzimska, odbrambena, gradivna, puferska, transportna, hormonska itd. Povećana koncentracija ukupnih proteina – hiperproteinemija javlja se kod dehidratacije, mijeloma i hroničnih bolesti (ciroza jetre, SLE, sarkom, kronične upale). Snižena koncentracija ukupnih proteina – hipoproteinemija javlja se kod prekomerne hidratacije, gubitka proteina iz organizma, smanjene sinteze proteina ili povećanog katabolizma proteina (hipertireoza, diabetes melitus, nefroza, malapsorpcija), kod leukemije i nekih drugih malignih bolesti.
  2. ALBUMINI – protein koji se sintetše u jetri, osnovna mu je funkcija održavanje ravnoteže tečnosti u organizmu. Smanjene koncentracije albumina se javljaju kod jake proteinurije (nefrotski sindrom), bolesti jetre, opekotina i enteritisa.
  3. CRP – C reaktivni protein, pokazatelj bakterijskog zapaljenja u organizmu.  
  4. RF – bitan u reumatskim bolestima, posebno kod reumatoidnog artritisa.
  5. IMUNOGLOBULINI su produkti B ćelija. Postoji pet osnovnih klasa: 
  6. IgG – Ima značajno antivirusno i antibakterijsko dejstvo.
       – IgA – posebno efikasna antitela u obezbeđivanju antimikrobne zaštite različitih sluzokoža.
       – IgM – To je antitelo koje aktivisane B ćelije prvo stvaraju u primarnim odgovorima antitela.
       – IgE – sadrži klasična anafilaktična antitela značajna za reakciju preosetljivosti tipa I (alergijska reakcija).
       – C3c i C4 – komponentne komplementa. Imaju ulogu u procesu inflamacije.

htb1mp_sgvxxxxaoxvxxq6xxfxxxj red-top-tubes-plain

index

 

 

Posted in Zdravstvena nega II

Sedimentacija

Sedimentacija eritrocita (Se)

Erythrocyte Sedimentation Rate – (ESR)

Kada se uzorak krvi stavi u usku, tanku cevčicu eritrociti počinju da se talože ostavljajući za sobom bistru tečnost (plazmu). Rezultati se izražavaju u mm plazme koja je očitana nakon 1h. Normalno, eritrociti se talože sporo i izdvaja se malo plazme. Kada u organizmu postoji upala, određeni proteini velike molekularne mase (uglavnom fibrinogen i globulin) uslovljavaju da se crvena krvna zrnca (eritrociti) drže zajedno i padaju na dno epruvete brže nego uobičajeno. Ove proteine proizvodi jetra i imuni sistem u slučaju raznih patoloških stanja, kao što su infekcije, autoimune bolesti ili tumori.

Sedimentacija se meri kako bi se:

  • Ustanovilo prisustvo neke upale ili bolesti u organizmu
  • Pratio napredak bolesti
  • Proverila uspešnost lečenja

Ubrzana sedimentacija:

  • Patološki-kod upala, masivnih trovanja,tuberkuloze, reumatskih bolesti npr. akutne reumatske groznice i reumatoidnog artritisa, akutnog infarkta miokarda, nefroze, svim vrstama šoka, kod postoperativnih stanja, tumora, oboljenja jetre.
  • Fiziološki- u trudnoći i posle porođaja, u toku menstrualnog ciklusa, posle obimnih obroka, tuširanja toplom vodom, fizičke aktivnosti.

Usporena sedimentacija-kod novorođenčeta, policitemije, srčane insuficijencije, alergijskih stanja, pojedinih vrsta anemija.

Važno je znati:

  • Samo merenje sedimentacije nije dovoljno da se ustanovi specifični upalni proces ili bolest,
  • Neke bolesti ne povećavaju sedimentaciju tako da normalne vrednosti sedimentacije ne isključuju mogućnost postojanja neke bolesti,
  • Za utvrđivanje postojanja upala u organizmu se umesto sedimentacije može koristi C-reaktivni protein (CRP) test.

Novine prema standardima SZO (Svetske Zdravstvene Organizacije):

1. Normalne vrednosti

Visina taloga se meri u milimetrima u jedinici vremena, pa se zato sedimentacija izražava u mm/h. Široko rasprostranjena formula za računanje normalne vrednosti sedimentacije kod odraslih osoba je:

Normalna sedimentacija = Broj godina + 10 (za žene) / 2

U tabeli ispod navedeno je nekoliko vrednosti normalnih sedimentacija za odrasle osobe:

 Godine→ 20 god
30 god
40 god
50 god
60 god
70 god
80 god
Muškarci 10 15 20 25 30 35 40
Žene 15 20 25 30 35 40 45

2.Način uzimanja krvi za analizu

Sedimentacija sa danas radi iz venske krvi, uzete iz epruvete za hematološke analize u  laboratorijama. Što znači da se više ne postavlja na bolesničkim odeljenjima u  seditajner stalcima, već postoje automatski čitači sedimentacije, u koje staje 10-100 pipeta. Potrebno je svega 1.2mL krvi i nakon 30 minuta aparat automatski očitava sedimentaciju, pri čemu rezultat odgovara rezultatu koji se dobija očitavanjem sedimentacije nakon 60 minuta, metodom po Westergrinu. Jedna od prednosti ovog čitača je i što se ne moraju svi uzorci postaviti zajedno, u istom trenutku, obzirom da aparat prati svaki uzorak posebno,nezavisno od ostalih.

citacsedimentacije

 

Posted in Zdravstvena nega II

Kompletna krvna slika (KKS)

Kompletna krvna slika (KKS) je hematološka analiza krvi.

(Complete Blood Count-CBC)

Cilj svake laboratorijske analize je dobijanje tačnog i pouzdanog nalaza koji će pokazati da li su u fiziološkim procesima nastale neke promene. Kompletna krvna slika se radi zbog procene opšteg zdravstvenog stanja, kao deo rutinskog pregleda i kod praćenja nekih stanja i bolesti kao što su: anemija,leukemija, zapaljenski procesi u organizmu, stanja uhranjenosti organizma i izloženosti otrovnim materijama.

Za određivanje KKS-a uzima se venska ili kapilarna krv (što je češće u pedijatriji). Ukoliko se uzima venska krv, to se radi u epruvtu sa ljubičastim čepom. Potrebno je 2-3 ml krvi sa 2-3 kapi antikoagulantnog sredstva EDTA (etilen- diamino- tetrasirćetna kiselina) koje se već nalazi u epruveti, kao deo standardizovanog vakutajner sistema.

U okviru kompletne krvne slike određuju se vrednosti sledećih parametara:

1.Eritrociti – crvena krvna zrnca (RBC-Red blood cells) – najzastupljenije ćelije. Uloga im je da transportuju kiseonik vezan za hemoglobin iz pluća do drugih tkiva. Eritrocitne konstante se izračunavaju iz broja eritrocita, koncentracije hemoglobina i hematokrita i daju informaciju o kvalitetu eritrocita. To su:

  • MCV (Mean corpuscular volume) srednja zapremina eritrocita= mera je prosečne zapremine eritrocita
  • MCH (Mean corpuscular hemoglobin) prosečan sadržaj hemoglobina u eritrocitu
  • MCHC (Mean corpuscular hemoglobin concentration) prosečna koncentracija hemoglobina u eritrocitu
  • RDW (Red cell distribution width ) – definiše varijacije u zapremini eritrocita

2.Trombociti – krvne pločice (PLT-Platelet blood cells) – učestvuju u koagulaciji krvi (zaustavljanju krvarenja). Trombocitna konstanta je
        -MPV (Mean platelet volume) srednja zapremina trombocita= mera je prosečne zapremine trombocita.

3.Leukociti – bela krvna zrnca (WBC-White blood cell) se stvaraju u koštanoj srži i štite organizam od infekcija. Učestvuju u imunom odgovoru. Postoji pet različitih vrsta belih krvnih zrnaca; sve one su deo odbrane organizma, a određuju se kao:

4.Leukocitarna formula-koju čine:

1.Granulociti

  • neutrofili- su zrele ćelije koje mogu da napadaju i razaraju bakterije i viruse čak i u krvnoj cirkulaciji.
  • eozinofili- učestvuju u obrani organizma od alergijskih agenasa i parazitskih infekcija.
  • bazofili- su najmanje zastupljena vrsta leukocita u perifernoj krvi i učestvuju u alergijskom odgovoru.

2.Agranulociti

  • limfociti- predstavljaju vrstu leukocita koja uključuje dve osnovne podvrste: T limfocite, koji učestvuju u ćelijskom imunitetu i B limfocite koji se transformišu, proizvode antitela i tako učestvuju u humoralnom imunitetu.
  • monociti- su nezrele ćelije čija je sposobnost da se bore mala, međutim, kada jednom uđu u tkiva, počinju da bubre i postaju makrofagi koji su onda sposobni da se bore sa infektivnim agensima.

5.Hemoglobin (Hb, Hgb) – vezuje kiseonik i transportuje ga kroz organizam

6.Hematokrit (Hct) – odnos uobličenih elemenata krvi i krvne plazme

Normalne vrednosti:

Treba imati na umu da se one dosta razlikuju od bolnice do bolnice, klinike, doma zdravlje, private laboratorije… .Važno je upamtiti okvirne vrednosti. Referentne vrednosti svih parametara koji ulaze u sastav kompletne krvne slike zavise od uzrasta, pola i trudnoće.

  1. Eritrocita:3,80 – 5,00 x 1012/l za žene    4,30 – 5,70 x 1012/l za muškarce
  2. Trombocita: 140 – 450 x 109/l
  3. Leukociti: 3.9 – 10 x 109/l
  4. Hemoglobin: 110 – 180 g/l
  5. Hematokrit: 0.356 – 0.47l/l za žene     0.41 – 0.53 l/l za muškarce
Posted in Zdravstvena nega II

Vakutajner sistem za krvne analize

Vakutajner sistem za uzimanje venske krvi (BD Vacutainer Blood Collection System) – je zatvoren, sterilan  sistem, koji se koristi za uzimanje krvi, za različite laboratorijske analize. Princip rada je sledeći: prilikom venepunkcije krv pod negativnim pritiskom ulazi u epruvete koje su pod vakumom, čime je  kontakt sa krvlju sveden na minimum. Prvi vakutajner sistem razvio je Jozef Klajner (Joseph Kleiner) još davne 1947. godine. Vrlo brzo se za dalji razvoj patenta i masovnu  proizvodnju zainteresovala Američka  firma Bekton i Dikins (Becton Dickinson Company-BD), koja se bavila medicinskim tehnologijama.     1991. godine razvijen je vakutajner sistem kakav se danas koristi.

Vakutajner set, za vađenje krvi, se sastoji iz:

  1. Vakutajner igle
  2. Držača (Adaptera)
  3. Vakutajner epruveta

Vakutajner igle– su namenjene za uzorkovanje krvi vakum sistemom. Važno je znati da igla ima dva oštra kraja, jedan kojim se punktira vena, i drugi kojim se probode epruveta i koji je presvučen sterilnom gomom. Postoje tri vrste vakutajner igala:

  • standardne– različitih prečnika-širine lumena (18G, 20G, 21G, 22G)
  • visio plus–  igle sa indikatorom protoka koji se nalazi na središnjem delu igle i pomaže korisniku da prepozna uspešnu punkciju vene
  • igle sa klipsom– QuickShield igla, poseduje zaštitni poklopac koji se nakon završene venepunkcije aktivira i prekriva iglu, čime doprinosi zaštiti od slučajne povrede ubodom na iglu. Za maksimalnu sigurnost posle upotrebe.

standardne igle

Visio plus i igle sa klipsom

izgled igle

Vakutajner držač- služi za povezivanje vakutajner sistema-igle sa epruvetom. Može da se koristi više puta, ukoliko ostane  neoštećen,  posle svake upotrebe trebalo bi  ga prebrisati alkoholom.

držač

Povezivanje vakutajner sistema

 

 

 

 

Vakutajner epruvete– Koriste sa za uzorkovanje, transport i obradu krvi pri određivanju parametara krvi. Važno je znati da svaka epruveta ima čep određene boje koji označava analizu krvi koja se u njima radi. Ovo dalje određuje  količinu krvi koja sa uzima, kao i to da li ide sa ili bez antikoagulantnog sredstva. Najčešće se koriste epruvete sa:

  1. Crveni čep=7-10ml krvi bez antikoagulantnog sredstva. Na dnu epruvete nalazi se separacioni gel koji služi za razdvajanje krvnih ćelija od seruma i fibrina. Služi za  određivanje  biohemijskih analiza, hormona, seroloških i imunoloških testova.
  2. Ljubičasti čep=2-3ml krvi sa antikoagulantnim sredstvom EDTA 2-3 kapi (etilen- diamino- tetrasirćetna kiselina) Služi za  određivanje hematoloških analiza krvi (KKS) i  sedimentacije (ne koriste se više posebne crne epruvete za sedimentaciju eritrocita, ovo je novina u većini zdravstvenih ustanova), kao i HbA1C ( glikozilirani hemoglobin, pokazuje prosečnu vrednost šećera u krvi tokom poslednja tri meseca, odnosno njegovu koncentraciju u eritrocitima, čiji je vek 120 dana).
  3. Plavi čep=4,5ml krvi sa antikoagulantnim sredstvom Natrijum citratom 0,5ml, što predstavlja odnos 1:9 (koncentracija Nacitrata je 3,8% u puferskom obliku) Odrđuje se koagulogram.
  4. Sivi čep=1ml krvi sa kombinacijom samo nekoliko kapi različitih antikoagulantnih sredstava (EDTA, Na-citrata i limunska kiselina). Služi za uzorkovanje krvi pacijenata kod kojih je potrebno odrediti nivo šećera u krvi više puta u toku dana ( glikemijski profil).
  5. Zeleni čep=heparinske epruvete.Heparin je antikoagulans koji aktivira antitrombin i blokira koagulaciju,  pa se kao uzorak dobija puna krv/plazma. Jedna od prednosti ovih epruveta je što se uzorak može centrifugirati odmah po uzorkovanju, što je čini pogodnom za hitne analize.

podelaepruveta

Posebni setovi

U pedijatriji i kod pacijenata sa lošim krvnim sudovima koristi se  zaštitni vakutajner set (Safety blood collection set) – set za uzorkovanje krvi sa zaštitnim mehanizmom. Sastoji se iz igle sa krilcima koja je fleksibilnim crevom povezana sa  adapterom.

. zaštitni set